Никад пањ неће бити што је праг, Александре Вучићу!

Знаш, Александре Вучићу, нису наше уши толико осетљиве на истину, као што подругљиво тврдиш, већ им не прија твоја верзија истине коју тако грозничаво и срамотно покушаваш да запатиш- продајући голе лажи као “Свето писмо”!

Знамо, Вучићу, да на Косову и Метохији није све наше, као што презриво према свему нашему тврдиш, баш као што знамо да је Косово и Метохија читаво- НАШЕ и Божије, од чега бежиш покушавајући да ВЕЛЕИЗДАЈУ потуриш као бајати сендвич, убеђен да смо сви вране што ће се сјатити на њега не гледајући како Србију довека завијаш у црнину!

Није све наше, рекох, али је читаво наше и у томе је суштина, светост Косова и Метохије, његова лепота и непорецива истина да куд год ходили стопе нам воде с Косова и Метохије, све и да никад не закорачимо тамо!
Не мораш никада отићи у праотачку кућу али ће довека бити кућа твојих праотаца и дом корена!

Ту је праг- све остало су пањеви преко којих се може у кући и из ње, јер знаш где ти је праг дома!

Јеси ли можда био на Гори, тој чаробној лепотици, у бајковитом селу Млике, међу Горанцима, дивним људима душе велике ко планина на којој као хајдуци чувају Србију за векове?!

Наравно да ниси! Ниси закорачио даље од топлих домова културе да на лицитацијама муке и јада разбрајаш половне тракторе, стоку и јалова обећања мученицима.

Да си био застао би пред џамијом у селу, једном од најстаријих на Балкану, а пред џамијом, на каменој плочи Његошеви стихови…

Нећу ти рећи који, отиђи до Горе, погледај, погледај ишта даље од хоризонта лажи у којој нас призиваш за јатаке, па ћеш схватити да није све наше- али је наше све на Косову и Метохији!

И та џамија је наша, баш као и ти предивни људи, та чаробна планина, те зоре оковане ледом кад загрме: “Навали се Шар- планина…”

Наше је јер нам и то што није наше чува завет да је Косово и Метохија- Србија! Довека!

Наше је јер се са истим жалом ишло и иде на сахране и
џеназе, Вучићу!

Јер се са истом радошћу иде на крштења и сунет!

Наше је јер кад станеш пред Синан пашину џамију у Призрену видиш камен манастира Светих Архангела…

Наше је јер славни преци нису дозволили да се дирне у џамију кад су ослободили Косово и Метохију, знајући да је на камену и Господ и Србија, без разлике да ли је под звоником или минаретом!
Да је пала џамија- ми бисмо пали…

Наше је читаво, Јудо, јер смо и оно што није наше бранили животима знајући да све на Косову и Метохији чува Србију од погани која би од Србије да сакрије где јој је дом праотачки!

Није све на пресветом Косову и Метохији наше, али је све наше што нас чини незгаслима на пресветом Косову и Метохији, запамти и никад више не потежи те погане лажи као истину!

Само на два места отиђи ако имаш образа и куражи, као што немаш, и све ће ти бити јасно, мада одлично знаш све, али заветовао си се на издају!

Отиђи у Велику Хочу и озори с вековима што живо распредају селом, па онда иди на Гору, делако од задњих кућа и загледај се куд хоћеш, свугде ћеш видети исто- и што није наше, наше је!

Нит отето, нит покорено, већ дато да га чувамо на својему и да нас сачува на нашем!

И где није Грачаница- Грачаница је!

И где нису Дечани- Дечани су!

И где није Самодрежа- Самодрежа је!

И где нема Срба- СРПСКО је, јер то је ДОМ!

Свако је добродошао за трпезу дома, али је место на челу трпезе довека за Србина и Бога!

Кућа је на продају, а продаш ли дом- нигде се више скућити нећеш, јер никад пањ неће бити што је праг!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Одликовање, па шта?!

Отужан је, лак и кратак пут у нас од заслепљености љубављу до презира!

Можда је презир прегруба реч, али не знам како бих другачије крстио осећање које је изазвала вест о додели ордена Александра Невског- Александру Вучућу?!

Презир према Русији, бескрајно разочарење, малодушност, неописив осећај ништавила, ни због чега, заправо!

Последњи сам, дабоме, који би Вучићу честитао на колајни, ничиме до издајом није заслужио да његова прса краси било шта до вечни жиг Јуде, но свакако нисам нити од оних који ће сад Русију мање волети него што јесу!

Није љубав према Русији беспоговорна заслепљеност једним човеком, нити политиком- ђавоља је то работа, но љубав према Русији је напатворена радост векова страдања и васкрсења једни за других!

Јел љубав почела с Путином и хоће ли са њим нестати?
Није то онда ништа друго до хир, нешто налик занесеношћу идолом далеко од суштине.

Може ли суштину потрти орден на Вучићевим грудима- никако, јер то није суштина већ истина у заједнички колевкама и гробовима, литургијама и опелима, крштењима и крстачама, звоницима, поју руских монаха док називају пресвето Косово и Метохију, костима руских хероја којима је усидрено небо над Србијом, једнако као што се страдалништвом Срба небо над Русијом разлегло у оноликој лепоти и светости!

Нису нас овоземаљска одличја братимила па нас неће ни разбратимити, вала!

Душе су ордења којима смо Божијим указом одликовани!

Не могу нам Руси сачувати Косово и Метохију ако ми то не желимо, а запитајмо се искрено- колико желимо?!

Не може га ни Александар Вучић издати уколико му загрмимо- не метри нам светињу, довека ћеш нам уметрити дане да их живимо ко условну робију, а грмимо ли?!

Није орден Свети грал дат Вучићу у руке, већ ми, склони паду, верујемо како је опрост којим ће искупити своја непочинства!

Неће! Не може! Нити сме бити разлог каквог разочарења у нас, јер Србија и Русија су одличја на грудима два брата који једни за друге чувају вечност колевкама и гробовима, рекох.
Живела Србија и Русија!

Знамење је то којим смо од самог Господа одликовани душом сатнаком од самог неба!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Најскупља српска реч- ретрограни Марс!

Дакле, питање Косова и Метохије ваља довести до апсурда, огадити колебљивом народу сам помен те две “погане” речи, избити из главе и саму помисао да то јесте сидриште нашег постојања и произвести га у баласт којег нам се ваља решити како бисмо неспутани наставили корацима од седам миља ка слави ништавила!

Отуда, верујем, и овај саборни идиотизам свакојаких гатара и астролога који на националним фреквенцијама телале о судбини “косовског проблема”, загледани у звезде, сазвежђа, метеоре и вечито ретроградног Марса који, авај, намеће разграничење/издају као једино решење иначе ће из своје кућице ући у све наше домове и учинити да изумремо ко диносауруси.

Нажалост, ствар није ни мало смешна, напротив, крајње је озбиљна и зла, јер власт дословно упреже сваки могући пасјалук у запрегу издаје не би ли је учинила не само прихватљивом већ и једино могућом уколико не желимо да се зодијачки гнев разбешнелих знакова и подзнака сручи на нас све до деветог колена…

Наиме, вазда ваља потенцирати како је Косово и Метохија проблем, па кад се лаж добрано укорени, ваља смислити како да се “проблем” реши?!

У том непочинстви није згорег посегнути и за хороскопом и “објаснити” у ударном термину како је ово година у којој можемо да добијемо највише уколико дамо све јер нам никако не иде на руку да наљутимо
Венеру која у коњукцији са Јупитером чини да Вулин делује као да му 90.000 бугарских туриста тутњи кроз главу, што значи да је издаја једино логично решење јер се никако нећемо одрећи Косова и Метохије већ га само издати као помоћни објекат на две- три хиљаде година…

Следеће је, потписујем, да у дневнике буду позиване саливачице страве у олово и бацачице пасуља, које ће уз климоглаве аналитичаре јасно видети оно што ми никако да видимо…
– Ево, видите и сами како су се зрна распоредила: два овамо а кило и по ону страну, што значи да је разгарничење неминовно, а уколико не верујете мени ево Ви, госпођо водитељка, баците шаку па да видимо шта каже?!
Ето, опет исто и то са другом сортом пасуља, па ако “градиштанац” лаже “тетовац” не лаже- подела, јасно ко дан, што се да видети и у тањиру кад скувамо пасуљ- кобасица на нашу страну, а сви знамо шта она симболизује но да не будемо прости, а пасуљ код Тачија, тако да је боље да прихватимо и она два зрна него да останемо с кобасицом која је генетски модификована 100 посто!”

Онда следе специјали: “Ексклузивни интервју Сарапе с пасуљем без запршке који најављује крваво пролеће уколико под хитно не решимо проблем Косова и Метохије”; “Ћирилица- шта су тарот карте откриле Марићу а кувани кромпир потврдио” и на послетку: “Александар Вучић уживо, без страха и устезања очи у очи са две тегле туршије у којима положај карфиола у односу на паприку недвосмислено доказује да је његова политика “и један кисели краставчић је више него што данас имамо на Косову и Метохији”- једина исправна!

Шалу на страну, далеко је све од шале, рекох, јер у поганом науму издаје могу успети само уколико нас убеде да смо тринаести знак у хороскопу- волови, и неће се либити да посегну за сваком глупошћу која ће то и да “докаже”!

Делује банално али верујте да је далеко од тога и да је идеја управо да суштину опстанка Србије сведу на ниво “Жикине шаренице”, па да уз сплет народних игара уз народна јела прогутамо и издају!
Косово и Метохија је Србија!
Било и биће довека!

Само ви гледајте у пасуљ али знајте- чорбу коју нам кувате кусаћете ви на послетку, и немојте кукакти што је љута и презачињена!

То је због ретроградног Марса, и народа који је празних стомака више него сит ваши лажи, обмана, пасјалука и голе ИЗДАЈЕ!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Умрла је бака Нада да нада никад умрла не би

Отишла је тихо, такав је живот, таква је и смрт Срба на Косову и Метохији- тиха и сва некако копренаста ко измаглица над Дримом док се јутра растају с ноћи налик детету што се растаје с мајком.

Свако се јутро изнова растаје, сваки је пут једнако плачно…

Отишла је тихо, бака Нада, једна од последњих “игуманија” ђаковачког манастира сазданог од неколико живих икона у граду што још тиња у болу за Србима.

Нада умире последња, мада последња није, остало је још две или три “игуманије” манастира од неба и земље да од крвника чувају литургије над Дримом и молебане неумрле војске Христа са Проклетија, Коритника и Паштрика.

Је ли кога у Србији пренула смрт бака Наде?!

Јел уснула превише тихо да бисмо чули лепет анђеоских крила од заглушујуће тишине таштине и гордости да заплачемо над смрћу вредне постојања свакога од нас?

Да славимо смрт која нам тка нит вечнога живота на заветној светињи, јер бака Нада је трајала да бисмо ми постојали, једнако као што је уснила да бисмо ми живели довека.

Није хтела никуда од своје Ђаковице и својих Дечана знајући оно што се упиремо да не знамо- док и једна српска душа дише на Косову и Метохији имамо се рашта рађати и умирати!

И умирати, да, јер лако је и благовесно ићи Господу док год знаш да је живети имало смисла, а има смисла све док се не одрекнемо завет с Богом- док постојимо чуваћемо ону стопу саборништва с њим и вечношћу- Косово и Метохију, његово одмориште а наше уточиште.

Није то мит, јер нема мита јачег од житија три или четири “игуманија” што су изабрале да пострадају како Србија не би!

Србија неће уколико не дозволи да безбожници разграниче последњу ноћ бака Наде с нашим јутрима!

Откуд некоме право да метри и размеђује међу на којој је старица пркосно стајала док су звери добовале око ње, чувајући је да никад не заборавимо где нам је праг свакога дома?!

Откуд некоме право да парча и дели Проклетије, Паштрик и Коритник, ко да су три лескова прута, кад их је стара “игуманија” сачувала за нас носећи их ових година јада на плећима, да се имам где с прецима и потомцима сретати на прелима вечнога српства?!

Откуд нам права да страхујемо од изрода плашећи се да пустимо ту беду од гласа што оста у нама кад Нада страховала није од јарости фукаре док су залудо тукли о “манастирска” врата потрпта нејаким рукама и бедемом душе?!

Откуд било коме право да одустане кад бака Нада није?!
Није остала у својој Ђаковици да је сачува за себе већ је стјала на јутрењима чувајући певнице да им се вратимо и станемо за њих- своји на своме!

Није јутрила да би нам очи биле пуне мрака кад погледамо пут Косова и Метохије, него да се и у мраку нагледају где потоци живе воде насушне радују Србљу!

Није бака Нада уснила тихо да бисмо се ми још тише одрекли иметка њене смрти!

Уснила је да се ми пробудимо!

Умрла је да ми не умремо питајући где нам је праг док стојимо на њему!

Чувала је оно што ни по коју цену не смемо дати!

Смрћу нас је опоменула да славимо смрт, јер тамо где умиремо нико нас не може слагати да не васкрсавамо…

За собом није оставила ништа- јер чувала је за нас СВЕ!

Где је српских гробова ту је и српских колевки- не дозволимо никада, НИКАДА, да нам сатрапе разграниче докле су нам зоре, јер поколења ће нам се будити мраком, довека!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Dedamrazovska

Pršti, pršti bela staza
evo nama Deda Mraza,
evo nama znanog tipa
za volanom novog džipa.

Evo nama znanog lica
ali nigde saonica,
maše flašom od „čivasa“
al’ nigde irvasa?

Ustavi ga mali Mita
nešto važno da ga pita,
sav od sreće i veselja
poslao mu listu želja.

„Zdravo, dragi Deda Mraze
posl’o sam ti pismo,
al mi još ne odgovaraš
zar drugari nismo?!“

Gleda Deda tužno lice
u srce ga taklo,
otpio je do dna flašu
pa otškrinu blindirano staklo.

Dobio sam tvoje pismo
moj derane mali,
al uz silnu listu želja
još sitnica fali…

Voli Deda besna kola,
separee, skupa pića,
i uz tvoju listu želja
bar 500 evrića!

Deda sad je diplomir’o,
masterir’o, doktorir’o,
priznat, cenjen i pošten
kontroverzni biznismen.

Kakve crne saonice
stranačko sam sada lice,
nije više Mraz budala
već odbornik sa lokala.

Ispunjavam jošte želje
sve na radost i veselje,
al ne više dece male
već drugara iz centrale.

Gde zatreba- Deda džipa
i u džipu dva, tri tipa,
fantomkica i palica
praznična smo družinica.

Obrijo je Deda bradu
da me lako ne poznadu
kad uz zvezde namiguše
iskočim iz „sačekuše“…

Pride još i firma šljaka,
para brza, slatka, laka,
za mitinge i skupiće
pravim lanč- paketiće.


Niz odžake i dimnjake
nek se spuštaju budale,
sad se spuštam samo liftom
zgradom stranačke centrale.

Penzija mi nikad veća,
para puna moja vreća,
članska karta- božji dar
ja sam Deda- sendvičar!

Poslušaj me, Mito sine,
mani suze, mani sline,
mani loptu, autiće
ajde švrćo u botiće.

Trči kući pa pod jelku
mesto mleka i keksića
ostavi za Dedu viski
i barem 500 evrića…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Потпис на ђавољу тапију…

Олако и ћутке пролази застрашујућа истина да све дубље тонемо у бездан НАТО пакла!

За који дан ће сатрапе у име Србије ставити још један потпис на ђавољу тапију, погани ИПАП споразум, тихо нас подајући тој куги да на гробовима наших страдалника развијемо вашарске шатре а мајке у црнини попнемо на сто да подврискују у непреболу и јаду…

Отуда и не треба да чуди што Александру Вучићу за наставак некаквог дијалога са зверима не смета ништа до приштинског намета- крв је одавно опростио ђавољем НАТО накоту Харадинају и Тачију!

За издају је потребно тако мало- тек да попусте и пропусте кекс из Београда, а Београд ће се знати да се одужи: Велику Хочу за плазму; Гораждевац за улошке; Ораховац за шампон против перути; Призрен за смоки; Шару за кондоме с аромом тропског воћа…

Жетеоци из Старог Грацка; анђели крај Бистрице, лелејски Паштрик и Кошаре, Радоњићко језеро, Клечка, главе оца Стефана и Харитона; преорана гробља; “преклана” Самодрежа; Газиместан ко Прометеј распет на калемовима бодљикаве жице; Дечани; Девич; Грачаница; Соколица; Зочиште; Будисавци…гратис!

Дроб и повађене очи су мртав капитал- нећемо се ваљда нагонити око метра гробних међа?

Ма, само да Приштина повуче таксе па ћемо поново за преговарачки сто да видимо како најбезболније разграничити оно на чему немамо ничега с оним где нам је све?!

Само да светом српском земљом васкрсне света српска кисела вода па ће издаја клизнути низ ждрела ко трупла силоване мајке и кћери у вртачу Јуничких планина…

За издају је потребно тако мало- наша ћутња и њихов жиг звери на некрологу Србији!

Две ствари никад и ни по коју цену не смемо дозволити- издају Косова и Метохије и гурање

Србије у реку НАТО крви, да као дављеник међу лешевима своје деце изиграва сидриште за скелеџије белосветских монструма!

За који да, рекох, извођачи ђавољих радова утабаће хумке, сапнуће небо ко говедо пред клање, уставиће реке да их НАТО фукара прекорачи ко праг дома у који џелати улазе по опрост грехова својих жртава…

За који дан ћемо вашарске шатре подпрти костима пострадалих за Србију како би НАТО багра имала где да преконачи, спере крв невиних, подвикне мајкама у црнини да пожуре с послужењем на тацнама од икона и столњацима од покрова деце.

За који дан постајемо заштићени сведоци у поступку противу себе самих, противу Господа, противу славе и части, противу благослова да у порти Пећке патријаршије сачинимо одмориште за Бога, претке и потомке!

За који дан стајемо пред стрељачки строј у стрељачком строју!

За који дан издаја ће нас дефинисати довека!

За који дан безбожници ће се нагодити с ђаволом да постанемо коњушница јахача апокалипсе!

Не дозволи Србијо да ти кандила замене огњем!

Не дозволи да ти довека литургије постану опела, а исповести бесрамна ћутња грехова за која ћеш имати “оправдања”!

Гореће воштанице и даље, али не да небу осветле где да застане већ да векови виде где да се не насуку на јаловиште проклетих…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Откуд нам хиљаду година тамо где „немао ништа“?!

Откуд нам хиљаду година Призренске епархије тамо где “ништа немамо”?!

С којим те правом десет векова ућуткују, Александре Вучићу, док се бориш за дан постојања у заветовини?!

Знаш ли, сабирниче сенки, шта је заветовина?!
Нешто мало више од метра за који се натежеш- тапија неба на земљу!

На земљу која не припада ни теби ни мени, већ васкрслима и још нерођенима- на њој из гробова ничу колевке.

Јеси ли кад видео где људи посеју жито а читаво поље роди распећима?

Злате се, зазвоне ко прапорци кад се ветар сјури низ Шару, Паштрик, Коритник…

Јеси ли кад видео где архангели журе на мобу, где старице упредају небо у преслице, где су деци пуне шаке облака..?

Озори у Хочи загледан пут Призрена док с умрлима наздрављаш животу.

Јеси ли кад отпио вина од тамјана?

Клизи низ ждрело, нестајеш у пуком постојању, жив васкрсаваш из себе умрлога, нико не нариче над тобом већ ти се песмом радује.

Смрт не боли тамо где живиш векове…

Само глава клоне на скуте Богородице Љевишке, прогледаш склопљених очију, носи те Бистрица, под Бистрицом горе воштанице, хваташ се за пламенове, не гасну, не пеку, восак се слива низ дланове чинећи обале, обале обрасле у распећа, хваташ се за најтању нит страхујући да се не преломи а она читав корен сплетен око тебе…

Корен векова. Не да се уметрити. Не смеш га уметрити јер читава је Србија њиме свезана за небо.

Откуд толико векова тамо где “немамо ништа”..?

Откуд заветовине тамо где си преломио суварак мислећи њиме да обориш храст?!

Откуд толико Бистрица кад си их зхватио у флаше мислећи да извиру под твојим ногама, не схватајући да кормилариш бродом у боци…

Откуд толико живота тамо где мислиш да се неко смрти плаши?!

Откуд јутра тамо где си нагомилао мрака?!

Отуд, мучениче, што није ни твоје ни моје да га “немамо ништа”!

Оних житница распећа је, схваташ ли?!

За тебе је Голгота брдо уз које се не може јер крст носиш као терет.

Посрћеш под товаром самога себе. Падаш јер не схваташ да је најтања сламка тек врх корена и да се залуду хваташ за суве гране оголеле издаје…

Откуд нам хиљаду година Призренске епархије тамо где “немамо ништа”?!

Откуд толико неба у преслицама кад си царе- го?!
Откуд толико незгласлих воштаница тамо где си засејао олују..?

Откуд вечности тамо где се “бориш” за врзину
садашњости?

Откуд толико Косова и Метохије кад су ти чауши јавили да су пожњели распећа и да је ледина гола?!
Откуд толико истине кад си учинио све да уметриш лаж?!

Отуда, муко, што људи у страху ћуте а векови у куражи певају тишином.
Тишином коју презиреш, јер је лажју и издајом надгласати не можеш!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар