Мали Шенген – Отворени Балкан = велика Албанија (отвореног срца дочекајмо оне што су нам отварали груди!)

Јеси ли чуо за Круму, Александре Вучићу, проклето село у албанским врлетима више Кукса, тамо где ни Господ ни ђаво не свраћају?

У том проклетом селу злих људи (не говорим напамет, био сам у њему да напишем репортажу, да се не заборави, осетио како погледи шчепају за гуши и даве, кидају ко звери) била је једна од највећих база крвничке ОВК, у том селу је била основна школа, стара проклетиња на спрат, уз шуму, уз сам пакао у којем су и ђаволу пререзали гркљан…

У тој школи су на живо вађени органи Србима отетим са Косова и Метохије (према сведочењу једног од крволока који је учествовао у свему), у самом центру села, на ехо од кућа, крај бирцуза са мапом „велике албаније“ на зиду…

Читаво село је чуло јауке наших несрећника, читаво проклето село, слушали су, ћутали, живели и живе са тим!

Живе сасвим мирно, без гриже савести, без савести, без душе, без срца, без ичега осим оних погледа што шчепају за гушу па кидају, касапе, черече, напијају се с прекланих гркљана…

Кришом смо ушли у село, бежећи једва утекли из њега, крај језера најдивнијег плаветнила, проклетог плаветнила…

У то су језеро бацали лешеве искасапљеног Србља!

Све је на тој планини више Кукса проклето а нигде плаветнијег језера, проклето плаветног, застао би човек да га се нагледа да не зна…

Ни Господа, ни ђавола… Пакао- паклу, збег суштог зла и та проклета школа у којој су на клупама, у учионицама, крај прозора који гледају на куће крај којих су спровођени…

Сви су морали видети мучено Србље где гази задње кораке, сву су чули, сви су славили крике, мора да су славили кад с толиким миром и данас живе у паклу- пакла…

Јеси ли чуо за Круму, Александре Вучићу?!

Стотину је Крума у Албанији, стотине онаквих планинских језера, стотину школа и кућа из којих су Срби запомагали, али…

Опрао си крваве руке зверима тим Мини Шенгеном, одосно, Отвореним Балканом, како сте преименовали „велику Албанију“!

Опростио си Круми, Куксу, Тропоји…све си им опростио, помиловао звери, умио се с оних језера…

Јеси ли некада помислио на наше мученике кад већ никада ниси имао храбрости да питаш за њих, Јудо?!

Какав је то успех у некаквој слободној трговини са Албанијом?!

Нису довољно трговали органима Србља?!

Признате су им, читам, дипломе медицинских факултета.

Јел оних завршених по планинама, у школама, по подрумима кућа, над језерима и вртачама?!

Успео си, издајниче, у ономе у чему две Призренске лиге нису…

Три века киша им не би опрале крв с руку, а ти си једним папиром и потписом Јуде…

Но, зашто и не би?!

Ћутимо.

Ако те и познајемо ко Јуду правимо се да не видимо.

Ако те и презиремо због свег зла које си (заједно с оном жутом кугом пре тебе) учинио Србији- чинимо то тихо, у потаји себе самих, да не чујемо ни ми а некмоли други!

Ако и знамо да ће за тобом од Србије остати за под нокат- не маримо, па нек је и под туђим ноктима.

Прогледаћемо кад се капци окамене и проговорити кад се одроне усне, тако да не брини, Јудо, лакше нам је ћутке те презирати него гласно волети себе…

Нек нам је са срећом Отворени Балкан- отвореног срца дочекајмо оне што су нам отварали груди!

Заиграће Крума и пред нашим вратима, но боље да оћутимо, нека нам је земље за саксију мушкатли- само нек се Србијом зове…
Михаило Меденица

Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s