Човек је и у ланцима најслободнији- на ливади је роб и маслачком поробљен… (роду мом вољеном)

Најстрашније је то што су нас најлошији, поган обична, убедили да смо њима налик и да ће нам боље бити тек када и сами будемо бољи.

Убедили су нас, дали нам тишину и страх да у њима свијемо скровишта и ћутимо док све не прође.

А, проћи ће живот, ништа друго, помрећемо а да се знати неће јел то смрт или је живот дошао по своје?!

Живот као дијагноза, болест с којом се мора живети у нади да се нико дрзнути неће да пронађе лек!

Гробови ће нам бити пусти мермер без слова и лика, боље да се не зна ко је под каменом, да нико не свраћа о задушницама, поменима, јер шта ако прегласно помену за чију је душу а поганима смо обећали да је нећемо сачувати ни за полен…

Нема дана, ни једнога, заиста, да не чујем оно проклето: “Немам више снаге да се борим, уморио сам се, биће како бити мора…”

Како се то човек умори од борбе, не разумем?!

Ако се умори од борбе уморио се од онога најбољег у себи а онда је победила поган што нас убеђује да смо им налик!

У борби смо сами, посрћемо, падамо, нижемо поразе, узмичемо, повлачимо се…али то нису порази већ најречитији докази да је борба праведничка и да нема предаје!

Борба је мрак, но мрак је најгушћи пред зору…

Смртни смо, грешни, стотину пута посумњамо у Господа но такве нас Господ воли- није грех посумњати, сумња нуди одговоре и откровења.

Господ не сумња у нас да ћемо га пронаћи док год не одустајемо од потраге за собом…

А, шта је потрага за собом до борба непрестана, јер ко је пронашао себе раскомоћеног у тишини преживљавања тај је нашао стопе без човека и сенке без људи пред њима…

Одакле нам права да немамо снаге?!

Чега је то слабост одлика?!

Мудрости?

Спознаје?

Пречице у висине пада..?

Борба је и бол и патња, но има ли живота без њих?

Нису камен око врата већ хрид на разбеснелој пучини.

Кад год помислиш, човече, да не можеш више буди убеђен да можеш највише- сузом ћеш мора заталасати!

Кад те разапињу- не растржу те већ подижу на распеће…

Кад ти прете чине то да умире звер у себи, не дозволи да застраше човека у теби.

Где те позивају на предају ти јуришај- пред слободним човеком планине узмичу…

Где ти веле да је крај не помишљај да станеш- где нестаје пута на земљи ено се наставља на небу.

Ништа ти узети не могу- све што имаш рођењем си заветовао потомцима.

Не плаши се, добри мој, нису најбољи за тебе страдали залуду већ да животом сведочиш живот вечни, а не да се свијаш у збегове стопа без човека и сенки без људи.

Не владају они тобом, већ махнитим страхом од тебе,човека, врлине, радости, песме, усклика…

Човек је и у ланцима најслободнији- на ливади је роб и маслачком поробљен…

Неће нам бити боље кад будемо бољи већ кад у нама не буду видели одраз својих претрнулих гримаса.

Где се човек надвије из магле- магли је и лепет лептирових крила налик олуји…
Михаило Меденица

Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Једно реаговање на Човек је и у ланцима најслободнији- на ливади је роб и маслачком поробљен… (роду мом вољеном)

  1. Mala maca каже:

    Ne vredi slepom pisati,ni gluvom govoriti.
    Mislim da nama nema spasa.
    Spasiće se samo ko ode odavde!
    Možda ne zaborave ko su i vrate se jednog dana.
    Ako imadnu gde vratiti se??

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s