Блуз златних времена

Ето вам на, душмани- ко није веровао да је златно доба Србије дошло тај нека живи у беди и заблуди, верујући у ону Кустуричину да је живот “непроверена гласина”!
Дакле, ако сте подлегли таквим и сличнним гласинама узалуд председник поручује из далеког али братског нам Азербејџана: “За оне који нису још осетили- златно доба Србије је почело и трајаће наредне четири године”, вама је живот заиста само гласина а не глас Саморођеног који јасно каже- да је боље не би ваљало!
Лично, осетио сам још пре неколико дана то што ваљда треба да осетимо, најпре као лагано пробадање у желуцу а касније у читавом стомаку да би кулминирало неким вирусом и завршило се инфузијама, али то је то иако душмани од лекара тврде да је највероватније од покварене паштете јер им је тако лакше- ајде да обесмислимо златно доба Србије и тај дивни осећај припишемо паштети коју данима мерачимо, уместо да часно и поштено признају пораз и констатују: “Стомачни вирус изазван осећајем златног доба у Србији, за који организам није био довољно припремљен!”
Добро, можда сам субјективан, али како другачије објаснити тај непроценљиви осмех пензионера који извирује из контејнера, сав мусав од обилатог “ручка”, па још пакује и за понети јер разбахатило се то, навукло на таблете с бувљака и осећај неспутаности који пружа подрана гардероба кад ветрић свирне кроз њу и седу хипи фризурицу…
Како другачије, него златним добом, објаснити да болесну децу лечимо смс порукама, јер да златна нису ко би имао за поруку вишка?! Да је страшно, као што није, држава би се позабавила тиме јер деца су наше највеће благо, али и она сирота само мисле да су болесна јер су премала да осете ово што председник поручује.
Осећају само бол, убод игли, како време измиче, сузу родитеља, шум апарата за дисање…све оно што их спутава да схвате да су заправо здрава али не могу на ноге јер их злонамерници држе у заблуди да и пад није лет…
Како другачије, молим вас, него златним добом објаснити да су радници робље (ако имају “среће” да раде), јер робују предрасуди да од рада могу пристојно живети, а пристојан живот није сабран у новцу и односу према раднику, већ осећаја слободе који не зависи од тога носите ли пелене, имате ли право да немате никаква права, молите ли се да инфаркт сачека крај радног времена како не бисте добили отказ због пренемагања већ искључиво од тога колико маштате о слободи!
Па, из црначког ропства је настао блуз јер нису кукали већ гледали како да у ланцима буду што креативнији и опевају једнако златна времена којих су, ето, били свесни и певали о њима…
Како другачије, авај, како другачије него златним временима објаснити испружену руку старице од осамдесет и кусур лета, јер проси зато што се осећа неспутано, растерећена стега срамоте и понижења, захвална и срећна што нико неће приметити кад јој глава клоне ту на плочнику док се кованице котрљају низ длан…
Како другачије овај мрак објаснити него златним временима, реците ми, кад и мрак има боју злата, а није злато све што сија тако да је и председник вероватно мислио метафорично, нешто налик Балашевићевом стиху: “Широк осмех и златан зуб…”, а за под златан зуб- златна времена, па ко загризе нек вари и нека се не жали на стомачне проблеме.
Све је то ствар субјективног осећаја- некоме је желудац полупразан а некоме полупун ако је осетио оно о чему Александар Вучић говори, мада оба једнако крче, али није то мука већ блуз- креативни изражај слободног човека у ланцима…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

А, колико си ти то пута, „јуначе“, заиста био на Косову и Метохији?!

Kолико си ти то пута био на Косову и Метохији, јуначе рововских конференција за штампу и херојских битака код Сарапе и Марића, редове Вучићу?!
Колико си пута заноћио у Великој Хочи док су шуме око ње гореле а проклети крволоци заурлавали пред селом ко курјаци, кидишићу на шаку непокорних?!
Колико си пута прошетао оних стотину метара Ораховцем, колико се могло, док је киша каменица бесомучно тукла о сваки део тела?!
Јеси ли то био у Зочишту на литургији док се пуцало на манастир, знаш ли где је Зочиште уопште?!
Колико те је пута, јуначино јутарњих програма, ноћ затекла у Србици на путу за Девич док је горио а арнаутски крволоци у хајци за српским вратовима…
Колико си пута помагао старцу да сакупи синовљеве кости на витомиричком гробљу (свако је гробље, нажалост, исто) и отужи тај жалосни завежљај иза шикаре, док су Шиптари славили ђавољи пир преоравајући још који заметнути гроб?!
Колико си пута упалио воштаницу у опогањеној Самодрежи па бежао пред руљом распамећених, чекајући ноћ да ако се смилује и не буде месечине да те прокаже…
Колико си пута обишао Гору и оне дивне људе што немају ништа осим песама, Србије и срца већег од планине, а имају све што ти никада имати нећеш- душе?!
Колико ти пута мајка није знала где си, јеси ли жив, хоће ли стићи глас од тебе или глас о теби, онај што се погнуте главе не изговори?
Колико си пута ушао у житиште Старог Градска да упалиш свећу док су те преклињали да то не чиниш?!
Колико си пута из ината назвао у Ђаковици: “Помаже Бог” да знају презриви погледи да се Богом ту назива довека!
Колико си пута окрвавио шаке о бодљикаву жицу отимајући се о дете које је ђавољи накот желео да отме?!
Колико си пута покушао по снегу до појаса да стигнеш до Соколице и плакао што не можеш?!
Колико су те пута шамарали у Јунику поручујући да Срби ту немају шта да траже а ти знао да ћеш му се вратити поново, јер нема тог шамара који Србина боли на својему, ту где руком можеш да помилујеш крила анђела…
Колико си то пута гледао владике Амфилохија, Атанасија и Артемија док служе опела над искасапљеним телима на ливади, у вртачама, јаругама не помишљајући да умире кандила пред куршумима?!
Колико си пута гледао како жене, деца, старци, сви до једног трче на мост у Косовоској Митровици голоруки бранећи најскупљу српску реч?!
Колико си пута губио свест на проклетијских минус 27 кад ветар збрије с планине, жалећи што још једном ниси чуо мајчин глас?!
Колико си пута испраћао погледом руске добровољце у планину, молећи се Богу да се врате сви до једног, али…
Колико си пута свратио до бака Иванке, последње Српкиње у јужном делу Митровице, пре него што су је нашли кад је тело већ струлило и почело да…
Колико си пута падао од гумених метака подивљалих НАТО звери док су бесомучно ударали на жене, свака од њих Милунка Савић, не желећи да одступе ни за корак с барикаде?!
Колико си пута био крај крвавог потока у Гораждевцу?!
Колико су ти пута Немачки окупатори разрезивали колико се смеш задржати над гробом цара Душана у Светим Архангелима, а ти поваљао: “Могу колико хоћу, ово је мој цар, ово је српска царевина?!”
Колико си пута из пркоса усред Малишева наручио кафу на српском језику и мерачио је као да си код куће, јер јеси код куће?!
Колико си пута развио пресвету српску тробојку на Газиместану?!
Колико си пута пробдео ноћ под заветним дудом у порти премиле пећке светиње?!
Колико си пута очитао Оченаш крај Кошара, подно Паштрика и Коритника?!
Колико си пута видео Симонидиним очима у Грачаници?!
Колико си пута понео шаку пресвете земље у свитку, плачући кад одлазиш с ње?!
Колико си семена божура засадио крај мајчиног гроба (Богу хвала жива ти је, жива била 100 година) желећи да се зацрвене, да их види у рају?!
Колико си то ти пута отишао, Александре Вучићу, без свите, аутобуса таопшача, обезбеђења, желећи да одеш тамо где срце вуче а камера не стиже..?
Колико си пута отишао, “див- јуначе”, осећајући да ти је ту огњиште, где год ти био дом?!
Колико си пута у Великој Хочи певао из свег гласа: “Удаде се, Јагодо…”?!
Колико си пута изговорио Косово и Метохија а да није све у теби препукло од љубави, поноса, топота векова, пркоса, смираја, туге, благодати, песме, јаука…
Колико си пута схватио да ти нам том крсту не могу ништа, баш ништа, јер ту је колевка, ту је и гроб…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 13 коментара

Гола је и бесрамна твоја издаја, Александре Вучићу

Гола је и бесрамна твоја издаја Косова и Метохије, Александре Вучићу, но још је бесрамније како с лакоћом говориш о томе пливајући на таласу оправдања за непочинства која си учинио према Србији, убеђен да се сви до једнога исповедамо Вулиновој тетки и причешћујемо сендвичима!
Велиш да је Србија умногоме погрешним потезима ставила печат на косовску независнот, је ли?!
Више се и не либиш да поменеш незавиност онога у шта си се заклињао да никада неће бити ништа до Србија, ништа до оно што јесте- од Господа даривано народу да ту траје довека где год постојао у тренутку!
Немаш више дилему коју си имао оних година када си се борио против “жуте” пошасти, заклињући се да ћеш потирати све што су учинили на штету заветне светиње, само ли се дохватиш власти.
И дохватио си се, дограбио је, оковао ко робињу па се очас преметнуо у Јуду која 20 сребрњака жели да представи као вишак у буџету а никако као мањак у души, части, моралу, завету, обавези да не помислиш како је Србији могуће трајати без Косова и Метохије, вртлару Гетсеманске неродије!
Вајкајући се како одважно носиш свој крст издао си онај на Голготи, проказао си Христа, пристао си да за напрстак власти будеш фарисеј заиста најскупљој српској речи изговарајући је већ толико јефтино и мирећи се са судбином којој си кумовао као да је реч о ливади којом туђи косци грабе па је самим тим и њихова!
Ти си их, Александре Вучићу, позвао на мобу да сатру мирисне откосе, ти си им дао косе и водијере, ти си послао своје чауше да их нахране и напоје па сад када су косци дошли по дневницу нудиш све од Ибра до Дрима, јер ако наша говеда тамо не пасу биће и да није наше, је ли?!
Све што је она претходна пошаст учинила могао си да потреш, морао си да потреш, обећавао си да ћеш али издаја је била цена коју си погодио као најобичнији надничар на својој земљи да је учиниш туђом, да слажеш како на те њиве нису рађале столећа Србије, како сетве нису биле молебанске а жетве литургијске!
Да, свако је слово о Косову и Метохији реч о вери, вртлару, јер вера није само слово о каменој светињи већ о онима који су падали бранећи их да остану за нас, од нас за следеће, верујући да се има за шта пострадати док год се Србија тога не одриче!
Косово и Метохија је, нечовече, слово о трајању једног народа који се није плашио страдања знајући да ће живети довека док год му је те свете стопе и немањићког метоха!
Косовом и Метохијом се Србија напаја живе воде, суштином постојања, послењим удахом Христа овоземаљског и Христа васкрслог да би ми имали где довека васкрсавати, знаш ли то?!
Живи смо тамо где нам душа живи, где је свако огњиште- тамјаниште, где је сваки темељ Самодрежа, где је сваки димњак звоник, где се смркава да би свануло а не где свиће да би се смркавало.
Трајаћемо, Александре Вучићи и без Косова и Метохије али мислиш ли да ћемо постојати?!
Одлично знаш да нећемо јер може се живети и као сенка без човека али може ли се као човек без сенке, а Косово и Метохија је наша сен описана око нас од самих анђела, а ти пред ђаволом спушташ крст борећи се да расксртио с митовима стварајући мит да ће нас будућност желети као сирочад прошлости!
Ништа у вези с Косовом и Метохијом није мит, Вучићу, и једино што доле јесте независно је судбина постојања ове свете државе!
Независно од било чега постојаће док год јој је Косова и Метохије, док зна да је и на крсту али да је распета од постања до вечности а не као онај разбојник непокајни.
Није твоје, Александре Вучићу, да збрајаш какве грешке и разрезујеш јесу ли довољне да се помиримо с немирљивим, већ да никада не дозволиш грешку из које ће се збрајати колико је било народа који је трајао али се одрекао постојања!
Не кити се издајом- воштаница коју распирујеш није светло будућности већ пламен за упокојење Србије!
Можеш лагати довека како си сачинио нову Ноеву барку, али ако је у боци да ли плови или тек бије о странице док је белосветска фукара предаје из руке у руку ко неповратну амбалажу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Довољно Мали за велики буџет (и сличне приче)

Дакле, прича о “комплетним идиотима” свела се на једног,
комплетног шефа смене градске полиције у фантомској ноћи Савамале, који се нагодио с Тужилаштвом и признао кривицу за пропусте у раду, што је и логично јер у нераду није имао никаквих пропуста, тај део је одрадио за сваку похвалу.
Ко је пребијао, везивао, рушио и наредио све то- мање је важно јер сад кад имамо жртвено јагње ваљда не треба инсистирати и на жртвовању волова, нарочито не у овако осетљивом тренутку кад нам је сваки од њих преко потребан како би ова воловска кола на два и по точка наставила незаустављиво да грабе ка евроинтеграцијама и будућности у којој више нико неће моћи некажњено, с фантомком на глави и бејзболком у ударничким рукама да чини шта хоће, кад хоће и где хоће, већ искључиво тамо где му се нареди, што му дође нешто као ангажовање преко омладинске задруге а то свакако није противзаконито с обзиром да је Јустиција старлета презаузета учешћем у ријалитијима и на миг ЈЕДНОГ
човека може бити номинована за избацивање, а није блесава да хонорар из “Задруге” и “Парова” мења за волонтирање у праву и правди.
Но, сад када је то са Савамалом решено нема разлога да Синиша Мали,
давно “смењени” градоначелник Београда и чувар тајне о пролазу у димензију којом саобраћа метро, не буде награђен за стрпљење и стручност функцијом министра финансија уместо Душана Вујовића.
Стрпљење зато што је “без функције” издржао дуже и од Бате Гашића, а стручност јер београдска каса прелива више од фонтане на Славији, контејнера пуног пензионера, па чак више и од обећања која је ЈЕДАН човек дао Србима на Косову и Метохији уз расходоване козе, краве, овце и тракторе, без разлике што се свако мало из републичког буджета упумпа која стотина милиона у градски…
Наравно, душмани ће рећи да би извесно именовање Малог за министра финансија било исто што и детету дати жилет да се игра, но такви људи би вероватно сумњали и у надљудске напоре ЈЕДНОГ човека да сачува Косово и Метохију, у епским песмама углавном ал да нису предугачке и да се претходно раскрсти с митовима у њима; повећа плате и пензије до краја године ал по његовом календару који има између 36 и 360 месеци; доведе толико страних инвеститора да човек више не зна саплиће ли се о њих или бескућнике на улици; положи камен темељац за камен темељац па шта никне; стане сам пред хрватске хулигане на римском стадиону, погаси им бакље, одузме заставе и отвори 4000 нових радних места за домаће хулигане како би спречио одлив мозгова кроз подеротине на фантомкама; стигне тек да поједе нешто сусама с кифле за шест година а посвећену кифлу донира као орган који може да замени срце, мозак, плућа, јетру и бешику истовремено, и још толико тога за шта би и браћа Грим рекла: “Да баталимо писање, изгледа да нас ова трава више не ради, види како ови смишљају бајке, јбт, ко зна на каквим су зајебаним сендвичима?!”
Дакле, у држави где је случај решен када шеф смене полиције призна да се занео “Звездама Гранда” па није обраћао пажњу на моторолу, где председник издају српске светиње назива избором између прошлости и бољег сутра (опет по његовом календару), где децу лечимо смс порукама а видике с 54 нове фонтане, где некаква Српска листа представља ролну тоалет папира за крвника чију владу обара ко да комарац нагони слоницу…зашто Мали не би био чувар великог буџета?!
Ако се као домаћин 24 стана, јелке од 83.000 евра, Гораном Весићем и још сијасет глупости и афера није доказао- не знам шта још треба?!
Да Ана Брнабић постане премијер заиста, рецимо?
Ма, ‘ајте, молим вас, па није жена блесава да се замера човеку који је најљубазније замолио да само залива цвеће, понекад обрише прашину са стола и себе, и остави кључ кабинета испод отирача кад тихо, на пртсићима изађе, и ако негде угледа ликове под фантомкама да не диже дреку, то су Јустицијини другари, само имају проблема са синусима па носе капе…
Све је у савршеном реду у земљи, а како је на њој..?
Е, па за то су криви неки комплетни идиоти, ал кад већ имамо жртвено јагње зашто да испрежемо волове…
Михаило Меденица

 

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Да Рамушу осмех блиста ту је увек Српска листа

Стварно не разумем чему толика бесмислена дрека око учешћа представника славне Српске листе на прослави пунолетства откад је Харадинај прекало последњег Србина!
Прво, нису они били тамо да би шта славили а понајмање уживали, већ да би запретили домаћину како ће сасвим сигунро, можда, оборити владу као што су обећали, али им треба још мало времена и боље му је да се не опушта превише јер питање је дана…
Питање је дана када ће се и званично вратити на отирач крволоку (незванично, све време раде свој “посао”) али само како би легитимно могли да му кажу: “Мрш- Рамуш, жмуриш! Ако нас нађеш бићемо министри, ако нас не нађеш кријемо се у првом жбуњу па нас нађи, мооолимо те!”
Друго, отишли су само да остваре генијалан план смишљен у потаји с Марком Ђурићем- пре него што се заврши песма: “Данас нам је диван дан, диван дан, диван дан…претекао Рамију још који Србин незаклан” предухитриће Харадинаја и угасити свећице на торти као знак освете за хапшење Ђурића и ако баш мора- за све злочине које је монструм починио, али не мора. Ипак је славље, није тренутак да човеку с ножем за торту у руци спочитаваш нешто што би могло да га љутне, као да је мало то што су погасили свећице пре њега и јасно ставили до знања да неће одустати од борбе за интерсе Срба на Косову и Метохији, а куд ћете већег интереса него мазно намазати Рамушу носић шлагом са торте и поносно ускликнути: “Косово је срце Србије, ако не даш по још једно парче!”
Треће, отишли су на прославу како би пренели поруку Марка Ђурића да чека Харадинаја на ферку у Рашкој!
Ушао би он и на Косово и Метохију али му нека мангупарија преусмерила воз “Косово је Србија” ка Вршцу па збуњеним вршачким виноградарима држао родољубив говор како морају остати на вековном метохијском огњишту и да ће он лично бити ту за њих увек, пописавши шта им фали од расходоване стоке и механизације како би Александар Вучић могао да их дарује кад следећи пут оде на Косово, јер Косово и Метохија није тамо где јесте већ где те срце вуче, а њега вуче нешто северније…
Четврто, наручивали су песме али су одбијали да их плате па је оркестар морао да се пожали Рамушу лично на шта су они одговорили: “Никада плаћати нећемо на светој српској земљи, ми смо Српска листа, бре…а јел може у динарима или да трчимо до мењачнице по евриће?”
Пето, све време су прекидали монструмов говор сканидрањем: “Хоћемо Заједницу српских општина (ЗСО), педесет ћевапа, мешано месо, шприцер и салату коју ћемо пркосно у себи звати српском! Дај прво ћевапе да се не хладе, ЗСО може и касније ако се не преједемо, мада тешко та глупост пада на желудац ал морамо да поручимо барем…”
Шесто, све време су иритирали Харадинаја наручујући туру пића с три прста подигнута у вис, док нису добили по шамарчину, па су демостративно отишлу у драгстор и на профактуру пазарили гајбу пива и одбрусли домаћину: “Ако нам још једанпут налупаш шамаре Вучић ће те тужити у Бриселу, а ти знаш како се он лавовски бори за Косово и Метохију, неће ти на крају остати ништа кад изадмо све! Мислимо, кад издамо у смислу рентирања вама на неколико векова, ал да плаћаш струју, комуналије и телефон! Па, што опет шамар, ево ми ћемо струју и комуналије а ти само телефон за географску регију, може?”
Седмо, Рамуш их је ангажовао као конобаре, па како више “нису” министри ваља сваки динар, јер издаја се не исплати ако се не наплати, па још кад кане и бакшиш од придржавања капута и јакни на које су одреда пљунули док нико није гледао, па превентивно једни другима налупали још који шамар да се Рамуш не умара јер стварно је ружно то што су урадили, малтене ко да су наздрављали с једним од највећих крвожедника Срба.
Осмо, отишли су само да припрете Рамушу да ће морати опет да гостује и “Ћирилици” и одговара на онако незгодна питања, типа: “А, кад побијеш све по селу јел више волиш да попијеш “шљиву” или неко страно пиће?!”
Девето и последње- на крају су ипак оборили Владу што је изузетно забавило рамуша, па су га придигли и обарали још неколико пута. Влада је све стоички поднео знајући да га обарају за добробит Србије и дечачки осмех Рамуша Харадинаја који је весело скакутао око њега витлајући ножем за торту: “Могу сад ја да кољем, мољим вас, видите да Влада више нема снаге да устане, баш сте ме зајебаљи ви Срби што ми дрмате фотељу да љичи на ону за масажу… Само маљо да га убодем, писаћу вам дупље дневнице, ћасти ми?!”
Дакле, све је јасно, нису били тамо што су желели, нити што су најобичнији чауши, већ да јасно ставе до знања став званичног Београда: “Косово и Метохија је Србија и никада га се нећемо одрећи док год има путника за Вршац у оном освештаном возу, а ако сте баш запели ето вам га, положиће наш Вучић камен темељац за фабрику која ће да изгради лепше и новије Косово и Метохију па ће да вам буде криво што вам остављамо ову староградњу од манастира и енклава а наше ће да буде још скупља српска реч- 3000 евра по квадрату, ута-та-та-тааааа…”
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Шта je то заузврат Косова и Метохије, Александре Вучићу?!

Шта се то може добити заузврат издаји Косова и Метохије, Александре Вучићу?!
И, ко смо то “МИ”: “Спремни да размотримо свако решење за Косово под условом да се Србији понуди нешто заузврат”, како срамотно и понизно велиш у интервјуу за Гардијан?!
Ти нисмо- МИ, колко год живео у заблуди да си раван Христу и да је тај бесни чопор луталица што корача за тобом апостолски…
Шта је то, несрећо, равно Косову и Метохији да би га прихватио заузврат?!
Године за векове?! Људско за Божије?! Прстохват за корен?! Тренутак за вечност?! Шаку зоби за небо? Макишко за Косово поље?! Фонтане за светиње?! Нељуде за људе?! Гробове…
Шта заузврат гробова пострадалих за Косово и Метохију, Србију васцелу?!
Шта за мајке у црнини, шта је њима налик?! Шта за главе оца Стефана и Харитона?!
Шта за Милоша Ћирковића!? Шта је довљно заузврат његовоме: “Ви идите- ја нећу?!”
Шта за Јовану, анђела, силовану и преклану у Клечки?! Шта је заузврат њених 10 година?!
Шта за Старо Градско?! Шта је заузврат крвавом житу и селу што живи за годишњице и помене?!
Шта за Самодрежу?! Шта је заузврат Лазару и Милошу?!
Шта за Велику Хочу?! Шта је заузврат старици што на степеништу још чека сина?! Чека да јој не заборавимо сина…
Шта је заузврат Ибру, Ситници, Лабу, Дриму, Бистрицама… Који метар канализације који ћеш обећати за шаку гласова?!
Шта је са гласови с Кошара, Паштрика, Ђеравице, Јуника, Белаћеца, Ораховца, Пећи, Ђаковице, Клине… Ено се чују у литургијама.
Шта је њима заузврат?!
Шта је заузврат Лазару рођеном међу калемовима жице?! Дете енклаве. Дете од 100 кораа детињства. Дете што поносно и пркосно носи име Лазарево а читав свет му је у тих 100 корака и сваки дан их разбраја да који не зафали…
Које језеро заузврат Радоњићком?!
Која деца заузврат Пантелији и Ивану, шта уместо Гораждевца и крваве Бистрице у коју су им клонуле главе…
Шта заузврат 17. марта 2004.?!
Које живе да мењамо за живе?! Које мртве за мртве?!
Коју Богородицу за Љевишку?! Које чуваре Шаре за Горанце?!
Којег цара за Душана?! Које царства за небеско?!
Шта заузврат заклетве Његошеве, Светог Петра цетињског, патријарха Павла?!
Шта заузврат две јабуке којима ме је даривала бака Иванка, последња српскиња у јужном делу Косовске Митровице, када сам на капији обећао да ћу јој поново доћи?!
Шта заузврат кад су је пронашли тек када је тело струлоло толико да се улицом почело осећати?!
Које појање заузврат ономе дечанских монаха?! Која благост заузврат оној пећких монахиња?!
Која фабрика заузврат Грачаници?! Које очи заузврат Симонидиних?!
Која граница заузврат оне омеђене животом, страдањем, васкрсењем, причешћу…
Које песме заузврат: “Јечам жњела”; “Удаде се Живка Сиринићка”; “Уснила је дубок санак…”; “Са Косова зора свиће”; “Ораховцу- башто рајска”; “Ајде, Јано…”; “Христе Боже распети и свети”…
Шта заузврат руских монаха и ходочасника који су на рушевинама Зочишта преклечали литургију поневши по грумен свете земље, да јој се врате..?
Шта заузврат Косова и Метохије, Александре Вучићу?!
Шта заузврат вечитом јаду зарад вечног живота?!
Шта заузврат слову о страдању да би Србија живела довека?!
Шта, Вучићу?!
Шта заузврат крви- вода?! Шта заузврат води- крв?!
Шта заузврат крсту и олтару?!
Шта лажни “Христе” може бити заузврат Косову и Метохији до Косова и Метохије?!
Ништа до небо само, а Господ га нам је над Косовом и Метохијом даривао да довека знамо где су нам колевка и гроб!
Колевка и гроб, Александре Вучићу- шта заузврат томе?!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 10 коментара

Ич не домара, не диже главу- запослио Алек и Нишаву

Стала Нишава, ич не брори
ћути и слуша шта Вучић говори.

Река је мала ал није будала,
ће да је смени ако запени.

А, што и да пени јер шта је река
наспрам векова богочовека?!

Зна он Нишаву док кап је била,
уз његову помоћ се запослила…

Била на биро неколко века,
па зар је ред река да чека..?

Чим чуо Алек за такву бруку
сломио астал на пола, с руку…

“Ко, бре, од реку да тражи мито,
дајте лопату- копам корито!”

И тако беше- сам ископао,
нит одмарао, нити дремао…

Шта одмарао, главу не диже
колко копао до Шварцвалд стиже.

Кад већ је стиго онда и реко:
Потеци овуда Дунав реко…”

Данас Нишава поносно кличе:
“Хвала што течем, председниче”!

Ал има Алек големи план,
још три ће фабрике направи за дан.

Цел ће југ да батали плуг,
уз свету слику- сви у фабрику!

Сад и Нишава, док сендвич муља,
нешто врпољи, обала је жуља…

Кад већ се живи као у рају
зашто да буде будала у крају?

Хоће и она за ових дана
да постане једна од нових фонтана.

Или фонтана ил радно место
500 еврића и нешто ресто…

Неће се више ваља по блату
хоће да тече за “просечну” плату…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар