Срећно, трећа смено! Нека вам је лака црна земља, барем сада…

Два пута сам, пишући репортаже, силазио у рударска окна.

Језив осећај, ако је уопште осећај, обамре човек, ћути и чека крај.

Крај пута, а нигде краја. Ни на дну није крај. Нема тај пут краја…

Стотину сам пута био у опаснијим ситуацијама али никада крај нигде био тако известан, нисам га чекао, није ме дочекивао, никада нисам био толико беспомоћан да крају утекнем као тада.

Јама, она тињаво светло ко да за собом палиш и са собом носиш воштаницу за душу, нас неколико збијених једни уз друге, и крај…

– Како ти се чини, мали?- сећам се, сувоњави старац је прекинуо тишину питањем на које нисам могао глупље ни истинитије да одговорим!

– Ко у гробу! Ви као да читав живот копате себи гроб…- насмејао се, чини ми се да јесте, оне проклето тињаво светло, и крај…

Добри су то људи!

Верујем да кад рудар страда почине и један анђео.

Верујем и да су се сретали кад једни пођу у јаму а други на небо, гласну се оно: „Срећно!“, па свако на своје видиковце док се не преморе, док не одмене једни друге…

Јунаци су то, витезови!

Нису то поља ко Косовско, нису то кајмакчаланске висине, нису то јуруши с Кошара, али јесу све од тога!

Јесу, Богами!

Подвижници.

Мала рударска братија у својим манастирима, у својим келијама, својим животима, својим гробовима…

Жалићемо их који дан, памтити који дан дуже, помињати о годишњици, и…

Ништа!

Земља покрила оно што је читавог живота покривала.

Заборав ће покрити оно што из заборава никуд и провирило није…

Земља- земљи, прах- праху, рудар крају још с почетка…

ЈЕзив осећај, ако је уопште осећај, све обамре у човеку, само је рудар жив…

Пошао да смени анђеле.

Срећно!

Ваљда зато и тињају звезде, трепере ко да ће да згасну, то су оне исте лампе и воштанице живих за душе живих…

Грмело је данас опако, пробијали су небесна окна…

ПОнели своје келије и манастире на облаке…

Оне смотуљке с храном за смену.

За душу.

Једино ће их земља ожалити, она их једина знала, она им се радовала, она данас нариче, а ми…

Ми ћемо их се сећати који дан.

Дан жалости је данас, у Алексинцу, нигде друго и нигде дуже да шта фукари не поквари весеље сутра…

То су само рудари, јунаци гаравих лица, црних плућа, подраних дланова, визетови окна…

Срећно, трећа смено!

Господ да вас помилије и подари Царство небеско!

Нека вам је лака црна земља, барем сада…
Михаило Меденица