Најстрашније је поверовати у лаж да Србија данас није ни налик некдашњој Србији славе, чојства, јунаштва и човекољубља, јер глиб у којем покушава да нас удави багра властодржна и властожељна је смо њихов- ми тај глиб нисмо, ни принети му!
Волела би та фукара да смо им налик, волели би да Србија навуче ту гримасу јада и погани као лице али не- врхови на које они кидишу су гомила балеге а наши су Кајмакчалани!
Моја Србија, наша Србија, ЈЕДИНА СРБИЈА сакупила је новаца за лечење своје деце!!!
Своје деце, понављам, јер у Србији дете никада није било туђинско већ- НАШЕ!
И није тачно да држава није ништа учинила јер учинила је све!
Држава смо МИ, а ови пајаци су тек прегласни нељуди од чије вриске се не чује глас људи, но могу они да подврискују колико им воља- остаће без гласа, а глас оних у тишини чуће се довека!
Не дозволимо никада да проговоре у наше име и да се позивају на нас, јер за њих је Србија смрдљиви бирцуз крај прашњавог пута, у којем се тобож препуцавају преко столова док их на послетку не споје и попну на њих мусаву певаљку, а за нас је Србија- све!
Све оно најбоље у нама и она је оно најбоље од нас!
Има ли пораза који може да надвиси победу- успели смо да пошаљемо децу на лечење?!
Нашу децу!
Мала победа?!
Никако! Највећа могућа, јер куд ћете речитијег доказа да јесмо потомци Србије славе од чињенице да иако голи, боси и гладни вазда има у нас душе да устрчимо уз своје Кајмакчалане!
Нека су нам језици ко корбачи- душе су нам небеске!
Због тога се фукара тако грозничаво бори за наше душе, јер није роб онај у ланцима но онај ко ланце прихвати ко вериге…
Док год се боримо за децу- боримо се за човека у себи, и док год успевамо да га одбранимо- одбранили смо Србију од звери којима је ова шака раја на земљи- тек плен.
И, није битна цена коју ћемо платити јер док год је плаћамо значи да се боримо за нешто узвишеније од пуког трептаја у часу…
Псине чине да падамо но псине нас не могу зауставити да устанемо!
Док год се боримо и успевам да се изборимо за децу није важно колико је суза и очаја на том путу- јер што је успон тежи то води до виших врхова!
Небројено смо пута прошли те успоне и одавно смо на тим врховима, но фукара мраком чини да нам и подножја буду подвизи, али, рекох, њихов урлик је њихова немоћ и страх, не сме нас уплашити- тишина је наша снага!
Урлици замру- тишину још никакво зло надгласало није!
Тишину, не ћутњу, јер у тишини су се планине издигле и мора запливала, а у ћутњи и лист суварак постаје оков, но…
Не заборавимо, никад не дозволимо да заборавимо да јесмо потомци исте оне Србије славе, јунаштва и човекољубља, јер друге нема!
Ништа се друго не може звати Србијом већ њиховим пасјалуком/пашалуком, и њихови су врхови товари балеге и ђубрета!
Док год се боримо за децу- боримо се за човека у себи, и док год успевамо да га одбранимо- одбранили смо Србију од звери којима је ова шака раја на земљи- тек плен.
Нису ово лоша времена из којих ће нас они извући, већ су то лоши људи који чине све да времена постану њима налик, а то им нећемо дозволити јер нема цене коју нисмо спремни да платимо!
Њихова је мизерна, не већа од мучене прецвале курве на друмским стајалиштима, а наша- највећа могућа јер за шта су преци животима плаћали ми не смемо огласити распродајом!
Никада у њиховом блату неће бити трагова наши стопа јер вазда корачамо стопама деце…
Док су нам стопе мале- кораци ће нам бити највећи!
Михаило Меденица
Док су нам стопе мале- кораци ће нам бити највећи!
Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.
И текст је из душе Србина- још један доказ да нисмо зб потцењивање-свака част.
Свиђа ми сеСвиђа ми се