Тишина, Кристофере Хил, мада ни на тишину немате права!

Господине Кристофер Хил, нећу Вас титулирати екселенцијом, и ово господин је превише за Вас али ми Срби знамо шта су ред и поштовање, чак и према онима који никаквог поштовања и реда нису вредни.

Ви нисте вредни ни да Вам се човек обрати, али је још горе оћутати Вам јер Вас управо ћутња чини силним и нешто битним, а заправо сте НИШТА што је умислило и што би хтело да је НЕШТО, но једино НЕШТО што ћете бити је- довека НИШТА!!!

Дајете себи за право да безмало свакодневно тумачите ко смо, шта смо и какви би ваљали бити ми Срби и Србија?

Држите слово, делите савете, кудите, хулите, изигравате моралну громаду, а од морала имате еветнтуално давно и бледо сећање, и то из прича које сте чули, са моралом се лично срели нисте ни у пролазу!

Да је ишта памети, доброга, честитога и поштеног у Вама мандат у Србији бисте прихватили као благослов, као прилику да узрастете у нешто човека, као дар да будете међу народом који постојање не мери вековима, но се векови равнају према животу и страдању Србља…

Није то фраза већ истина жива, ми смо потомци предака док сте Ви потомак лажи, крви и јаука!

Ви нама држите слово о државности, Ви човече без корена јер корен не може да се запати у крви, крви невиних, но у земљи оних који су пострадали за њу!

За Вашу „слободу“, „идеале“ и „принципе“ пострадали су милиони туђих! Нека туђа деца, неки туђи очеви, неке туђе мајке су масакрирани да би на њиховим плитким гробовима ви подигли своју цивилизацију плитке памети и дубокога зла!

Моја Србија је моја колико је род мој за њу дао, а Ваша Америка је Ваша колико сте од ње отели!

Ваша историја је колико ће Холивуд ваша зла приказати као величанствене победе, ви не постојите ван филмског платна лажи, вас нема осим у најавним и одјавним шпицама, ви постојите тих сат и по или два колико траје пропаганда ношена Оскарима, као јахачима апокалипсе!

Колико сте пострадали за друге?

Знате ли колико Србија није живела за себе страдајући за друге?!

Ја у цркви исповедам своје грехе, Ви грехе историје вашег постојања, и нема краја тој исповести, нити опроста, нит причести.

Америка је земља слободе у којој су се људи рађали, живели и умирали у ланцима!

Србин је страдао у оковима јер није дао на своје и није потказао туђе!

Код вас је човек слободан колико за слободу може да плати, ви се молите пред банкомати, ваше су светиње монтажне опсене, а наше- камен у који је срасла српска кожа и кост!

Ја пред Студеницом стојим знајући ко сам, а ви пред Белом кућом питајући се ко сте, а одговора нигде.

Ви сте оно што сте сатрли, похарали, побили, уништили, опоганили…

Постојите тамо где вас мајке у црнини куну, сирочад презиру, осакаћени наричу…

Једноставно, постојите док живе зла која сте починили, и то је ваша вечност, једина, само се у њој можете и тражи и пронаћи.

Ви мојем роду и мојој Србији држите лекције, роду о којем векови сведоче а који никада није стигао да остари, вечно млад и вечно спреман да пострада за боље од себе и најбоље у себи!

Идеале исписујете да их не заборавите- ми их живимо незаборавом!

Ваша Бела кућа није ништа друго до крајпуташ јада којим сте оковали све куд сте загазили, наши Високи Дечани су видиковац човека к Богу и Бога ка човеку!

Свака наша кућа је припрата дечанска, ваше су заштићени сведоци у процесу противу вас! Заштићени да никада не проговоре, куће без темеља баш као и Ви без корена…

Да је среће да сте у Србији само туриста, ништа више од тога, али не да лутате и лумпујете по кафанама, но да обиђете и поклоните свему ономе што сведочи о народу који је живео да страда и васкрсава за оно од живота веће.

Да клекнете и пољубите земљу у којој је корен пре него што се вратите дому и кораку под којима су плитки гробови, плићи од колевки…

Због свега реченог молим Вас да заћутите, господине Хил, занавек, мада ни на тишину немате права јер она је говор душе, а а душе су оно што нисте могли убити стварајући Америку и све потом, што некрофилски зовете „америчким системом вредности“!

Радујте се што сте у земљи предака и потомака, ништа од тога нисте до бедна одјавна шпица…
Михаило Меденица

Задовољни роб је и даље роб!

Махом не верујете у Бога, презирете сваки помен вере; причест је за вас „лизање кашичице“, одлазак у цркву дневна болница за све који вам нису налик;  Света Српска православна црква за вас је збег свег зла; Србија вам није праг већ пањ; стидите се свега што јесте пореклом и по рођењу; историја за вас почиње јутарњим еспресом а завршава вајкањем како је неправда што су вас животна добра мимоишла у широком луку, но посве вам припадају, а у Европи и европским „вредностима“ видите све за шта сте се борили и што вам као плен припада.

У свему томе најдоминантнија је ваша мржња према свакоме ко мисли другачије јер све мимо „вредности“, које практикујете као терапију, није вредно ни живљења, нити помена!

Да, управо је тако! У Бога не верујете (ваше непорециво право) али се клањате божанствима којима би свакога од нас принели као жртву, јер живот достојан човека схватате као живот достојан само вас, док све остало може и мора да нестане терет који ваше лаке кораке вуче на дно, у блато националног, приземног, радољубивог, одвратног…

Када се расправљам са политичким неистомишљеницима ту нема ни близу једа колико га је у расправама са вама, европредозираним зависницима, јер расправе са вама сведу се на клетве и жеље да оваквима као ја ни под земљом не буде трага и белега.

То су те европске „вредности“, ценим?

Наравно, ваља им придодати патолошку мржњу према свему рускоме јер како бити „грађанин света“ а волети, или барем поштовати, Русију?!

Никако, наравно! Лепши сте, миришљавији и отменији ако презрете исток јер, побогу, створени сте за нешто више и вредније од подмосковских вечери, европска јутрења ко задовољно робље, претпостављам?!

Ништа вам друго „европске вредности“ и не нуде осим ланаца које ћете, предозирани Бриселом у све вене и ноздрве, носити као знамење, поносни што клецате и посрћете под њим, али бити слободан на својему није ништа колико је дивно бити окован на туђему…

Заборавих, то туђе заправо није туђе, то је једино што прихватате као своје јер бити Србин за вас осуда на доживотну, без права на помиловање, осим ако вас из Европе не помилују, као део стада, онако у пролазу и са гађењем.

Но, и то гађење је лековито само нек је европско, нека сте довека странац којег ће гледати као робље ал само нека гледају, нека вас воде уместо да корачате- само нек су улар и самар део вредности о којима сањате презирући што сте потомци неких бољих од вас. Много бољих!

Тај јаз између нас и вас сте ви направили, јер, забога, како ми којима је Србија увек дивна, добра и једина можемо бити равни вама којима је само мрачни белег на пасошу?!

Да, Србија је дивна и вазда добра, оно што не ваља смо ми, и нису лоша времена већ смо ми лоши, али за разлику од вас ја/ми знамо колико и у чему не ваљамо и силно се трудимо да будемо бољи од себе, а ви..?

Није то лака борба, нити су победе честе и велике, али мењам/мењамо себе кап по кап па ћемо стићи баш на оне стазе које су нам часни преци оставили да не закорове, а ви мислите да шта мењате на боље тако што ћете се свакога дана лагати да ништа није до вас и да ће све доћи на своје са шаком бриселске зоби и сламе…

Ја сам за вас будала, фанатик, фашиста, талог овога друштва, а ви сте за мене и даље- моји, и у томе је суштинска разлика!

Могу да се љутим на вас али не могу да вас мрзим, зашто бих?!

Ја одлично знам шта су европске вредности, имам онолико гробова бољих од мене који су их утирали, и знам колико је Србија добог и добрих дала да Европа буде идеал а не мадам содомског бордела!

Не желим Европу којој сметам као поносни Србин, не желим да будем грађанин света кад је читав свет још давно коначио и крио се код мојих предака на тавану док је опанак гинуо за лаковане салонке!

Еспресо се клањао мојој вареници, европске вредности је српска проја отхранила док се кроасан плачно предавао свакој фукари која је освајачки марширала…

Ја не могу да презирем Европу када је онолико српских костију у њеноме темељу, они је држе, а откуд у вама толики презир према свему српскоме кад најтежи крст најбољи носе?!

Понављам, колико је у мени беспамети (таквог ме доживљавате и немам ништа против) толико је у вама мржње!

Ја ћу се нечему и научити загледан у прошлост, а како ћете ви научити да волите загледани у будућност коју не видите од улара и ка којој не можете од амова?!

Европске вредности су светиња само за оне који су на своје заборавили!

Празних џепова нисам сиромах, али празне душе…
Михаило Меденица  

Успешни смо колико ћемо деци оставити неуспеха… (слово о веронауци)

Објашњава ми отац школске дрругарице млађе кћери како је суштински важно и преко потребно изборити се против веронауке у школама!

Дакле, „изборити се“, јер за њега и многе њему налик то је борба, а ми би, ваљда, требало да као некаква герила спасимо децу из чељусти тог суштог зла, јер веронаука је то, аман…

На страну што је вероучитељ диван и благ човек који са децом разговара, не стане пред њих и испредаје шта има, но разговара, „исповеда“ им се и слуша њихове „исповеди“…

Ипак, ми треба да се изборимо против те пошасти, јер..?

Не знам због чега, верујте, ваљда је модерно бити „еманципован“, „корпоративног духа“, тимбилдигован“ и „окренут будућности“, претпостављам?

Е, сад, тај исти човек, који слави славу, који је крстио децу, вели да то чини поштујући традицију, али да нас вера и црква спутавају да идемо напред.

Е, сад, како му/им објаснити да већ две и нешто хиљаде година идемо напред управо следећи траг вере?!

Како му/им објаснити да нас људима чини оно у нама, да ћемо понети и поднети онолико колико верујемо, а верујемо онолико колико смо свесни да се добрим доказујемо временима будућим, а не овоме пролазном трену?

Тај корпоративни (зло)дух је колико ћеш заграбити да теби буде добро, а вера у Господа је колико ћеш оставити да се свакоме нађе колико му треба.

Не материјалнога, то се стиче и гиби, но духовнога и душевнога, јер ако деци оставим богатство трајаћу колико и новци, али ако им оставим темеље ваљаних душа- трахаћу довека!

Не кроз себе већ кроз Господа и Сина Господњег јер ваљаности ме није научило јурцање за махнитом светином већ корачање са собом…

То што он/они називају поштовањем традиције зар није што и веронаука?!

Чега је традиција плод ако не вере, а шта је наука о вери до наука о томе како да се не равнамо јесмо ли бољи од других, но јесмо ли данас бољи од себе јучерашњег?!

Није ово никакво пусто наклапање већ искрена вера да је жртва Христова она брана у нама што не да да мутне воде надођу и прелију, да нас потопе, да нас олупају о стене самољубља и пролазности.

Зашто вас толико боли веронаука? Није то рана већ лек.

Долазе ли деца уплакана кућама, или пуна смисаоних питања на која немате одговоре па је за ћутњу најлакше окривити веру?!

То што ви живити нуди пусту ћутњу, вера учи благородној тишини, а у тој тишини човек узраста у човеку, верујте.

Хоће ли нам деца бити боља и хоће ли им бити боље ако их учимо да је живот колико ограде да се чувају од других, или колико раскују ограда да се чувају од себе који су себи довољни?

Но, најлакше је за све наше падове и малодушности упрти прстом на цркву, благу мајку која ћути, не осуђује, чека децу да јој се врате.

Најкалше је осудити оне који се моле за нас и када се ми не молимо за себе.

Најлакше је живети у страху, хранити га, заветовати га деци да живе у сенци наших неуспеха да будемо успешни…

Најлакше је успех мерити питањима на које немамо одговоре и живети у опсени да што мање знаш- то си мање несрећан!

Неће ни веронаука дати деци све одговоре, али ће их раскрилатити да их траже јер вера и црква нису збег затуцаних но дом неспутаних.

Вера је и да понекад посумњаш у Господа, али невера је туга да вазда сумњаш у себе.

И да се где мимоиђем са Богом путеви ће нам се укрстити јер не могу да живим а да не трагам за собом, најбољим у себи, а кад се са собом мимоиђеш познати се нећеш, све да на себе натрапаш- видећеш странца.

На послетку, ако вам је веронаука највећи проблем у животу онда проблема немате јер вам је живот колико ћете дограбити, а не колико ћете оставити да се другима нађе…
Михаило Меденица

Јел Отворени Балкан голо арнаутско пркно пред црквом?!

То је, дакле, тај Отворени Балкан- гола гузица шиптарске педерчине пред црквом Светог Марка, и пароле у славу „републике косово“?!

Не, нису то били никакви гејеви већ педерчине, није то била шетња за права секусалних мањина но марш фукаре која је дошла да освоји, да покори, да понизи…

Зајебите ме политичке коректности јер сасвим смо се некоректно нагутали и сузаваца и пендрека тог дана, а ништа учинили нисмо осим што смо се сили нашли на путу.

У Београду су се приљежно и понизно браниле „европске вредности“, бранила се заповест оне колонијалне погани Кристофера Хила, бранило се Србији да буде Србија, и нема ту друге истине!

Ко је у свему томе видео „државничку мудрост“ Александра Вучића већа је битанга од њега, јер ако су „мудрост“ и „државништво“ подвести Србију ко конкубину америчком заступнику зла и гологузим бедницима у шовинистичкој екстази- једнако би ваљан председник Србије била и она звер од Рамуша Харадинаја!!!

Баш ништа ту није имало везе са борбом за људска права и слободе јер, господо организатори, ваљда сте и Срби, ваљда је ова мученица наша једнако и ваша држава, ваљда вас је и повредило и увредило оно што је олош чинила пред црквом и чему је скандирала, или није..?

Јесте ли им скренули пажњу да не чине то зло, или су превладале „европске вредности“  које подразумевају да је све осим српског вредно?!

Јел вам пало на памет да вам браћу и сестре на Косову и Метохији пребијају само зато што су Срби, да их по хрватској прогоне ко дивљач, да у Босни ваљају само кад их нема..?

Не, наравно, зашто би марили за то, важно је побројати и наплатити голе гузице, важно је оправдати звање професионалних гејева јер то сте, од секусалне оријентације сте начинили струку, позив, занимање, биографију…

Не интересује вас како живе ваши сапатници док год ви можете да будете само гејеви, вечито угрожени и тарифирани!

Ви све чините да не будете прихваћени, јер како и од чега живети ако нечим заиста будете морали да се бавите осим да будете професионална и висококвалификована сексуална мањина!

Због тога сам стајао, и увек ћу стајати, наспрам вас, а не против вас, јер не дозвољавам да нас поносу уче накупци и закупци поноса!

Ви стојите против мене/нас, вама вечито треба непријатељ, ви иштете крв јер ништа се тако не продаје као она, ништа се не исплати као лелек, ни од чега се не живи тако комотно као од страха који и сејете и жањете, молећи се да вазда издашно рађа…

Ви мрзите, ја само не дам на оно што волим, оно што ми је свето, оно што је најбоље у мени, обо због чега ћете ви бити моја браћа и сестре колико год ја за вас био звер.

Узалуд вам и Вучић и Хил, и ко год да дође после њих, те „вредности“ Европе, Отвореног Балкана и америчке амбасаде- овде се неће запатити, будите убеђени!

Слобода није оковати другога у ланце, нити је понос гола гузица под распећем, нити ће икада бити!

Од мене не треба да страхујете, али сигурно нећу дозволити да се стидим због вас и ваших газда!

Не због ваше сексуалне оријентације, но због тога што „параде поноса“ сваке године све више личе на дивљачке јурише на плен, а Србију нећете понети као трофеј, то добро знајте!

Колико год голих гузица призвали да се зоре Београдом- толико ће образа стајати наспрам вас! Десетину, стотину више!

Ако је ваше право да се у сред престоног града скандира „републици косово“ и да беласа арнаутско пркно пред црквом- моја је обавеза да вам будем „непријатељ“ јер, верујте, искренији сам вам пријатељ од оних за које сте само роба, броја, ситнина за коју не маре и ако им се загуби кроз бушне џепове…
Михаило Меденица

Шака земље, или шака јада?!

Знам ко сам и од којих сам јер знам за шта су ми ђедови пострадали.

Није живот Србинов само мука и патња, али све чему се порадовао и запевао, мука и патња је посветила.

Што нам је дато- све су нам отимали, свака је ливада Србину била и Косово поље и Мојковац и Кајмакчалан.

Зато су нам и сетве и жетве- задушнице!

И косач и орач прежали себе кад пође у поље и њиву.

Не пита се: „Где ти је муж?“, но: „Где ти је страдалник?!“

Што нам је дато- све су нам отимали, и вазда је откуп био у главама.

Нит веће сиротиње, нит скуљег намира…

Нема куће која се наносила глава!

Дуже је трајала јабука на грани но Србин на земљи!

Данас је момак што је некад био старац.

Ко је Србину дао времена да оседи и да га године повију..?

И опет је Србин вечан, јер није нудио блага за оно што се главом плаћа!

Није питао колико је то Срба на Косову и Метохији па да одмери ваља ли му пострадати, јер Косово и Метохија нису земља но небо све наше земље!

Докле нам је неба- дотле нам је земље, па нек је и камен пусти, рађаће и он!

Село може да опусти, да му се име заборави, да нема ко о њему да сведочи, а да на Косову и Метохији не остане ни једнога Србина вазда ће му се име знати јер заветна светиња сведочи о нама, а не ми о њој.

Но, они што им је ђедовина закоровила веле: „шта ће нам земља без људи на њој“, а за ђедовиу тврде да је њихова, а пут јој нашли не би!

Туже се око метра земље на којој нису били, не дају, брату копају очи, а за ђедовину свих наших ђедовина веле да нам не треба јер нема Срба на њој (лажу)!

Писах и понављаћу: није Косово и Метохија шака земље, но смо ми шака јада без ње!

Волео бих да вам речима опишем зашто је Косово и Метохија светиња Србинова, но да се речима светиња може описати онда би била шака земље…

Озорите у Великој Хочи, прођите Дреницом, седите на камен више Призрена, станите пред Девич, устрчите Проклетијама, Паштриком, Коритником, Шаром, Бајгором…умите се Ибром и Дримом, станите на Газиместан, загрлите шам- дуд у порти пећке светиње, прогледајте Симонидиним видом…учините било шта али учините на Косову и Метохији, нећете схватити због чега пишем све што пишем али ћете почети себе да схватате…

Схватићете да глава није највредније што имамо, и да платити главом није само изгубити је- но знати зашто је носимо…

Косово и Метохија пати за све нас, за сваким од нас, радује нам се, моли се за нас, страда за нас, чека нас- грех је рећи да нам не треба земља без људи јер где ћемо се ко људи познати без Косова и Метохије?!

Знам ко сам и од којих сам јер знам за шта су ми ђедови пострадали.

Како ће ми деца знати и ко су и од којих су ако нисам спреман ни за шта пострадати, лажући се како за њихово добро чиним најгоре- остављам им ливаде уместо завета!

Ливаде имају цену, завет је плаћен најскупљим намиром, да ливаде никада немају цену…
Михаило Меденица

Не играјте се, не тече свим Србима еспресо кроз вене…

Мука ми је кад чујем како се Александар Вучић „лавовски“ „бори“ за опстанак Србља на Косову, и још ми је мучније кад видим да неки заиста у то верују!

Бори се таман колико се и она „жута“ губа борила, негде отприлике колико се и фукара Аљбин Курти бори.
 
Бори се колико је његова, а не српска, „Српска листа“ у свакој приштинској власти признајући „косово“ као државу, заклињући се као министри над некаквим „уставом“ „косова“, љубећи скуте највећим крволоцима рода нашега!

 И сада је у тој истој власти, не пада им напамет да иступе, да дигну чаушке главе и глас, да руше проклетника Куртија, јер зашто би, па Вучић се „бори“..?

„Бори“ се за опстанак Срба на Косову никада не помињући Метохију јер, што се њега тиче, тамо немамо ништа, тамо немамо никога…

Заправо, не мари тај ни за Косово, већ за оно од Јариња до моста на Ибру и Митровици, као да Пиштина није Косово, као да Грачаница није, Липљан, Обилић, Старо Грацко, Гњилане, Партеш, Клокот, Витина, Косово Поље…

Тамо нема Срба?! Или то што има није вредно „борбе“ јер „јунак“ је заветну светињу премерио на „Заједницу српских општина“, нешто што би евентуално требало да има значај и снагу скупштине станара, да се питају у коју ће боју да прекрече ходнике зграда и да ли да замене сандучиће за пошту..?

Да ме нико не схвати погрешно, на северу Косова, у те заиста јуначке четири општине (Лепосавићу, Зубином потоку, Звечану и Митровици) имам небројено браће и сестара које обожавам, живот ћу дати за њих, предивни су то људи, страдалници, и они први о Косову не говоре прећуткујући Метохију, читаво Косово, за њих светиња није тек оно куд они могу већ куда се тешко стиже, али стиже…

Поновићу, Вучић се „храбро“ „бори“ за опстанак Срба, многи у то верују, не схватајући да саучествују (неки ненамерно, многи сасвим намерно) у велеиздаји- јер Косова без Метохије нема, као ни Србије без Косова и Метохије!

Заклињемо се: „Догодине у Призрену“, а где је Призрен у тој „борби“ овог „лава“ што не једе, не спава, не дише, не трепће, не мокри…што се као авет шуња по телевизијама и пренемаже како је живот Срба на Косову и Метохији песма у односу на његове муке?!

Где су Пећ, Ђаковица, Дечани, Будисавци, Гораждевац, Бело поље, Исток, Ораховац, Велика Хоча, Зочиште, Гора..?

Где су Кошаре и Паштрик које толико славимо?!

Нема Срба јужно од Ибра, или су у овом игроказу Вучића и Раме (Курти је ту само бедни подизвођач) ситнина коју ће свако од њих да баци у фонтану и замисли жељу, а жеља им је иста, верујте!

Десетине хиљада Срба чува Метохију за сваког од нас, а ми Метохију ни грешком да поменемо, баш као и читаво Косово а не само оно што је Вучић разрезао да је Косово, а и тога би да се курталише што пре!

„Отворени Балкан“ је оно за шта се заиста саборци Вучић и Рама боре, а корист за Србију од тога је да ће с јесени Албанци да нахрупе овамо, а за Албанију је оставрење свих снова ђавољих Призренских лига- „велика албанија“ које нећемо бити ни свесни док се црни орлови на црвеном платну не раскриле толико да ће наш бели, двоглави, постати угрожена врста…

Борба за Косово и Метохију почиње од свести да смо без Косова нико, а без Метохије ништа, и да наше није колико се с Приштином истргује, но оно за шта су бољи од нас пострадали чувајући завет Србина и Бога!

Писах и поновићу: није Косово и Метохија тек 15 одсто територије већ 100 одсто нашега идентитета, душе и постојања!

Свугде ћемо бити туђини, проклетници, одрекнемо ли се и камена! Не из ината већ што је то окамењена кост Србинова!  

Једноставно, не можемо постојати без Косова и Метохије, јер храст није силан што је до неба, но што је дубоко под земљом!

Није Косово и Метохија најскупља српска реч што згодно звучи, већ што смо без ње и неми и слепи, а то не разуме само ко никад крочио није на светињу!

Не они што нису ногом загазили, но што духом нису проходали.

Ако нису тамо- нису нигде, и нека се не лажу, није то духа у њима но празнина с које се напајају колико и са сувога врела…

Но, нека је све ово игроказ Вучића и Раме, а јесте, нек они што нам се зоре по згаришима знају- нема вас довољно да браните отето колико је нас спремно да отето вратимо!

Будите убеђени у то и не играјте се, не тече свим Србима еспресо кроз вене, има још оне крви коју, у јуришу пострадалих, коњице живих нису могле да стигну!

За себе, и још мноооооого предивне браће и сестара знам, измирени смо и са собом и са Господом!

Због бољих од нас који су пострадали за нас!

Због бољих од нас који чувају Косово и Метохију за нас!

Због деце, јер шта сам им оставио ако им оставим кућу а издам дом?!

Због Косова и Метохије- оно је све што у мени ваља, па шта сам и куд ћу ако ће ми Призрен довека остати- догодине..?
Михаило Меденица

На Косово и Метохију, немамо где друго!

Наравно да је све што се дешава на Косову и Метохији игроказ Александра Вучића и побратима му Еди Раме (Курти је ту ситни кооперант), уз саслужење америчких им макроа, али то никако не значи, не сме да значи- да ће нас љубав или мржња према Вучићу одређивати и према заветној светињи!

Обавеза свакога од нас (не деце, нас магараца од 40+ година за којима остају деца) да заиста будемо спремни изгинути за оно за шта су бољи од нас изгинули да бисмо ми нечему ваљали!

И, ваљамо ли?!

Искрено верујем да ваљамо, таман толико да потомцима не оставимо бруку и беду да нас по њима познају.

А, неће имати по чему другоме ако им оставимо кућу а не сачувамо дом!

Писах стотину пута и писаћу: кућа је све што се омеђи са четири зида, а дом је оно на чему се та четири зида темеље!

Кућу закључаш да би је сачувао, дом нема браве – да би нас сачувао!

Где је Србину дом до Косова и Метохије?!

Колико је то имање довољно велико да Србин каже: „Видиш, све то је моје…“, или богаство да устврди: „Имам колико не могу да потрошим…“?!

Ништа немамо и све смо потрошили без Косова и Метохије!

Никад не заборави, Србине, да ти је свака ливада Поље Косовско, и свака вода Ситница, Бистрица и Лаб!

Нису Дечани да им се дивиш но да их живиш!

Не можемо се довека заклињати: „Догодине у Призрену“, молећи Бога да та година не буде за наших живота!

Ево, дабогда била за мојега, није смрт пострадати крај Архангела, но васкрсење!

И ја сам отац, није се мени живот досадио, нити сам се наносио главе, али пожалио не бих да ме деца оплакују над каменом у Призрену, него да се „наживим“ ко пусти камен који никад ничему неће бити темељац…

Без Косова смо- нико! Без Метохије смо- ништа!

Није то 15 одсто територије већ 100 одсто свега што јесмо, што су нам преци били и што ће нам потомци бити!!!

Тога и Шиптари морају бити свесни: није Србија она накарада од „мирдита- добар дан“, нити су проклете „жене у црном“ што и Српкиња у црнини, нити смо сви еспресо патриоте којима светиња стане у три срка…

Певамо о Кошара и Паштрику јер ћемо се вратити на њих!

Нису то песме о нечему што је било већ што ће тек бити!

Нису нам деца остала горе да ми останемо овде, у четири зида без дома…

Није наше колико нам остане деобом очевине, но колико ми праочевине оставимо да се никада не дели!

Ако је ово та година у Призрену- хвала ти Господе, биће нас довољно…

Косово и Метохија није проблем већ решење свакога проблема!

Ви који се гнушате ових редова искрено поздрављам, уживајте у свему што мислите да имате и што не бисте да изгубите, а мислите да можете да сачувате.

Шиптари, ако вас је ко рекао да Србин неће гинути за Косово и Метохију- слагао вас је, опако!

Пријатељ ми каза да је моја највећа мана што се вазда водим срцем а не памећу, и да словом могу добити више битака него мачем.

Тако је, све се битке добијају пером, али је у неким биткама потребно мачем прокрчити пут перу…

Не багателише Србин главу, али је и не жали, запамтите сви што сте нам рушили цркве мислећи да је убити Србина исто што и убити Бога у њему.

И мртав Србин јуриша, бежале су цокуле пред крвавим опанком…
Михаило Меденица

Заборављеном анђелу- Слободану Стојановићу!

Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…

Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..

Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…

Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.

Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?

Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.

Ниси се плашио ножа, зашто би?!

Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…

Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?

Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!

Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…

Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збеги из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!

Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!

Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…

Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Слободан Стојановић

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…

Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!

Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…

Слободане, Слобо, анђеле…јеси ли, нема на ножу више места од крви..?

Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!

Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…

Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!

Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!

Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…

Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.

Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!

Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…

Познао те је тата, јесте!

Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…

Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ…

Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад оддрастеш!

Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?!

А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!

Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си!

У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!

Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство!

Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!

Мали си, сине, схватичеш.

Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…

Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути…

Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…
Михаило Меденица

Јаме моје (у незаборав Јадовну, свим нашим јамама, страдањима, васкрсењима…)

Јаме моје, безданице, невестице, несрећнице…

Метох кости рода мога, испоснице живог Бога…

Јаме моје, мртва прела, мобе моје и посела…

Јаме моје Србља пуне, и буклија, здравичара,
гусала ми јаме струне, и гудала од ребара…

Јаме моје чобанчићи низа стране кад дојаве,
мртва стада и опанци, распеване мртве главе.

Јаме моје крај узглавља, подвижнице православља,
више куће горска врела, жива моја мртва села.

Јаме моје у сватове, ајд у коло рода праху,
сабро сам ти мајко кости да дочекаш мртву снаху.

Јаме моје некошене, мртви косци, мртве косе,
јаме моје од полена када јутром кости росе…

Јаме моје дома мога, лучо она што је пратим,
залуду се ноћи црниш- јамама се дому вратим.

Јаме моје од небеса, ћивот тихог ноћног свода,
све где звезда рстрепери- то су кости мога рода.

Узалуд се зоре звери, где су јаме Србља пуне- кост је српска нетрулежна- јамом звери душа труне.

Јаме моје, нафорнице, ево вам се исповедам,
што сте дубље, безданице, то у небо даље гледам…
Михаило Меденица

Полен Србинов…

Преписка до дубоко у ноћ…

Паметни народи не робују митовима, морате да прихватите да сте изгубили Косово…

Не робујемо ни ми, Косово и Метохија није мит већ завет, суштинска разлика је то!

Разлика у чему?!

У миту можеш да живиш, да трајеш…у завету постојиш.
Све може да траје неко време, нека су и векови, али мало шта може да постоји довека. Траје и живот, но ако си омеђен њиме сваки си корак потрошио тражећи себе…

Не, глупост! Све што учиниш за живота- то ти је…

А, шта учиниш за живота ако не знаш где си још пре рођења прохода и где ћеш после смрти доходати..?
То је Косово и Метохија за Србина!

То је лаж у коју сте заробили и себе и потомке. Због тога и не можете даље, свет вам се смеје…

Видиш, баш због тога и можемо даље, због тога и јесмо много даље од тог света који нам се, кажеш, смеје.
Завет није камен који с муком носиш па га предаш да га с муком понесу други- завет је када верујеш у Бога јер знаш да постоји, а не зато јер су ти рекли да постоји…

И, ви сте сви на Косову видели Бога па вам је зато највећа светиња?! Зато, као, не можете без њега, без онолицког парчета земље?!

Не, могли бисмо без њега да је „онолицко“ парче земље, али не можемо јер уопште није реч о земљи… Косово и Метохија је полен читавог српства! Где су ми ђедови пали свуд је Косовско поље- где су ми се деца крстила све су Грачанице, куд идем свугде пратим Дрим и Лаб…

Ето, зар то није мит?!

Није. Митом живе они што наричу над срушеном кућом верујући да су четири зида дом, а Србин ће се скућити и у пламену којим му пале кућу јер зна где му је дом!
Ти мислиш да је твоје оно што можеш да закључаш и забравиш, а ја знам да је моје тамо где ми не требају међе да бих био на својему…

Глупости! Твоје је тамо где други газдују?! Помирите се стим да није ваше и пристаните на поделу, ако је још могућа?

Газдују ливадама, али Србин господари, кореном и гробовима, схваташ?! Трава прерасте њихово газдовање, а Србиновом господарству и векови су откоси…
А, што се поделе тиче- да је кришка хлеба па да га делимо, али није, Косово и Метохија је нафора сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина, стотину пута то и рекох и написах, и тако јесте!

Значи, патићете за њим вековима, плакати, понављати како је ваше, певати песме о њему, и шта..?

Ево да ти поновим: Косово и Метохија је полен Србинов, чак и оног несоја који би га се сутра одрекао не схватајући да би у истом часу нестало свега што мисли да је његово, што мисли да има, што тобож чува…
Знаш ли зашто је полен? Зато што је оно најбоље у нама, оно најчистије и најсјаније. Ако није тако зашто нам га пале и руше изнова?! Ако је њихово зашто га не чувају, ако није наше зашто прекопавају тако дубоко? Чији корен траже?!

Ма, све и да је тако мораћете да се суочите са реалношћу кад- тад, а реалност је…

Шта је реалност?! Да си ти слободан када се вратиш кући и сакријеш иза три браве и спуштених ролетни, или ја што воштаницом „откључам“ Самодрежу и станем на молитву, а звери ни да приђу?
Теби на кући врата ко шака дебела, а мени на дому ни као копрена…
Реалност је да ћеш ти деци оставити више да потроше, а ја више да имају!

Па, чија ће бити срећнија?!

Реци ми ти?! Шта ће имати кад потроше? Ти им остављаш наследство, а ја завет!
Хоће ли твоја знати да се снађу кад немају? Моја ће вазда имати…

Чега, завета и празних стомака?!

Ето, у томе је суштинска разлика између тебе и мене: теби је живот колико ти стане у тањир, а мени, Србину сваком, колико стане у душу! Тањир има дно, а душа…

Узалуд се ми расправљамо, не желиш ти да схватиш колико су и живот и свет компликоване ствари, колико не можете против свих.

Напротив, ништа једноставније од живота. За тебе је борба у којој само тражиш изговор да се предаш, за нас је победа јер предали смо се Господу, а тад нема силе која може да те победи!
И, није питање можемо ли против свих, но могу ли они против нас, јер где се силни устреме на једнога- није тај један у невољи већ они…

Ма, поразиће вас, човече, не лупетај…

Могу да нас поразе, није спорно, али не могу да нас понизе! Народ који има
Косово и Метохију- непонизив је, а такав је вечан!
Тај врли свет се уби размишљајући о смислу жиљења, а ми се са смислом рађамо, са смислом мремо, у смислу васкрсавамо…
Тебе у четири зида, иза три браве, прогоне питања, а Србин и кад му кућу пале у пламену има одговора…
Мени кад звери бране у Ђаковицу, рецимо, то чине јер ће ме Ђаковица и познати и обрадовати ми се, а они ће изнова морати да јој се правдају ко су и одакле су и како је то мржњом воле…

Значи, ништа није албанско на Косову?!

Не, наше је само онолико колико је било крштења и опела, црква и црквишта, битака и крви, песме и суза, а све остало је њихово. Кад нађу, ако нађу, толико Косова и Метохије да стане у по напрстка- нек узму, припада им.

Убиће вас мит, нема вама помоћи!

Добро, нек убије, васкрснуће нас завет!

Ко се зори по ливадама не газдује ветром, а поленн уставити не могу…

Они копају темеље да се утврде, а Србин зида да дозида Дечане…

Темељи струну- висине су довека…

Жао ми је што ти од живота имаш само живот. Не знаш ко ти главу носи, а Србин на раменима још две осим своје: предачку и потомачку.

Чувај ти то што могу да ти узму, а ми ћемо оно што не могу да нам отму…

Немају они пламенова колико ми Косова и Метохије!

И то што пале преметне се у кандило, не у згариште…

И да нестане задњег Србина сенке би претеривали- зашто ако је њихово, и како није моје ако ми се гроба плаше..?
Михаило Меденица