Ne, gospodine Vučiću, iz bezdana se sunce ne vidi jasnije

Koja je visina Vašeg pada, Aleksandre Vučiću kada ste kadri da pred Angelom Merkel izjavite kako je važnije ljubiti zemlju svoje dece, negoli zemlju svojih predaka?!
Koja je to zemlja čije nisam dete i koja su to deca čiji nisam predak?!
Šta deci da kažem- koju da odsad vole više od one koju volimo, a opet manje od one koju će voleti njihova deca jer, eto, i oni će biti potomci nekih predaka kojih se valja stideti?!
Jel budućnost dece da zaborave ko su, šta su, odakle su i čiji su?!
Jel to cena koju ste spremni da platite: generacije bez prošlosti koje će doveka biti žrtve budućnosti pred kojom će stajati kao volovi zarobljeni u blatu?!
Kojeg to sutra ima bez juče?! Kojim će to tragom gaziti patika ako nema otiska opanka?!
Kakvo je to svanuće bez mraka hilandarske porte u kojem čempres Svetog Save ispoveda i pričešćuje?!
Jeste li ikada proveli noć na basamacima konaka umirući i vaskrsavajući stotinu puta zagledani u taj blagosloveni mrak i mir, a pred vama sve jasno, blista, ima smisla, zora nije tek puki osvit novog dana već vaskrs prethodnoga…
Jeste li zaplakali kad gledajući u pupoljak božura gde niče iz groba?!
Jeste li se nekada osetili naročitim kad niz ždrelo klizne prvi miris tamjana devičkog?!
Jeste li kad nazdravili s poslednjim živim Soluncem- deda Đorđem na Zejtilniku dok beli mermerni stroj peva: „Tamo daleko…“?!
Jeste li se nekada naćutali s Velikom Hočom?!
Znate li koliko je divna pomisao umreti na Prokletijama kraj neumrle braće?!
Jeste li čuli kako čitavo selo peva „Živku Sirinićku“ dok se plamen spaljenih sela i šuma nadvija nad njim?!
Jeste li majci ispunili poslednju želju donevši joj šaku svete zemlje za sinovljev grob?! Znate li kako odahne gušeći se u suzama?!
Jeste li čuli amanet Miloša Ćirkovića: „Vi idite, ja neću!“?!
Zbog naše je dece ostao da čuva Peć i svetinju, dete slavnih predaka i slavni predak svakoga od nas!
Jeste li kad osetili kako miriše Kajmakčalan?!
Jeste li se umili svetom vodom Plave grobnice gledajući kako se linijom života kotrljaju kaplje ko nema litija…
Jeste li kad uživali gledajući kosače kako grabe niz livadu a livadi nigde kraja do u nebu..?
Znate li kako je zaista divno poljubiti zemlju svoje dece ljubeći težačku ruku đeda na umoru?!
Znate li kako je leći s decom u nekoševinu dok bije letnja kiša i znati da im tim trenutkom ostavljate u amanet sve što imate i sve što im u životu zaista treba?
Znate li uopšte, Aleksandre Vučiću, šta je budućnost naše dece- slava Srbije koja će doveka činiti da im korak bude od sedam milja jer gaze tragom pradedovskog opanka.
Ne znate, naravno, jer da znate pred Merkelovom biste stjali kao državnik a ne prosjak koji veruje da ono milostinje što stane u dlan može biti više od onoga što stane u dušu!
Na dlanu Vam je tek dva koraka zemlje za našu decu, a u duši je imamo za beskraj jer sutra vaskrsava iz juče, vajni predsedniče!
Nije Srbija, Vučiću, šaka zobi da je svake godine rasipate po jalovome polju, već loza iz ćivota Svetog Simenona Mirotočivog…
Mihailo Medenica