Архиве аутора: dvaujedan

Знаш ли, бре, ти, фукаро, шта је српски сељак?! Аристократија! Чисто племство испод оно блата, зноја, муке, прст дебелих бора… И, то не било који прст. Не овај нејаки што се преломи на шта теже од шољице кафе већ сељачки … Наставите са читањем →

Уста ће нам бити пуна 24. марта… Свако ће имати шта да каже, посведочи, подвикне храбро, опсује, прокуне, пожали…а ваљало би нам да ћутимо, то најбоље знамо! Побрајаћемо жртве, срицати имена најбољих од нас не знајући ни где су им … Наставите са читањем →

Устај, Србине! Да се распећу одужиш. Да ти се Бог помоли. Да Христ одмори. Да умрли почину. Да се распрегнеш. Да ти се нерођени порадују. Да те накриви шајкача. Да ти у гусле зацеле кости. Да ти Лазар првоме наздрави. … Наставите са читањем →

Себе смо дужни деци!Толико боља од нас,они су наши потомци и славни преци… Само Бог зна чиме смо их заслужили? Бруком и ћутњом смо их задужили,па опет нас се не стиде. У нама још људе виде,а не страшљиве дртинешто су им … Наставите са читањем →

Сачекао сам да мине прва недеља Васкршњег поста па дадох себи за право оно што ми по Божијем праву припада: да Вам отпишем, Ваша светости, патријарху српски. Велите да нико не треба да учи цркву шта је Косово и Метохија, … Наставите са читањем →

Ево се по први пут уплаших смрти. Где ћу?! У коју ће земљу тело, на које небо душа, распродо сам све… Имао сам нешто земље и неба од праотаца, даривали ме на рођењу, но дадох тапију за слепило и тишину. … Наставите са читањем →

Шта је потребно, Србине, да се тргнеш и прогледаш?! Шта ти је довољно свето да за то устанеш и ускликнеш?! Јеси ли се сродио, окумио, ородио с ланцима, мучениче..? Ланци те презиру, отргли би се од тебе, утекли на слободу … Наставите са читањем →

Нема Србије док год је реч америчког амбасадора гласнија од српскога сељака! Док је амбасада заветнија од тарабе, шљиве, њиве, гусала, верига, иконе…нема Србије! Нема Србије док год нам капу кроје они што су нам скидали главе! Нема Србије док … Наставите са читањем →

Не опраштам сузе детиње са заветне светиње! Те малене Дечане, Самодреже, Грачанице,живе плаштанице… Не опраштам, откуд ми толко милоштида не клекнем пред живе мошти… Да не целивам колевку у коју је мајка повилатек рођеног свеца,да не замолим да ме исповеде … Наставите са читањем →

Не дам Божић својег ђеда, ни прађеда, чукунђеда… Не дам зору у храстове где ме Бадњак својим зове. Свакој шуми очи познам, свуд ми својта повешана, церовино, роде мили, српском главом освештана. Не дам Божић, ево кости, не жалим их, … Наставите са читањем →