Орден (и милиони) Марини Абрамович?!

Легенда вели да: ако о Сретењу Александар Вучић изађе из кабинета и угледа сенку Марине Абрамович- Србија ће још дуго бити окована у мраз и мрак.

Мраз и мрак његовог чињења да понизи Србију по ко зна који пут.

Чиме је тачно Марина Абрамович заслужила једно од највећих знамења Србије?!

“Нарочитим заслугама у уметности”, како се вели у образложењу?!

Уметност Марине Абрамович је приказ пада и суноврата човека у човеку…

Промоција најстрашнијих и најмрачнијих идеала зла званог- нови свестки поредак, и секташки игроказ са онима који ће се наслађивати балегом убеђени да је смрад тек субјективни осећај…

Уметност Марине Абрамович је једнака томе да свака будала може дијагнозу да представи перформансом и сасвим комотно живи од тога.

Уметност Марине Абрамович је све оно што Србија није, никад није била и никада не сме постати!

Чиме је онда заслужила једно од најзначајнијих одличја, а мало пре тога и два милион евра (или три, исправите ме ако грешим) нашег новца за њене свињарије?!

Претпостављам тиме што се савршено уклапа у агенду расрбљивања Србије.

Упорног чињења ове и претходне власти да нас убеде како је корен што и кучина, и како је живот- ћутња!

Не тишина већ ћутња, јер у тишини има слободе, има промисли, има човека, док смо у ћутњи налик оном магарцу у којег Абрамовичка пиљи у једној од дијагноза званих- перформанс!

Но, није она крива зато што успева да ватре пакла прода као топлину огњишта, већ ми што хрлимо (или ћутимо, што је још горе) на та буњишта убеђени у исцелитељску моћ балеге, рекох.

Отуда и орден на Абрамовичкиним грудима, заиста је заслужна за промоцију те уметности у којој смо стална поставка безимених туђина на својему прагу.

Експонати ћутње!

Отаљавамо животе као накарадне перформансе у којима смо најчешће публика, и то она што се без карте прошверцовала да с усхићењем гледа сопствено погубљење.

Где на бис убија човека у себи…

Но, понављам, нема ту кривице Марине Абрамович, њеној лудости заиста кличе добар део света, а криви смо ми што дозвољавамо да нам кучину подмећу за корен.

Да нисмо толико огрезли у окове ћутње не би Абрамовичка била преплаћена и одликована за гадости што се подводе под уметност као курве одурној и одвратној клијентели, већ бисмо о Сретењу заиста славили Дан државности уместо Дана у којем као разбацани трупци представљамо спомен- збирку славе, окамењене, да се о њу и говеда чешу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо…

Није “Дару из Јасеновца” победила политика већ- зло, но шта је политика до сушто зло, баш оно на којем је и сам Јасеновац утемељен..?

Лично, уоште не марим што је филм избачен из номинација за пусти Оскар, није тај фалус одавно ништа друго до белег белосвестког зла оличеног у паклу “новог светског поретка”!

Чак сам и убеђен да би то “признање” умногоме обесмислило и опоганило читаву причу.

Пре би је ућуткало него што би на њеним крилима полетела, па заиста нема баш никаквог разлога за јадиковку јер ако је филму требао ветар у леђа- сад га има на претек.

Но, нешто друго јесте за јадиковку а тиче се нас самих и наше већ пословичне- културе присећања.

Тако је, нажалост, јер се као народ више и радије присећамо неголи што памтимо и сећамо се!

Претворили смо се у календарску нацију која се прене о датмима, облетницама (није хрваштина већ наша прелепа реч), споменима…

Стихијски се присетимо па стихијски и заборавимо.

Велим, присећамо се, баш као какве лоше научене лекције па сричемо…

Сричемо и о слави и о страдању, јер то је судбина великог народа који је пристао да живи судбином малог и безначајног!

Тачније, да животари, јер коме је све једно да трон замени хоклицом- тај се и на хоклицу с муком успиње!

А, јесмо народ трона и по слави и по страдању, јер где год је Србин оставио кости или на голим костима прегазио јад и муку- чинио је то у име најбољег у себи и доброга у другоме.

За добро другога чешће неголи за своје добро…

Речју, док год смо робље те проклете лажи да вредимо онолико колико нам други разрежу да вредимо- пад ће бам вечито бити лет!

Предрасудама о нама болујемо понајвише ми, нема збора, баш због тога што смо заборавили да се сећамо.

Зато наша трагедија и јесте што од филма очекујемо да проговори, а ми громогласно ћутимо.

Очекујемо да свет схвати наше страдалништво и славу а ми нисмо начисто због чега су нас јаме пуне а њиве, гудуре, вртаче и јендеци “родни”?!

Због тога што смо Срби!

Што се имамо чега сећати јер свако је слово човекољубља, истине, правде, богољубља, небољубља- исписано нашом крвљу!

Наносила се сирота Српкиња црнине да јој ноћ позавиди…


Више се Србин наносио туђег крста неголи сопствене главе, а ми наше данас као да на реверс носамо…

Речју, када нас о слави и страдању Србља (а никад не заборавимо оне који нису били Срби а нештедимице су дали животе за Србију) не буду учили као да нас дресирају, но када се и над колевком запева и над гробом заплаче о томе- успокојиће се и Србија под земљом, и над земљом, и на њој.

Понављам, подсећање је понор из којег гледамо на врхове сећања, заборављајући да смо проходали на Кајмакчаланима…

Писах и поновићу: тек кад будемо знали и ожалили свакога под земљом- знаћемо и зашто смо на њој!

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо.

Народ смо Студенице а од буњишта очекујемо да се преметне у богомољу..?

Можда се на послетку ипак сетимо, или ће нас се потомци довека присећати…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Обрачун са мафијом и остале бајке!

Дакле, наше је да не размишљамо превише (уопште), не питам баш ништа и да се одушевљени праћакамо у мутном међуречју вакцинације и одлучног обрачуна са мафијом, срећни што нас “библијска” власт једним ударцем имунизује и против короне и против криминалне пошасти оличене у неком типу званом Веља Невоља?!

У оба случаја антитела се стичу углавном на здрав разум, но…

Иста матрица и безмало исти глумци као и 2003. године- и тада се држава одлучно “обрачунала” са кланом који је створила за своје потребе, па након истека упоребне вредности одлучила да је најсврсисходније курталисати се половне робе како би жртвовањем пилићара- петлови избегли лонац…

Тачније, петлови никад нису били ни близу лонца, углавном смо се ми крчкали у њему док су они из заветрина кабинета и удобности фотеља руководили неорганизованом дражавом и изузетно организованим криминалом.

Да се разумемо, нисам ни тад, баш као ни сад, сумњао да су и оним битангама из Шилерове и овим са трибина (немојмо их никад називати навијачима) руке крваве до рамена, но те руке су биле и остале ударна песница власти!

Памет тих људи не сеже даље од “гепековања”, премлаћивања, упуцвања и осталих непочинства, но су иза тих безвратих сировина вазда стајали они чији су вратови били утегнути у беле оковратнике, они који су им даривали улице како се од дима барута не би видео пламен којим гори држава.

Речју, господо, немојте тишину народа тумачити као колективну беспамет!

Додуше, заиста делујемо као безлична маса којој су и срце и душа сишли у пете, али лако та пета може да замаршира Србијом витлајући биртијаше што су јој државу подвели под цех…

Запамтите садашња бандо, као и ви жута куго која сте овима утрли пут и законом: “не дирам те- не дирај ме”- откупили слободу- народ има завршну реч!

Само народ, нико више!

Распродајете државу продајући нам успут муда за бубреге!

Гладни јесмо- али сити ваших лажи и бахаћења!

Да смеју ти безврати да развежу језике- развезале би се многе кравате, али…

То што владате страхом немојте да вас завара како ћемо довека живети у страху!

Неће то бити ни храброст, већ једноставно урлик сужњих којима је доста да робују сопственим животима!

Кад зазвони то неће бити звоно за велики одмор како бисте разменили кошуље и на кратко пролуфтирали фотеље.

Звониће за вама глас обесправљених, а неће бити довољно друмова да их ноге стигну…

Распродали сте нам Србију, учинили нас колонијом, будите убеђени да Шиптари, Кумови, Владе Будале, Космајци, Невоље и њима слични неће бити мишије рупе у које ћете се сакрити…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

„Дара из Јасеновца“…

„Дара из Јасеновца” је више од филма и заиста нема ничег бесмисленијег и срамотнијег него да се у сред Србије води полемика за и против њега?!

Сваки спомен Јасеновца, слово и реч о њему- морају бити спомен, слово и реч сваког од нас, јер Србије је више под земљом неголи на њој, и ко год каже да тишини морамо оставти оно под земљом тај над њом живи бедни заборав…

Једноставно, док не славимо страдања- страдаћемо у „слави“…

Кад кажем да морамо славити страдања наравно да не мислим на вашарење костију већ да једном за свагда будемо начисто колико је невине српске крви проливено само зато што је- СРПСКА!!!

Јасеновац је наш непребол и наша брука, и са тим једнако морамо бити начисто!

Брука јер се и данас не зна колико српских јаука неумирено вапи да га Србље чује…

Не лажимо се да нам је ко други крив што броје стрдалника још кантаримо ко да је шака расутог камења!

Па, да је и камење верујем да би се у број знало колико их је, али не и српских глава!

Баталимо приче да се није смело и могло- ћутали см у име братства и јединства, “братсвујући” с онима чијим се јамама још чује крик мајке за дететом…

Онима чијим се ливадама још жању кости Србинове…

Ћутали смо и ћутимо да се крвници не осете лоше што су српске мајке вазда у црнини!

Нико није боловао од југословенства као ми и нико толико није патио за болешћу прећуткујући лек.

А, лек је ништа друго до истине о страдању српском, иначе ћемо довека крварити Јасеновцем, Јастребарском, Јадовном, Градишком, Пагом…

Зар заиста очекујемо од некога да жали уместо нас, да нас поброји под земљом док ми над њом табанамо као да нас је заиста вазда било превише, па ни по јада што је толико шума олистало обешеним Србљем?!

Веле да морамо гледати у будућност, и тачно је то, но гледале су и те ископане српске очи, па шта ћемо заиста видети ако и кроз њих не прогледамо..?

Страдали смо само због тога што смо Срби, и нема ту друге истине!

Народ љубави, вере, праштања и трајања, и због тога и јесмо сатирани јер звери су о свом постојању могли сведочити само крвљу невиног Србља на својим рукама!

На злу су постали- на нашој ћутњи су опстали!

Понављам, ништа ја од тог врлог Запада не очекујем, и немамо се због чега љутити на оне који су у сваком злу против нас саучествовали, док год ми ћутимо чекајући да мртви о себи проговоре!

Једноставно, будућност ће нас призвати колико будемо чули гласове из прошлости!

Један од њих је свакако “Дара из Јасеновца”, како бисмо чули Петра, Мирјану, Слободана, Радована, Јовану, Мирка, Братислава…из Велике Хоче, Ораховца, Ђаковице, Дечана, Пећи, Приштине, Косовске Митровице, Грачанице, Старог Грацка, Обилића, Призрена, затрављених српских села више Сребренице, јаука из збегова Републике Српске Крајине…

Кад будемо знали и оплакали свакога под земљом- знаћемо и зашто смо на њој…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 5 коментара

Није Мика Алексић верник већ звер! (не стављајте му воштаницу у руке)

Чему то бедно потенцирање да је та звер од Мике Алексића те страшне “часове” глуме почињао са Оченаш, а током истих децу “тровао” црквеним, односно, духовним песмама?!

Зашто то чините, мизерници?!

Није звер довољно звер ако се не протне да је приде био и верујући човек?!

Да није те хадовске пасјалуке можда чинио у име цркве и вере?!

Не сумњам да ћете у данима пред нама открити и како је иконописао, вероватно го и у некаквој болесној екстази?

Звер је то!

Умоболна и јадна приказа која се могла огрнути каквом скројеном ризом, па чини ли га то монахом или је тек врата својег пакла покушавао да маскира рајским дверима?!

Срам вас било шта чините, вољно или невољно, но убеђен сам да одлично знате шта радите, мизерне будале!

Судите звери делом му пресуђујући кроз цркву и веру!

То је ђавоља поган и тај са пресветим светосављем има једнако колико су имали и они што су ’45. убијали Бога у име нове “вере”!

Да су том монструму шта значили Оченаш и певничка благодат пред собом би видео анђеле а не плен, но…

Ипак, згодно звучи у ове погане дане ломљења распећа подвући негде како нема зла без “саслужења” цркве јер, авај, нема звери до верскога фанатика јел да?

Рекох, ђавоља поган је то, а ђаволу је најлакше сакрити се иза крста, но није сваки крст- распеће баш као што није ни сваки човек под иконом- светац!

И под камилавком има лудих глава али није због тога камилавка нокшир…

Но, залуду распињете- распећа, нису то тек две даске приковане већ жива љубав раскрилаћена!

Пре ћете руке саломити неголи распеће.

Могло је то чудовиште да се игра и причести, исповести, да служи тобожње “литургије”, могао је каменом на камену да надвиси Дечане, но није брдо камења- манастир!

Може звер да се ушуња у цркву, притаји и умири под фрескама, но то је и даље звер а црква му није ни дом ни збег!

Могла је та звер, очигледно, шта год је хтела јер су је чувале неке звери налик њему, не сумњам у то, али га вера тајила није јер тај са премилим православљем нема баш ништа!

Презрео је тај све што православље јесте- отуда пред собом и није видео анђеле већ плен!

И због тога вас молим, преклињем, не покушавајте звери да ставите воштаницу у руке, јер дубине тог мрака огњем зла горе!

Није тај носио свој крст, већ себе ко проклетство и казну најстрашнију.
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Чега сте ви председници, несрећни Вучићу и Костићу?!

Ево сте се вратили са Свете горе, Александре Вучићу, из пресветога Хиландара, и верујте искрено сам се понадао да ће Вас то ходочашће променити, но…

Промени свакога.

То што грешник доживи и осети у светогорској ноћи и јутрењу- не може се и не треба описивати.

Свашта се речима може, осим тога, надречје је то, надживотно, сама капља суштине, бол док се кидају стеге у човеку, па мир, апсолутни спокој кад се крај чемпреса упокојите и васкрснете у чемпресу…

Веровао сам, искрено јесам, да ће променти и Вас, но нисте Ви- Хиландару ходочастили већ ишли, отишли, били и вратили се.

Сувише је гордости и непокаја у Вама, зла против којег се не борите, напротив, живите за њега и од њега.

Данас браните нерећнога Владимира Костића, председника оне преплаћене и предимензиониране чајџинице зване Српска академија наука и уметности, по којој као авети тумарају сирочићи националне мисли, речи и дела (част малобројнима).

Браните ту страшну лаж да се морамо што пре помирити с истином како Косово и Метохија више није наше!

Телалите у одбрану неодбрањивог, о некаквом “замрзнутом конфликту” који вреба, а ништа замрзнутије, хладније и поларније од ваших несрећних душа, памети и језика ко отирача!

Па, побогу, човече, ако се ишта у светогорској ноћи види јасно то је- Косово и Метохија!

Косовом и Метохијом је саздан Хиландар као најдивније причешће Србља на земљи, над земљом, под њом…

Није Косово и Метохија делић Србије већ је Србија припрата Косова и Метохије, схватате ли?!

Свугде вам се на Светој гори то казује и приказује, но Ви сте ишли тамо да се огледате а не да прогледате…

Стајали сте под маслином цара Душана Силног, пред његовим крстом, пред припратом Светога цара Лазара, под фреском са ликом Милоша Обилића, корачали стопама Светих краљева Милутина и Драгутина, под небеском ризом пресветог оца и сина- Сименона и Саве, и..?

Јесте ли гледали или видели?

Јесте ли чули ноћ како се одазива Призрену, Пећи, Ђаковици, Митровици, Грачаници, Дечанима, Самодрежи, Хочи, Ораховцу, Зочишту, Будисавцима, Гориочу, Девичу, Шари, Бајгори, Проклетијама, Прилепу, Бањској, Соколици, Газиместану, Старом грацком, Архангелима, Богородици Љевишкој…

Одазива се, јашта! Чуо сам, а грешнији и недостојнији од мене крочио није у тај врт Господњи!

Шта сте видели у благоме погледу Богородице Тројеручице до очи мајке, Српкиње из Велике Хоче, што још чега глас о сину, од сина…

Жива икона на живоме метохијском камену.

Нису спаљена села и затрављена црквиша на Косову и Метохији недођије но иконостаси васкрсне Србије!

Где су нам сатрли камен на камену не дамо камен под каменом- јер знају звери да залуду руше оно над земљом док чувамо оно под њом!

Сваки се тај камен јасно из Хиландара види. Сваки је у Хиландар узидан.

Огњишта Косова и Метохије су хиландарска каднила, глас јединог Српчета у Призрену пој је милих хиландарских монаха, гробови страдалника воштанице јутрења, а онај дивни, слатки мирис чемпреса сва су житишта, виногради, оранице…непожњета, неорезана, неузорана а вазда родна!

Како онда то Косово и Метохија није наше, и какав је то “замрзнути конфликт”, кад најживље и најречитије постојимо баш тамо одакле нас гоне а прогнати не могу?!

Да није наше гонили нас не би!

Да је њихово прогнали би лако људе, ал како ће душу?!

Добро знају да надзидати висине Дечана не могу па да сваки камен подигну на камен, јер Дечани костима и колевкама узрастају…

Не могу пламеном!

Не може Косово и Метохија у триста ватри да сагори и нема никаквог “замрзнутог сукоба”, и јесте читаво наше јер смо читави од Косова и Метохије!

Да је шиптарско не би крвљу и ножем доказивали како јесте, а да није наше, како лажете, не би се небо свијало над Грачаницом на Литургији.

Не отимају се звери за земљу већ за наше душе, то је тапија без које све наше никада не може бити ни педаљ њиховог.

Ниси ти Вучићу ходочастио у Хиландар већ био и вратио се.

Гледао си али ништа видео ниси у јарости, гордости и непокају свом!

Борите се ви, Вучићу и Костићу, са замрзнутим конфликтима смрзнутих душа својих, и одричите се онога што заиста одвно није ваше – човек за сенком што вас прати!

Никад подела- никад предаја!

Запамтите то за вјек- вјекова, да вас векови не би запамтили ко највећу беду за вакта Србије!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Док су нам стопе мале- кораци ће нам бити највећи!

Најстрашније је поверовати у лаж да Србија данас није ни налик некдашњој Србији славе, чојства, јунаштва и човекољубља, јер глиб у којем покушава да нас удави багра властодржна и властожељна је смо њихов- ми тај глиб нисмо, ни принети му!

Волела би та фукара да смо им налик, волели би да Србија навуче ту гримасу јада и погани као лице али не- врхови на које они кидишу су гомила балеге а наши су Кајмакчалани!

Моја Србија, наша Србија, ЈЕДИНА СРБИЈА сакупила је новаца за лечење своје деце!!!

Своје деце, понављам, јер у Србији дете никада није било туђинско већ- НАШЕ!

И није тачно да држава није ништа учинила јер учинила је све!


Држава смо МИ, а ови пајаци су тек прегласни нељуди од чије вриске се не чује глас људи, но могу они да подврискују колико им воља- остаће без гласа, а глас оних у тишини чуће се довека!

Не дозволимо никада да проговоре у наше име и да се позивају на нас, јер за њих је Србија смрдљиви бирцуз крај прашњавог пута, у којем се тобож препуцавају преко столова док их на послетку не споје и попну на њих мусаву певаљку, а за нас је Србија- све!

Све оно најбоље у нама и она је оно најбоље од нас!

Има ли пораза који може да надвиси победу- успели смо да пошаљемо децу на лечење?!

Нашу децу!

Мала победа?!

Никако! Највећа могућа, јер куд ћете речитијег доказа да јесмо потомци Србије славе од чињенице да иако голи, боси и гладни вазда има у нас душе да устрчимо уз своје Кајмакчалане!

Нека су нам језици ко корбачи- душе су нам небеске!

Због тога се фукара тако грозничаво бори за наше душе, јер није роб онај у ланцима но онај ко ланце прихвати ко вериге…

Док год се боримо за децу- боримо се за човека у себи, и док год успевамо да га одбранимо- одбранили смо Србију од звери којима је ова шака раја на земљи- тек плен.

И, није битна цена коју ћемо платити јер док год је плаћамо значи да се боримо за нешто узвишеније од пуког трептаја у часу…

Псине чине да падамо но псине нас не могу зауставити да устанемо!

Док год се боримо и успевам да се изборимо за децу није важно колико је суза и очаја на том путу- јер што је успон тежи то води до виших врхова!

Небројено смо пута прошли те успоне и одавно смо на тим врховима, но фукара мраком чини да нам и подножја буду подвизи, али, рекох, њихов урлик је њихова немоћ и страх, не сме нас уплашити- тишина је наша снага!

Урлици замру- тишину још никакво зло надгласало није!

Тишину, не ћутњу, јер у тишини су се планине издигле и мора запливала, а у ћутњи и лист суварак постаје оков, но…

Не заборавимо, никад не дозволимо да заборавимо да јесмо потомци исте оне Србије славе, јунаштва и човекољубља, јер друге нема!

Ништа се друго не може звати Србијом већ њиховим пасјалуком/пашалуком, и њихови су врхови товари балеге и ђубрета!

Док год се боримо за децу- боримо се за човека у себи, и док год успевамо да га одбранимо- одбранили смо Србију од звери којима је ова шака раја на земљи- тек плен.

Нису ово лоша времена из којих ће нас они извући, већ су то лоши људи који чине све да времена постану њима налик, а то им нећемо дозволити јер нема цене коју нисмо спремни да платимо!

Њихова је мизерна, не већа од мучене прецвале курве на друмским стајалиштима, а наша- највећа могућа јер за шта су преци животима плаћали ми не смемо огласити распродајом!

Никада у њиховом блату неће бити трагова наши стопа јер вазда корачамо стопама деце…

Док су нам стопе мале- кораци ће нам бити највећи!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Њено величанство- домаћица!

Мука свих наших мука јесте та што величамо форму а зазиремо од суштине.

Ево сам се безмало до коске посвађао са дивном и драгом пријатељицом кад сам јој, мислећи све најбоље, рекао да ће бити сјајна домаћица.

Заиста дивна и драга девојка, величанствене ширине духа и срца, но удави се у барици форме убеђена да ниподаштавам њена постигнућа и да сам силно против “еманципације” жена, иако ме одлично познаје!

Управо је та проклета форма учинила да презремо суштину, а шта су суштина, врлина и благослов до жени бити- домаћица?!

Расрчанила се подвикујући како јој не пада на ум да живот проведе крај шпорета и над судопером, поједностављујући до бесмисла и гађења то јеванђеље сабрано у тој једној речи вредној постојања- домаћица!

Уз све титуле, звања и знања моја се мајка, рецимо, највише поносили звањем домаћице, баш као и њена мајка, мајка њене мајке и тако од постања наовамо, но…

Супруга такође.

Откуд то да је домаћица слуга шпорета и судопере?!

Откуд то да је било ко у породици некоме слуга?!

За мене је породица једно дивно и врло манастирско братство и сестринство.

Ту смо на радост и послушање једни другима, а не на муци што се једни другима одазивамо у помоћ!

Шта је жена ако није дом?!

Шта је дом без женскога гласа у њему до тамница?!

Кућа могу бити било која четири зида, а дом и на ливади ако на сред те ливаде ко стожина стоји домаћица!

Ко врба, ко липа, ко јаблан о који се небо свеже да одмори…

Откад је то домаћин похвала а домаћица погрда?!

Ко је слава наших победа и утеха сваког пораза до домаћица?!

Шта су домаћице до врхови наших Кајмакчалана…

Шта је уопште еманципација жене?

Једнакост са нама?

Да ли се једнакошћу издигла из обесправљености или пристала на просечност?!

Лично, ни са једном се женом не могу ставити у раван и жао ми је да се и једна осећа “еманципованијом” у равни са мном.

Са било ким од нас, јер велики смо, дични и часни колико су такви домови из којих смо, а шта је дом до- домаћица!

И шта су то каријере него пусто робовање амбицијама, и остају ли за нама копренасте титуле или бедеми дома?

Није домаћица она што свије питу већ огњиште у славу Господа, ње и домаћина.

Нисмо потомци лудака што су улуду пострадали већ јунака који су знали да смрћу утврђују бедеме домова!

Није домаћица у црнини била убога сиротица но каднило крај иконе, најречитија победа живота над смрћу, распеће и вечно васкрснуће.

Дивно је пострадати за Србију док год знаш да има ко живети за њу!

Лако је певати о дому док год знаш да и дом пева…

Величанствено је бити Србин јер шта је Србин до потомак и предак Српкиња, домаћица!

Шта је књига без корица то је Србија без домаћица!

Нека су све мудрости овог шара Божијег исписане на тим страницама и лахор ће их разбацати ко ништавно суво лишће да им није корица…

Кад смо то толико огрезли у форму а одбегли од суштине?!

Било која четири зида можемо звати кућом, ал само је једно крштено домом.

Зидови се сруше а о дом се и векови ломе, јер шта су векови наспрам вечних задужбина највећих неимара српства- домаћица!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Лице издаје… (Србин до истека гаранције, ил рока употребе?!)

Издаја заиста увек има лице пријатеља, и ово пишем у једу, помало сломљен што је још једно од тих лица постало гримаса у измаглици…

Годинама смо се борили за оно у шта смо веровали да је вредно сваке жртве, док јутрос није назвао и усред разговора, онако претрчао, како ће зарад “мира у глави” мало одморити од “србовања”, што и мени препоручује.

Каза, парафразрам, да су и много паметнији од нас, много јачи, многи са којима смо друговали…решили да мало одморе од Косова и Метохије, прича о српском страдању и свему сличном, па није лоше да се мало заћути док ово зло време не прође…

Само сам прекиуо везу, без речи, није ни покушао поново да назове, јасно му је било да не треба…

Па, мајку му, која је то граница до које нам ваља ићи, и шта кад пређемо преко ње?!

Шта је уопште то “србовање”?!

Некакав послић на одређено време који ће те препоручити као квалитетну и квалификовану пизду за неко бедно ухлебљење Србина покајаника и ћутолога?!

Хоби који ћеш баталити кад ти досади, па ћеш прећи на сакупљање салвета, магнетића за фрижидер и метлаље срче душе, части, поноса и образа?!

Чему уопште та наказна одредница: “србовање”?!

Шта значи?!

Србин до истека гаранције, ил рока употребе?!

Србин на огласу, па ако се јави ко с бољом понудом- могућа доквалификација..?

Како ће то “зло време” проћи ако се замаскирамо у њега и глумимо жбун који се ту тек задесио да га запишавају, но не мари док год нас “зло време” не препозна?

Јел уопште вереме зло или и реме чека да прође зло у нама па у том надгорњавању заправо прође живот?!

Вазда сам био мишљења да нема злих дана већ нам је за кукавичлук и зло у нама лакше упрти прстом у време неголи ставити на на срце и чело!

Ако се о гробове саплићемо нису криви гробови већ тај пут на којем ломимо ноге али нема везе, и пузећи се крећемо…

Па, и у ланцима се може корак- два, а јел то ход..?

Да не говоримо, не памтимо, не пишемо о страдању рода свог страдања ће нестати?

Смех јесте лек, баш као што је и плач понекад!

Ваља нам се исплакати да бисмо се могли смејати, побогу!

Ваља нам знати о прекланим вратовима како би подигли главе, а не да би се скотрљале с рамена…

Земљом бесно газимо јер не знамо колико је крви рода нашег упила у се.

Кад будемо знали, кад будемо славили колико је гробна толико ћемо славити колико је плодна!

Огњишта и црквишта нису места затравених сећања но прагови нових домова!

Коме је то мит нека ми каже шта му је и каква збиља?!

Нека ми објасни ту нову и модерну Србију која ће трајати довека а не радити док јој трају батерије..?

О чему да говоримо ако о Косову и Метохији заћутимо?!

Чиме и како да говоримо?!

Ако нам је заветна светиња терет шта су нам онда крила?!

Ништа мени није прече од будуности мојих кћери, али какво им добро желим ако их Косовом и Метохијом не благословим?!

Шта друго да им оставим кад је све што имам оно што ми је дато јутрењем на пању уз скуте Велике Хоче?!

Објасните ми ви уморни од “србовања” шта је то будућност, да ако схватим?!

Можете срицати о њој данима а ја ћу вам је у трену показати с оних стена више Светих Архангела.

Како уопште знате да је будућност то у шта идете?!

То је тек нови дан, али то није будућност…

Да некуд стигнете од некуд морате поћи, а док свака шуша полази за себе верјући да је њој дато да упрти путеве стизаћемо само траг залуталих скитница…

Ма, хајде да сви одморимо од СРПСТВА, па кад предахнемо да видимо куд то оде човека а где остадосмо сенке..?

Ма, јашта, ваља нам починути од рода свог, може дрво и без корена, али у трупце…

Издаја заста има лице пријатеља!

Куд смо кренули немојмо се зачудити када пред огледалом угледамо лице најподлије издаје…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Борба против аутошовиниста = борба против издајничке власти!

Борба против аутошовинизма, аутошовиниста и те погани зване “друга Србија” није ништа до суштинска борба против велеиздајничке власти!

Где је домаћина коров се запатити неће!

Где је државника народ неће просјачити по славној прошлости тражећи шта секундарне сировине да склепа чакмару будућности.

Друга Србија је тек чељуст зверског лица власти!

Ове, оне жуте куге, сваке која иде за народом гонећи га као стадо а не корачајући пред њим као апостол и вожд!

Једнака је мржња власти и тог глиба аутошовинистичког према Србији и свему српском, јер, рекох, где једни засецају други не видају већ секу дубље, убеђујући нас да ће ране зацелити тек кад на смрт искрваримо…

Ево како се питко и плитко велеиздаја заветне светиње Косова и Метохије ближи крају а ми од дрвета не видимо шуму.

Од трулог дрвета још грђу шуму…

Како се лавеж ових псина другосрбијанских учини опаснији од шапата оних што далеко иза њих реже парчајући Србију ко рањени плен?!

Како смо уопште пристали да у ту “другоћу” понесу било шта од Србије, макар се само налик звали тако, јер ништа им од Србије не припада!

Онима којима је највећа слава- патња Србије дозволисмо да разрежу колико је Србије нама довољно, а коликом ће они господарити ко тамним вилајетом!

Све је то крвништво овог зла и оних стотину нијанси жуте куге како бисмо слепи крај очију вазда вагали између мањег зла!

Зло је зло, нема мањег или већег ђавола, но док ми вагамо с којим ћемо се најпре борити ђавољи шегрти се коте и множе а ђаво ликује како га не препознајемо загледани у толико одраза његових…

Задњи је час, заиста задњи, да схватимо како је Србија једна и једина, света, славна и велика, и да у својој слави и величини не може бити “друга”, јер земљи сатканој од неба и небу посејаном од родне и гробне земље- нема копије ил фалсификата!

Када родољуби стану пред Србију (а не као што се бедници крију иза ње) нестаће и аутошовинистичког блата!

Речју, у својој мржњи према свему српском могу трајати само док ми трајемо у забораву шта је све српско!

Док пристајемо на компромис да ће вазда остати довољно Србије колико год да је прежалимо- неће је бити ни стопе да познамо, а неће тој фукари већ нама довека смрдети нечовјештвом, јер ми ћемо каменовати човека у себи, они ништа осим камена у себи нису ни имали.

Понављам, питко и без икаквог страха приводе крају велеиздају Косова и Метохије, а ми се боримо против змајева од папира док их ђаво весело пушта небом…

Они су нам подвалили “другу Србију”- наше је да без страха кажемо и одбранимо једину и непорециву истину: не могу они презирати Србију колико је ми можемо волети; не могу живети за своју мржњу колико смо ми спремни пострадати за своју љубав, не могу трајати колико ми можемо постојати…

Нема Србије без Косова и Метохије, и тачка!

Ништа проклето “разгарничење” и “подела” нису до аутошовинизам!

Нема “друге Србије”, не може је бити, њихови дани постоје колико украду од наших!

Подигнимо главе, побогу, не носимо их само себе ради, свака је једнако праотаца и потомака.

Не живимо да бисмо сагорели ко пласт- већ тињали ко воштаница…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Вучићу захвални…

Претпостављам да постоји некаква квота обавезног помињања Вучића у сваком боговетном обраћању министара, посланика, разноразних апаратчика, директорчића и ресто паразита ухлебљених у издашним синакурама, иначе следи…

Отприлике звучи и делује овако:

– Добар дан, господине министре.

– Захваљујући Вучићи заиста јесте добар, а тек нам следе још бољи, поново захваљујући свему што Алексадар Вучић чини!

– Имате ли мало времена за неколико питања..?

– Имам много времена, захваљујући Вучићу, јер прошла су она времена кад се није имало времена! Дозволићете, морам да напоменем како захваљујући прегалништву председника Вучића данас имамо највише времена, не само у региону, већ и у читавој Европи, ако не и шире…

– Добро, можете ли нам онда рећи..?

– Наравно да могу, захваљујући Вучићу све вам могу рећи јер више не постоје питања без одговора, већ само одговори које нисте тражили.

– Не разумем?

– Зато што не разумете Вучићеву визију Србије у будућности, а будућност је нешто чега ћемо, Вучићу хвала, имати највећи раст у историји! Све прогнозе показују раст будућности за осам до десет одсто БДП-а!

– Али, какве везе имају будућност и раст БДП-а, молим Вас?

– Захваљујући Вучићу имају, итекако имају, баш као што је све оно што је Вучић учинио за Србију до сада директно у вези са повећаном оплодњом веверица у урбаним срединама.

– Чекајте, чекајте, тотално смо одлутали од теме…

– Нисмо, будите убеђени, јер захваљујући председнику Вучићу нема више тема од којих се може одлутати! Могу ластавице да одлутају на југ али, захваљујући Александру Вучићу, све се више враћају и пре пролећа схватајући да само у Србији могу постати кондори, док ће тамо негде заувек остати само пуке ластавице…

– Хтели смо да Вас питамо нешто из Вашег ресора, конкретно..?

– Хтели сте захваљујући Вучићу, то никада не заборавите, а што се мог ресора тиче- то је ипак Вучићев ресор а ја сам , ето, благословен Вучићевом милошћу да ми на визиткарти пише: “министар” и да учиним све како би и повећање Вучића у БДП-у било пропорционално повећању извоза патуљасте мушкатле на тржиште Азије, Африке и Атлантиде.

– Добро, али само реч- две о Вашем послу…

– Вучић!

– Шта сад Вучић, извините?!

– Па, рекли сте реч- две о мом послу, а нема те речи која боље описује не само мој посао, већ послове сваког од нас- Вучић!

– За крај барем нешто о плановима, инвестицијама, идејама, било чему из вашег ресора..?

– Дакле, планирам да истетовирам лик председника Вучића на на грудима, леђима, бутинама, листовима, надлактици, подлактици, челу, жени, деци, ташти, кућним љубимцима…

– Ништа! Хвала на издвојеном времену и “исцрпним одговорима”…

– Хвала Вучићу, зашто се мени захваљујете, побогу! И, молим Вас да по личном нахођењу додате још двадесетак пута “Вучић” у интервјуу, где год хоћете. Ако Вам се учини да му ту није место- баш ту треба да буде, верујте ми! Сваку празнину треба попунити њиме, нарочито ону у главама, ево видите како сам ја испунио све шупљине…

– Довиђења, господине министре!

– Збогом, овај, с Вучићем!

– Хоћете ли да Вас потпишемо Вашим именом, или..?

– Таман посла! Одакле мени име, став, мишљење…
Молим Вас да ми не правите проблеме, нисам ја овде зато што сам стручан већ због тога што је захваљујући Вучићу извоз пега за жирафе повећан за 3000 одсто у односу на период када je фишек семенки на стадионима коштао 100 динара!

– Молим?!

– Вучићилилилили…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Шта је “замрзнути конфликт” до велеиздаја коју си намерен да починиш, Вучићу?!

Велиш, Александре Вучићу, како је потребно што пре решити “косовско питање” да не бисмо генерацијама за нама оставили “замрзнути конфликт” на превсетом Косову и Метохији?!

Опрости, Јудо, а шта је то “замрзнути конфликт”, до велеиздаја коју си намерен по сваку цену да починиш?!

Неће ти проћи, буди убеђен!

Ни у ове дане страха и агоније од пошасти што хара- неће ти проћи, а тако би желео…

Нема те болести која ће Србина натерати да се одрекне лека, јер без заветне светиње Србија није ништа друго до умирући којем нови дан није благослов- већ казна!

Нарочито не брини, бруко, за оне који ће доћи за нама, јер уколико “решиш” “косовско питање” за нама неће бити никога…

Не трудиш се ти да скинеш некакво бреме са поколења но да им натовариш камен стида по којем ће се једино познавати!

Камен као крштеницу, окове као веру и балегу као темељац, праг и јасле.

Но, понављам, буди убеђен да ти нећемо дозволити, јер Косово и Метохија Србину никада није био проблем, већ решење!

“Замрзнути конфликт” постоји само у твојој велеиздајничкој мисли, агенди и речи датој оном злу белосветском којем си обећао Призрен за шаку бедну власти, баш као и они пре тебе и безмало сви ови што кидишу на твој јалови трон!

У какву нас то раван стављаш са онима којима се с руку још слива крв невиног Србља, па тврдиш да на Косову и Метохији није све наше, да нам се ваља разграничити с њима?!

Није све наше, тачно, њихово је зло, њихове су јаме и вртаче, њихови су јауци мученика док им наживо ваде органе, њихови су огњи наших села, светиња, гробља…

То је све што они имају и само се ту и на томе можемо разграничити: њима довека крваве руке а нама завет да ће Косово и Метохија занавек остати причест сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!

Нема, Вучићу, “замрзнутог конфликта” тамо где су вечно живе ране!

Тамо где је ранама једино исцељење!

Тамо где се жању распећа!

Тамо где се с највећом љубављу пева животу, јер није живот ово што у трену трошимо но оно где си над гробом праотачким веђа с колевком праунучком…

Велика је Србија док јој је Хоча велика!

Плодна су јој поља док је свако од њих семе косовскога поља!

Док је Дрима у длановима Србиновим- дотле је Србин у длановима Господњим!

Залуду хиљаде звоника ако не чујемо звона Самодреже…

Што је за тебе пањ за сваког од нас је праг!

Ништа на Косову и Метохији пресветоме немам, али ништа без Косова и
Метохије није моје!

Где год да је Србину дом- без Косова и Метохије је бескућник!

Све што јесмо тамо смо где покушаваш да нас убедиш да нисмо.

Неће ти проћи, буди убеђен!

Нас и да превариш али ове боље, много боље од нас, који долазе за нама- не можеш!

Не страхују они да их сачека “замрзнути конфликт”, већ да их ништа не дочека!

Ништа у којем ће се довека саплитати о сопствене сенке…

Не плашим се да ће ме проклињати, плашим се да ме неће ни поменути, да ће у забораву на нас- тражити себе.

Неће ти проћи, велеиздајниче, нема те вакцине којом ћеш нас против Косова и Метохије пелцовати!

Нема разграничења тамо где се ни небу ни земљи граница не разазнаје…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Клизни штаб и прикљученија

Дакле, што “струка” мање зна о самом вирусу короне то су упућенији у његове појавне облике, тачније, сасвим су сигурни одакле вреба, како напада, који ми је распоред и како се заштитити од њега.

1. Превентива је свакако најсигурнија, па је сходно томе најбоље умрети од нечега другог што умногоме смањује могућност заразе ковидом, али их не искључује у потпуности.
П. С. Апелује се и на умрле да воде рачуна о физичкој дистанци и ношењу маски, јер постоје индиције да је и смрт од ватреног оружја, на пример, један од симптома короне на који се, нажалост, није на време обратила пажња.

2. Поред уобичајених 367 симптома све чешће се јављају и неуобичајени, типа: осећај глади ако нисте јели читавог дана; јак осећај мучнине после литре ракије; бол у рукама и ногама након ношења орамара на шести спрат; ћелавоста ако немате косе; заушен нос уколико вам неко затвори обе ноздрве и изненадни изливи беса након дужег гледања у празан фрижидер.

3. Међу атипичним симптомима су и: појава јутарње ерекције као и изостанак исте; певушење Кебине обраде “Стонса”; плакање на емотивне исповести Кристијана Голубовића у “Задрузи”; као и недостатак саосећања са Расимом Љајићем што после три миленијума више неће бити министар.

4. Уколико не кашљете такође је време је да се забринете, баш као и у случају да не осећате никакве тегобе. То су готово алармантни знаци да сте позитивни на вирус и негативни на живот! Сваки поушај нормалног живљења биће најстроже кањаван од стране надлежних служби, јер од преносиоца вируса опаснији су преносиоци накарадне тезе да се ваља нормално живети!
Прихватљив је само живот у паничном страху, сви остали облици су заправо симптоми болести која се мора сасећи у корену! Вирус живота далеко је опаснији од вируса короне и тачка!

5. Што се самог вируса тиче доживео је толико мутација тако да сада, током 36 пика 18 таласа може из места да скочи два и по местра у вис; преноси се погледом, смс порукама, свим друштвеним мрежама; помињањем Косова и Метохије као свете српске земље; смејањем на појаву Горана Весића; сумњу у просечну плату од 500 евра и поштење Клизног штаба!

6. Поуздано се зна да вирус напада зимницу- туршију и ајвар понајвише, мада је и кисели купус на удару.
Вреба по славама и преславама, у потаји, чека да прође мезе и супа па хвата за дисајне органе уз печење и здравицу, а нарочито је агресиван на појаву свеће, славског колача, иконе и кандила.

7. Мере превенције: заштитна маска, чаршав преко ње, кеса преко чаршава, маска за варење, рибарска мрежа преко свега и на послетку се увити у четири до пет квадрата најлона и све добро задихтовати изолир траком и пур пеном.
Дистанца од најмање 600 до 700 метара, по могућству и од самог себе.
У случају да вам се неко приближи на мање од тога пожељно је имати циглу или камен при руци како би сте га онеспособили поготком у главу или мошнице (у зависности од пола), или се дати у панични бег уз запомагање: “Пуцајте, људи, шта чекате, чуо/чула сам да је кинуо!”
За крај можда и најважније упозорење: страх је најбоља превенција, не стидите се да изгубите разум кад је здравље у питању!
Живот у агонији гарантује да ништа не гарантује али се за сваки случај понашајте као да сутра не постоји, а ми ћемо вам јавити уколико се, не дај Боже, испостави супротно!
Живите нормално, али апелујемо на грађане да на дежурни телефон пријаве оне који се дрзну да живе нормално!
Све ће ово проћи- ми смо ту да вам отежамо, не секирајте се!
Ваш Клизни штаб!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Ne drhti čiko, silno ubodi, MIR BOŽIJI- HRISTOS SE RODI! (da se ne zaboravi krvavi Božić u Kravici ’93)

Tata, krvare li Badnjaci dok gore, krvare li zore..?

Zašto u snegu tragovi ljudi na zverske liče, čemu to onaj nad majkom kliče?

Zašto mama ćuti, zašto se ne ljuti?

Zašto ćutke to nikud gleda, zašto je gola, krvava, bleda?

Zašto gore kuće po selu, zašto nam Kravicu spališe celu?

Eno je naša, poznah je tata, eno i bate- raspet na vrata…

Boli li više nego kad trn uđe u prst kada te tako raspnu ko krst?

Možda i boli al ćuti, onaj ga je čika prekorio, rasporio ga pa se umorio…

Težak je nož, jel da tata, teško je toliki preko vrata…

Jel to već nalažu Badnjake pa gore kuće, Božić je, tata, a tako vruće…

Gde se to tako poseko sneg, krvave grudve jure niz breg…

Kako ih, tata, takvima prave da svaka liči na ljudske glave?

Pogedaj onu, liči na dedu, onu što drže za kosu sedu…

Onu što baciše čak do potoka, do stričeve glave bez oba oka.

Sjurila se niza stranu, zašto ih ne juri, zašto ne stanu?

Kako da stric vidi gde su mu oči kad beže, zašto komšije samo leže..?

Zašto ne potrče da mu pomognu, kako sam da ih nađe na onolkoj gomili,

„Tvoje su one plave, striko“,uzmi ih…zar su ti i ruke polomili?

Kakvi su ovo „položajnici“ tata, ne nazivaju Hrista, razvaljuju vrata.

Danas se rodio Božiji sin a oni baku kače o klin.

Baku pa redom ostale naše, oni se tata i mrtvih plaše…

Truplo bez glave u domu što gori proslavlja Božić, pesma se ori…

Kolju Badnjake, česnice, ikone…kolju Božić da ne priča nikome.

Zalud im, tata, nož ispod vrata, Srbi bez glave rođenje slave…

Svet i čista Kravica blista ko čuvena ona vitlejemska noć,
Hajdemo, tata, dignimo Badnjak, valja nam spaljenoj kući poć…

Evo ih zveri, sjurili na nas, zverski im trag kroz krvavi sneg,
proste vam bile utrobe naše, Golgota svaki ovaj je breg!

Ne plači tata, nije mi hladno, gola ležim al topao sneg,
zver što se smeška zaklao Sneška evo na mene polako red…

Ne drhti čiko, ne sad pri kraju, Kravica već je selo u raju,
jako zamahni, silno ubodi, MIR BOŽIJI- HRISTOS SE RODI!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 5 коментара