Није важно где је Вучић седео, већ где стоји?

Не, заиста није важно на којем је месту Александар Вучић седео током париске шараде, већ на којем је месту стајао пре ње?!

Стајао је тамо где се већ годинама осећа најкомфорније- на газишту чауша западних дахија, па откуд толико чуђење што му је запала хоклица на излазу у случају нужде?!

Макрон га је сместио тамо где ће га и историја посести- на маргини, столици намењеној за гардеробера који се веероватно задржао послом па су нашли адекватну замену, с тим што су у знак “почасти” Вучићу дозволили да сав бакшиш од чување капута задржи и прикаже у Србији као још једну историјску инвестицију која ће упослити хиљаде младих на кривљењу кифли за сендвиче.

Не ликујем, напротив, жао ми је што дивну и славну Србију гледају кроз њега, што је многима овде синоним Србије, што магарећу клупу из које је извиривао нико неће смети да назове тако, већ престолом с којег је са висине гледао на остале…

Престол јесте, али голог цара који је своју царевину свео на “благовести” издаје, моралног бездана, наличја људскости и националног поноса сапнутог у покајању: “Извите, и овог сам се јутра пробудио као Србин, даћу све од себе да сутра исправим грешку, обећавам!”

Но, признајмо, не би Вучић успео Кајмакчалан да учини клизиштем да не саучествујемо у тој бесрамној работи!

Ко потпаљујући фитиље, ко правећи се да не види како горе, ко срећан што се неће обрушити на његову већ братовљеву кућу, ко пресрећан што ће затрпати његов дом јер боље је остати жив закопан док све не прође, а после ће ваљда неко чути вапај из “гроба”..?

Није Француска понизила Србију већ се према њој понела гледајући шта јој Вучић чини!

А, Вучић јој чини оно што је та иста Француска (уз саслужење највећег подлаца- британске империје) желела да учини 1916. на обалама Валоне и Драча- да остави мору да докрајчи оно што албанске врлети нису српском збегу!

Но, тада се дични Србин није дао, није га дала мајчица Русија, а данас…данас ћутке, у страху од сопственог гласа, молимо плиме да нас понесу у мрачне дубине јер смо пристали да ова шака јада власти утка у нас мисао да ваљамо онолико колико они не ваљају ничему!

Нисмо достојни славних предака, нити сасвим сигурно славнијих од нас потомака, јер ми смо, МИ, дозволили да Вучић и Вучићеви сведоци владају нашим празним душама!

Државом не владају, то су издали душманима на управљање, а они су приграбили душе и преметнули их у своје бисаге и самаре!

Издали су Косово и Метохију јер смо ћутке, или полушапатом, пристали да нам небо замене фото-тапетом, Бога за распеване фонтане, кандила за бофл лампионе, славу за надничарење у сопственим животима, наду за трептај среће у лавини очајања, Високе Дечане за високе куле Потемкиновог села “Београд на води” и ресто Србије на хлебу и води, Кајмакчалан за брдо шута безвратих неимара, Солунски фронт за фронт пред “Лидлом”, Милунку Савић за Мају Гојковић, Живојина Мишића за Вулина…

Отуда Вучић у Паризу, под ђавољим знамењем некаквог “косова”!
Отуда крвава звер од Тачија у строју победника!
Отуда магарећа клупа, јер немамо храбрости да је назовемо тако, већ троном лажног цара Алека малог!

Нико у Паризу није понизио наше славне претке- одавно су они с десне стране Господа, не може Божијој војсци дан овоземаљског бесрамља ништа!

Понизили смо себе заборавивши чији смо предајући душу и срце задругарима јада на откуп!

Лакше нам је ћутати у рушевинама куће, него с њеног прага пркосно викнути- ВАЛА, ДОСТА ЈЕ, И ПРЕВИШЕ! СИКТЕР ЧАУШИ ЗАПАДНИХ ДАХИЈА!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Није то тек “застава” у Паризу, Вучићу, већ покров Србије…

Знаш ти добро, Александре Вучићу, да застава “косово” у Паризу није тек застава и не покушавај некаквим вишим циљевима Србије да оправдаш бесрамље што ћеш стајати под њом 11. новембра!

Нема вишег циља но сачувати славу и достојанство Србије, ал’ шта су слава и достојанство за некога ко се “бори” да сачува делић облак а одрекао се читавог неба?!

Нико нас не може понизити до нас самих, а то ћеш учинити (по ко зна који пут) стојећи под сводом прекланих вратова; обезглављених мученика; кћери силованих пред мајкама; синова распорених пред очевима; крвавом житу Старог Грацка; ђавољег кола Шоте Галице над унакаженим српским чобанчићима; костима крематоријума у Клечки; распалим телима у Радоњићком језеру; вриску детета што му у Круми наживо извадише срце; ископаним очима Симониде; мртвом стражом анђела с Кошара и Паштрика; заветом Милоша Ћирковића: “Ви идите, ја нећу!”; братске крви руских добровољаца; оца Стефана и Харитона, знаш ли уопште ко су они и каквом су мученичком смрћу страдали за читаво небо а не облачак од дима спаљених огњишта Срвба за који се “отимаш”…

Није то застава, покров је то, Вучићу, барјак нечастивог над прекопаним српским гробљима; калемовима бодљикаве жице око српских села; задушницама на које се не може; њивама у које се не иде; Косова поља без иједног божура; Самодреже у којој се сенке причешћују; сестринством Девича што је чувало пресвете мошти док су ђавољи шегрти потпаљивали манастир; грачаничким моханињама што су кадилима осветљавали небеске путе Србину у аветињској тмини; пећке, дечанске, призренске светиње што су причешћивале васколико српство што их је походило у литургијама, молебанима, поменима, зверским насртајима безумника на порте…

Камен би се у воду претворио и утекао некуд али они нису!
Урлици крвника су гасили воштанице, али је свака монахиња, сваки монах, сваки свештеник…остао незгасла воштаница, тамјаниште…

Под сукном о које су Харадинај, Тачи, Љимај, браћа Мазреку, Весељи, Султан, Чеку…орбисали руке крваве до лаката- стајаћеш правећи се да је знамење победника?!

Где си и под чиме стајао 15. септембра, дана када су апостолски прадедови пробили Солунски фронт?!
Под српском и руском тробојком (а проклети смо ако икада заборавимо да су вајни савезници прежалили збег српске коже и костију на обалама Валоне и Драча, за њих је то била војска умрлих, али Русија није дозволила да нас живе сахране)?!

Ниси! Ни под једном од те две, а само су оне достојне да се под њима стане у славу два народа која су заветно гинула једни за друге, но Београд је тог дана ћутао да не ремети слатки дремеж западних јахача апокалиптичне истине и правде!

Стајаћеш у строју победника, под знамењем зла, а стајаћеш заправо у реци крви што се с тог покрова слива!
Крви мученика свог рода!
Стајаћеш поносно јер “бориш” се за део обалак док си читаво небо дао да уткају у плаветнило тог ђавољег барјака!

Плаветнило које ће довека крварити мучеништвом твог рода!
Зато то није тек “застава”, зато је највиши интерес Србије не бити под њом, никада!
Но, шта је за тебе интерес Србије до облак дима и пепела са српских згаришта.
Облак за који се “бориш” развејавајући читаво небо ветром безочне издаје!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Славе достојни нисмо!

Устаните прадедови, постројте се ешалони умрлих, јуришајте пали кад у нама бедно живима нема ничега више ни за литургију, нити за опело.

Командуј мајоре Гавриловићу: “Кукавице, бедници, сами сте себе избрисали с бројног стања те се немате због чега плашити за своје животе, јер нисте достојни то назвати животима! Дишете, ходате, заноћите, озорите…али нисте живи већ робијате живот, залегли у наше ровове ко у своје гробове! Не могу вам комадовати “ЗА МНОМ” јер ни за собом не можете! Напред у славу своје беде, ваши су јуриши повлачења, ваша је жртва за Србију- Србија сама!”

Чији смо ми потомци када ће нас 11. новембра у Паризу под заставом некаквог “косова” представљати онај који је посекао церовину да од ње издеље стег за то ђавоље знамење?!
Чији смо, кад смо дозволили да Мачков камен положи ко темељац за “Кајмакчалан” велеиздаје! Голе, ВЕЛЕИЗДАЈЕ!
Чији, кад не чујемо вапаје Србије док је дави у Колубари и Дрини?! Када се правимо да не чујемо?!

Нит смо чији потомци, нит ћемо бити чији преци, поколење смо греха, ћутње и страха, пука и гола празнина која не памти и која ће благословена бити ако је не упамте!

Није 11. новембар никакв Дан примирја већ славе српског сељака- ратника који је себе прежалио зарад Србије, док ми прежалисмо Србију зарад живота у страху и срамоти, ту смо се раскомотили и раскрилатили животарећи у лажи да је и пад лет…

Није крваво знамење тамо да би понизили Србију, непонизна је наша светица, већ као покров поколења које постојало није!
Рођени смо да бисмо били заборављени, ако будемо те среће?!

Отуда Ани Брнабић куражи да изјави како размена територије између Србије и “косова” не би отворила никакву Пандорину кутију!

Пристали смо да издају преметну у “нафору”, пристали смо да нас причешћују њоме, лактамо се у редовима за исповести грехова којима се поносимо…

Србију би да размењују за Србију, ћутимо, добро нам је док год остане довољно Србије за неколико корака да њима јуримо себе у круг.

Свето за свето, распето за распето, гроб сина за гроб сина, колевку за колевку, крст за крст, небо за небо, међаш за међаш, очи за очи…прадедове за децу, децу за робље…

Да дамо душу па славимо ако нам је делић врате?!

Да разменимо Прохор Пчињски за Дечане, мошти за мошти, јутрење за јутрење, Светога Саву за Светога Саву…

Да разменимо своје за своје наздрављајући што смо издали мање него што смо издајом “добили”!

Отуда крвава застава “косова” у Нотр Даму, разменили смо је за Богом целивану тробојку!

Посекли смо божур и церовиу да јој сачинимо стег!
Разменили смо Бога за распеће од трња…
Опрости нам Боже, ти можеш, ми себи не смемо!
Слава Србији и Русији, ми славе достојни нисмо!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Није наш пад толико велик колико нисмо свесни да смо пали (о вери у сумњама у њу)

Није наш пад толико велик колико нисмо свесни да смо пали…
Заправо, чини ми се да нема толико великог пада колико великог порицања, што тај јарак чини безданом.

Не треба много за нечовештво, једнако колико и за људскост: реч права, реч погана или оно најгоре- ни реч!
Дуго смо на ветрометини седели покушавајући да се сусретнемо где а ни шака између нас…

– Брате, шта смо Богу толико згрешили да нас овако сурово кажњава, кињи, ломи и слама..? Верујеш ли још искрено у њега? – последњи сам позван да му на то одговорим, овако ништаван, грешан и безначајан, али морао сам, погубисмо се ветрометином а ни шака између нас…

– Верујем, брате, искреније него икада, чини ми се, јер што је крст већи то ми је вера јача! Није терет то што носимо већ благослов, брате, благослов…

– А, како смо то под толиким крстом благословени?! Како кад је као камен, туч, читава планина на плећима, неиздрживо…

– Па, носимо ли ту планину, брате?! Корачамо ли с њом на плећима или нас је смлела, здробила, спепелила..?

– Корачамо, али кораци су…

– Тешки, јел да?! Јашта су, али су кораци! Док и један можемо да начинимо Бог је с нама и ми смо с Богом.

– Да, али то слаби веру, чини је наметом а не…

– Не, брате, то слаби оно труло у нама а јача најваљаније, веруј! Док носимо ту планину на планину узмичемо погани у нама, стресамо прашину безвредности тренутка муке и замичемо поганима у бескрај…
Што су нам кораци у вери тежи то им брже узмичемо.
Што је крст већи то нас погани теже могу пратити…

– Не схватам?! Некад је тако лако и питко било веровати!

– Некад је безумље било очитије па ти је вера била бистри, брзи и питки планинси поток, а данас кад се безумље преобукло и у рите и у свилу, и у знана и незнан лица нема тог потока, али вера је и његово суво корито…
Није вера слабија што не можеш без муке да захватиш шаку воде, већ што шаком не преврнеш блато, вода ће једнако потећи испод њега…

– То и говорим, све је теже веровати!

– Не, напротив, никада више снаге у веру него у ова вихорна времена.
Ево, можеш да кунеш како нас овом ветрометином ђаво слама, а заправо нам Господ носи кораке.

– Добро, откуд толико гадости, преваре, злобе, црнила у људима ако је време најчврше вере?!

– Отуд што нам је слабима дат благослов да познамо лоше, а то нас, брате, чини оним планинама што их носимо на плећима! Нису залуду ту- под крстом постајемо крст, пред иконом- икона, пред Библијом- јевађеља, пред падом- васкрсење…
Пад на колена може бити предаја, а може и велико метаније, како год желиш?

– Знам, али рекох ти да је толико лошег у људима, све теже се носим с тим…

– Мислиш ли да је тако, или се све теже носиш с добром у себи верујући да ти је више камен спотицања но камен међаш?!

– Видиш да схваташ, верујем да данас то…

– Ето, чујеш ли себе- верујеш, то си рекао, а док год верујеш и корак кроз живо блато је за метар већи од корака ливадом без вере.

– Да, рекао сам, али значи ли то обавезно да верујем у Бога, или..?

– Верујеш у себе вазда се преиспитујући, а то је вера у Бога најтврђа! Није вера Господа страх од невере ни у шта, већ небројено питања на која се увек нађу одговори, а то је, понављам, вера најискренија!
Господ од нас не тражи ништа, па ни да верујемо у њега јер веле да тако треба, мора…већ се вечито разговара с нама, запиткујемо а он благосиља одговорима и ето, можда и не знајући у шта верујеш Господ зна у кога верује- тебе, мене, нас, вечите питалице…

– Зашто је онда толико тешко?! Зашто је живот толика мука?!

– Није тешко, напротив! Лако је ако збациш ону планину с плећа, крст, потрчаћеш али куда?! Себи да се са собом мимоиђеш, сав лахоран док не схватиш да та мекота нису облаци по којима ходаш већ ништавило пусто.
Живот је мука онолико колико колико смо ми њему устава, брана, врача…а не он нама!
Дозволио си онима што се себи не јаве ни у пролазу да те пољуљју у вери, мислећи да су ветар а не тек пусти издах човека из човека…

– Нисам, мислим да нисам, но превише их је, немогуће се одбранити од њих, отели су нам свакодневицу, животе, смисао…

– Нису! Поробили су оно што нисмо били спремни да бранимо- човека!
Има их за онолико више колико нас нема, и нису они криви за то већ ми! Убедили су нас да је њихово јуче наше сутра, желели смо да верујемо у ту лаж, нема оправдања за нас, баш као што су нас убедили да нема потребе да се вечитим питањима разговарамо с Господом јер они знају све одговоре.
Лукаво су се понудили да нас растерете наших крстова товарећи нас њиховим камењарима ко мазге!
Благословени товар смо дали за погану тескобу, не схватајући да је терет за човека а тескоба намет да довека носиш човека на леђима ко жарач, покушавајући да угасиш огањ скоком у реку…давећи се убеђен да се спашаваш.
Нека њима свакодневице, нек је глођу ко псета голу кост, суштину и смисао им не смемо дати, за то нам се ваља отимати ко мајка за дете кад јој га из наручја отимају…

– А, шта је више суштина?! Постоји ли?! Зна ли ко?!

– Зна свако од нас, дато нам је да знамо, ево овај разговор је предворје суштине, корак треба само…

– А, корак је тежак, све тежи, претежак…

– Али је, понављам, корак! Корак под њиховом сенком је лак јер је копрена најобичнија, али корак под крстом је стопа метар у земљи и колико год тешко било извући ногу и закорачити поново метрећи земљу метримо небо, а небом њихова крила стрвинара не могу, скамене се ко крајпуташи сопственог бесмисла…

– Тачно, но то не значи да није лакше корачати њиховом копреном па докле иде..? Зар није нормално да човеек бира лакши пут, колико год погрешан био?

– Наравно да је нормално, паду смо склони јер смо људи, веру у усправљање, васкрсење, довека преиспитујемо и то је благослов, то нам не могу отети!
Престанемо ли да питамо, преиспитујемо, па и сумњамо- пали смо довека!
Господ се с нама разговара, а нељуди нуде одговоре на питања која не дају да упитамо. Лажу да лаж сачувају!
Под крстом је тешко, без њега далеко лакше, јер најлакше је постојати у безвери, тада ко терет носиш “само” живот а тада прискочи тушта “добронамерника” да те растерети…

– Верујем!

– Видиш, верујеш! Вазда верујеш па и када сумњаш у то!
Господ се с нама разговорио овом ветрометином, двојица смо се с трећим разговарали…
Устани, стани, рашири руке…шта видиш?!
Своју сен. Крст, брте, крст! И кад мислиш да те је напустио- погледај!
Кад посумњаш хоћеш ли моћи још корак с њим, види, он носи тебе.
И да паднеш, опружиш се, опет је крст…
Јеси ли га осетио као терет док смо разговарали?!
То је вера, брате, читава планина на плећима, а ништа теже до благог додира Божије руке…
Хајдемо сад, касно је већ, свако са својим крстом у бескрај!
Мрак је, запамти, најгушћи пред зору! Кад на тебе крену жарачем а ти само рашири руке. Није то предаја већ- крст!
Они ће устукнути у вриску, а ти слави веру!
Сваким каменом којим се баце на тебе само је прах, рашири руке и пашће ничицее пред крстом Студенице, Милешеве, Жиче, Сопоћана, Раванице, Манасије, Градца, Ступова, Соколице, Грачанице, Самодрежее, Дечана, Пећке патријаршије, Зочишта, Горипча, Бањске, Девича…
Нестаће у тамо из које су постали!
Њихова сен је врзина, наша крст, веруј!
Веруј у оно што си видео раширивши руке на месечини, то ти се Господ радује…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Невиђено добар план за Косово и Метохију…

Ако ме питате да ли имам јасан план за Косово и Метохију рећи ћу вам без страха и увијања- имам га али га истовремено и немам јер овај који имам није наишао на разумевање у Србији, док је овај који немам прошао много боље али је још рано говорити о њему с обзиром да још није укључена новогодишња расвета.

Можда се питате какве везе имају лампиони с Косовом и Метохијом, али то је зато што сте глупи, јер би вам у супротном било апсолутно јасно да је Драгослав Космајац највећи нарко- бос којег је човечанство имало, али је ослобођен свих оптужби и добиће огромну новчану надокнаду зато што у Америци на сваких десет секунди погине по један перач прозора и по двојица пролазника на које перач падне.

Дакле, уколико и даље некоме није јасан мој план за Косово и Метохију онда би требало да се запита шта је с њим а не због чега се правим да не видим како Сулејман Угљанина парадира с албанским заставама по Тутину, јер Тутин није на Косову и Метохији и не знам због чега мешате бабе и жабе кад планирамо искључиво жабље, свињске и кокошије батаке да извозимо у Кину, а не поносне српске бабе како би неки очигледно волели заборављајући да је баба најскупља српска реч с обзиром на висину пензије након повећања, тако да ћемо највероватније похапсити и одређене бабе због основане сумње у нешто, јер ако бабе нису сумњиве заиста не знам ко јесте?!

А, ко јесте?! Па, свако ко сумња у мој план за Косово и Метохију називајући га голом издајом без да се истински удубио у њега и прочитао све што у њему пише, а пише све оно што још нисам написао јер сам роковник поклонио Александру Мартиновићу кад је почео да предаје на Високој медицинској школи, а све са циљем да Србија добије барем нешто од онога што је њено јер није њено, а није њено јер сам обећао некима да неће бити њено у замену за потписан примерак Кијине књиге у којој се крије генијалан план за Косово и Метохију, ако читате између пасуса о односу Слобе и Луне.

Дакле, свој план сам изложио у Бриселу и тамо је са одушевљењем прихваћен, јавили су се чак и нееки изузтно озбиљни инвеститори спремни да уложе у фабрику за израду планова, али нажалост у Србији није прихваћен и због тога и не могу рећи шта подразумева, јер није онај Турчин запослио само жене да би оооооо…већ зато што су алапаче па би током паузе свима истртљале шта пише у плану, а како да се борим за интересе Србије ако читава Србија зна који су њени интереси и за шта се то борим?!

Љубав је лепа само док се чека, па тако и мој план, а то што неки никад не дочекају праву љубав није моја кривица мада је најлекше рећи: “Због Вучића се нисам заљубила”, али нека, истрпећу и те ударце као што годинама трпим све, али знајте да ЕУ нема алтернативу и да је питање дана када ћемо бити примљени, чека се само да претходни пацијент изађе па да нас прозову…

Значи, план за Косово и Метохију је више него јасан- Марку Ђурићу смо уплатили 500 динара кредита за мобилни како би у сваком тренутку могао да назове и урликне: “Ацо, Србине!”, јер док год се то чује знајте да наша светиња није изгубљена већ сам је само издао, јер да је изгубљена морали бисмо да је тражимо, а шта бисмо онда ако је нађемо..?

Дакле, да закључим- план је толико добар да ће сасвим сигурно ућу у “Задругу” као равноправни такмац за прво место, осим ако га пре тога не представим у Србији, а да бих то учинио морам прво да га имам, а да бих га имао требало би да ме буде брига за Косово и Метохију, што подразумева да Ђурићу уплатимо још 500 динара за мобилни, а уколико то учиним онда се Вулин наљути што он нема кредита, а нема га јер зивка тетку из Канаде уместо да се дописују на “фејсу”, што значи да ћу план представити на “твитеру” у 52678 порука, с обзиром да сам лимитиран бројем карактера па не могу брже!

Верујем да је сад свима јасно да се грчевито борим за Косово и Метохију, али шта ћу кад Србија није прихватила мој план па сад морам да напишем други који ћу најпре представити првом плану кад изађе из “Задруге” а потом и грађанима, уколико се стопа смртности перача прозора у Америци смањи, јер заиста не знам шта ће нам онолики прозори на Дечанима, Грачаници, Соколици, Девичу, Зочишту…ако нема ко да их опере?

Заклео сам се на Уставу и Мирослављевом јевађељу да никад нећу издати Косово и Метохију, а полиција чини све да уђе у траг поменутом Мирославу јер сви знају али нико не сме да изговори његово име и чињеницу да је реч о највећем нарко- босу, уз оне бабе, наравно!

Значи, имам одличан план али нећу ником да га кажем да сутра не би било: “Ево, Вучић се поново хвали…”, али знајте да је Србија много изгубила тиме што није хтела да салуша кад сам ћутке говорио у себи шта намеравам да учиним кад не учиним ништа!
Косово је Србија! Шалим се, бре, шта сте одмах скочили као да имам неки план осим да вас ооооооо…запослим код Турчина, он има неки план, показао ми је, па можда може да се искористи док је мој у ријалитију..?”
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Невиђено добар план за Косово и Метохију…

Ако ме питате да ли имам јасан план за Косово и Метохију рећи ћу вам без страха и увијања- имам га али га истовремено и немам јер овај који имам није наишао на разумевање у Србији, док је овај који немам прошао много боље али је још рано говорити о њему с обзиром да још није укључена новогодишња расвета.

Можда се питате какве везе имају лампиони с Косовом и Метохијом, али то је зато што сте глупи, јер би вам у супротном било апсолутно јасно да је Драгослав Космајац највећи нарко- бос којег је човечанство имало, али је ослобођен свих оптужби и добиће огромну новчану надокнаду зато што у Америци на сваких десет секунди погине по један перач прозора и по двојица пролазника на које перач падне.

Дакле, уколико и даље некоме није јасан мој план за Косово и Метохију онда би требало да се запита шта је с њим а не због чега се правим да не видим како Сулејман Угљанина парадира с албанским заставама по Тутину, јер Тутин није на Косову и Метохији и не знам због чега мешате бабе и жабе кад планирамо искључиво жабље, свињске и кокошије батаке да извозимо у Кину, а не поносне српске бабе како би неки очигледно волели заборављајући да је баба најскупља српска реч с обзиром на висину пензије након повећања, тако да ћемо највероватније похапсити и одређене бабе због основане сумње у нешто, јер ако бабе нису сумњиве заиста не знам ко јесте?!

А, ко јесте?! Па, свако ко сумња у мој план за Косово и Метохију називајући га голом издајом без да се истински удубио у њега и прочитао све што у њему пише, а пише све оно што још нисам написао јер сам роковник поклонио Александру Мартиновићу кад је почео да предаје на Високој медицинској школи, а све са циљем да Србија добије барем нешто од онога што је њено јер није њено, а није њено јер сам обећао некима да неће бити њено у замену за потписан примерак Кијине књиге у којој се крије генијалан план за Косово и Метохију, ако читате између пасуса о односу Слобе и Луне.

Дакле, свој план сам изложио у Бриселу и тамо је са одушевљењем прихваћен, јавили су се чак и нееки изузтно озбиљни инвеститори спремни да уложе у фабрику за израду планова, али нажалост у Србији није прихваћен и због тога и не могу рећи шта подразумева, јер није онај Турчин запослио само жене да би оооооо…већ зато што су алапаче па би током паузе свима истртљале шта пише у плану, а како да се борим за интересе Србије ако читава Србија зна који су њени интереси и за шта се то борим?!

Љубав је лепа само док се чека, па тако и мој план, а то што неки никад не дочекају праву љубав није моја кривица мада је најлекше рећи: “Због Вучића се нисам заљубила”, али нека, истрпећу и те ударце као што годинама трпим све, али знајте да ЕУ нема алтернативу и да је питање дана када ћемо бити примљени, чека се само да претходни пацијент изађе па да нас прозову…

Значи, план за Косово и Метохију је више него јасан- Марку Ђурићу смо уплатили 500 динара кредита за мобилни како би у сваком тренутку могао да назове и урликне: “Ацо, Србине!”, јер док год се то чује знајте да наша светиња није изгубљена већ сам је само издао, јер да је изгубљена морали бисмо да је тражимо, а шта бисмо онда ако је нађемо..?

Дакле, да закључим- план је толико добар да ће сасвим сигурно ућу у “Задругу” као равноправни такмац за прво место, осим ако га пре тога не представим у Србији, а да бих то учинио морам прво да га имам, а да бих га имао требало би да ме буде брига за Косово и Метохију, што подразумева да Ђурићу уплатимо још 500 динара за мобилни, а уколико то учиним онда се Вулин наљути што он нема кредита, а нема га јер зивка тетку из Канаде уместо да се дописују на “фејсу”, што значи да ћу план представити на “твитеру” у 52678 порука, с обзиром да сам лимитиран бројем карактера па не могу брже!

Верујем да је сад свима јасно да се грчевито борим за Косово и Метохију, али шта ћу кад Србија није прихватила мој план па сад морам да напишем други који ћу најпре представити првом плану кад изађе из “Задруге” а потом и грађанима, уколико се стопа смртности перача прозора у Америци смањи, јер заиста не знам шта ће нам онолики прозори на Дечанима, Грачаници, Соколици, Девичу, Зочишту…ако нема ко да их опере?

Заклео сам се на Уставу и Мирослављевом јевађељу да никад нећу издати Косово и Метохију, а полиција чини све да уђе у траг поменутом Мирославу јер сви знају али нико не сме да изговори његово име и чињеницу да је реч о највећем нарко- босу, уз оне бабе, наравно!

Значи, имам одличан план али нећу ником да га кажем да сутра не би било: “Ево, Вучић се поново хвали…”, али знајте да је Србија много изгубила тиме што није хтела да салуша кад сам ћутке говорио у себи шта намеравам да учиним кад не учиним ништа!

Косово је Србија! Шалим се, бре, шта сте одмах скочили као да имам неки план осим да вас ооооооо…запослим код Турчина, он има неки план, показао ми је, па можда може да се искористи док је мој у ријалитију..?”
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Приповедајте потомци о нашој кукавичјој ћутњи

Страх ме је тишине. Безгласја мог рода. Мука Србије.
Страх ме је где су мртви гласнији, куражнији, грлатији од живих.
Страх ме је од живих што страхују од неизговорене речи, од помисли на реч, од могућности да им се отме и проговори мимо њих, да их прене и поплаши глас себе самих…
Страх ме је нескривене тишине у човеку, хвалисања кукавичјом ћутњом, барјактарења ништавилом, жеље да се у њему сконча, ћутке, да се не прочује где су неизговорене речи растргле трупло бившег човека.
Постали смо народ тишине.
Не оне тишине хиландарских ноћи што благовесно приповеда већ онакве у којој смо ради проказати себе да смо хтели рећи нешто али смо се преплашили да би нас реч поново могла учинити људима, а чему то кад смо човеку у себи већ дали све помене па трајемо још само као нечитки споменици под којима у проклетој тишини почива човек.
Страх ме је колико пристајања се увукло у нас. Пристајање на све осим на живот, глас, понос, пркос, борбу, пораз…
И пораз је победа ако не поразиш самога себе.
Ако над својим идеалима, жељама, хтењима, принципима, радовањима…не стојиш као над пленом, харачем, данком у сопственој крви.
И пораз је победа ако не гониш реч као рањену ловину страхујући да нећеш стићи да је дотучеш пре него што је хајкачи чују…
Пре него се одаш да си човек. Да си то некада био али си пристао да најгори постану најбољи верујући да у сваком лошему има нечег добра.
Нема! Никад га било није. Не може суво и труло дрво да олиста. Нема доброга у лошем, само лошег који си прихватио за добро бежећи у хладовину голих грана…
Страх ме је тишине коју смо подвели несојима да њоме галаме, да нас песниче сопственом ћутњом, да нам прете нашим гласом, да нас презиру колико тишином личимо на њих.
Презриво нас воле јер смо обрасли у страх ко камен у маховину.
Презриво нас воле јер смо их ћутањем растеретили мржње према свему што јесу, исповедамо њихове грехе ко своје, гадимо се помисли да смо другачији, ваљанији, јер лакше је бити тајац у мору тишине неголи глас- грудобран њиховим махнитим урлицима.
Страхујемо од гнева нељуди молећи се Богу да нас не опазе у гомили ућутканих, а бежимо од Господа кад милошћу својом погледа на нас да ко не види како се радујемо Творцу више него уништитељима.
Верујемо у Бога а не верујемо у себе. Верујемо ли онда у Бога..?
Чезнемо за гласом разума а запушимо уши док не умине.
Презиремо издају а волимо лаж како ће наша васкрснућа бити уткана у њу.
Иконе су нам веће од зидова а вера у њих мања од ексера на којима висе.
Гнушамо се злих а саплићемо добре да нас фукара не прозову за њихове јатаке.
Вапијемо за слободом а раскомотили смо се у ропству.
Певамо о правди пијаној и бахатој неправди док нам разгрће огњишта ко мусави бирцуз и гура бакшиш у разјапљене чељусти.
Волимо Србију колико и кад нам затреба, ни близу ономе колико она воли нас, а овакви јој нетребамо, али воли…
Кажњавамо се ћутњом, лакше је него наградити се речју.
Реч је међаш између човека и роба, лакше је, ваљда, робовати олошу а сањати о пространствима слободне речи, иако је ту, на дохват руке, на ехо од речи, на корак који је боље не учинити јер више не знамо шта бисмо сами са собом кад већ они добрано знају шта ће с нама без нас.
Корисније је у потаји презирати битанге неголи јавно волети себе.
Нису нас они на превару убедили како не вредимо ничеми већ смо једва чекали “месију” да нас растерети бремена душе и примисли да ваљамо чему.
Лакше је некако бити “човек” с празнином у грудима, јел да?!
Лакши је човек, ко опушак на ветру…
Лакше је веровати да од једног не зависи ништа, па ето мора једнаких што се лупа о хриди смисла постојања.
Лакше је с гађењем слушати њихову лаж неголи с поносом веровати у своју истину.
Све је постало некако лакше…
Лакше се живот поднесе кад се убедиш да га ваља подносити а не живети.
Лакше је веровати да је свака тишина благовесна, баш као и свака ноћ богојављенска…
Где људи ћуте Бог се не јавља.
Где се преко главе огрнемо мраком залуду је чекати зору.
Где ћутимо глас нас неће чекати ко свезано говедо.
Где лоше прихватамо за нужно зло- само зло је нужно…
Где живимо у страху од себе- њима смо подигли задужбине довека…
Страх ме је тишине. Безгласја мог народа. Страх ме је немога потомства које ће имати превише речи да приповеда о нашој кукавичјој ћутњи…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара