И мртав Србин је јуришао! (Дан српског јединства, слободе и националне заставе)

На данашњи дан је СРПСКА војска пробила Солунски фронт!

Савезници, илити, «савезници» су још дуго за њом чучали у рововима, ћутали ко мишеви, чекали да опанак стигне што даље, искрвари што више, да сељак с пушком и ралом на готовс посрне, да јаукне, да стане, да га прегазе…

И мртав Србин је јуришао!

Пострада, васкрсне, јуриша, пострада, васкрсне, јуриша, пострада, васкрсне…

Данас јесте дан СРПСКОГ јединства, слободе и националне заставе, не зато што неко треба на то да нам укаже већ што онај сељак, ђед, прађед…није јуришао да ослободи шаку земље већ шаку неба.

Зато је пострадавао, васкрсавао, јуришао, пострадавао, васкрсавао…

Живот је вредан док га имаш за шта вредније од живота дати!

Под ноктима је сељак понео Србије, у торбаку икону, у очима мајку, жену, децу, кућу…све што га је чекало, или није…и ништа није могло да устави опанак у јуришу…

Схватамо ли ми, достојни или недостојни потомци, шта је тај јуриш?

Шта су сви јуриши пре њега и за њим..?

Јесу ли јуришали што нису имали шта да изгубе, јесу ли јуришали што су имали све да сачувају..?

Је ли поражен онај који се врати спаљеном дому, гробовима, затрављеној њиви, палом звонику и прекланом олтару?

Јел залуд јуришао кад није имао чему да се врати или се вратио свему, јер Србин се једнако кући под земљом, на њој и над њом.

Схватамо ли, заиста, шта је овај дан, и ако га схватамо као дан, славимо ли СРПСКО јединство, слогу и националну заставу или тек- дан?!

Јурцамо ли или умемо да јуришамо?

Познамо ли наше Кајмакчалане и Косова поља, Кошаре и Паштрик, она у нама?

У јуриш на непријатеља може онај који је у јуришу најпре потукао звер у себи.

А, јесмо ли?!

Имамо ли још ногу за опанке или су нам се стопе попапучиле?

Сами са собом се посвадимо, шчепамо за грла, прокунемо, прогнамо, а славимо српско јединство…

Поробљени славимо слободу.

Слободних руку, ногу, а душе, срца и речи у ропству!

Нигде букагија а читави у ланцима.

Ништа теже од ланаца тишине…

Претрчали би нас преци да станемо пред њих!

Нит би нас видели, нити чули, понајмање познали.

Славимо дан уместо да дани славе нас!

Славимо претке, нису за то јуришали но да славимо себе!

Мртав Србин је стизао даље од нас, тобож живих…

Не живи се у прошлости но од прошлости јер тамо су врела будућности, али лакше нам је живети у славним ђедовима неголи бити славни ђед дичноме потомству…

Није Србин јуришао, страдао, васкрсавао, јуришо, страдао, васкрсавао…да га славимо на коленима…

Српска слога, слава и једниство нису у томе да надвисим брата, но да брата попнем на рамена па да дохватимо дечанске висине…

Зато и велим да суштиснки славимо дан, уместо да дани славе нас, јер шта сам учинио ако те данас изљубим, брате, а сутра погнем главу кад пружиш руку да се придигнеш..?

Шта сам учинио ако те данас славим опанче, а сутра напујдам попапучене стопе да зареже и разлају се на тебе?

Шта сам учинио ако ми је света тробојка данас светиња а јуче и сутра није постеља и покров?

Шта сам учинио ако славим ђедов јуриш уз планину ако се и о маслачак саплетем на ливади?!

Јурцамо или јуришамо?!

Или ћемо једном за свагда с поносом обути опанке, или ће нас довека обувати ко подране чарапе!

Србин се рађа, тачно је, но Србин се постаје и потврђује, још тачније је…
Михаило Меденица

Овај унос је објављен под Uncategorized. Забележите сталну везу.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s