Запамти Вучићу, запамтите лажни борци против Вучића- НЕМА ПРЕДАЈЕ, НЕМА ПОДЕЛЕ СВЕТИЊЕ

Дакле, на седници Савета за националну безбедност сте одлучили да ћете храбро, непоколебљиво и одлучно учинити- НИШТА!

Додуше, каква савет таква и одлука…

Ови локални пијанци у сталном заседању пред драгстором у крају делују далеко озбиљније, умније и одлучније од вас- Савету за национлно ништа, но…

Све ово што се минулих дана дешава на Косову и Метохији јесте твој игроказ, Александре Вучићу, велеиздајниче!

Твој и твојих другара, јатака и саучесника у злочину према Србији: Аљбина Куртија, Еди Раме и ресто фукаре вечито жедне српске крви, и ништа више од тога!

Једна у низу онолико једночинки твоје издаје, у очајној режији и са још горим одабиром глумаца, но у Србији нажалост све пролази, нарочито такве бурлеске на позорници од кеса и картона, али неће довека, буди убеђен!

То што се некако чудно поклопило са недавном посетом твојега фирера- Меркелове, то што само на наплату долазе цехови из бирцуза „Бриселски споразум“ и прикљученија, то што си се обавезао да ће Србија бити по мери западне политикантске фукаре и твог пашалука- то заборави, Јудо, јер то што си Србију утишао не значи да неће и устати и проговорити јер и планином влада тишина али то је и даље планина, никада је човек неће прерасти…

ПОновићу по милионити пут: заиста сам мислио да од оног жутог зла веће није могло да нас задеси, но ти не да си наставио њиховом стазом издаје већ је форсираш трчећим кораком, убеђен да се нигде саплети нећеш, али…

Запамти, ни ти, ни твоји шиптарски јатаци, ни они мизерници из некакве „српске листе“ (малим словом), који протествују на специфичан начин- тако што им не пада на памет да напусте шиптарске фотеље и власт која уз њихов амин чини зло Србима- нећете успети да издате Косово и Метохију, никада!!!

Никада!!!

Не што то не желите, па на то сте се обавезали, већ што вам ћутљива Србија то- прећутати неће!!!

Јесмо се претворили у сенке некадашњих људи, јесмо фасификати и предака и потомака, јесмо преплашени од сопственог гласа, али веруј да знамо да Косово и Метохија није „проблем“, како упорно тврдиш, већ решење свакога проблема.

Косово и Метохија јесте „само“ 15 одсто територије Србије али је 100 одсто њене душе, бића и идентитета!

Косово и Метохија јесте шака земље, али је Србија шака јада без Косова и Метохије!

Трајати може- постојати не!

Мислиш ли заиста да ће и један Србин пристати да дом замени за монтажну чатмару..?

Слободно ти дели шта ти је од дедова остало, но не помишљај да ћеш поделити шта нам је од векова заветовано!

Не играј се, није светиња шака кликера па ако ти који утекне није штета, остаће их још- пресветог Косова и Метохије није довољно нешто већ- читаво!

Постојање се не метри, не разграничава, не разбраја се колико људи на њему живи већ колико их је пострадало за њега, а за Косово и Метохију се страдало да би се живело оним већим од живота, о чему ти, Јудо, баш ништа не знаш, али Србин зна!

Не заваравај се ни да ће ти терцирање тобожње опозицје олакшати да Србији намакнеш омчу о врат- ваљајте се у вашему блату колико вам воља, само нас немојте убеђивати (и ти и они) како је то блато лековито и како је најбоље да читаву Србију преметнемо у каљугу јер достојанствено се може живети само као дављеник…

Косово и Метохија јесте завет, не зато што нам је од предака остало већ од потомака!

Цех из крчме плати, али од својега, Србијом се раскусуравати нећеш!

Рекох и поновићу: ништа ти о Србији и Србину не знаш!

То што се многи плаше име да ти помену не значи да неће подвикнути своје, а кад из покорнога врисне човек, кад покида стеге и окове тишине, кад загрми…неће бити довољно рупа да се у њих сакријете харлекини из Националног савета ни за шта и никада!

Запамти јадном за свагда, издајниче, башш као и ове хуље које би да те смене али да ти личе- границе нису тамо где потпишете но тамо где су их гробови уписали!

Ако Србин и прећути кућу- гроб неће, сигурно!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

И мртав Србин је јуришао! (Дан српског јединства, слободе и националне заставе)

На данашњи дан је СРПСКА војска пробила Солунски фронт!

Савезници, илити, «савезници» су још дуго за њом чучали у рововима, ћутали ко мишеви, чекали да опанак стигне што даље, искрвари што више, да сељак с пушком и ралом на готовс посрне, да јаукне, да стане, да га прегазе…

И мртав Србин је јуришао!

Пострада, васкрсне, јуриша, пострада, васкрсне, јуриша, пострада, васкрсне…

Данас јесте дан СРПСКОГ јединства, слободе и националне заставе, не зато што неко треба на то да нам укаже већ што онај сељак, ђед, прађед…није јуришао да ослободи шаку земље већ шаку неба.

Зато је пострадавао, васкрсавао, јуришао, пострадавао, васкрсавао…

Живот је вредан док га имаш за шта вредније од живота дати!

Под ноктима је сељак понео Србије, у торбаку икону, у очима мајку, жену, децу, кућу…све што га је чекало, или није…и ништа није могло да устави опанак у јуришу…

Схватамо ли ми, достојни или недостојни потомци, шта је тај јуриш?

Шта су сви јуриши пре њега и за њим..?

Јесу ли јуришали што нису имали шта да изгубе, јесу ли јуришали што су имали све да сачувају..?

Је ли поражен онај који се врати спаљеном дому, гробовима, затрављеној њиви, палом звонику и прекланом олтару?

Јел залуд јуришао кад није имао чему да се врати или се вратио свему, јер Србин се једнако кући под земљом, на њој и над њом.

Схватамо ли, заиста, шта је овај дан, и ако га схватамо као дан, славимо ли СРПСКО јединство, слогу и националну заставу или тек- дан?!

Јурцамо ли или умемо да јуришамо?

Познамо ли наше Кајмакчалане и Косова поља, Кошаре и Паштрик, она у нама?

У јуриш на непријатеља може онај који је у јуришу најпре потукао звер у себи.

А, јесмо ли?!

Имамо ли још ногу за опанке или су нам се стопе попапучиле?

Сами са собом се посвадимо, шчепамо за грла, прокунемо, прогнамо, а славимо српско јединство…

Поробљени славимо слободу.

Слободних руку, ногу, а душе, срца и речи у ропству!

Нигде букагија а читави у ланцима.

Ништа теже од ланаца тишине…

Претрчали би нас преци да станемо пред њих!

Нит би нас видели, нити чули, понајмање познали.

Славимо дан уместо да дани славе нас!

Славимо претке, нису за то јуришали но да славимо себе!

Мртав Србин је стизао даље од нас, тобож живих…

Не живи се у прошлости но од прошлости јер тамо су врела будућности, али лакше нам је живети у славним ђедовима неголи бити славни ђед дичноме потомству…

Није Србин јуришао, страдао, васкрсавао, јуришо, страдао, васкрсавао…да га славимо на коленима…

Српска слога, слава и једниство нису у томе да надвисим брата, но да брата попнем на рамена па да дохватимо дечанске висине…

Зато и велим да суштиснки славимо дан, уместо да дани славе нас, јер шта сам учинио ако те данас изљубим, брате, а сутра погнем главу кад пружиш руку да се придигнеш..?

Шта сам учинио ако те данас славим опанче, а сутра напујдам попапучене стопе да зареже и разлају се на тебе?

Шта сам учинио ако ми је света тробојка данас светиња а јуче и сутра није постеља и покров?

Шта сам учинио ако славим ђедов јуриш уз планину ако се и о маслачак саплетем на ливади?!

Јурцамо или јуришамо?!

Или ћемо једном за свагда с поносом обути опанке, или ће нас довека обувати ко подране чарапе!

Србин се рађа, тачно је, но Србин се постаје и потврђује, још тачније је…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Вучић на полиграфу- полиграф на Вучићу

Полиграф: Ваше име и презиме?

Вучић: За разлику од многих који себи могу да приуште име и презиме, па чак и надимак, ја тај луксуз немам!

Имам стару „шкоду“ коју понекад провозам кад Мали и ја скупимо 1000 динара за гориво, имам још пола кифле коју нисам појео од 2012. имам пуну бешику јер не стижем да одем до вц-а и имам небројено непроспаваних ноћи којима тумарам по Србији: понегде нешто асфалтирам, негде озидам фабрику да прекратим ноћ, пробудим 4000- 5000 хиљада људи да их запослим, разбудим петлове па на посао…

Полиграф: Занимање?

Занима ме само будућност Србије, ништа друго!

Последњи пут кад сам славио рођендан било је пет свећица на торти иако сам пунио десет година али сам инсистирао на штедњи, одувао сам их и замислио жељу да Србија постане економски тигар…

И постала је, данас сваки радник може пристојно да живи од свог рада сва три дана у месецу, па сам зато и предложио да месеци имају по три до четири дана тако да ће година у Србији убудуће трајати 36 дана, док ће за пензионере бити скраћена на 30, што значи да ће просечно живети око 270 година, па ако то није последица привредног чуда заиста не знам шта јесте?

Полиграф: Да ли сте се некада видели са Вељком Беливуком, званим Веља Невоља?

Вучић: Што се белог вука тиче признајем да сам га видео негде раног пролећа 83. године када нас је разредна водила у зоолошки врт…

Нисам хтео да ненаменски трошим паре за улазницу па сам се попео на дрво и гледао одатле све док један другар, мали Весић звани Сићве термит, није почео да сече дрво па сам упао међу камиле…

За неког би то био пораз али ја сам и у томе видео шансу: иако у модрицама и боловима сео сам и разговарао са камилама о заједничким пројектима и капиталним инвестицијама из братских емирата, и таман кад сам хтео да прескочим код фока и са њима постигнем стратешки договор наишао је чувар и…

Полиграф: Значи, не знате ништа о Невољи?

Вучић: Ко, ја?! Па ја само за невоље и знам!

Све сам их преузео на своја нејака плећа и борим се, борим се ко…Брнабићка с падежима, рецимо, мада је то ипак епска борба…

Још за петнаести рођендан кад сам имао четири свећице на позајмљеној торти пожелео сам да решим све невоље Србије и ево успевам- нисам чуо никога од посланика да се на нешто пожалио, а они су, ипак, глас народа!

Ако они као убогу представници народа имају по неколико станова, кућа, џипова, фирми…замислите шта тек има народ који је, ипак, главни у читавој причи..?

Мало се размазио и разбахатио народ, признајем.

Чујем да има и оних који неће да уђу у сваки контејнер већ само у оне по елитнијим насељима, али то је сито па не би буђи преко погаче, што се оно каже…

Полиграф: Ни на једно питање нисте одговорили кратко и јасно, са ДА или НЕ, мораћемо да поновимо тестирање.
Ваше име и презиме?

Вучић: Па, Шефе, зови ме као и сви други, осим ако нећеш од сутра негде у Прешеву да полиграфишеш?

Полиграф: Шефе, хвала Вам на издвојеном времену, јасно је да је све што сте рекли апсолутна истина, нема сумње да би тако било и да сам укључен!

Сад, ако можемо само за оно о чему смо разговарали:  синчић од кумове свастике пожелео за шести дођендан да постане директор, или барем неки управни одборчић да се деца склоне негде у климатизовано с улице на ове врућинштине..?

Дивно дете, сад креће у први основне и до јула би требало да сипломира и заврши мастер, наручили му преко али-експреса све али треба времена да стигне, разумете…

Вучић: Јесам ли вам можда причао кад сам пунио шест година, био сам толико скроман да нисам славио на дан рођења већ две године раније тако да сам напунио четири и шест година у исто време и уштедео за линију метроа која ће водити од Сремчице до центра Сиднеја…

Полиграф: Хвала још једанпут на интервју, пардон, на испитивању, Шефе, ако нешто није ваљало средићемо то у монтажи да не буде никаквих Невоља, овај, проблема…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Мали Шенген – Отворени Балкан = велика Албанија (отвореног срца дочекајмо оне што су нам отварали груди!)

Јеси ли чуо за Круму, Александре Вучићу, проклето село у албанским врлетима више Кукса, тамо где ни Господ ни ђаво не свраћају?

У том проклетом селу злих људи (не говорим напамет, био сам у њему да напишем репортажу, да се не заборави, осетио како погледи шчепају за гуши и даве, кидају ко звери) била је једна од највећих база крвничке ОВК, у том селу је била основна школа, стара проклетиња на спрат, уз шуму, уз сам пакао у којем су и ђаволу пререзали гркљан…

У тој школи су на живо вађени органи Србима отетим са Косова и Метохије (према сведочењу једног од крволока који је учествовао у свему), у самом центру села, на ехо од кућа, крај бирцуза са мапом „велике албаније“ на зиду…

Читаво село је чуло јауке наших несрећника, читаво проклето село, слушали су, ћутали, живели и живе са тим!

Живе сасвим мирно, без гриже савести, без савести, без душе, без срца, без ичега осим оних погледа што шчепају за гушу па кидају, касапе, черече, напијају се с прекланих гркљана…

Кришом смо ушли у село, бежећи једва утекли из њега, крај језера најдивнијег плаветнила, проклетог плаветнила…

У то су језеро бацали лешеве искасапљеног Србља!

Све је на тој планини више Кукса проклето а нигде плаветнијег језера, проклето плаветног, застао би човек да га се нагледа да не зна…

Ни Господа, ни ђавола… Пакао- паклу, збег суштог зла и та проклета школа у којој су на клупама, у учионицама, крај прозора који гледају на куће крај којих су спровођени…

Сви су морали видети мучено Србље где гази задње кораке, сву су чули, сви су славили крике, мора да су славили кад с толиким миром и данас живе у паклу- пакла…

Јеси ли чуо за Круму, Александре Вучићу?!

Стотину је Крума у Албанији, стотине онаквих планинских језера, стотину школа и кућа из којих су Срби запомагали, али…

Опрао си крваве руке зверима тим Мини Шенгеном, одосно, Отвореним Балканом, како сте преименовали „велику Албанију“!

Опростио си Круми, Куксу, Тропоји…све си им опростио, помиловао звери, умио се с оних језера…

Јеси ли некада помислио на наше мученике кад већ никада ниси имао храбрости да питаш за њих, Јудо?!

Какав је то успех у некаквој слободној трговини са Албанијом?!

Нису довољно трговали органима Србља?!

Признате су им, читам, дипломе медицинских факултета.

Јел оних завршених по планинама, у школама, по подрумима кућа, над језерима и вртачама?!

Успео си, издајниче, у ономе у чему две Призренске лиге нису…

Три века киша им не би опрале крв с руку, а ти си једним папиром и потписом Јуде…

Но, зашто и не би?!

Ћутимо.

Ако те и познајемо ко Јуду правимо се да не видимо.

Ако те и презиремо због свег зла које си (заједно с оном жутом кугом пре тебе) учинио Србији- чинимо то тихо, у потаји себе самих, да не чујемо ни ми а некмоли други!

Ако и знамо да ће за тобом од Србије остати за под нокат- не маримо, па нек је и под туђим ноктима.

Прогледаћемо кад се капци окамене и проговорити кад се одроне усне, тако да не брини, Јудо, лакше нам је ћутке те презирати него гласно волети себе…

Нек нам је са срећом Отворени Балкан- отвореног срца дочекајмо оне што су нам отварали груди!

Заиграће Крума и пред нашим вратима, но боље да оћутимо, нека нам је земље за саксију мушкатли- само нек се Србијом зове…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

И сутра ћемо се звати Србима, но шта ће остати да се Србијом зове? (тргнимо се, роде мој!)

Где смо, роде вољени?

Познајемо ли се још по чему осим по ћутњи у коју смо огрезли?!

Продаје нам фукара заветну светињу- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа..?

Подводе нам реке ко прецвале курве белосветском шљаму- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа..?

Старост су учинили казном, некаквим неисповедивим грехом, вапајем да се живот смилује и…- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа, још смо довољно млади..?

Младост су преметнули у порив, у дијагнозу, у вечито данас без јуче и сутра- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа, нисмо више ни тако млади..?

Оседлали су нас и терају у кас, до краја, док се не може па још даље- не мари, није до нас, не можемо ми ту ништа, живи човек и на четири ноге..?

Јесмо ли то истински заволели ћутњу и страх?!

О слободи певамо више да је отерамо неголи дозовемо..?

Да је преплашимо урлицима, да утекне, да се не помаља за овог живота…

Нису то владари већ газде!

Нисмо народ већ својина, данак, харач, плен…

Робље што брине да се не отргне ланцима…

Што пази да му се где не познају трагови…

Што гледа у под да негде не угледа себе.

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?!

Нема муке овоземаљске коју нисмо одмучили па зар мука над мукама постаде постојати?

Чиме су нас то најгори од нас испрепадали да је најбоље по нас бити плен?!

Јел се то жртвујемо?

Бедно то чинимо, вала, јер није жртва кад потомцима оставиш ледину, пепелиште, буњишта људскости да на товарима балеге тумарају за идентитетом.

Питаће нас: „ко смо“, јер познати нас неће.

Баш као што нас преци данас питају: „ко смо“, јер познати нас не могу, а шта и да познају?!

Гримасе без гласа и погледа; трупине без кичме и костију; стопе без трага; да разгрћу мрак у који смо утекли и кидишемо на небо ако се где промоли?

Није до нас, ништа ми ту не можемо, шта ће један човек противу зла, јел да?

Па, један је праведник пострадао на распећу, од капи настане море, од једног јутра су настала сва, једним се кораком човек уписује, или исписује из људи, једном је речју човек проговорио…

Све је до нас и све ми можемо, но лакше је лагати се, за лаж не морамо да се боримо, она се бори за нас.

За оно што од нас остане…

Нигде ђаво није дошао по своје а да није позван.

Тобож верујемо у Господа а не верујемо у себе, па све чекамо да неко проговори гласом нашим…

Хоћемо ли у оволикој ћутњи познати чији је то глас?


Чекамо да се неко усправи па да покушамо и ми, али да ипак не покидамо ланце…

Кудимо дане како су тешки а они вазда једнако лаки- тешки смо себи сами, вуцарамо се ко товар камења од немила до недрага, носимо живот ко самар страхујући да нисмо довољно у страху!

НИшта нам не чине што не чинимо сами себи!

Нико нас ућуткао није- сами смо изабрали да сачувамо глас за неке боље дане, питајући се што не долазе?!

Па, ко их дозива, кога да чују, коме да се одазову..?

Нисмо желели владаре већ газде!

Поносно се називамо Србима а Србије нам довољно колко нам је ћушну у појила…

Бијемо се у прса а прса звече ко празна бурад…

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?!

Свашта човек истрпи, но није то ништа шта истрпи онај што прокаже човека у себи!

Све су огласили на продају, душу смо продали сами, отуд и мислимо да увек може горе.

Не може, ништа није горе него кад човек помисли да није до њега, да не може ништа, да је живот казна коју мора поднети…

Нигде ђаво сам није дошао по своје…

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?

И сутра ћемо се звати Србима, но шта ће остати да се Србијом зове..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Где су подигли џамије а да није метох, Александре Вучићу?

Чије је Косово и Метохија ако није само наше, Александре Вучићу?!

Бесрамно лажеш, Јудо, понављајући по ко зна који пут како је то мит, како смо се, ваљда, раскомотили на туђем својатајући га ко своје, но страшније од твојих лажи јесте факат да у њих Срби верују.

Не сви, Богу хвала, не ни велики број (надам се), али је и један Србин који прихвати ту страшну лаж- превише!

Како то пресвето Косово и Метохија није само наше, и шта то на њему није само српско, вајни председниче?!

Нису наши гробови?!

Кад се то Србин сахрањивао на туђем?

Нису наше цркве и манастири?!

Кад је то Србин зидао у славу Господа на нечијем без на својем?!

Нису наша огњишта?!

Па, зашто су у оној мржи и јарости Шиптара горела..?

Што су на тушем или да нам затру траг?!

Јел Дреница није наша?

Откуд онда Србица усред ње?!

Ђаковица, можда?!

Треба ли да ти објашњавам одакле јој име?

Велика Хоча, односно, Голема Оча, односно, много отаца (свештеника и монаха)…

Није наше?!

Јел Кошаре и Паштрик нису наши?!

На туђем су нам деца- витезови гинули, јел да?!

Зашто их, лицемеру, славиш онда ако на Косову и Метохији није све наше?!

Чије је, Шиптарско?!

Где су преклали, спалили и отели признаћемо да је њихово?

Где су од камена Светих Архангела саздали џамију- њихово је?

Где су оцу Харитону одсекли главу- њихово је и њихова је?!

Њихов је лелек сатртих кућа из којих су отели и одвели наше мученике да их на живо касапе и распродају на кило..?

Њихов је шам- дуд Цара Душана, а ни младице им нису стасале колико Косова и Метохије није српско?!

Бистрице нису наше?! Како их то зову на шиптарском..?

Због чега вековима отимају ако је њихово?!

Због чега пале и руше своје?!

Због чега нам је сваки гроб по стотину пута прекопан и преоран, чије их то кости жуљају кад заседну за “своје” ливаде?!

Чија је Шара- њихова?!

Јесу ли Горанци, онај диван народ душе ко небо, њихови што по цену живота чувају српство на заветној планини?!

Јеси ли био кад у селу Млике?

Чуо децу како певају Србији, слушао старце где с поносом говоре које су им славе праотачке, потеро с њима стада уз планину па ногу пред ногу, реч по реч о Србији, а свака реч блага и питка- Србијом се и умиваш и напојиш…

Шта је тачно то што није наше, Александре Вучићу?!

Где се Шиптар скућио а да није остало црнине на тој земљи?!

Где су подигли џамије а да није метох?!

Где су се огрејали а да није на пламену српских села?!

Где су Србину долазили на Васкрс и Божић а да га нису потом на славској трпези распели?!

Зашто је око српких кућа тараба а око њихових бедеми?!

Зашто је Србин преоравао њиве а они планине?!

Шта то рађа у гори осим звери у крвничким заседама?!

Шта ће у рововима ако су на својему?!

Кога су чекали у заседама ако није све наше?!

Зашто копне виногради око Ораховца ако су њихови?!

Зашто је свака наша песма старија од њиховог сећања?!

Зашто нам ломе порте, зашто нам терају Драгицу Гашић из Ђаковице, зашто нам ухапсише Риста Јовановића на Газиместану, зашто нам претресају монахиње, зашто нам јутрос крвнички претукоше Николу Перића, дете, анђела..?

Зверски су ломили све у њему желећи да убију Бога у детету, но Бог је најживљи у Србину…

Зашто све то чине, Вучићу, ако није све наше?!

Чега се толико плаше па само за крв и мржњу знају?!

Од чега страхују ако су им темељи под земљом а не на костима нашим?!

Не мрзе они српско што је туђе но што само у мржњи могу слагати себе да постоје и да су на својему, и ти то одлично знаш па опет…

Опет лажеш надајући се да ће Србље на послетку поверовати да је Косова и Метохије наше колико за саксију цвећа, али…

Ти што ти Србље ћути не значи да о Србљу ишта знаш и да ћеш га жедно превестни преко Ибра, Ситнице, Лаба, Дрима, Бистрица…

Читаво Косово и Метохија је Србија, нема ту никакве поделе и разграничења, буди убеђен!

Није то жива рана што су вране подерале већ што су од распећа остале…

Ако је њихово нек груменом земље докажу, ништа друго!

Груменом који се неће скотрљати из шаке већ као код Србина- на длану родити да иконе и кандила позову на мобу…


Све на Косову и Метохији је наше јер све у нама је Косово и Метохија!

Ако је шта њихово онда им не дајемо земљу већ душу, а душу они и хоће јер залуд им земља ако не отму и тапију на њу!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Ни твоје лажи више не верују у тебе, Вучићу!

Шта је тачно то “замрзнути конфликт” против којег се толико “бориш” и од којег толико “стрепиш”, Александре Вучићу?!

Јатак велеиздаје коју чиниш, покушавајући да нас убедиш да ће се над Србијом разведрити тек кад се одрекнемо неба?!

Не постоји никакав замрзнути конфликт, издајниче, већ постоје рокови на које си орочен од оне губе западне којој си обећао да ћеш учинити све за шаку бедне власти, и једини конфикт који ти заиста покушаваш да решиш је: како издати а сачувати трон лажнога цара!

Страхујеш, наводно, да ће нам потомцима остати мука у завет уколико не решиш “проблем” Косова и Метохије.

Док год је за тебе (и оној губи жутој пре тебе) Косово и Метохија проблем- страхуј да ће једини проблем потомака наших бити да се познају ко су, јер су им имена већ дата а крштенице исписане на пресветом Косову и Метохији, и шта су без њега..?

Деца ничега!

Ништа што ће залудно желети да буде нешто, но шта бити на камењару до пусти камен?!

Не камен Дечана, Грачанице, Самодреже, Девича, Будисавца…већ камен о који се говеда сапну па га бесно ритну у јаруге и вртаче.

Јел “замрзнути конфикт” оних 500 анђела ухваћених у коло око пресветих Архангела?!

Јеси ли видео ту живу икону, Александре Вучићу?!

Пет стотина деце, јевађелиста и мироносница, без страха, своји на својему, на вечно нашему, у колу.

У колу и манастири, небо, земља, гробља, огњишта, векови, вечност, одговор на питање: зашто је Србин без Косова и Метохије вечно гладан крај трпезе, вечно жедан крај извора, вечно слеп крај очију, вечно скитница на својему…

О чему да преговараш?

О чему компромис?

Коме деца, коме коло, коме тај венац осмеха..?


Где се деца смеју ту су нам грудобрани са којих не смемо ни стопе назад!

Где њихове душе чисте тако звонко проговоре- ми да разрезујемо колико нам је Србије превише..?

Хајде, јуначе, стани пред ту децу па реци да је коло превелико, прешироко, преиграно, да је зашло у “туђе”, да поскидају опанчиће јер ће на ђоновима понети “замрзнутог конфликта”, а онда…

Онда шта, Вучићу?!

Шта је компромис, осим твојих лажи које ни теби више не верују?!

Шта је на пресветом Косову и Метохији Шиптарско осим мржње, крви и огња?!

Зар им то што су отели- припада?!

Око тога да се договарате?!

За сваки гроб који су учинили дати им метар светиње?!

Па још метар за сваки који су прекопали и преорали?!

За сваки спаљени дом, цркву и манастир још коју стопу?!

Решење “замрзнутог конфликта” је да им за велику крв дамо Велику Хочу?!

За високе гране на које су повешали Србље- Високе Дечане?!

За кошаре пуних глава рода нашега- Кошаре?!

Девич за до смрти раздевичене анђелице пред очима матере?!

Гориоч за све Српско што је сагорело у безумљу звери?!

Обили за све пале Обилиће на Паштрику, Проклетијама, Јунику, Ораховцу, Штимљу, Пећи, Призрену, Ђаковици..?

Да им за сваки метар црнине Српкињине дамо по два метра белога платна?!

То је компромис? То је разграничење?!

Граница да на вечотом страдању Србља за рај саздају пакао?!

У твоје лажи чак ни твоје лажо више не верују, Вучићу?!

Лажеш и кад тврдиш да је на Косову и Метохији “само” 95.000 Срба и два пута више Шиптара!

Није то “само”, нити их је толико већ више, баш као што је Шиптара много мање него што се цифраш, но да је и један- једини Србин, да није ни један- Косово и Метохија је свето због три Србије под земљом стотину Србија на небу!

Писах и поновићу: није Србин тамо гинуо што му је живота било превише већ што је знао да је живот вредан онолико колико га имаш за шта веће од живота дати!

Није на “толицкоме” Косову и Метохији залудо толико цркава и манастира- небо се на њима сидри о српске кости…

Тим костима је свако од нас проходао, та земља је свака наша њива и ливада, та згаришта су темељи сваке куће Србинове, ти ветрови с Бајгоре су онај дах кад новорођено проплаче…

Све што јесмо- на Косову и Метохији смо, но нажалост многима су твоје лажи ближе од ове истине, јер за истину се мораш борити док је за лаж довољно не чинити ништа…

Нема компромиса, нема поделе, Александре Вучићу, не постоји ништа налик “замрзнутом конфликту”, немамо ми вишка Косова и Метохије да га метримо и делимо!

Ни рај није већи па је рај…

На распећу није било места ни за кога крај Христа, па смо сви стали на исто распеће…

Нема Србије без Косова и Метохије, и тачка!

Шаку дај- баш та шака држи читаву Србију да се не одрони и суноврати у прах, пепео и јаловиште којем се нико ни имена сећати неће…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Санкције Белорусији и прикљученија

Не знам да ли ће велеиздајник смети да стане пред камере и објасни због чега се Србија срамно и бесчасно придружила санкцијама Белорусији, уведених од ђавољих шегрта из ЕУ, но и кад би то учинио претпостављам да би звучало овако:

“Србија се никада, понављам- никада, неће придружити срамним санкцијама Европске уније против Белорусије, али ако некад то и учинимо биће из најплеменитијих и најчаснијих побуда, јер ако се сада не нађемо братском белоруском народу- не знам кад ћемо?!

Дуго смо размишљали како да се одужимо Белорусији за сва добра која је учинила Србији и схватили да нема ничега бољег од увођења санкција.

Можда звучи парадоксално али заправо није, односно, јесте али само у случају ако толико мрзите Србију и не желите да настави путем реформи које су нас прославиле у свету више чак и од легендарне Кебине обраде Ролингстонса.

Ако питате какве везе има Кеба са увођењем санкција Белорусији одговорићу вам без страха и увијања: нема баш никакве, али гарантује да никада нећу признати независно косово јер сам Аљбину Куртију у лице рекао: “Клемпаве ти уши и око тога нема никаквих преговора! Око свега осталог ћемо се договорити, али да знаш да си ружан и да ти смрди из уста, и зато не очекуј од мене да признам независно косово…поново!”

Дакле, Србија је економски тигар, а тигар припада породици мачака и познато је да где нема мачке- мишеви коло воде, а мишеви који ће убудуђе водити коло у Србији биће домаће производње, из наших фабрика, од наших сировина, одгајани руком нашег радника који одлично зна да од Русије и Белорусије немамо већих пријатеља!

Због тога смо се и придружили санкцијама Белорусији на прелет њихових авиона преко Србије и слетање на наше аеродроме, јер смо суверена и самостална колонија којој нико неће одређивати шта да ради, изузев у 2876 случајева кад су наредили а ми понизно послушали јер имамо највећи раст БДП-а у Европи, а и шире…

Значи, толико нам добро иде да смо размиљали у шта да уложимо вишак новца и одлучили се за придруживање санцијма Белорусији, јер уколико њихови авиони не буду могли да лете то ће значити огроман прилив капитала за њих, с обзиром на уштеду горива, глупих аеродромских такси, плата запосленима и још стотину бесмислица на које им је одлазила гомила новца.

Сад ће белоруски пилоти моћи, рецимо, да продају кокице, сладолед и оне крофнице, у чему ће им Србија издашно помоћи донацијом штапића за сладоледе, а гарантујем вам да ће од тога моћи боље и пристојније да живе него од летења, јер добро је познато да ко високо лети- тај ниско пада, а неки би се, знам, порадовали паду белоруског авиона, али док сам ја председник Србије то се неће догодити!

Баш као што нкада нећу признати косово…поново, што је јасно оном клемпавом Куртију, којег Српска листа подржава али само због тога што ћемо се за Косово и Метохију борити као лавови, који су такође из породице мачака, а ми нисмо ничији кућни љубимци већ несутрашиви мишеви, а сигуран сам да сте сви гледали цртани филм у којем се слон уплаши од миша, е па тај миш сам ја…

Дакле, злонамерне тврдње како је придруживање санкцијама Белорусији чин издаје имају утемељења у истини колико и приче да је клан Веље Невоље чедо ове власти!

Можда смо малчице помогли да се створи, али никад није било чедо! Замишљено је било као културно- уметничко друштво, али су, ето, наступе по иностранству користили за шверц наркотика и убиства, а ми смо били убеђени да су им ношње крваве од напорних припрема оних силних народних игара из свих крајева Србије…

Да закључим: ко год каже да смо се придружили санкцијама Белорусији- лаже! Јесмо им забранили слетање и прелет, али зар пословица не каже: “Не једе се све што лети…”, а и како би српски пензионер поред богате понуде по контејнерима још тражио леба преко погаче, односно, авион преко једва бајатог месног нареска..?

Речју, Курти је клемпав и само онај ко то не види може рећи да ћу признати косово…поново!

Верујем да сам разјаснио све, а ако некоме и даље није јасно тај није видео Вулина како на крову полицијског аутомобила изиграва ротацију и звучне ефекте, иначе би знао да цени све што смо досад постигли, закључно са Кебином обрадом Стонса…“
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Застава Србије у блату Бујановца (привредни тигар- национални миш)

Знате ли ко је Шћиприм Муслију?

И нема потребе да знате.

Да је среће, име те бедне фукаре никоме у Србији баш ништа не би требало да значи, но…

Ипак значи, јер је та фукара, иначе заменик председника општине Бујановац, јача од државе!

Та фукара је заставу Србије, свету тробојку, покидала, бацила на земљу и на њено место побола заставу Албаније!

На улазу у село Кончуљ, село на злу гласу, проклето село у којем су шиптарске звери из оне ђавоље ОВПБМ касапиле Србље!

Село које ће довека живети свој кошмар…

Село налик толиким селима на злу гласу у такозваној Копненој зони безбедности, у сред Србије!

Село пред којим је, у којем је, иза којег је на свакој стопи белег терористичким зверима!

У сред Србије!

Ништа у тој питомини не успева ко патаолошка мржња према свему српском, и белези зверима!

У сред Србије!

Читав су крај звери преметнуле у “спомен собу” својих крвавих руку…

У сред Србије!

Зоре се заставе Албаније, слави име кољача капетана Лешија (једног од команданата проклете ОВПБМ), јутра се саплићу о гранитне громаде у славу крвника рода нашега, као какви злогласни путокази куд све то иде…у сред Србије!

У сред Србије понајмање Србије!

У сред Србије – Шћиприм Муслију, један од стотину Шћиприма, а Србије нигде!

Нигде, осим у блату кад фукара стргне и покида свету тробојку па на њено место пободе оне злослутне црне орлове, лешинаре српског страдања…

У сред Србије- нигде Србије!

Привредни тигар- национални миш!

Демократија је то, јел да?!

Права националне мањине?

Суживот тамо где за Србе нема живота осим у зебњи за живот?!

Србија је једина сиротица на овом шару земаљском у којем су њени крвници, терористичке звери- национална мањина!

Једина сиротица која нема права на црнину да не увреди џелате својих синова!

Једина бескућница у сопственом дому…

Дому у којем ће Шћиприм Муслију крваве руке обисати о српску заставу и…

Ништа, баш ништа!

У сред Србије!

Ништа, јер зна да је привредни тигар- национални миш!

И није то тек до ове велеиздајничке власти, она жута једнако издајничка пошаст је свето српско знамење дало ко крпару свакојаким Шћиприма…

Но, понајвише је до нас, власти јесу онакве какве заслужујемо јер још једино у ћутњи постојимо!

У њој смо најгласнији и најхрабрији!

Зна то Шћиприм Муслију, знају сви њему налик.

У сред Србије- понајмање Србије!

За шта су најбољи од нас пострадали ми немамо храбрости ни да живимо.

Знају то звери одлично, због тога ће на Србију вечито кидисати као плен, у сред Србије!

Да је среће, не би Муслију допао букагија због онога што је учини, но не би смео ни да помисли да учини тако шта…

У сред Србије!

Привредни тигар- национални миш!

Данас застава а сутра…

О томе ћемо сутра, зар не, далеко је тај Кончуљ, бољи од нас су страдали да нам ништа не повреди право на- ћутњу!

Ако прећутимо можда се и није догодило?!

Ако прећутимо можда звери налик Шћиприму не чују да смо код куће кад ударе и на наша врата..?

У сред Србије…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Довека ће српска крв бити најјефтинија, јел да, Вучићу?

Ниси ти, Александре Вучићу, ни за шта крив!

Заиста ниси!

Бедник си, кукавица и Јуда таман онолика колики смо ми, јер ниси се ти догодио Србији већ Србија теби…

Србија која ће у страху оћутати свако твоје непочинство, сваку твоју лаж, све што чиниш да у теби видимо све најгоре у себи, но пристали смо да то најгоре буде најбоље што смо заслужили…

Народ Газиместана, Кајмакчалана, Кошара, Паштрика…је дозволио себи да му бедна кукавица командује јуриш у вечита повлачења…

Да се разумемо – не презирем тебе већ себе, јер да је ишта праотачког у мени не би нам се ти, и она жута куга што ти је претходила и утабала пртине- догодили!

Да ми заиста схватамо да је бити Србин благослов а не јарам, не би ти смео ни да помислиш а камоли изговориш оно што јеси, бедо, а што смо ти оћутали отаљавајући животе у сенкама да где не сретнемо себе…

Председник Србије да изјави: “Немам права као председник државе казати да је у Јасеновцу био геноцид, то би значило наредних сто година проблема с Хрватима”, и никоме ништа!

Тишина у Србији! Нико ни речи!

Гласније је оно свето, мученичко јасеновако поље, више је живота у расутим костима, гледају повађене очи, вичу преклани вратови, дигле се јаме и вртаче, прелиле реке крви…само Србија ћути.

Па, шта је ако геноцид није, ти најбољи од нас најгорих?!

Шта је твоје, вајни председниче, него да то вазда и свугде понављаш, па нека то значи стотине векова немира с Хрватима ако је барем трен мира невиној српској крви?!

Државништво је то да крвнику не замеримо што су му руке крваве?!

Да му са крваве колевке дамо плахту да пребрише нож?!

Национални интерес је да пазимо када ћемо и коме говорити о националној трагедији?!

Врли си јунак док запоседаш ровове по Србији, али кад друго где треба стати на бедем радије ћеш стати на живу рану рода свог?!

Какав нам то мир купујеш продајући црнину српске мајке за панађурске шатре?!

Питам, шта је Јасеновац ако геноцид није, и колико река крви кошта хрватски мир?!

Мислиш ли, Јудо, да је нису још жедни ако Јасеновац избиртијаш и подвучеш црту- кућа части?!

Колико нас ваља под земљом за мир с Хрватима и колико над земљом да теби и тебима налик не буде превише?!

Нека је довека немира са свим крвницима Србије ако ће бити трен мира за све знане и незнане гробове наше!

Но, рекох и понављам: ниси ти ни за шта крив- ми смо!

Колико год знали да си оно најлошије у нама и од нас толико смо спремни да то најлошије трпимо!

Лакше нам је животе прихватити као милостињу неголи благослов!

Благослов ваља свакога дана животом потврђивати – за милостињу је довољно сагнути главу да где не угледамо себе…

Отуда теби и храбрости јер није врани тешко међу пленом бити орао, а шта смо ми до плен себе самих!

Ти си, бедо, само последица- узрок смо ми, требало нам је оправдање за пад уместо снаге за лет…

Отуда теби и храбрости да питаш: “Шта за узврат Косова и Метохије”, као да постоји нешто за узврат колевке и гроба!

Шта је Јасеновац ако геноцид није, шта је Косово и Метохија ако није веђа свакога од нас са оним вреднијим од пуког кусурања дана, оно дивна спознаја да живот није авет но завет..?

Код тебе је, лажни месијо, све за узврат, но за то смо криви ми!

Ми, пристали смо да за узврат Србије нагомиламо залихе ћутње за црне дане, питајући се зашто не свиће..?

Погнутих глава чекамо да нам неко покаже плаветнило неба…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

НАТО- злочин звери који траје…(НАТО- МРШ ИЗ СРБИЈЕ!)

Почело је тог 24. марта 1999. године и завршило се…

Заправо, није се завршило, ништа се није завршило, никада се неће завршити јер смо, нажалост, народ присећања а не сећања.

Да се заиста сећамо, да памтимо, да смо свесни славе рода својега- не би онај ђавољи накот имао “канцеларију” у сред престонога града.

У сред Србије, у сред Генералштаба славне војске, међу народом који се вазда борио за мир, а са миром није умео да се избори…

Док год проклети крвници, тај пакт звери и ђавола звани- НАТО има поменуту “канцеларију за сарадњу” у Србији, дотад ће 24. март бити датум почетка бескраја!

У међувремену ћемо се само присећати.

Сећање нам је под окупацијом, сећања се само присетимо над гробовима знаним и незнаним о које се поштапамо, о које се дохватимо као о пале тарабе док посрћемо, убеђени да корачамо своји на својему…

Србија је под окупацијом, колонија, запећак колоније, излетиште крвника и џелата које смо дозвали у чело трпезе, а трпеза на гробовима…

Дозвали смо их да буду здравичари о поменима и задушницама жртвама.

Где звери нису могле преко Кошара, Паштрика, Коритника, Јуника, Призрена, Ђаковице, Бајгоре, Дренице, Качаника…могу ногу пред ногу, ко на корзоу, улицама “слободне” Србије…

Бољи од нас, најбољи међу нама пострадали су да би нас најгори убеђивали како ваља опростити али не и заборавити!

Како да опростимо крв невиних?!

Хришћанин сам али не умем да праштам врисак мајке за дететом, расуте кости по Проклетијама, обезглављена тела, црнину старице што на прагу спаљеног дома још чека синове, ил смрт, па ко је пре благослови…

Људима и да опростимо, но како се то ђавољем накоту прашта?!

Како да опростим Милицу?!

Хришћанин сам, но опростим ли јесам ли намирио човека у себи или подмирио звер једнаку њима?

Не праштам, јер ко да ми опрости ако у очима мојих кћери нема Миличиних видика…

Не праштам јер имам где мрети али немам где васкрснути ако опростим пресвето Косово и Метохију!

Не праштам јер не могу, не желим, шта да кажем Самодрежи ако је опростим?!

Да исповедим како сам опростио, па да се причестим преораним грбљем у Пећи, Витомирици, Призрену, Вучитрну, Клини, Приштини…

Шта год да опростимо за нас опроста нема и не сме га бити!

Заборавимо ли- нека нас и дани и ноћи забораве!

Нека нас забораве и преци и потомци!

Док год је тог предворја пакла од такозване “канцеларије за сарадњу” са проклетим НАТО, и силним споразумима којима смо од жртава постали чауши, 24. март биће дан када је све почело, а завршило се…

НАТО је у Србију добродошо колико и крвави нож у кућу прекланог!

Док то зло не протерамо као што се свака фукара мршне с прага- неће то бити “тек” канцеларија, већ ће Србија бити један од шалтера, и то онај за којим ће нам звери с осмехом издавати умрлице- живима!

Живима који су најпре опростили а напослетку и заборавили!

Живима који животе вуку ко бреме, као казну, као плен звери коју смо намамили невином крвљу рода својега…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

17. март- ноћ када је огањ имао име, славу, домаћина, праг…

Ништа мучније и одвратније него слушати ову беду издајничку како “надахнуто” говори о 17. марту и погрому наше браће и сестара на пресветом Косову и Метохији!

Шта ти Јудо знаш о Косову и Метохији, том проклетом 17. и 18. марту 2004. страдању Србља, завету, значају заветовине, плим звоницим и прекланим олтарима?!

Ти који метриш колико је Косова и Метохије- Србији довољно?

Ти који имаш некакав компромис за проливену српску крв?

Компромис мајци за палог сина..?

Да ти испирчам како је тог 17. марта било на светињи, мада знам да ти то баш ништа не значи, али нек те прогони довека, баш као и ону жуту кугу…

Знаш ли, Јудо, како је кад сваком пламену знаш име?

Гледаш ватре и побрајаш села!

Мрак, а плачни “путокази” те воде Метохијом- пратиш огњеве, прекрстиш се и поменеш му име, за душу…

Ватре су те ноћи имале име, веру, националност, славу…све осим домаћина на прагу!

Знаш ли, бедо, како зајече звона и звоници кад ударе у земљу?!

Свету, гробну и вскрсну земљу?!

Како цркве и манастири горе ко воштнице на бдењу?

Како се сјаје расуте српске кости из прекопаних гробова?!

Свукуд мошти, а небо кивот- то је Косово и Метохија!

Знаш ли како миришу села и цркве у пламену..?

Силна, небројена тамјаништа.

Негде смо пред зору стигли у Велику Хочу.

Напрстак раја на замљи.

Велика Хоча, далеко у Метохији, читаво село- црква!

Свака је кућа- келија, сваки крак- литија, ноћ те исповеди- јеванђељска тишина причести…

И читаво село сабрано у порти, крај оца Миленка…

Певају, Вучићу!

Певају колико је гласа у њима!

Гласом својим, гласом предака, гласом потомака.

Певају да се гласну Призрену, Ђаковици, Ораховцу…

Да чују пламенови, да се умире, да запевају гласом села и манастира којима су се разиграли…

Пева Србин, певају векови, пева вечност, пева све оно што се разграничити, разделити и разрезати не може!

Никада!
И, није ту реч о две шаке земље, лако бисмо да је до њива и ливада, но шта је Србин без дома?!

Кућа се кућа кад знаш где ти је дом, а дом свакога од нас је тамо где иконе у огњу не горе, где преорни гробови моштима зборе, где црквишта литургијом оре, где огњишта васкрсавају у зоре…

Није Србин толико страдао за светињу што се наносио главе, но што глава ни по јада не вреди ако не знаш одакле си је понео!

Глава сваког од нас је глава палих за нас, и крст што носимо су кости бољих од нас.

Ваљамо онолико колико знамо да је није наше што имамо већ што оставимо, а шта друго и шта вредније до Србије да оставимо траговима будућим?!

Но, шта ти о томе знаш, Вучићу?!

Све, али ти ништа не значи, Србија је за тебе плен, власт, ловина…

Нема компромиса и поделе онога где пламеновима знаш имена, домаћина, славу, гробове…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Знаш ли Србијо који ти је витез данас уснио?


Јавили су ми да је умро Алберт.

Без суза, само толико: “Отишао је наш Алберт…”

Без суза, само толико, а и шта више?!

Шта друго рећи кад усни витез у Господу?

Није умро, уснио је…

На свом Паштрику!

На пресветоме Косову и Метохији!

Тамо где је остао без ока, горостас, Рус, брат, Србин- Алберт Андијев!

Није око камен да се изгуби, није га ни Алберт изгубио но оставио врх Паштрика да види…

Довека да гледа куд су међе Србинове! Куд је браћи руској светиња једнака!

А, тражиле су га звери! Желеле су плен!

Преоравали су Паштрик, клали камен на камену, размицали поносну планину, али…

Залуду, мислили су да се око Албертово скрива, да бежи, да узмиче, да ће га крвавог где наћи како јеца и моли за милост, па да се зоре пленом, пусте звери…

Земљом су тражили оно чим се небо закитило…

Не зна пашчад шиптарска да се заветна светиња не метри корацима већ небом што је прогледало очима страдалника, јунака, бесмртника…

И данас ће га, на вест о смрти, звери чекати у заседи, потерати хајке, спремити ланце и окове, преклати снегове врх Паштрика да одају Алберта, до задњег ће метка стрељати свој страх, но…

Залуду им, рекох, где они у мржњи крај очију не виде- ту небо у љубави све даље догледава…

Очима страдалника, јунака, витезова, бесмртника…

Земљу би звери, као да је на пресветом Косову и Метохији шта на земљи..?

Знао је тај дивни горостас, Рус, СРБИН, оно што су многи од нас заборавили или мисле да могу заборавити: није Косово и Метохија свето што се стрдало на њему већ што се страдало- ЗА ЊЕГА!

Од чега се страда од тога се узмиче- за шта се страда- за то се живи!

И зато данас, Србијо- мајко, застани и ожалио својега сина којем се мајка још увек нада!

Застани Србијо, застани Русијо за својега сина!

Радуј се небо, ето ти још једног знамења!

Не дозволимо да брат Алберт буде још само тужни број кад у оне сате штуро саопште данашњу статистику пошасти!


Уснио је у болничкој постељи борећи се за дах- нека се у миру и спокоју надише ветрова с врха Паштрика…

Чувај нам неба, да ако прогледамо…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

То је крај свега, то је почетак свега…

Борба против мафије заправо је борба дијагноза!

Њихових које “лече” влашћу и грабежом за власт, и наших које се силно труде да нам успоставе, да нас сведу на себи исте, да од Србије начине дневну болницу у којој ће нам животе свести на тапациране зидове…

И, није проблем што покушавају да нас копчају на леђима, никада будале нису у разумнима виделе спас већ претњу, али је проблем што тако олако, годинама већ, деценијама…пристајемо на терапију верујући да ће будале нестати ако прогледамо њиховим лудилом…

Наравно да неће, нестаћемо ми у фуснотама и напоменама њихових дијагноза, а оно за шта верујемо да је нормалност биће ништа друго до њихови кошмари који ће постати наши снови.

Док схватимо да себе лече експериментишући на нама- одоше и возови и шине и сећање да је ту некада била пруга…

Свака њихова борба је- борба за човека!

Не за његово добро, већ за човека као плен, и сјајни су у томе.

У њиховом лудилу има и реда и поретка и идела (наопаких и погубних, али их има), док се ми тобож разврставамо за и против њих, а у ствари се понајвише разбрајамо у колоне- против себе!

Тако су дубоке и болне поделе међу људима, но те смо поноре сами ископали!

Њихови су будаци и лопате, али су руке и зној наши.

Не владају они државом већ нама, а ми смо се добрано помирили са судбином да ништа не зависи од нас и да ће то боље које нам следује пре или касније пасти с неба…

Но, с неба падају само киша и снег, а за све остало ваљало би нам се мало пропети на прсте и дохватити небо…

Толико је безразложног страха у нама да то више није ни запрепашћујуће но смешно.

Тако лако налазимо изговор за страх да је и страх срамота од нас!


Страховати од Вучића и њехових јахача пропасти, баш као и некад оне жуте куге, исто је као да храст страхује од лахора, осим ако га лахор не убеди да није храст већ најобичнији суварак…

Е, то смо ми: храстова шума, вековна, коју шумокрадице виком секу…

Доста више, побогу, и страха и ћутње и разбројавања на наше и њихове- прогледасмо гузицама а очи упрли у под!

Раскусураше нам Србију!

Нисмо више ни колонија већ заселак колоније!


Живот срчемо на кашичицу, прошлост прећуткујемо а будућности рачунамо сатима!

Ако ништа више нисмо дужни себи- јесмо потомцима!

Ако смо себе прежалили одакле нам права да наричемо над нерођенима?!

Нису нам животи тешки но смо ми животу тешки, јер уместо да га поносно живим он нас свакога јутра оживљава…

Тргнимо се, роде вољени, задњи су часи!

Ако не због нас- због оних који ће идентитет тражити у нашим траговима ловине и преплашеног плена.

Због оних који су кадри да буду храстови али како да изникну на трулежу суварака..?

Довољно је за почетак да подигнемо главе и отворимо очи, тога се највише плаше- кад свој мрак не могу да нам продају за видике…

То је крај свега, то је почетак свега…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Колико је то Косова и Метохије Србији довољно?

Шта је то, како велиш Александре Вучићу: “никоме све- свако довољно”?!

Компромис за који се бориш?

Откад се то издаја зове борбом?!

Какав је то компромис у којем крвнику нудиш да размери колико му је жртвине куће, ливаде и гроба довољно?!

Колико ће му од мајке и удовице у црнини, сиорчића, оца свелог над крстом- бити довољно?!

Јесу ли довољно преклали да довољно и добију?!

Колико је то Србији довољно и ко си ти, несоју погани, да разрежеш меру?!

Дечани су нам превисоки- довољни су нам мањи?!

Превише нам је Бистрица, Ибра, Ситнице, Лаба и Дрима- довољно нам је колико захватиш у чашу да се жедан бедне власти и лажне моћи- напојиш?!

Много нам је Орахоца и Велике Хоче- премали смо да довека знамо колико смо велики?!

Распростро се онолики Призрен, па се још нагиздао Богородицом Љевишком, Архангелима, Богословијом…огрнуо се Метохијом и упасао Ђаковицу у корице- превише је све то, јел да?!

Превише се сванућа, ко косови, разлети с Пећке Патријаршије, превише кандила засја Грачаницицом, превише тамјана замирише васкрсном Самодрежом- ваља разрезати колико је довољно да тињамо док трајемо, јер траје се за даха овоземног а постоји довека, но…

Најбоље ћеш ти знати колико је Србину довољно Газиместана да се не растрчи; колико крвавог жита Старог Грацког- да се не преједе; колико Кошара и Паштрика да не устрчи до неба; колико Дренице да не памтимо Србицу; колико магле с Бајгоре да у колевкама не прогледамо вековима и не проходамо стопама Милоша Ћирковића!

“Ви идите- ја нећу”, заклео нас је!

Ти, Вучићу, разрезуј- ја не дам!

Не дам, па нек се сто ђавола у теби разгоропаде и зареже- не дам, јер немам ни напрстак Србије вишка да дам!

Једнако грешни и ти и ја стојимо пред Косовом и Метохијом знајући да је заветна светиња оно најбоље у нама и да је оно најбоље од нас- на њој!

Тебе је, у тој гордости и злоби, страх и саме помисли да негде још постојиш ко човек, а ја, ништа бољи, горд и злобан, не могу без тог добра и тог човека што седи негде у свелим виноградим више Ораховца и чека ме- јер нећу да ме деца памте оваквог, мизерног, већ да ме познају у том винограду…

Не знам чији је? Неког отетог и убијеног мученика, па откуд ми онда право да га не зовем својим, јер где ми је незнани брат пострадао све ми је знано и моје!

Зато ти не дам да метриш ни корака, јер све што ће за мном остати јесте оно где сам познао себе, волео оно што јесам, имао све што сам једином могао звати својим, јер огњиште је тамо где те и снегови огрију…

Једино чега је на Косову и Метохији превише српскога јесте- крви!

Стотину Дрима невине српске крви, нит је земља попила, нити сунце сажегло, но ево те реке ковитлају венама, чине брзаке душе браздјући кањоне на срцу!

Свака од ових шара на длановима јесу бразде Косова и Метохије!

Бразде рода што ми га убише за плугом и воловима.

Како се то крв српска мери колико је довољно?!

Зверима колко су је пролили или нама колко смо је проплакали?!

Никада, Александре Вучићу, никаквог компромиса око заветне светиње нема и не може га бити!

Ни једног до оног са Богом да делић раја свије на земљи…

Не дам Србије ни шаку, јер ми на тој шаци усни глава дететова.

Све што имам стане у ту шаку, и није то много, ал много и не тражим.

Траже они који немају- они који имају чувају.

Чувају да би имали где најбољег од себе наћи и најбоље у себи наћи!

Тамо где се страдало- за то се мора живети, и нема ту никаквог поговора, преговора и поделе!

Косова и Метохије је Србину довољно само- читаво, запамти то, Александре Вучићу!

Не може колевке и гроба никад бити превише!

Људи смо онолико колико смо спремни да постојимо, трајати се може и сто година а не живети ни дан…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Тијана Ајфон и Мими Оро- врх леденог брега!

Дакле, врх леденог брега су Тијана Ајфон и Мими Оро!

Добро, негде и јесте логично да онако “бреговите” и буду то што јесу- државни непријатељи број један, јер ако им онолике груди нису служиле за прислушкивање Вучића, па и потенцијални атентат на њега, не знам чему јесу?!

Нисам баш стручан али претпостављам да је план био да, налик бомбашима самоубицама, активирају експлозивне брусхалтере када се нађу у председниковој близини, а признајмо- онолика количина силикона у њима направила би кратер величине Вулинове празнине у глави, но на срећу све је на време откривено и осујећено.

Добро, приводе се ту још неки ликови, мало се проћаска са њима, па се као у спортском риболову: пољубе и пусте!

Наравно, то не значи да држава није баш- баш спремна да се једном за свагда обрачуна са организованим криминалном, али је и тај проклети криминал изгледа превише организован, богами далеко уређенији систем од државе, па ај се сад ти обрачунај с њим а да не оштетиш државу?!

Мислим у кадровском, сручном, смислу, јер греота је да похапсиш баш све који имају везе са мафијом и притом осакатиш државу за најбољи кадар!

Тешка су времена, силне су невоље притисле Србију, па није баш упутно да више од једне Невоље одговара за све пасјалуке који се гоооооодинама чине…

Добро, неће само једна Невоља одговарати за све, старлета имамо на претек тако да је за очекивати да привођења на испитивања и испипавање буду свакодневна, јер, понављам, премала је Србија за толико сиса криминалних намера!

Зна се, бре, ко је врховна сисица и с колико се муке та сисица труди да нас све подоји ко недоношчад, и неће Србија више трпети зулум лажних “петица” и “шестица” поред чистокрвних и расних нула!

Ево, са нестрпљењем исчекујем то историјско обраћање председника, па да занемимо и ми, а богами, и читав свет, како је најавио!

Судећи по свему биће то врхунска порнографија!

Неколико сати телевизијског кадра пуног сиса, ваљда је због тога и најавио да деца не би смела да гледају, док ће се силне сисице провући у мраку погашених рефлектора…

И тако, биће то још један коначни обачун са организованим криминалмо који ће се завршити славно!

Опастаће!

Па, не зове се узалуд “организовани”, аман!

Није власт (једнако и претходна) улуду толико улагала у њега и организовала га до савршенства да би зарад јефтиних политичких поена упропастила најуспешније јавно предузеће- мафију!

Реална опасност је кад се обесправљени радник, мучени сељак и социјални случајеви организују, то је већ криминал који се неће толерисати!

Поред толико понуђених сиса- они би да загледају и у будућност, је ли?

Куш, море, бандо незахвална!

Поглед у под и сигурним кораком у боље сутра.

И овако подсећате на старлете с тим напућеним устима од глади и слепљеним желуцима од држања линије…

А, старлете су, зна се шта- државни непријатељ број један!

Немој сутра ђаво да вам буде крив кад се открије и ваша веза с криминалном, кад сте ономад гласали за Ајфонку и Оро у ријалитима!

Лако је доказати кривицу ономе који ништа није згрешио…

На “врху леденог брега” још има места.

Пао је један Невоља, но то није ништа наспрам невоље с којом ће се власт најодлучије обрачунати: народа који тражи длаку у јајету, односно, хлеба преко погаче, тачније- хлеба уместо понуђених сиса…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Шта год да обелоданите у четвртак биће тек сенка свега што ћете прећутати, Александре Вучићу!

Поштовани Александре Вучићу (ово поштовани тек реда, куртоазије ради), јесте ли свесни да су висине Вашега лета- даљина Вашега пада?!

Високо сте, нема збора, но толико ће пад бити болнији, само је питање колико ћете, нажалост, Србије повући са собом у понор?

Неће Вас срушити опозиција, та беда нема снаге да сруши ни Снешка Белића, а нарочито нема воље да руши Вас јер заједно владате бедом и муком Србије, већ ће Вам фотеље доћи “мангупи из ваших редова”, баш као што Стаљин каза.

Највећи мангуп из ваших редова сте – Ви, господине председниче, а нема ничега страшнијег него живети у параноји и зазирању од себе самога, а убеђен сам да то јесте Ваш највећи страх.

Не знам заиста да ли Вам неко ради о глави, али Вам многи од Ваших раде о фотељи, но за Вас је фотеља, гола и безочна власт, једнако што и глава, нажалост, ако не и вреднија?!

Отуда сва ова шарада са Невољама, невољицама, мукама и мукицама делује отужно, јер ваљда треба да поверујемо како је та силна фукара самоникла, у држави где мимо Вашег знања и сагласја само свиће и смркава се, а и то је упитно, није искључено да сте и ноћ и дан поткупили, подјармили, уценили…

Апсолутно поздрављам хапшење фукаре, немам дилему да јесу починили најмонструознија недела, но немам ни дилему да је та фукара Ваша, и да то што су задње битанге без иоле срца, душе и памети јесте био њихов највећи квалитет и препорука за високо друштво најнижих порива и страсти!

Можда нисмо најбистрији, али свакако нисмо будале, па немојте мислити да нам довека можете сервирати муда за бубреге, и махати некаквим четвртком када ћемо, не само ми, већ читав свет остати у шоку кад чујемо шта ћете обелоданити.

Лично, више ме интересује шта ћете сакрити, јер шта год да обелоданите биће тек сенка свега што ћете прећутати, то гарантујем.

Не зато што знам нешто више, већ што знам довољно: десета је година како сте на власти, владате апсолутно свиме: од управника зграда па до сванућа, и апсолутно је немогуће да Вам се поткраде мафија јача од власти, јер у Србији одавно не постоји организованија криминална група од оне у фотељама и службеним аутомобилима!

Она жута куга је имала своју “мафију” за показне вежбе правне државе једнако као и Ви сад, и све се то углавном завршавало и завршава исто: падају ситне и нешто крупније рибе а капиталци настављају да се башкаре по мутној води, у коју сте, сви заједно, претворили ову дивну и намучену државу.

Једнставно, дошло је време да се зарад ових или оних интереса решите мало баласта, да опчините народ који ће нетремице гледати где вадите зеца из шешира, не обраћајучи пажњу где му гулите кожу с леђа, издајете и распродајете Србију чинећи је све већом колонијом, и- пуф, толико за ову представу.

Понављам, не сумњам да су ти злотвори чинили страхоте за које заиста морају најстроже да одговарају, али понављам и то да све што су чинили радили су не зато што су умислили да су јачи од система, већ што су знали да су заштићени системом!

Због свега тога, ако заиста намеравате да нас фасцинирате у четвртак учините само једну ствар: пред камерама, јавно, похапсите читаву претходну власт, читаву садашњу, и све то крунишите маестралним завршетком- хапшењем самог себе!

То је апсолутно једини начин да докажете како нико није јачи од државе!

Све остало су приче за децу, мада ни деца нису толико наивна!

Док је жута олош на слободи, а Ви господарите апослутно свиме изигравајући француску собарицу, јасно је само једно: довека ће се на грбачи овог народа смењивати Курта и Мурта, откупљујући слободу по унапред договореној цени.

Нама ваљда остаје да откупимо од сопствених живота шта се откупити да, убеђени да ће се ствари саме од себе променити на боље?!

Хоће, кад и ми будемо бољи, што непрежаљени патријарх Павле каза!

А, бићемо бољи кад се пренемо из овог страха и безречја, и кад напокон подвикнемо: “Доста, бре, више, битанге! Тишина! Сад ћете да чујете шта народ има да каже, а онда ће вам друмови бити мали да их ноге стигну…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Орден (и милиони) Марини Абрамович?!

Легенда вели да: ако о Сретењу Александар Вучић изађе из кабинета и угледа сенку Марине Абрамович- Србија ће још дуго бити окована у мраз и мрак.

Мраз и мрак његовог чињења да понизи Србију по ко зна који пут.

Чиме је тачно Марина Абрамович заслужила једно од највећих знамења Србије?!

“Нарочитим заслугама у уметности”, како се вели у образложењу?!

Уметност Марине Абрамович је приказ пада и суноврата човека у човеку…

Промоција најстрашнијих и најмрачнијих идеала зла званог- нови свестки поредак, и секташки игроказ са онима који ће се наслађивати балегом убеђени да је смрад тек субјективни осећај…

Уметност Марине Абрамович је једнака томе да свака будала може дијагнозу да представи перформансом и сасвим комотно живи од тога.

Уметност Марине Абрамович је све оно што Србија није, никад није била и никада не сме постати!

Чиме је онда заслужила једно од најзначајнијих одличја, а мало пре тога и два милион евра (или три, исправите ме ако грешим) нашег новца за њене свињарије?!

Претпостављам тиме што се савршено уклапа у агенду расрбљивања Србије.

Упорног чињења ове и претходне власти да нас убеде како је корен што и кучина, и како је живот- ћутња!

Не тишина већ ћутња, јер у тишини има слободе, има промисли, има човека, док смо у ћутњи налик оном магарцу у којег Абрамовичка пиљи у једној од дијагноза званих- перформанс!

Но, није она крива зато што успева да ватре пакла прода као топлину огњишта, већ ми што хрлимо (или ћутимо, што је још горе) на та буњишта убеђени у исцелитељску моћ балеге, рекох.

Отуда и орден на Абрамовичкиним грудима, заиста је заслужна за промоцију те уметности у којој смо стална поставка безимених туђина на својему прагу.

Експонати ћутње!

Отаљавамо животе као накарадне перформансе у којима смо најчешће публика, и то она што се без карте прошверцовала да с усхићењем гледа сопствено погубљење.

Где на бис убија човека у себи…

Но, понављам, нема ту кривице Марине Абрамович, њеној лудости заиста кличе добар део света, а криви смо ми што дозвољавамо да нам кучину подмећу за корен.

Да нисмо толико огрезли у окове ћутње не би Абрамовичка била преплаћена и одликована за гадости што се подводе под уметност као курве одурној и одвратној клијентели, већ бисмо о Сретењу заиста славили Дан државности уместо Дана у којем као разбацани трупци представљамо спомен- збирку славе, окамењене, да се о њу и говеда чешу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо…

Није “Дару из Јасеновца” победила политика већ- зло, но шта је политика до сушто зло, баш оно на којем је и сам Јасеновац утемељен..?

Лично, уоште не марим што је филм избачен из номинација за пусти Оскар, није тај фалус одавно ништа друго до белег белосвестког зла оличеног у паклу “новог светског поретка”!

Чак сам и убеђен да би то “признање” умногоме обесмислило и опоганило читаву причу.

Пре би је ућуткало него што би на њеним крилима полетела, па заиста нема баш никаквог разлога за јадиковку јер ако је филму требао ветар у леђа- сад га има на претек.

Но, нешто друго јесте за јадиковку а тиче се нас самих и наше већ пословичне- културе присећања.

Тако је, нажалост, јер се као народ више и радије присећамо неголи што памтимо и сећамо се!

Претворили смо се у календарску нацију која се прене о датмима, облетницама (није хрваштина већ наша прелепа реч), споменима…

Стихијски се присетимо па стихијски и заборавимо.

Велим, присећамо се, баш као какве лоше научене лекције па сричемо…

Сричемо и о слави и о страдању, јер то је судбина великог народа који је пристао да живи судбином малог и безначајног!

Тачније, да животари, јер коме је све једно да трон замени хоклицом- тај се и на хоклицу с муком успиње!

А, јесмо народ трона и по слави и по страдању, јер где год је Србин оставио кости или на голим костима прегазио јад и муку- чинио је то у име најбољег у себи и доброга у другоме.

За добро другога чешће неголи за своје добро…

Речју, док год смо робље те проклете лажи да вредимо онолико колико нам други разрежу да вредимо- пад ће бам вечито бити лет!

Предрасудама о нама болујемо понајвише ми, нема збора, баш због тога што смо заборавили да се сећамо.

Зато наша трагедија и јесте што од филма очекујемо да проговори, а ми громогласно ћутимо.

Очекујемо да свет схвати наше страдалништво и славу а ми нисмо начисто због чега су нас јаме пуне а њиве, гудуре, вртаче и јендеци “родни”?!

Због тога што смо Срби!

Што се имамо чега сећати јер свако је слово човекољубља, истине, правде, богољубља, небољубља- исписано нашом крвљу!

Наносила се сирота Српкиња црнине да јој ноћ позавиди…


Више се Србин наносио туђег крста неголи сопствене главе, а ми наше данас као да на реверс носамо…

Речју, када нас о слави и страдању Србља (а никад не заборавимо оне који нису били Срби а нештедимице су дали животе за Србију) не буду учили као да нас дресирају, но када се и над колевком запева и над гробом заплаче о томе- успокојиће се и Србија под земљом, и над земљом, и на њој.

Понављам, подсећање је понор из којег гледамо на врхове сећања, заборављајући да смо проходали на Кајмакчаланима…

Писах и поновићу: тек кад будемо знали и ожалили свакога под земљом- знаћемо и зашто смо на њој!

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо.

Народ смо Студенице а од буњишта очекујемо да се преметне у богомољу..?

Можда се на послетку ипак сетимо, или ће нас се потомци довека присећати…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Обрачун са мафијом и остале бајке!

Дакле, наше је да не размишљамо превише (уопште), не питам баш ништа и да се одушевљени праћакамо у мутном међуречју вакцинације и одлучног обрачуна са мафијом, срећни што нас “библијска” власт једним ударцем имунизује и против короне и против криминалне пошасти оличене у неком типу званом Веља Невоља?!

У оба случаја антитела се стичу углавном на здрав разум, но…

Иста матрица и безмало исти глумци као и 2003. године- и тада се држава одлучно “обрачунала” са кланом који је створила за своје потребе, па након истека упоребне вредности одлучила да је најсврсисходније курталисати се половне робе како би жртвовањем пилићара- петлови избегли лонац…

Тачније, петлови никад нису били ни близу лонца, углавном смо се ми крчкали у њему док су они из заветрина кабинета и удобности фотеља руководили неорганизованом дражавом и изузетно организованим криминалом.

Да се разумемо, нисам ни тад, баш као ни сад, сумњао да су и оним битангама из Шилерове и овим са трибина (немојмо их никад називати навијачима) руке крваве до рамена, но те руке су биле и остале ударна песница власти!

Памет тих људи не сеже даље од “гепековања”, премлаћивања, упуцвања и осталих непочинства, но су иза тих безвратих сировина вазда стајали они чији су вратови били утегнути у беле оковратнике, они који су им даривали улице како се од дима барута не би видео пламен којим гори држава.

Речју, господо, немојте тишину народа тумачити као колективну беспамет!

Додуше, заиста делујемо као безлична маса којој су и срце и душа сишли у пете, али лако та пета може да замаршира Србијом витлајући биртијаше што су јој државу подвели под цех…

Запамтите садашња бандо, као и ви жута куго која сте овима утрли пут и законом: “не дирам те- не дирај ме”- откупили слободу- народ има завршну реч!

Само народ, нико више!

Распродајете државу продајући нам успут муда за бубреге!

Гладни јесмо- али сити ваших лажи и бахаћења!

Да смеју ти безврати да развежу језике- развезале би се многе кравате, али…

То што владате страхом немојте да вас завара како ћемо довека живети у страху!

Неће то бити ни храброст, већ једноставно урлик сужњих којима је доста да робују сопственим животима!

Кад зазвони то неће бити звоно за велики одмор како бисте разменили кошуље и на кратко пролуфтирали фотеље.

Звониће за вама глас обесправљених, а неће бити довољно друмова да их ноге стигну…

Распродали сте нам Србију, учинили нас колонијом, будите убеђени да Шиптари, Кумови, Владе Будале, Космајци, Невоље и њима слични неће бити мишије рупе у које ћете се сакрити…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

„Дара из Јасеновца“…

„Дара из Јасеновца” је више од филма и заиста нема ничег бесмисленијег и срамотнијег него да се у сред Србије води полемика за и против њега?!

Сваки спомен Јасеновца, слово и реч о њему- морају бити спомен, слово и реч сваког од нас, јер Србије је више под земљом неголи на њој, и ко год каже да тишини морамо оставти оно под земљом тај над њом живи бедни заборав…

Једноставно, док не славимо страдања- страдаћемо у „слави“…

Кад кажем да морамо славити страдања наравно да не мислим на вашарење костију већ да једном за свагда будемо начисто колико је невине српске крви проливено само зато што је- СРПСКА!!!

Јасеновац је наш непребол и наша брука, и са тим једнако морамо бити начисто!

Брука јер се и данас не зна колико српских јаука неумирено вапи да га Србље чује…

Не лажимо се да нам је ко други крив што броје стрдалника још кантаримо ко да је шака расутог камења!

Па, да је и камење верујем да би се у број знало колико их је, али не и српских глава!

Баталимо приче да се није смело и могло- ћутали см у име братства и јединства, “братсвујући” с онима чијим се јамама још чује крик мајке за дететом…

Онима чијим се ливадама још жању кости Србинове…

Ћутали смо и ћутимо да се крвници не осете лоше што су српске мајке вазда у црнини!

Нико није боловао од југословенства као ми и нико толико није патио за болешћу прећуткујући лек.

А, лек је ништа друго до истине о страдању српском, иначе ћемо довека крварити Јасеновцем, Јастребарском, Јадовном, Градишком, Пагом…

Зар заиста очекујемо од некога да жали уместо нас, да нас поброји под земљом док ми над њом табанамо као да нас је заиста вазда било превише, па ни по јада што је толико шума олистало обешеним Србљем?!

Веле да морамо гледати у будућност, и тачно је то, но гледале су и те ископане српске очи, па шта ћемо заиста видети ако и кроз њих не прогледамо..?

Страдали смо само због тога што смо Срби, и нема ту друге истине!

Народ љубави, вере, праштања и трајања, и због тога и јесмо сатирани јер звери су о свом постојању могли сведочити само крвљу невиног Србља на својим рукама!

На злу су постали- на нашој ћутњи су опстали!

Понављам, ништа ја од тог врлог Запада не очекујем, и немамо се због чега љутити на оне који су у сваком злу против нас саучествовали, док год ми ћутимо чекајући да мртви о себи проговоре!

Једноставно, будућност ће нас призвати колико будемо чули гласове из прошлости!

Један од њих је свакако “Дара из Јасеновца”, како бисмо чули Петра, Мирјану, Слободана, Радована, Јовану, Мирка, Братислава…из Велике Хоче, Ораховца, Ђаковице, Дечана, Пећи, Приштине, Косовске Митровице, Грачанице, Старог Грацка, Обилића, Призрена, затрављених српских села више Сребренице, јаука из збегова Републике Српске Крајине…

Кад будемо знали и оплакали свакога под земљом- знаћемо и зашто смо на њој…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 5 коментара

Није Мика Алексић верник већ звер! (не стављајте му воштаницу у руке)

Чему то бедно потенцирање да је та звер од Мике Алексића те страшне “часове” глуме почињао са Оченаш, а током истих децу “тровао” црквеним, односно, духовним песмама?!

Зашто то чините, мизерници?!

Није звер довољно звер ако се не протне да је приде био и верујући човек?!

Да није те хадовске пасјалуке можда чинио у име цркве и вере?!

Не сумњам да ћете у данима пред нама открити и како је иконописао, вероватно го и у некаквој болесној екстази?

Звер је то!

Умоболна и јадна приказа која се могла огрнути каквом скројеном ризом, па чини ли га то монахом или је тек врата својег пакла покушавао да маскира рајским дверима?!

Срам вас било шта чините, вољно или невољно, но убеђен сам да одлично знате шта радите, мизерне будале!

Судите звери делом му пресуђујући кроз цркву и веру!

То је ђавоља поган и тај са пресветим светосављем има једнако колико су имали и они што су ’45. убијали Бога у име нове “вере”!

Да су том монструму шта значили Оченаш и певничка благодат пред собом би видео анђеле а не плен, но…

Ипак, згодно звучи у ове погане дане ломљења распећа подвући негде како нема зла без “саслужења” цркве јер, авај, нема звери до верскога фанатика јел да?

Рекох, ђавоља поган је то, а ђаволу је најлакше сакрити се иза крста, но није сваки крст- распеће баш као што није ни сваки човек под иконом- светац!

И под камилавком има лудих глава али није због тога камилавка нокшир…

Но, залуду распињете- распећа, нису то тек две даске приковане већ жива љубав раскрилаћена!

Пре ћете руке саломити неголи распеће.

Могло је то чудовиште да се игра и причести, исповести, да служи тобожње “литургије”, могао је каменом на камену да надвиси Дечане, но није брдо камења- манастир!

Може звер да се ушуња у цркву, притаји и умири под фрескама, но то је и даље звер а црква му није ни дом ни збег!

Могла је та звер, очигледно, шта год је хтела јер су је чувале неке звери налик њему, не сумњам у то, али га вера тајила није јер тај са премилим православљем нема баш ништа!

Презрео је тај све што православље јесте- отуда пред собом и није видео анђеле већ плен!

И због тога вас молим, преклињем, не покушавајте звери да ставите воштаницу у руке, јер дубине тог мрака огњем зла горе!

Није тај носио свој крст, већ себе ко проклетство и казну најстрашнију.
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Чега сте ви председници, несрећни Вучићу и Костићу?!

Ево сте се вратили са Свете горе, Александре Вучићу, из пресветога Хиландара, и верујте искрено сам се понадао да ће Вас то ходочашће променити, но…

Промени свакога.

То што грешник доживи и осети у светогорској ноћи и јутрењу- не може се и не треба описивати.

Свашта се речима може, осим тога, надречје је то, надживотно, сама капља суштине, бол док се кидају стеге у човеку, па мир, апсолутни спокој кад се крај чемпреса упокојите и васкрснете у чемпресу…

Веровао сам, искрено јесам, да ће променти и Вас, но нисте Ви- Хиландару ходочастили већ ишли, отишли, били и вратили се.

Сувише је гордости и непокаја у Вама, зла против којег се не борите, напротив, живите за њега и од њега.

Данас браните нерећнога Владимира Костића, председника оне преплаћене и предимензиониране чајџинице зване Српска академија наука и уметности, по којој као авети тумарају сирочићи националне мисли, речи и дела (част малобројнима).

Браните ту страшну лаж да се морамо што пре помирити с истином како Косово и Метохија више није наше!

Телалите у одбрану неодбрањивог, о некаквом “замрзнутом конфликту” који вреба, а ништа замрзнутије, хладније и поларније од ваших несрећних душа, памети и језика ко отирача!

Па, побогу, човече, ако се ишта у светогорској ноћи види јасно то је- Косово и Метохија!

Косовом и Метохијом је саздан Хиландар као најдивније причешће Србља на земљи, над земљом, под њом…

Није Косово и Метохија делић Србије већ је Србија припрата Косова и Метохије, схватате ли?!

Свугде вам се на Светој гори то казује и приказује, но Ви сте ишли тамо да се огледате а не да прогледате…

Стајали сте под маслином цара Душана Силног, пред његовим крстом, пред припратом Светога цара Лазара, под фреском са ликом Милоша Обилића, корачали стопама Светих краљева Милутина и Драгутина, под небеском ризом пресветог оца и сина- Сименона и Саве, и..?

Јесте ли гледали или видели?

Јесте ли чули ноћ како се одазива Призрену, Пећи, Ђаковици, Митровици, Грачаници, Дечанима, Самодрежи, Хочи, Ораховцу, Зочишту, Будисавцима, Гориочу, Девичу, Шари, Бајгори, Проклетијама, Прилепу, Бањској, Соколици, Газиместану, Старом грацком, Архангелима, Богородици Љевишкој…

Одазива се, јашта! Чуо сам, а грешнији и недостојнији од мене крочио није у тај врт Господњи!

Шта сте видели у благоме погледу Богородице Тројеручице до очи мајке, Српкиње из Велике Хоче, што још чега глас о сину, од сина…

Жива икона на живоме метохијском камену.

Нису спаљена села и затрављена црквиша на Косову и Метохији недођије но иконостаси васкрсне Србије!

Где су нам сатрли камен на камену не дамо камен под каменом- јер знају звери да залуду руше оно над земљом док чувамо оно под њом!

Сваки се тај камен јасно из Хиландара види. Сваки је у Хиландар узидан.

Огњишта Косова и Метохије су хиландарска каднила, глас јединог Српчета у Призрену пој је милих хиландарских монаха, гробови страдалника воштанице јутрења, а онај дивни, слатки мирис чемпреса сва су житишта, виногради, оранице…непожњета, неорезана, неузорана а вазда родна!

Како онда то Косово и Метохија није наше, и какав је то “замрзнути конфликт”, кад најживље и најречитије постојимо баш тамо одакле нас гоне а прогнати не могу?!

Да није наше гонили нас не би!

Да је њихово прогнали би лако људе, ал како ће душу?!

Добро знају да надзидати висине Дечана не могу па да сваки камен подигну на камен, јер Дечани костима и колевкама узрастају…

Не могу пламеном!

Не може Косово и Метохија у триста ватри да сагори и нема никаквог “замрзнутог сукоба”, и јесте читаво наше јер смо читави од Косова и Метохије!

Да је шиптарско не би крвљу и ножем доказивали како јесте, а да није наше, како лажете, не би се небо свијало над Грачаницом на Литургији.

Не отимају се звери за земљу већ за наше душе, то је тапија без које све наше никада не може бити ни педаљ њиховог.

Ниси ти Вучићу ходочастио у Хиландар већ био и вратио се.

Гледао си али ништа видео ниси у јарости, гордости и непокају свом!

Борите се ви, Вучићу и Костићу, са замрзнутим конфликтима смрзнутих душа својих, и одричите се онога што заиста одвно није ваше – човек за сенком што вас прати!

Никад подела- никад предаја!

Запамтите то за вјек- вјекова, да вас векови не би запамтили ко највећу беду за вакта Србије!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Док су нам стопе мале- кораци ће нам бити највећи!

Најстрашније је поверовати у лаж да Србија данас није ни налик некдашњој Србији славе, чојства, јунаштва и човекољубља, јер глиб у којем покушава да нас удави багра властодржна и властожељна је смо њихов- ми тај глиб нисмо, ни принети му!

Волела би та фукара да смо им налик, волели би да Србија навуче ту гримасу јада и погани као лице али не- врхови на које они кидишу су гомила балеге а наши су Кајмакчалани!

Моја Србија, наша Србија, ЈЕДИНА СРБИЈА сакупила је новаца за лечење своје деце!!!

Своје деце, понављам, јер у Србији дете никада није било туђинско већ- НАШЕ!

И није тачно да држава није ништа учинила јер учинила је све!


Држава смо МИ, а ови пајаци су тек прегласни нељуди од чије вриске се не чује глас људи, но могу они да подврискују колико им воља- остаће без гласа, а глас оних у тишини чуће се довека!

Не дозволимо никада да проговоре у наше име и да се позивају на нас, јер за њих је Србија смрдљиви бирцуз крај прашњавог пута, у којем се тобож препуцавају преко столова док их на послетку не споје и попну на њих мусаву певаљку, а за нас је Србија- све!

Све оно најбоље у нама и она је оно најбоље од нас!

Има ли пораза који може да надвиси победу- успели смо да пошаљемо децу на лечење?!

Нашу децу!

Мала победа?!

Никако! Највећа могућа, јер куд ћете речитијег доказа да јесмо потомци Србије славе од чињенице да иако голи, боси и гладни вазда има у нас душе да устрчимо уз своје Кајмакчалане!

Нека су нам језици ко корбачи- душе су нам небеске!

Због тога се фукара тако грозничаво бори за наше душе, јер није роб онај у ланцима но онај ко ланце прихвати ко вериге…

Док год се боримо за децу- боримо се за човека у себи, и док год успевамо да га одбранимо- одбранили смо Србију од звери којима је ова шака раја на земљи- тек плен.

И, није битна цена коју ћемо платити јер док год је плаћамо значи да се боримо за нешто узвишеније од пуког трептаја у часу…

Псине чине да падамо но псине нас не могу зауставити да устанемо!

Док год се боримо и успевам да се изборимо за децу није важно колико је суза и очаја на том путу- јер што је успон тежи то води до виших врхова!

Небројено смо пута прошли те успоне и одавно смо на тим врховима, но фукара мраком чини да нам и подножја буду подвизи, али, рекох, њихов урлик је њихова немоћ и страх, не сме нас уплашити- тишина је наша снага!

Урлици замру- тишину још никакво зло надгласало није!

Тишину, не ћутњу, јер у тишини су се планине издигле и мора запливала, а у ћутњи и лист суварак постаје оков, но…

Не заборавимо, никад не дозволимо да заборавимо да јесмо потомци исте оне Србије славе, јунаштва и човекољубља, јер друге нема!

Ништа се друго не може звати Србијом већ њиховим пасјалуком/пашалуком, и њихови су врхови товари балеге и ђубрета!

Док год се боримо за децу- боримо се за човека у себи, и док год успевамо да га одбранимо- одбранили смо Србију од звери којима је ова шака раја на земљи- тек плен.

Нису ово лоша времена из којих ће нас они извући, већ су то лоши људи који чине све да времена постану њима налик, а то им нећемо дозволити јер нема цене коју нисмо спремни да платимо!

Њихова је мизерна, не већа од мучене прецвале курве на друмским стајалиштима, а наша- највећа могућа јер за шта су преци животима плаћали ми не смемо огласити распродајом!

Никада у њиховом блату неће бити трагова наши стопа јер вазда корачамо стопама деце…

Док су нам стопе мале- кораци ће нам бити највећи!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Њено величанство- домаћица!

Мука свих наших мука јесте та што величамо форму а зазиремо од суштине.

Ево сам се безмало до коске посвађао са дивном и драгом пријатељицом кад сам јој, мислећи све најбоље, рекао да ће бити сјајна домаћица.

Заиста дивна и драга девојка, величанствене ширине духа и срца, но удави се у барици форме убеђена да ниподаштавам њена постигнућа и да сам силно против “еманципације” жена, иако ме одлично познаје!

Управо је та проклета форма учинила да презремо суштину, а шта су суштина, врлина и благослов до жени бити- домаћица?!

Расрчанила се подвикујући како јој не пада на ум да живот проведе крај шпорета и над судопером, поједностављујући до бесмисла и гађења то јеванђеље сабрано у тој једној речи вредној постојања- домаћица!

Уз све титуле, звања и знања моја се мајка, рецимо, највише поносили звањем домаћице, баш као и њена мајка, мајка њене мајке и тако од постања наовамо, но…

Супруга такође.

Откуд то да је домаћица слуга шпорета и судопере?!

Откуд то да је било ко у породици некоме слуга?!

За мене је породица једно дивно и врло манастирско братство и сестринство.

Ту смо на радост и послушање једни другима, а не на муци што се једни другима одазивамо у помоћ!

Шта је жена ако није дом?!

Шта је дом без женскога гласа у њему до тамница?!

Кућа могу бити било која четири зида, а дом и на ливади ако на сред те ливаде ко стожина стоји домаћица!

Ко врба, ко липа, ко јаблан о који се небо свеже да одмори…

Откад је то домаћин похвала а домаћица погрда?!

Ко је слава наших победа и утеха сваког пораза до домаћица?!

Шта су домаћице до врхови наших Кајмакчалана…

Шта је уопште еманципација жене?

Једнакост са нама?

Да ли се једнакошћу издигла из обесправљености или пристала на просечност?!

Лично, ни са једном се женом не могу ставити у раван и жао ми је да се и једна осећа “еманципованијом” у равни са мном.

Са било ким од нас, јер велики смо, дични и часни колико су такви домови из којих смо, а шта је дом до- домаћица!

И шта су то каријере него пусто робовање амбицијама, и остају ли за нама копренасте титуле или бедеми дома?

Није домаћица она што свије питу већ огњиште у славу Господа, ње и домаћина.

Нисмо потомци лудака што су улуду пострадали већ јунака који су знали да смрћу утврђују бедеме домова!

Није домаћица у црнини била убога сиротица но каднило крај иконе, најречитија победа живота над смрћу, распеће и вечно васкрснуће.

Дивно је пострадати за Србију док год знаш да има ко живети за њу!

Лако је певати о дому док год знаш да и дом пева…

Величанствено је бити Србин јер шта је Србин до потомак и предак Српкиња, домаћица!

Шта је књига без корица то је Србија без домаћица!

Нека су све мудрости овог шара Божијег исписане на тим страницама и лахор ће их разбацати ко ништавно суво лишће да им није корица…

Кад смо то толико огрезли у форму а одбегли од суштине?!

Било која четири зида можемо звати кућом, ал само је једно крштено домом.

Зидови се сруше а о дом се и векови ломе, јер шта су векови наспрам вечних задужбина највећих неимара српства- домаћица!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Лице издаје… (Србин до истека гаранције, ил рока употребе?!)

Издаја заиста увек има лице пријатеља, и ово пишем у једу, помало сломљен што је још једно од тих лица постало гримаса у измаглици…

Годинама смо се борили за оно у шта смо веровали да је вредно сваке жртве, док јутрос није назвао и усред разговора, онако претрчао, како ће зарад “мира у глави” мало одморити од “србовања”, што и мени препоручује.

Каза, парафразрам, да су и много паметнији од нас, много јачи, многи са којима смо друговали…решили да мало одморе од Косова и Метохије, прича о српском страдању и свему сличном, па није лоше да се мало заћути док ово зло време не прође…

Само сам прекиуо везу, без речи, није ни покушао поново да назове, јасно му је било да не треба…

Па, мајку му, која је то граница до које нам ваља ићи, и шта кад пређемо преко ње?!

Шта је уопште то “србовање”?!

Некакав послић на одређено време који ће те препоручити као квалитетну и квалификовану пизду за неко бедно ухлебљење Србина покајаника и ћутолога?!

Хоби који ћеш баталити кад ти досади, па ћеш прећи на сакупљање салвета, магнетића за фрижидер и метлаље срче душе, части, поноса и образа?!

Чему уопште та наказна одредница: “србовање”?!

Шта значи?!

Србин до истека гаранције, ил рока употребе?!

Србин на огласу, па ако се јави ко с бољом понудом- могућа доквалификација..?

Како ће то “зло време” проћи ако се замаскирамо у њега и глумимо жбун који се ту тек задесио да га запишавају, но не мари док год нас “зло време” не препозна?

Јел уопште вереме зло или и реме чека да прође зло у нама па у том надгорњавању заправо прође живот?!

Вазда сам био мишљења да нема злих дана већ нам је за кукавичлук и зло у нама лакше упрти прстом у време неголи ставити на на срце и чело!

Ако се о гробове саплићемо нису криви гробови већ тај пут на којем ломимо ноге али нема везе, и пузећи се крећемо…

Па, и у ланцима се може корак- два, а јел то ход..?

Да не говоримо, не памтимо, не пишемо о страдању рода свог страдања ће нестати?

Смех јесте лек, баш као што је и плач понекад!

Ваља нам се исплакати да бисмо се могли смејати, побогу!

Ваља нам знати о прекланим вратовима како би подигли главе, а не да би се скотрљале с рамена…

Земљом бесно газимо јер не знамо колико је крви рода нашег упила у се.

Кад будемо знали, кад будемо славили колико је гробна толико ћемо славити колико је плодна!

Огњишта и црквишта нису места затравених сећања но прагови нових домова!

Коме је то мит нека ми каже шта му је и каква збиља?!

Нека ми објасни ту нову и модерну Србију која ће трајати довека а не радити док јој трају батерије..?

О чему да говоримо ако о Косову и Метохији заћутимо?!

Чиме и како да говоримо?!

Ако нам је заветна светиња терет шта су нам онда крила?!

Ништа мени није прече од будуности мојих кћери, али какво им добро желим ако их Косовом и Метохијом не благословим?!

Шта друго да им оставим кад је све што имам оно што ми је дато јутрењем на пању уз скуте Велике Хоче?!

Објасните ми ви уморни од “србовања” шта је то будућност, да ако схватим?!

Можете срицати о њој данима а ја ћу вам је у трену показати с оних стена више Светих Архангела.

Како уопште знате да је будућност то у шта идете?!

То је тек нови дан, али то није будућност…

Да некуд стигнете од некуд морате поћи, а док свака шуша полази за себе верјући да је њој дато да упрти путеве стизаћемо само траг залуталих скитница…

Ма, хајде да сви одморимо од СРПСТВА, па кад предахнемо да видимо куд то оде човека а где остадосмо сенке..?

Ма, јашта, ваља нам починути од рода свог, може дрво и без корена, али у трупце…

Издаја заста има лице пријатеља!

Куд смо кренули немојмо се зачудити када пред огледалом угледамо лице најподлије издаје…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Борба против аутошовиниста = борба против издајничке власти!

Борба против аутошовинизма, аутошовиниста и те погани зване “друга Србија” није ништа до суштинска борба против велеиздајничке власти!

Где је домаћина коров се запатити неће!

Где је државника народ неће просјачити по славној прошлости тражећи шта секундарне сировине да склепа чакмару будућности.

Друга Србија је тек чељуст зверског лица власти!

Ове, оне жуте куге, сваке која иде за народом гонећи га као стадо а не корачајући пред њим као апостол и вожд!

Једнака је мржња власти и тог глиба аутошовинистичког према Србији и свему српском, јер, рекох, где једни засецају други не видају већ секу дубље, убеђујући нас да ће ране зацелити тек кад на смрт искрваримо…

Ево како се питко и плитко велеиздаја заветне светиње Косова и Метохије ближи крају а ми од дрвета не видимо шуму.

Од трулог дрвета још грђу шуму…

Како се лавеж ових псина другосрбијанских учини опаснији од шапата оних што далеко иза њих реже парчајући Србију ко рањени плен?!

Како смо уопште пристали да у ту “другоћу” понесу било шта од Србије, макар се само налик звали тако, јер ништа им од Србије не припада!

Онима којима је највећа слава- патња Србије дозволисмо да разрежу колико је Србије нама довољно, а коликом ће они господарити ко тамним вилајетом!

Све је то крвништво овог зла и оних стотину нијанси жуте куге како бисмо слепи крај очију вазда вагали између мањег зла!

Зло је зло, нема мањег или већег ђавола, но док ми вагамо с којим ћемо се најпре борити ђавољи шегрти се коте и множе а ђаво ликује како га не препознајемо загледани у толико одраза његових…

Задњи је час, заиста задњи, да схватимо како је Србија једна и једина, света, славна и велика, и да у својој слави и величини не може бити “друга”, јер земљи сатканој од неба и небу посејаном од родне и гробне земље- нема копије ил фалсификата!

Када родољуби стану пред Србију (а не као што се бедници крију иза ње) нестаће и аутошовинистичког блата!

Речју, у својој мржњи према свему српском могу трајати само док ми трајемо у забораву шта је све српско!

Док пристајемо на компромис да ће вазда остати довољно Србије колико год да је прежалимо- неће је бити ни стопе да познамо, а неће тој фукари већ нама довека смрдети нечовјештвом, јер ми ћемо каменовати човека у себи, они ништа осим камена у себи нису ни имали.

Понављам, питко и без икаквог страха приводе крају велеиздају Косова и Метохије, а ми се боримо против змајева од папира док их ђаво весело пушта небом…

Они су нам подвалили “другу Србију”- наше је да без страха кажемо и одбранимо једину и непорециву истину: не могу они презирати Србију колико је ми можемо волети; не могу живети за своју мржњу колико смо ми спремни пострадати за своју љубав, не могу трајати колико ми можемо постојати…

Нема Србије без Косова и Метохије, и тачка!

Ништа проклето “разгарничење” и “подела” нису до аутошовинизам!

Нема “друге Србије”, не може је бити, њихови дани постоје колико украду од наших!

Подигнимо главе, побогу, не носимо их само себе ради, свака је једнако праотаца и потомака.

Не живимо да бисмо сагорели ко пласт- већ тињали ко воштаница…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Вучићу захвални…

Претпостављам да постоји некаква квота обавезног помињања Вучића у сваком боговетном обраћању министара, посланика, разноразних апаратчика, директорчића и ресто паразита ухлебљених у издашним синакурама, иначе следи…

Отприлике звучи и делује овако:

– Добар дан, господине министре.

– Захваљујући Вучићи заиста јесте добар, а тек нам следе још бољи, поново захваљујући свему што Алексадар Вучић чини!

– Имате ли мало времена за неколико питања..?

– Имам много времена, захваљујући Вучићу, јер прошла су она времена кад се није имало времена! Дозволићете, морам да напоменем како захваљујући прегалништву председника Вучића данас имамо највише времена, не само у региону, већ и у читавој Европи, ако не и шире…

– Добро, можете ли нам онда рећи..?

– Наравно да могу, захваљујући Вучићу све вам могу рећи јер више не постоје питања без одговора, већ само одговори које нисте тражили.

– Не разумем?

– Зато што не разумете Вучићеву визију Србије у будућности, а будућност је нешто чега ћемо, Вучићу хвала, имати највећи раст у историји! Све прогнозе показују раст будућности за осам до десет одсто БДП-а!

– Али, какве везе имају будућност и раст БДП-а, молим Вас?

– Захваљујући Вучићу имају, итекако имају, баш као што је све оно што је Вучић учинио за Србију до сада директно у вези са повећаном оплодњом веверица у урбаним срединама.

– Чекајте, чекајте, тотално смо одлутали од теме…

– Нисмо, будите убеђени, јер захваљујући председнику Вучићу нема више тема од којих се може одлутати! Могу ластавице да одлутају на југ али, захваљујући Александру Вучићу, све се више враћају и пре пролећа схватајући да само у Србији могу постати кондори, док ће тамо негде заувек остати само пуке ластавице…

– Хтели смо да Вас питамо нешто из Вашег ресора, конкретно..?

– Хтели сте захваљујући Вучићу, то никада не заборавите, а што се мог ресора тиче- то је ипак Вучићев ресор а ја сам , ето, благословен Вучићевом милошћу да ми на визиткарти пише: “министар” и да учиним све како би и повећање Вучића у БДП-у било пропорционално повећању извоза патуљасте мушкатле на тржиште Азије, Африке и Атлантиде.

– Добро, али само реч- две о Вашем послу…

– Вучић!

– Шта сад Вучић, извините?!

– Па, рекли сте реч- две о мом послу, а нема те речи која боље описује не само мој посао, већ послове сваког од нас- Вучић!

– За крај барем нешто о плановима, инвестицијама, идејама, било чему из вашег ресора..?

– Дакле, планирам да истетовирам лик председника Вучића на на грудима, леђима, бутинама, листовима, надлактици, подлактици, челу, жени, деци, ташти, кућним љубимцима…

– Ништа! Хвала на издвојеном времену и “исцрпним одговорима”…

– Хвала Вучићу, зашто се мени захваљујете, побогу! И, молим Вас да по личном нахођењу додате још двадесетак пута “Вучић” у интервјуу, где год хоћете. Ако Вам се учини да му ту није место- баш ту треба да буде, верујте ми! Сваку празнину треба попунити њиме, нарочито ону у главама, ево видите како сам ја испунио све шупљине…

– Довиђења, господине министре!

– Збогом, овај, с Вучићем!

– Хоћете ли да Вас потпишемо Вашим именом, или..?

– Таман посла! Одакле мени име, став, мишљење…
Молим Вас да ми не правите проблеме, нисам ја овде зато што сам стручан већ због тога што је захваљујући Вучићу извоз пега за жирафе повећан за 3000 одсто у односу на период када je фишек семенки на стадионима коштао 100 динара!

– Молим?!

– Вучићилилилили…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Шта је “замрзнути конфликт” до велеиздаја коју си намерен да починиш, Вучићу?!

Велиш, Александре Вучићу, како је потребно што пре решити “косовско питање” да не бисмо генерацијама за нама оставили “замрзнути конфликт” на превсетом Косову и Метохији?!

Опрости, Јудо, а шта је то “замрзнути конфликт”, до велеиздаја коју си намерен по сваку цену да починиш?!

Неће ти проћи, буди убеђен!

Ни у ове дане страха и агоније од пошасти што хара- неће ти проћи, а тако би желео…

Нема те болести која ће Србина натерати да се одрекне лека, јер без заветне светиње Србија није ништа друго до умирући којем нови дан није благослов- већ казна!

Нарочито не брини, бруко, за оне који ће доћи за нама, јер уколико “решиш” “косовско питање” за нама неће бити никога…

Не трудиш се ти да скинеш некакво бреме са поколења но да им натовариш камен стида по којем ће се једино познавати!

Камен као крштеницу, окове као веру и балегу као темељац, праг и јасле.

Но, понављам, буди убеђен да ти нећемо дозволити, јер Косово и Метохија Србину никада није био проблем, већ решење!

“Замрзнути конфликт” постоји само у твојој велеиздајничкој мисли, агенди и речи датој оном злу белосветском којем си обећао Призрен за шаку бедну власти, баш као и они пре тебе и безмало сви ови што кидишу на твој јалови трон!

У какву нас то раван стављаш са онима којима се с руку још слива крв невиног Србља, па тврдиш да на Косову и Метохији није све наше, да нам се ваља разграничити с њима?!

Није све наше, тачно, њихово је зло, њихове су јаме и вртаче, њихови су јауци мученика док им наживо ваде органе, њихови су огњи наших села, светиња, гробља…

То је све што они имају и само се ту и на томе можемо разграничити: њима довека крваве руке а нама завет да ће Косово и Метохија занавек остати причест сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!

Нема, Вучићу, “замрзнутог конфликта” тамо где су вечно живе ране!

Тамо где је ранама једино исцељење!

Тамо где се жању распећа!

Тамо где се с највећом љубављу пева животу, јер није живот ово што у трену трошимо но оно где си над гробом праотачким веђа с колевком праунучком…

Велика је Србија док јој је Хоча велика!

Плодна су јој поља док је свако од њих семе косовскога поља!

Док је Дрима у длановима Србиновим- дотле је Србин у длановима Господњим!

Залуду хиљаде звоника ако не чујемо звона Самодреже…

Што је за тебе пањ за сваког од нас је праг!

Ништа на Косову и Метохији пресветоме немам, али ништа без Косова и
Метохије није моје!

Где год да је Србину дом- без Косова и Метохије је бескућник!

Све што јесмо тамо смо где покушаваш да нас убедиш да нисмо.

Неће ти проћи, буди убеђен!

Нас и да превариш али ове боље, много боље од нас, који долазе за нама- не можеш!

Не страхују они да их сачека “замрзнути конфликт”, већ да их ништа не дочека!

Ништа у којем ће се довека саплитати о сопствене сенке…

Не плашим се да ће ме проклињати, плашим се да ме неће ни поменути, да ће у забораву на нас- тражити себе.

Неће ти проћи, велеиздајниче, нема те вакцине којом ћеш нас против Косова и Метохије пелцовати!

Нема разграничења тамо где се ни небу ни земљи граница не разазнаје…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Клизни штаб и прикљученија

Дакле, што “струка” мање зна о самом вирусу короне то су упућенији у његове појавне облике, тачније, сасвим су сигурни одакле вреба, како напада, који ми је распоред и како се заштитити од њега.

1. Превентива је свакако најсигурнија, па је сходно томе најбоље умрети од нечега другог што умногоме смањује могућност заразе ковидом, али их не искључује у потпуности.
П. С. Апелује се и на умрле да воде рачуна о физичкој дистанци и ношењу маски, јер постоје индиције да је и смрт од ватреног оружја, на пример, један од симптома короне на који се, нажалост, није на време обратила пажња.

2. Поред уобичајених 367 симптома све чешће се јављају и неуобичајени, типа: осећај глади ако нисте јели читавог дана; јак осећај мучнине после литре ракије; бол у рукама и ногама након ношења орамара на шести спрат; ћелавоста ако немате косе; заушен нос уколико вам неко затвори обе ноздрве и изненадни изливи беса након дужег гледања у празан фрижидер.

3. Међу атипичним симптомима су и: појава јутарње ерекције као и изостанак исте; певушење Кебине обраде “Стонса”; плакање на емотивне исповести Кристијана Голубовића у “Задрузи”; као и недостатак саосећања са Расимом Љајићем што после три миленијума више неће бити министар.

4. Уколико не кашљете такође је време је да се забринете, баш као и у случају да не осећате никакве тегобе. То су готово алармантни знаци да сте позитивни на вирус и негативни на живот! Сваки поушај нормалног живљења биће најстроже кањаван од стране надлежних служби, јер од преносиоца вируса опаснији су преносиоци накарадне тезе да се ваља нормално живети!
Прихватљив је само живот у паничном страху, сви остали облици су заправо симптоми болести која се мора сасећи у корену! Вирус живота далеко је опаснији од вируса короне и тачка!

5. Што се самог вируса тиче доживео је толико мутација тако да сада, током 36 пика 18 таласа може из места да скочи два и по местра у вис; преноси се погледом, смс порукама, свим друштвеним мрежама; помињањем Косова и Метохије као свете српске земље; смејањем на појаву Горана Весића; сумњу у просечну плату од 500 евра и поштење Клизног штаба!

6. Поуздано се зна да вирус напада зимницу- туршију и ајвар понајвише, мада је и кисели купус на удару.
Вреба по славама и преславама, у потаји, чека да прође мезе и супа па хвата за дисајне органе уз печење и здравицу, а нарочито је агресиван на појаву свеће, славског колача, иконе и кандила.

7. Мере превенције: заштитна маска, чаршав преко ње, кеса преко чаршава, маска за варење, рибарска мрежа преко свега и на послетку се увити у четири до пет квадрата најлона и све добро задихтовати изолир траком и пур пеном.
Дистанца од најмање 600 до 700 метара, по могућству и од самог себе.
У случају да вам се неко приближи на мање од тога пожељно је имати циглу или камен при руци како би сте га онеспособили поготком у главу или мошнице (у зависности од пола), или се дати у панични бег уз запомагање: “Пуцајте, људи, шта чекате, чуо/чула сам да је кинуо!”
За крај можда и најважније упозорење: страх је најбоља превенција, не стидите се да изгубите разум кад је здравље у питању!
Живот у агонији гарантује да ништа не гарантује али се за сваки случај понашајте као да сутра не постоји, а ми ћемо вам јавити уколико се, не дај Боже, испостави супротно!
Живите нормално, али апелујемо на грађане да на дежурни телефон пријаве оне који се дрзну да живе нормално!
Све ће ово проћи- ми смо ту да вам отежамо, не секирајте се!
Ваш Клизни штаб!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Ne drhti čiko, silno ubodi, MIR BOŽIJI- HRISTOS SE RODI! (da se ne zaboravi krvavi Božić u Kravici ’93)

Tata, krvare li Badnjaci dok gore, krvare li zore..?

Zašto u snegu tragovi ljudi na zverske liče, čemu to onaj nad majkom kliče?

Zašto mama ćuti, zašto se ne ljuti?

Zašto ćutke to nikud gleda, zašto je gola, krvava, bleda?

Zašto gore kuće po selu, zašto nam Kravicu spališe celu?

Eno je naša, poznah je tata, eno i bate- raspet na vrata…

Boli li više nego kad trn uđe u prst kada te tako raspnu ko krst?

Možda i boli al ćuti, onaj ga je čika prekorio, rasporio ga pa se umorio…

Težak je nož, jel da tata, teško je toliki preko vrata…

Jel to već nalažu Badnjake pa gore kuće, Božić je, tata, a tako vruće…

Gde se to tako poseko sneg, krvave grudve jure niz breg…

Kako ih, tata, takvima prave da svaka liči na ljudske glave?

Pogedaj onu, liči na dedu, onu što drže za kosu sedu…

Onu što baciše čak do potoka, do stričeve glave bez oba oka.

Sjurila se niza stranu, zašto ih ne juri, zašto ne stanu?

Kako da stric vidi gde su mu oči kad beže, zašto komšije samo leže..?

Zašto ne potrče da mu pomognu, kako sam da ih nađe na onolkoj gomili,

„Tvoje su one plave, striko“,uzmi ih…zar su ti i ruke polomili?

Kakvi su ovo „položajnici“ tata, ne nazivaju Hrista, razvaljuju vrata.

Danas se rodio Božiji sin a oni baku kače o klin.

Baku pa redom ostale naše, oni se tata i mrtvih plaše…

Truplo bez glave u domu što gori proslavlja Božić, pesma se ori…

Kolju Badnjake, česnice, ikone…kolju Božić da ne priča nikome.

Zalud im, tata, nož ispod vrata, Srbi bez glave rođenje slave…

Svet i čista Kravica blista ko čuvena ona vitlejemska noć,
Hajdemo, tata, dignimo Badnjak, valja nam spaljenoj kući poć…

Evo ih zveri, sjurili na nas, zverski im trag kroz krvavi sneg,
proste vam bile utrobe naše, Golgota svaki ovaj je breg!

Ne plači tata, nije mi hladno, gola ležim al topao sneg,
zver što se smeška zaklao Sneška evo na mene polako red…

Ne drhti čiko, ne sad pri kraju, Kravica već je selo u raju,
jako zamahni, silno ubodi, MIR BOŽIJI- HRISTOS SE RODI!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 5 коментара