Гласнимо се у недељу- ваља се!

Не разумем и не желим да разумем изговор: „Мој глас ништа неће променити!“

Бедно је то. Не не дати глас некоме на изборима већ- одузети га себи, јер ко мисли да његов глас ничему не вреди- тај нека се сутра не вајка због чега га нико не чује!

Све зависи апсолутно од нас, од једнога човека, од једнога гласа, и пустите сад приче да ће бити онако како белосветски моћници одлуче јер они одлучују тамо где човек пристане на бедни изговор: „Мој глас ништа неће променити…“!

Заправо, то више и није човек, човек се по гласу распознаје и познаје, а глас није тек моћ говора но моћ једне речи над бујицом, над лавином, над јуришем бесног чопора јалових реченица!

Ко заћути на изборима тај је заћутао над сваки избором у животу.

Да глас једнога не може да промени све не би га фукара убеђивала како „глас једнога не може да промени ништа“!

Тишина је далеко лепша и угоднија јер не иште човека, но кад смо то па бирали лакше и угодније путеве?!

Вазда смо се на врхове пели највећим стрминама али смо се успињали и дохватили сваки врх.

Народ смо којем није дато да ногу пред ногу, с рукама у џеповима, лагано стиже куд је наумио, и то се неће променити ако не кренемо стрмином…

Велики и јесмо зато што нисмо бирали путеве но циљеве, због тога наши врхови јесу даљи и тежи неголи другима, али смо с тих врхова могли да догледамо векове, док други нису могли да виде ни метре пред собом!

Глас нас је води, ноге су само пратиле.

Глас предака и потомака, вазда глас!

Глас Божији, глас Сина Божијег, глас небеса народу који се увек знао гласнути.

Памтим ко дете кад би Колашином шетали о пијачном дану отац је свако мало говори: „Хајде да се гласнемо човеку, ваља се!“

Трајале би те шетње у недоглед, но вазда је било најпрече гласнути се човеку јер- ваља се!

И оца су то научини стари, и више од тога нису морали јер то јесте све: гласни се човеку- гласнуо си се Господу, човеку у себи, ваља се…

Па, откуд идеја да глас једнога није глас свакога?!

Један се на распећу гласнуо за све нас, а ми се с гласа плашимо ко да ће нас проказати душманима, а не утрти путоказе ка врховима, онима што ће за нашим гласом поћи?!

Немамо шта деци да оставимо до гласа, и виде ли од нас како повијена репа бежимо од сопствене речи немојмо се питати што ће будућност бити немушта и наглува?!

Глас једнога је баш тај који хоће променити све, јер глас нам је дат, глас је дар, глас је једино што нам нико не може одузети, нити учинити да се не чује!

Урлик не може да надјача глас, страх не може да победи глас, глас је меле на живу рану, глас споменик човеку где се и камен и гранит раздробе у пепео и прах!

Глас нам је дат да се гласнемо и да гласамо, пред сваким избором који се пред нас попречи!

Човек вреди онолико колико се човек може и хоће гласнути, а нечовек „вреди“ онолико колико за њим нико неће пустити ни гласа!

Глас тебе који мислиш (лажеш себе) како твој глас ничему не вреди јесте баш онај глас који потомци чекају да за њим крену пут врхова, па ти види..?

Ако ти је добро и довољно да сопственоме животу будеш тишина (али не она молитвена, суштинска, но кукавичја ћутња) немој се сутра једити што те нико не чује, јер клапараш по камењару речи без гласа!

Нису нам дати лакши путеви, али јесу виши врхови, па се гласнимо у недељу- ваља се!

Човек у ланцима није поробљен док има гласа- слободан без гласа је роб којег ће и папрат оковати да струне у тамници сопственог безгласја…
Михаило Меденица