Београд – Приштина, лет са преседањем у велеиздаји! (од Тесле до Јашарија)

Највећа победа ђавола јесте у томе да је убедио човека како не постоји, баш као што је и Александар Вучић убедио Србље да неће издати Косово и Метохију.

Заправо, никога није убедио, нема ни потребе то да чини јер, страхујем, да смо себе сами уверили како је Јуда променио и длаку и ћуд…

Наравно да није, нити ће, велеиздаја је темељ његове политике (и безмало свих који се рву да га наследе на трону), али се мудро утишао па уместо брзацима лажи и преваре мирно плови потоцима бесчашћа, са једнаком намером- решити “проблем” заветне светиње.

Због тога нам ваља бити на опрезу више неголи икада јер издаја се крије у “ситницама”, до тренутка када се мноштво тих “безазлених” непочинстава не сведе на јутро у којем ћемо осванути без Косова и Метохије и права да га у вриску поменемо, јер у тишини нисмо успели да чујемо јаук где нам се душа кида на пола…

Једна од тих “ситница” свакако јесте успостављање некакве авионске линије између Београда и Приштине, са преседањем у велеиздаји, рекох!

Ђавољи шегрти су у мраку, како фукари и приличи, потписали споразум који сад покушавају да нам представе као још једну победу њихове државотворне политике.

Зaправо, то донекле и јесте, њихова политика јесте предаја заветнине и даривање државности Тачијевом и Харадинајевом крвавом гувну, а ми ваљда треба ћутке (као што нажалост и чинимо) да славимо што ће Србин одсад слободно моћи да полети са “Николе Тесле” и слети на скуте “Адему Јашарију” (тако се зове приштински аеродром)- још једаред постајући жртва крволочне звери.

По сопственој вољи овога пута, јер како немушто покушавају да оправдају “ситницу”: то је одлична ствар за Србију, баш колико је и “Мали Шенген”, ИПААП споразум са проклетим НАТО пактом и још сијасет ћитапа које су Јуда и његови харлекини потисали у наше име- крвљу наших страдалника!

Није само та крвава симболика са проклетим Адемом Јашаријем једино што премеће српска гробља и колевке, већ чињеница да су битанге потписале споразум у америчкој амбасади у Немачкој, као и да та поган од авио линије неће бити домћа, између два српска града, али су довољно мудри у читвом злу да је не именују ни међународној…

Једноставно, биће звана Београд- Приштина, у пасошима ће стајати ћавољи штамбиљ “Адем Јашари”, а читав посао ће одраћивати немачка авиокомпанија, баш као некада нацистича Луфтвафе.

Јуда, поновићу, несметано и без задршке чини оно за шта је продао душу ђаволима, убеђујући нас како не постоје, већ да је пакао у који нас (под)води ништа друго до тропски рај…

Ваља ли напоменути и то да се овде ћутало о свему колико се могло, све док аветни Доналд Трамп није обзнанио на твитеру шта је учињено, а она белосветска битанга од Јенса Столтенберг,а генералног секретара испоставе пакла на Земљи: НАТО кланице, није похитала да усхићено честита Србији, са којом, не крије и вазда понавља, крвава алијанска има све боље односе.

Преговори о велеиздаји се, дакле, итекако воде, само што се фукара скирла под земљу па тамо своде рачуне, а Србија све дубље тоне у муљ и крв НАТО конкубина!

Верујем да ће свако од нас стати у одбрану свег што јесмо, а све јесмо на Косову и Метохији смо, када загрме добоши издаје, но…

Добоши се неће чути, ништа гласније од звончића чак, јер “ситницама” ће подићи бедем.

Камичак по камичак док се ми упиремо да видимо ваљају ли камене громаде…

Све до тог јутра када ће небо над Србијом читаво бити окамењено, а ми убеђени да се јоште гушимо у смогу.

То ће се Србија гушити у ропцу, отргнутог срца и душе, занавек.

Зато нам, понављам, ваља бити на опрезу више него икада и спремни да устнемо сви као један!

“Ситницама” ће учинити да постанемо ситнице без ичега својег на својему и без икога свог међу својима.

Где је успех да “збратиме” Теслу и Јашарија, ту је Србину судбина да му дом довека буду “жута кућа” и проклета Крума…

Нећемо ни приметити а у сватове ћемо уз зурле и тапане по Шоту Галицу…
Ситница..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Ћутите, бедници, док се Србин на крсту распиње!

Ћутиш, Вучићу, бедниче!

Скрио си се, као и увек, кукавице, у тишину својих лажи и бешчашћа, мизеријо!

Ћутиш, не чујеш молебане из Црне Горе, не видиш где кандила догоревају, где иконе плачу, где се Србин распео на крст, где се брда премећу у манастире, шуме у братства монашка, цркве у збегове…

Ћутиш, кукавице, као што вазда ни гласа од тебе кад српство завапи у крви!

Ћутиш, најбоље се и најречитије у ћутњи разумеш са братом у погани- Милом Ћукановићем, од сотоне презрене фукаре!

Разумели сте се одлично, као увек: он ће проклетим огњем на српство а ти ћеш се правити да то на хоризонту, заправо, огњи зора…

И огњи- зора твојег, Ђукановићевог и Раминог белега на тапију српске крви!

“Мали Шенген” за велики злочин према српству!

Заклети на ћутање где Србин себи самоме служи опело на крсту.

Где у ропцу пева у славу Господа и Србије!

Превелики је Србин за “Мали Шенген”, превелики за твоју издају, превелик за бесчасну ћутњу, превелик за главу, вазда, па га ваља скратити на меру “Шенгена”…

Данас се у Црној Гори брани Косово и Метохија, васцело српство, вечност, прађедови и праунучад!

Ћутиш, неверо!

Надаш се да ће и векови заћутати!

Да ће заћутати клепала!

Да ће ћутати потомци што нерођени већ прстом упиру не желећи нас за своје претке!

Ћутиш, кукавице, мислиш све ће утонути у твоју ћутњу.

Све ће нестати кад ти зажмуриш.

Све ће прогледати твојим очима бесрамља!

Свукуд ће бити мирно море кад се подаве олтари…

Пучина српске крви и на њој Титаник ваше “Шенген” тапије на пропаст српства!

Ћутиш, несоју!

Отвараш какве путеве а шаљеш чилаше злу брату у помоћ да узоре оне које би најрадио уставио и затврио- небеске!

Не отимају данас камен на камену у Црној Гори већ темељце Србије!

Не требају њима наше богомоље да се Богу моле већ да Бога убију!

Бог је у Србину, мизерниче!

Данас је васцела Црна Гора- Косово Поље!

Свако је брдо- Самодрежа!

Сваки је катун- Високи Дечани!

Сваке су гусле- Лазар Свети!

Комови су- Кошаре!

Дурмитор-Паштрик!

Бјеласица- Проклетије!

Ловћен, ено га велики Његош узјахао ко дората па тера у кас на душманске утврде!

Ти ћутиш, изроде!

Доста је теби Србије и свете цркве колико у лажљивим гороворима и бедним кадровима можеш да захватиш!

Више него доста!

Зашто би више, обећао си Милу и Рами, браћи у међашењу српске муке.

Ћутите и ви бедници из некакве опозиције- вазда себи опозиција били, погани!

И вама је до српства таман колико и Вучићу!

Колико је вама по мери- таман је!

Боље и да је број мања неголи комотна.

Да је нико не носи после вас!

Да вазда буде куса Србину!

Ћутите, беде људске, вазда вам се глас ломио о зубе ко о планине!

Ћутите јер сви сте таман по мери “Шенгена”- мали, ништавни!

Ћутите данас док се у Црној Гори брани српство и света Српска православна црква- нико вас никада чути неће!

Ћутите, несоји, баш као што ће векови ћутати о вама као да вас никад било није!

Ћутите- једино у тишини постојите, једино ће вас проклета тишина и помињати…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 8 коментара

Све куд видиш Србиново све је метох, све је завет… (По Световасилијевском сабору у Никшићу)

Стужило се врх Требјеса
црња вална црну стиже,
звери своде попарале
ал је Господ понајближе.

Узалуду јарост вали
и потоци клетог беса,
шта је Србин до вековник
кад се држи за небеса.

Силно море, силне барке,
све ленгери од распећа,
воштанице неугасне
силна мука- силна срећа.

Свети оче Василије,
недостојан твојег мира,
ево кајан пред ћивотом
дарујем ти манастира…

Бестелесан и без гласа,
сав у сузи и трептању
грешан носим себе грешног
у вечноме постојању.

Дивно ли је постојати
зарад трена од вечности,
лахор бити у крошњама,
својем праху, својој кости.

Вечно ли си српство мило,
архангелска шаренице,
ћивот целе васељене,
удовице- невестице…

Куд бих да ми крста није,
покајања и причести,
куд бих, Свети Василије,
за живота се вазнести…

Устави се црна сило
мртвих душа- мртви вали,
не сили се дављениче
распећима на обали…

Не сили се на Србина
принца рита и порфире,
ти на плећа себе носиш
а он своје манастире.

Устави се црна сило,
палих људи жива авет,
све куд видиш Србиново
све је метох, све је завет!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Залуду ми Црну Гору преоравате-свукуд рађа Студенице. (21. у Никшићу у одбрану свете СПЦ)

Ходим ти пресвета острошка стено,
куда бих друго у овај час,
сав род се мој у мени прено
ђедова милих зове ме глас.

Ено се мртви у молебану
васкрсло збили под српски стег,
ено ми колевке, ено ми гроба,
ено ми распети свети брег…

Ево ми дана у ком сам рођен,
векова славних кумовски строј,
ево ми стопа, Голготи вођен
мајчином сузом, уз мајчин пој…

Да, шта је живот до пуста мрена
ако га немаш за веће дат,
шта је без овог дивнога трена
кад сам од Бога за веру зват?

Немам ког ближег до тебе, Христе,
нигде ми дома до гроба твог,
наше су, брате, судбине исте
Србина распетог видаће Бог.

Не схвата поган да Србин траје
за веру своју и своје распеће,
живот је оно што преостаје
кад живот даш за нешто веће…

Не схвата авет да оно поље
повише куће, за шумом букве,
није од ђеда већ метох богомоље,
порта свете ми српске цркве!

Успињу се маглом да ми дохвате звонике,
саборни нигде у причесном ништа,
црна је њихова гора довека,
Црна је Гора од острошких тамјаништа.

И да ми затравите кућу имам камо поћ,
да саздате дворе немате где законачит,
морачка тиња разгна ми ноћ,
без стопа куда ћете ви закорачит..?

Зато ти ходим пресвета стено,
куда бих друго у овај час,
сав род се мој у мени прено
ђедова милих зове ме глас.

Не идем никуд где моје није
нит да надгласам клепала пој,
тамо где Савин барјак се вије
васкрслих ђедова чека ме строј.

Ево ме горо иконородна,
окамењена дечанска певнице,
залуду ми Црну Гору преоравате-
свукуда рађа Студенице…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Ноћ налик овој, Вучићу, Метохија се свијала у болу…

Ноћ налик овој, Александре Вучићу.

Ништа ти значила није.

Тада, баш као ни сада, као што никад неће…

Ноћ налик овој, Вучићу, а ни налик јој…

Чика Драган је био један од татиних најбољих пријатеља.

Дивна, часна и чојствена кућа Станојевића из Пећи.

Зоки је још дете био када сам из касарне безмало свакога пута одлазио до њих.

Дивно, весело, чило дете.

Дете је и остао, занавек.

Он и још петорица анђела, у ноћи налик овој, у кафићу Панда…

Сећам се кад је чика Драган јавио тати за…

Дуго је скамењен седео крај телефона.

Он, крута Србенда из Црне Горе, човек који се превише јада нагледао у животу- само је седео и ћутао.

Камен, блед, ко да дивље море бије о њега, рони на комаде…не мари, предао се мору, ноћи, тишини, црном гласу с Чакора…

Ништа то теби не значи, Александре Вучићу!

Чика Драган није желео да напусти Пећ и остави Зокијев гроб…

Ништа то теби не значи, Александре Вучићу!

Зато теби и пишем, бедниче, баш на ово вече, налик ономе ’98.

Још исте се ноћи знало које су звери…

Славило се у проклетом селу надомак Пећи.

Славила смрт деце, анђела, безгрешника…

На ехо, јецај, врисак мајки од заветне светиње!

Крвљу потписујем да си и тада ко министар одлично знао које су звери, баш као што данас твоји министри веле да је то био почетак крвавог похода ђавоље ОВК, али…

Сећаш ли се барем шта си пре коју годину бесрмно устврдио, мизеријо људска?!

На свој род си упро поганим прстом и наговестио како нам се “истина о убиству анђела неће свидети”, алудирајући да их је српска рука посекла!

Рекао и заћутао, као што обично чиниш!

Проклео свој род невином крвљу анђела и кукавички заћутао, како ти и приличи, велеиздајниче!

Оставио си за собом још један траг нечовештва да неко за њим настави, проклињући мучену Србију довека!

Лажју, најстрашнијом и најподлијом лажју!

Мржњу, теби толико својственом јер од саме си мржње саздан.

Само те је пука и безочна мржња према свему српскоме могла нагнати да изговориш како у роду српскоме има таквих звери које би невину детињу крв носили на рукама…

Своје деце, своју крв, свој лелек…

А све си знао, потписујем!

Исте ноћи си знао ко је Шаља, које је село, шта звери славе, али…

Срећа твоја па смо народ дугог језика а краткога памћења, па се слабо ко и сећа проклетства које си покушао да навучеш на род свој.

И успео, твојим ће трагом нечовештва неко наставити, нажалост…

Толико си зла учинио Србију да ће нас векови видати…

Толико, зарад пуке власти и душе дате ђаволу!

Пишем пун једа јер памтим то вече, камен о који се тишина ко вали ломила…

Пишем, јер не могу да заборавим када си без трептаја, нељудски, баш како ти и приличи, изговорио да ће нас истина јако заболети…

Ти о истини, Александре Вучућу?!

Ти, бедо?!

Тишини, бруко рода свог! Тишина!

Анђели су то а не још једна твоја монета за поткусурвање, но шта су анђели за тебе, за све вас што постојите само у беди лажн власти и борбе за њу?!

Знао си, знаш ко је Шаља и шта се те ноћи славило у селу надомак Пећи!

Пећ је лелекала, несрећниче.

Вечни мир и спокој анђелима нашим!

Вечно проклетство зверима њиховим- Господ ће им судити!

А, теби, Александре Вучићу, теби…

Не желим ти ништа лоше, веруј ми, јер куд ћеш веће казне до бити ти..?

Човек који је крв анђела расуо по српској руци…

Човек?

Нека ти је просто!

Срећа твоја, срећа свих пре тебе и оних који ће за тобом доћи што смо народ дугачког језика али кратког памћења.

Лако ћете/ћеш с нама, но како ћете кад станете пред Господа?!

Шта ћеш му/ћете му рећи- због чега сте Србију презирали толико да су је и душмани жалили од вас..?

Ноћ налик овој, ноћ ни једној другој налик.

Метохија се свијала у болу, али шта ти о болу рода свог знаш, накупче јада и мизерије..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Не дај крст свој, Србине, без њега те нема!

Да ли заиста не видимо, или се, што је још горе, својски трудимо да не видимо како се над светом Српском православном црквом, суштином нашег постојања, надвијају језици ђавољег пламена намерени да је сатру занавек?!

Заиста је задњи час да оно саборно у нама надвиси и надвлада приземно, погано и лично, јер црква заиста јесте суштина нашега постојања!

Верних колико и неверних, јер толико пута написах да када и ми посумњамо, или не верујемо у Господа, он не сумња у нас и верује безрезервно!

Верујућима не треба објашњавати, неверујућима, пак, објасним да је и то што не верује опет Божија милост јер у православљу нема морања нити страха од Господа, већ чисте и питке љубави која нит гони, нити надгорњава, но вазда ту, чека, кад човек заиште па се читава распе по њему и свије копрену смираја, спокоја и благости меке која се не да описати.

Заправо, ништа лакше до описати је: вера Бога у човека и вера човека у Бога, ето, толико једноставно а тако насушно.

Ваљда зато што је толико једноставно волети и бити вољен у цркви видимо горостаса под чије се скуте вазда можемо привити, но тај горостас је једнако и нејаки, рањени птић што вапије да га сачувамо од врана и јастреба.

Данас су дани када нам ваља, можда као никада до сад, понети и поднети и више неголи што можемо да поднесемо, јер црква је за нас носила и подносила јада и мука од којих би и васељена немоћно проплакала, али света Српска православна црква није!

За свакога од нас је пострадала и васкрсла, небројено пута, ћутке, кријући где крвари и где распорену дроб распећима вида.

Не тражи Господ да доказујемо љубав њему, но љубав себи.

Не иште да бранимо олтаре у богомољама већ богомоље у себи, олтаре у ближњима, литургије у прецима и причешћа у потомцима.

Не моли нас црква но се моли за нас, а ово су дани кад нам се ваља помолити да будемо достојни вере своје, гробова и колевки својих, крста што благословено носимо- па саборно стати на међу векова прошлих и будућих!

Међу на коју је ударила свакојака олош!

Овдашња, властодржна и властожеља!

Милогорска ђавоља накот!

Белосветски јахачи апокалипсе, сви ко један!

Знају оно што ми заборављамо- ископај Србину очи, видеће и даље и јасније и без њих, ништа му не можеш, али сатри Србину цркву- ништа очињим видом више видети неће!

Верујући и неверујући једнако, јер Бога оба дозивају…

А, ви, браћо и сестре, што ћете подсмешљиво читати ово слова вајкајући се где недостојни патријарх и раскомоћене владике нису вредне пружене руке- грешите!

Нити су они црква, нити мислим на њим, грешно је то, овоземно и смртно једнако као свако од нас…

Црква је то где у трептају воштаница познам прађедове…

Где у лахору тамјана чујем праунучад…

Где се у литургији окумим с најбољим у себи…

Где се она милост и љубав распу ко пахуљице кад их ветар потера с грана па осетиш, знаш, можеш понети крст већи и тежи од два живота, а ко перо лак…

Није суштина живота трагање за суштином већ чување суштине да не би улудо проживео јалово трагајући за њом.

Није црква тек камен о који ћемо се потпрети кад ветрови ударе, већ и камен који ћемо подупрти кад зло удари о темеље!

Сумњајте у Господа само ако га никад потражили нисте…

Ако сте га потражили- видећете да од никада није посумњао у вас!

Дани су када ће зли ветрови ударити о распећа, но што буду тежа то ћемо их лакше носити- верујемо ли у Господа само делић колико он верује у нас…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Дао бих те, Косово моје, да имам шта друго да сачувам…

Одрекао бих те се, Косово моје, да имам шта друго да сачувам, но све што сабрах ено ми под каменом Грачанице.

Дао бих те у бесцење да има ко да те купи, ал што си јефтиније то мртви нуде више за тебе.

Лако бих без тебе кад бих где друго нашао јутро налик ономе у Великој Хочи, но неће очи…

Нагиздају се, упараде, ухвате под руку и ногу пред ногу ка Призрену…

Ено се распеване умивају Бистрицом, јутре у
Архангелима, веле брзо ће само да се са Шаре нагледају Ђаковице…

Нека вас, не журите, не требате ми, имам ја очију што не виде до Косова, кад се ноге отму, веле хоће и оне кад могу очи па устрче Проклетијама, ено се на врху ухватиле у коло па све преплићу Паштриком и Коритником.

Пружим руке да их дограбим, да их сапнем и спотакнем о Кошаре, а руке се дограбе за небо и не пуштају!

Куд очи и ноге и оне би ту, невернице!

Држе се за небо и не пуштају!

Како их дозовем тако стресу небо ко шареницу, попада мећава звезда, сметови падалица…

Где падну ту васкрсну.

Веле да су то очи ратника…

Васцело Косово и Метохија трепери и трепће, свукду мртве очи прогледале, стале у строј, описале међе, потекле из њих Ситница, Лаб, Ибар, Дрим…

Васкрсла спаљена села, миришу огњишта и тамјан, хлеб мртве мајке за мртвога сина.

Како га преломе на пола распевају се векови из њега…

Пошаљем глас да дозове очи, руке, ноге…кад нигде ни гласа од гласа…

Чујем од ветрова с Бајгоре да се скрио у Дечанима, утекао у литургију, пребегао у клепала, искушеник је у Зочишту, замонашио се у Богородици Љевишкој…

Скрио се на иконама, резлего се по божурима, исповеда се у Самодрежи…

Ко чобанче на дедовој ливади у Дреници лежи…

Упрем у груди да пошаљем срце, доста је било, кад срце…

Срце одавно тамо. Одувек!

Бије у звонику Девича, саслужује у Бањској, успело се на врх Звечана, ено га на послушању у пећкој светињи, клекло крај Бистрице у Гораждевцу- тужи, жање распећа у Старом Грацком…

Одрекао бих те се, Косово моје, да ми шта остаје без тебе…

Да ми нису на раменина главе оца Харитона и Стефана.

Да у мајчин гроб нисам спустио шаку земље твоје, посејао јој божур крај узглавља…

Да се листом дивље леске не могу причестити…

Да си моје а не мојих предака и потомака лако бих те дао у бесцење, али шта ћу кад сам те кћерима спремио у мираз а драгу запросио прстеном од лозе из Душанових винограда..?

Да имам где друго постељити Господу не бих те жалио ни жала…

Прећутао бих те да нису бољи од мене пострадали за мене, да им се нисам васкрсењем обећао да ћу се вратити, да ми није у торбаку оног хлеба мртве мајке за мртвога сина…

Кад га преломиш на пола а он запева дечанским монасима и грачаничким сестринством…

Преломиш га на пола а схватиш да си само ту, занавек, издељан од шаке земље и шаке неба.

Дао бих те Косово и Метохијо моје, да имам шта друго да сачувам…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар