„Шта ће нам земља без људи на њој?!“ (А, шта ће вам главе без памети у њима, и прса без душе..?)

Жалосно је како се некдашњи људи, ваљани људи, данас утркују, лактају, пропињу на прсте да саучествују у велеиздаји, да смисле нове и обогате старе лажи, да понизно надвисе Јуду у бесрамљу, бесчашју и бездушју.

Јесу ли то икада и били ваљани људи..?

Питају се ти „ваљани“: „шта ће нам замља ако на њој немамо људи?!“, једнако као што бих упитао: шта ће вам главе када у њима немате памети, и шта ће вам прса када у њима ни душе ни срца?!

Није Косово и Метохија тек земља, већ небо на земљи и земља на небу.

Није то мит, каква прича, кафанска тужбалица, но непорецива истина- Косово и Метохија није делић Србије већ је Србија делић Косова и Метохије…

Полен је то што су га векови развејавали свукуда, па где год крочиш, где застанеш, где помислиш да си залутао у беспућу- а ти вазда на Косову и Метохији.

Вазда на својему, јер док имамо Косово и Метохију имамо одакле поћи и куда стићи.

Све можеш да изгубиш па наново стекнеш, али изгубимо ли све немамо се где више од неба и земље зајмити, на ђавољу вересију кусурамо животе, животе наших живота, животе потоње, с тим што ће то бити тек животима налик…

Не патим ја за Косовом и Метохијом што ми мањка земље, већ што ми мањка себе.

Имам ливада, шума, њива, пашњака…више него што могу да догледам и доходам, али једино што имам је на Косову и Метохији где немам ништа, а моје све!

Деца су ми крштена у Самодрежи, проходала на Косову пољу, прогледала Симонидиним очима, запевала дечанским монасима, заплакала ветром са Шаре, устрчала уз Проклетије, заигрла се на Паштрику, напила се Дрима и Бистрица, заноћила у Призрену, поспала на скутима грачаничких сестара, озорила у Великој Хочи, одболовала у Ђаковици, оздравила у Пећи, заљубила се у Коритник, скрила од киша и снегова под распећима свих васкрслих наших…

Мајку сам сахранио у Београду а ено јој гроба у порти Девича.

Свих мајки и очева од постања па довека…

Ено и мог распећа и васкрснућа на „земљи где немамо људи“!

Ево вам, „ваљани“, земље пуне људи па се преметнусмо у звери једни другима!

Ено вам и земље без људи па трајемо на њој занавек- живи зарад мртвих, мртвих зарад живих, а сви зарад нас да се не расплинемо и развејемо у животу лажи да је Косово и Метохија изгубљена!

Изгбљено је оно где имаш људи а немаш кога да дозовеш!

Твоје је довека оно где стојиш сам а дозива те хиљду година прага, трага и корена!

Јалова је земља без људи, али су пустахија људи којима је Косово и Метохија тек земља!

Где ми се на камену Светих Архангела разгварају упокојени и још нерођени- ту је све моје и то је моје све!

Знам ко сам, одкле сам пошао и куда ћу стићи док ми је Косова и Метохије!

Не жалим живота за но што ми је подарило живот, а ви се, „ваљани људи“, питајте шта ће нам „земља без људи“ само немојте сутра нарицати куд нестде земље под ногама и где побеже човек из вас!

Не јурите за њим- немате га чиме стићи, дозвати, нити ће вас познати међу толико људи без трага у јаловишту…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Америка је пријатељ само Америци; Србији није и не може бити!

Америка је пријатељ једино и искључиво Америци, својим бедним и охолим интересима, огрезла у зло и проклетство крви невиних проливене у славу пакла којем је подарила „рај“ на земљи- себе!

Америка нам никада није била пријатељ, нити ће то икада бити, с тога нам немојте, бедници, потурати то зло као сламку спаса за коју нам се ваља ухватити, јер ко је за њом посегао тај се удавио у води до чланака…

Заборав јесте карта на коју играте, Јуде, и забораву јесмо склони али нисмо будале- не покушавајте крвника да нам преставите положајником и не помишљајте да нам убицу деце поседнете крај лелејских колевки!

Занели сте се, бедници, нисмо баш сви ушли у „Задругу“, остало нас је довољно који ни по коју цену нећемо пристати ни на какве компромисе с ђавољом, јер сувише нас је под земљом да бисмо се заборавили због чега и кога смо на земљи!

Страдалнички народи су велики, часни и славни ма колико мали били, па будите убеђени да небо над Србијом никада сијати неће звездицама са знамења које одавно није тек симбол једне државе и народа, већ покров за државе и народе који су у свод небски уткале и превише звездица зарад само једне жеље- да буду слободни своји на своме!

Своји на своме, ви људске мизерије што нас подводите јахачима апокалипсе из Беле куће да заборавимо и занавек заћутимо на жуте куће, и све остале, у којима нас је Америка волела на меру, у комадима, обезглављене и раздробљене.

Запамтите, несоји, за сваку главу која је због те милосрдне Америке пала ми и носимо ове своје на раменима.

У понос, инат, пркос, славу- дижемо главу за сваку васкрслу главу!

Да славимо вашу велику „победу“ што је Америка за компромис у вези са Косовом и Метохијом?!

Да мајка слави што ће јој убица детета дозволити да на кратко држи нож којим јој је распорено дете..?

Нити је Америка за компромис, нити било каквог компромиса може бити око заветне светиње!

Никада и ни са ким!

Не играјте се огњем, бандо, не терајте нас под вешала лажући како је сенка бора с Проклетија!

Забраву смо склони, понављам још једаред, али будале нисмо- нема компромиса где нам се подмеће флаша кокаколе за хиљаду године Епархије Рашке!

Схватите- нема жртве коју нећемо поднети зарад дечанских висина, залуду нас плашите висином јалових небодера холивудских пајаца!

Сувише смо неба ми подрали, превили и повили крвљу и костима оних због којих смо шака на земљи али недогледна војска Христова под њом и над њом!

Свака је глава на рамеменима за још три на небесимо…

Нема предаје ни стопе земље где је и пре Грачанице сијала Грачаница…

Ни шаку не дамо там где нас је хиљаду година помена, јер од вечности нисмо отимали већ нас је вечност отимала од протува и чувала за небо на којем америчких педесет звездица нису чак ни падалице већ пуки одсјаји величансвеног сјаја беде људскости…

Америка никоме није пријатељ осим Америци, и тачка!

Не дозволимо да нас овдашњи чауши и подлаци убеде како ћемо у подруму Беле куће постојати јасније неголи на згаришту Богородице Љевишке!

Камен је јак колико је јака наша вера у тај камен!

Нема ту никаквог компромиса- Косово и Метохија је колевка и гроб а не бедне кулисе холивудске опсене!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Малигни утицај Русије?

Најпре ме нису нарочито дотицале будалаштине о некаквом „малигном утицају Русије у Србији“ док су о томе говорили маргинални трибуни беспамети и вињака, али речена идиотарија већ поприма димензије озбиљне пошасти која се запатила у нас и која прети да заживи као чињеница.

По оној гебелсовској о „сто пута поновљеној лажи“ и ова ће временом постати истина, страхујем, а заиста не бих волео да доживим дан када ће Србија на Русију гледати закрвављеним очима западне погани!

Не зато што хировито волим Русију, није то летња љубав у којој планеш и сагориш, већ она суштинска, непотворена и чиста- насушна љубав због које смо у славу Господа страдали и васкрсавали једни за друге.

Нисмо ми „мали Руси“ како неки веле, већ поносни и велики Срби, а што се мене тиче немогуће је искрено волети Србију а презирати Русију, или је не волети онолико да не разумеш ни реч песме о бесмртном Сибирском пуку, или „Коњ“, а опет плачеш на сваки стих осећајући патњу, понос и славу смрти два народа једне душе, једне вере и једне судбине.

Није то пука опијеност политичарима, пролазни су колико год велики били, љубав је то у којој и када се не разумете не мари јер безначајне су речи тамо где се животима и смрћу разговара!

Животима и смрћу у славу и вечност Србије и Русије!
Стојим иза сваког слова јер упознао сам руску душу: велику ко Бајкал, наоко круту и врлетну ко Кавказ а заправо питому ко непрегледне житишта и распевана једнако ко московска јутра кад затрепере стотину звона.

Звона цркава у којима се моли за спасење Србије једнако, у којима се пева „Тамо далеко“, у којима барем по једна воштаница гори да Србина вазда зна где је за њега светла кад га окују мраком…

Свукуд по Србији, Републици Српској, Републици Српској Крајини, Црној Гори су гробови синова које су мајке с багословом испратиле да им се не врате, не жалећи јер знале су где и за шта иду пострадати.

Гробови су то вековима стари, у саму дроб Србије, уз пупчаник, срце свакога од нас крајпуташ је рускоме брату а душа утеха мајци да јој син довека живи.

Небројено пута сам ходочастио пресветим Косовом и Метохијом с браћом и сестрама, сваку су литургију преклечали на темељима спаљених богомоља, свако од њих је барем шаку свете земље понео са собом, свако је исплакао облак суза…

И, јел то тај „малигни утицај Русије у Србији“?!

Јел око брата Алберта Андиева остало у Метохији залуду, или да гледа Призрен и никоме не да да порекне чији је и ко ће му се, Богу хвала, вратити..?

Чији је оно „манастир“ крај Кошара, онај кавкаски орах- монах с Проклетија што исповеда и причешћује славну васкрслу војску Христову?

Јел „малигно“ то што се Александар Залдастанов- Хирург, вучина „Ноћних вукова“, громада од човека, располути и заплаче кад говори о Србији, о распетој и заветној светињи?

То што су „Ноћни вукови“ тоне помоћи и реке крви дали за Србију?

То што им је у Русији праг дома а у Србији дом?!

Рекох и поновићу, није ово слово заслепљеног Русијом, већ човека који више од свега воли Србију, а не знам да ли бих је искрено волео да ми срце није „Зејтилник“ славе и страдања једних за друге, довека?!

Ако је то „малигни утицај Русије“ дабогда довека боловали од њега!

О „бенигном“ утицају Запада говоре свеже хумке и онколошке клинике у којима…

У којима се очигледно лечимо од Русије, барем како ова силна пашчад лају свакодневно, продајући за шаку проклетих долара своју крв свој род и истину о „добром којем су нам желели“, али је пут до пакла поплочан „добрим намерама“!

Дабогда се довека носили са „злом“ Русије, неголи дан уживали у „доброти“ ђавољег Запада!

Највећа победа ђаволова јесте у томе што је убедио човека да не постоји, а онај рогати гостопримник раширених руку и разјапљених чељусти што дрема под знамењем НАТО и Европске уније је тек варка у коју нам ваља поверовати, док широм не отворимо златна врата пакла…

Од „малигног утицаја Русије“ још нико умро није, од „доброте“ Запада онолике мајке наричу над гробовима деце…
Михаило Меденица    

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Хајде да се разграничимо- коме наша крв а коме вапај крви наше?!

Кусурамо тако ноћ, па ваљда испричавши једно другоме све што имали и умели упита ме зашто сам толико против разграничења на Косову и Метохији, и како бих то ја решио проблем ако не овако ко што невере мераче да учине?!

Да је проблем решавао бих га, но кукаван је Србин којем је најсветије што имамо проблем!

Да је проблем закукао не бих.

Не бих се ни разграничавао, нити делио, већ ето крвницима читаво па нек се они злопате с „проблемом“, ал како ћемо и куда ми без „проблема“ кад нам све буде потаман..?

Ако је Самодрежа Србину проблем залуду му Храм Светога Саве, па да је још два пута онолики!

Ако је проблем што нам је на Косову и Метохији све што имамо и све што јесмо, хоће ли нам бити боље без њега па да једном за свагда знамо колико смо ништа и да се на миру кућимо у вечном прогонству.

Ако ће нам без заветне светиње све бити потаман да нам то потаман сутра не омали за два броја коже и костију..?

Ма, нисам ни ја срећан због поделе, немој погрешно да ме схватиш, али реалност је таква да…

Нека, у праву си, ајде сутра да га поделимо, да повучемо међу докле је наше а одакле је наше али постадосмо премали за дечанске висине?!

Ништавни да се радујемо Грачаници на својему, већ куражни да јој певамо надајући се да нас неће чути и призвати да јој дођемо.

Ево, сутра да разграничимо коме Кошаре а коме Паштрик?

Коме глава оца Харитона а коме Стефанова?

Коме наша крв а коме вапај крви наше?!

Не мислим тако да се разграичимо. Неко решење мора да постоји..?

Постоји, јашта да постоји, само није на нама да га тражимо већ да га сачувамо!

Не „боре“ се ове Јуде да сачувају шта могу, већ да све шта могу начине проблемом па да се довека радујемо решењима страшнијим од „проблема“!

Рекох, ако је Косово и Метохија проблем за Србина- свако решење је проклетство које смо призвали на се…

Не разумеш ме…

Ма, одлично те ја разумем, него не знам хоће ли Милош Ћирковић? Тврдоглаво је то, непослушно, неће познати где је граница па можда залута на погрешну страну „проблема“!

Ко је то?

Оно тврдоглавије од храстова Проклетија што се још ’99. разграничило: живот за Косово и Метохију – душу за Господа!

Није прости шумар знао да ће светиња постати проблем Србину, па оста потоњи да брани колевку и васкрсење.

Данима је сам тукао крвнике с прага дома села крај Пећи да нам лепет косова и Божији метох никад не постану проблем, док га балисти нису…

Мислим да сам негде чуо за њега, али…

Није мога нико други да ти исприча причу о Милошу Ћирковићу без душа, а ако ти се душа исповедила ти види шта ћеш с њом?

Проблем је ако је имаш јер читава је саздана од Косова и Метохије, па куд ћеш с толиким теретом, мучениче?!

Чекај, тај Ћирковић то је онај што…

Јесте, онај што се окаменио у планине, што јатакује сунцу и месецу да их скрије за нас, што није васкрсао јер још је жив и што је васкрсао и пре него што су га звери…

Шта су му учинили?

Ништа! Ништа му нису могли без да га убију, ништа друго.
На већим је мукама пострадао кад је Косово и Метохија за Србина постао проблем.

Па, могао је да побегне…

Могао је, али шта бисмо ми онда сад- довеке бежали не знајући од чега бежимо?!

Могао је, али не би ова ноћ била овако блага, кротка и мироносна за нас да није остао да је сачува.

Ко би попалио ова силна каднила по небу да је узмакао тај млади, твдроглави и недоказани шумар..?

Зна ли му се гроб барем?

Зна. Док год се Србин заклиње Косовом и Метохијом ту Милош Ћирковић почива у миру.

Само, кад се разгрничимо коме ће припасти последње рећи: „Ви идите- ја нећу“?!

Можемо ли их на пола- зверима арнаутским „Ви идите“ а нама да остане: „Ја нећу“, или је превише за нас?!

Ма, да га прећутимо, боље је, ваља нам решати „проблем“ што пре, па да починемо ко људи кад се ратосиљамо те беде…

Кад починемо ко људи, кад ваљано одморимо, да потражимо куд се дедоше ти људи што су засели са нама?

Немогуће да је остала само хрпа костију и коже и фукара што је вуче на себи ко проклетство..?

Немогуће да су тек тако нестали, тек ехо за њима: „Ми идемо а ви немојте за нама, немате куд кад је за Србина Косово и Метохија постао проблем! Немате куд, јер кад решите тај проблем срећане вам „благовести“ у паклу решења…“
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Зар ланце, улар и окове да славиш, Србине мој!?

Тргни се, Србине мој, није то живот што ти веле да јесте, већ прогонство у самога себе!

Тргни се, брате, научили су те да славиш самар, улар и ланце…да целиваш окове!

Надничар си на својој њиви, гост у својој кући, туђин на својој слави, здравичар над пустом и празном трпезом!

Свикао си се на лаж, Србине мој, да си недостојан предака а иштеш да потомци буду ваљанији од тебе.

Како, брате?!

У шта гледају до у роба који пева о слободи а страхује да се слобода не отме из стихова?!

Откад то, Србине, својим зовеш само оно што можеш да догледаш у тами?!

Потомче тајновидих и световидих у својем се дому саплићеш о самога себе…

Ћутиш док ти метре векове мислећи да ти сутра неће премеравати и дане.

Неће ти остати времена ни да прегазиш прађедовске ливаде пре него што ти их измакну под ногама…

Јуриће те стопе док те не престигну, надтрче- кријеш се од себе у шљивику у којем си одрастао надајући се да те ту тражити неће.

Ко?

Па, ти, Србине мој добри, што посла у надничаре славу, име, понос, част, образ…

Пристао си, брате, да ти кост опогане!

Ћутке поверовао да је крта, трула и погана.

Кост твоја, Србине, еј…

Кост су твоје међе пред којима су звери застајале!

Кости су твоје житнице, оранице, шљивици, малињаци, потоци, ливаде, шуме, тарабе, огњишта, кандилишта, распећа…

Кост је твоја камен Високих Дечана; кост је твоја олтар Богородице Љевишке; кост је твоја острошка стена; о кости се твоје небо ко кивот држи над Србијом…

Да псета кидају и глођу оно чиме си исповеђен и причешћен..?

Тргни се, Србине, брате, још само крв праведнича и гробови приповедају о твојој слави док пред гробовима стојиш загледан у слике знаних- незнанаца.

Тргни се, врисни име Србиново да занавек заћути фукара што те учи да си мит, да је твоје тек онолико што можеш да прегазиш у два корака, онолико што можеш да дозовеш шапатом, онолико што можеш да дохватиш свезаних руку…

Радуј се, Србине мој, што си Србин, јер Господ ти се радује!

Радуј се, радошћу твојом бију клепала и певају звоници.

Радуј се, пострадати у љубави за Бога и Србију не боли, већ боли живот у лажи да трајеш до пуке смрти.

Да кост твоја није олтар, испосница, крстионица, тропар, псалтир…

Радуј се, Србине, што си потомак световидих и тајновидих.

Затвори очи и гедај, и не дај да ти метре, да ти узму, да ти издају видике, јер видиш…

Срастеш ли уз ланце, брате мој, нећеш бити брука предака и потомака, јер ни предака ни потомака имати нећеш- све су то туђини у дому твом који не познајеш.

Никоме си ништа…

Руке су ти слободне, Србине мој, но то су најтежи ланци…

Свиће, но јесу ли то дани..?

Корачаш, а нигде за тобом белега…

Куцаш на врата својега дома, чујеш кораке, гласове, а нико не отвара.

Своје кораке, свој глас, чујеш себе како стојиш иза врата надајући се да ћеш отићи, занавек…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Што нам је јефтиније Косово и Метохија то ће певаљке скупље подврискивати- „Видовдан“…

Чујеш ли Србијо да те фукара гизда за удовицу, или је заиста још једино важно који ће полусвет ући у оно губилиште- „Задругу“?!

Чујеш ли да бедници издају више не покушавају ни да прикрију, веле одреда да „Србија не може признати Косово у садашњим границама“, спремајући те тако нагиздану да у црнини подврискујеш на столу, под шатром, међ белосветским шљамом и крвницима док ти ките слику мртвога сина…

Биће да је њихова издаја мања од наше тишине.

Биће да је нашој тишини Косова и Метохије сасвим довољно у јаловој заклетви „Догодине у Призрену“, а ако баш не може у Призрену ваља и у „Задрузи“ и „Паровима“, рекох!

Мислим се како ону Јуду погану није срамота да подврискује јефтине пароле отварајући некакав пут „Милоша Великог“ и најављујући нови, зван „Вожд Карађорђе“, а спреман је да изда све за шта су српски вождови дали главе, па се пренем- зашто би њега било срамота кад не чини ништа чега нас није срамота и стид!

У све мањој Србији отвара све веће путеве одлично знајући да влада народом који је спреман да брани још само паркинг место, место у кафићу и реду у пошти.

Страхујем, вала, да ће и тај напрстак Косова за који се „изборе“ нама бити и превише.

Имамо га, ваља, већ довољно у песмама, пијаним ноћима, срчи до колена и певаљкама док подврискују „Видовдан“.
Сваки је сепаре- Газиместан; сплавови Грачаница, Богородица Љевишка, Самодрежа, Будисавци, Зочиште, Девич, ћутња надвисила Дечане за две висине; Ибра, Ситнице, Лаба, Дрима, Бистрица…довољно у еспресу, и то краћем…

Научили смо се да трајемо, не морамо и постојати.

Шта ће нам векови кад су нам и дани предуги, кад од зоре бежимо под сенку док се не смркне па се у ноћ кријемо од звезда док не осване…

Шта ће нам вечност кад смо смртни, јел да..?

Шта ће нам Господа више од распећа на огрлици и миришљаве иконице о ретровизору..?

Куд ћемо с прецима кад са собом не знамо шта ћемо?
О чему да се разговарам с прађедовима кад гледам и себи да се не јавим ако не морам?

Сјахало Србље с неба и узјахало електричне тротинете…

Шта ће нама корен, нафора, колевка и свети гроб кад су банане, улошци и јагњетина на акцији у богомољама нове вере?

Шта ће нам, бре, вера, кад имамо Луну, Кију, Цецу, Јецу, Лукаса…сиса и дупета на кубик и метар?

Шта ће нам, аман, онолико Косово и Метохија кад можеш божур и у саксију; Лазаром и Милошем назвати хрчке ил канаринце; читаву свету лозу Немањића јуначки истетовирати од бутина до врата са све Пећком патријаршијом међу плећке и ако још где остане места за минијатуру Хиландара и Станије?

Куд ћемо с Кошарама, Паштриком, крвљу јунака, отетима, костима, затрављеним огњиштима, прекопаним гробовима, прекланим вратовима…кад се пиво греје а капућино хлади..?
Речју, нису ове погани Јуде што су лошији од нас, већ што смо ми Гетсемански врт!

Њихова издаја је велика онолико колико смо ми пристали да будемо мали.

Да се сакријемо под маслачак и грмимо: „Догодине у Призрену“, док нас лептир не надгласа лепетом крила.

Пристали смо да трајемо, не морамо и да постојимо.

Траје и ролна тоалет папира, па…

Нажалост, за више ће се они „изборити“ него што смо ми спремни да бранимо, зато им се и може да у беди буду „часнији“ неголи ми у својој части!

Издајица који то не крије да је- већи је од човека који у страху од издајице порекне да је човек

Што нам је јефтиније Косово и Метохија то ће певаљке скупље подврискивати- „Видовдан“…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Тамо далеко…

Бизо монтенегринска, тишина је ваша слава и постојање!

Немушти врисак огња пакла у којем сте развили чадоре тог проклетства и прогонства из људи, вере, памети, части…

Бруко балегарска, којом песмом славите то ништавило што отужно називате животима, државом, историјом будућношћу, кад „Тамо далеко…“ прогоните ко дивље звери?!

Но, не чуди да је нјлепша песма срспког стрдања и васкрса највећи непријатељ државе која не постоји, нације која зором ниче а ноћу вене, вере у стару аветињу који букве рукополаже за епископе а трње за богомоље!

Има ли краја вашему паду, несоји?

Вероватно не, јер сте досегли висине бесрамља и фукарлука с којих се довека пада и никад не падне.

Повисоко се гнездите лешинари костију сопствених предака…

И сам сам потомак ратника с Мојковца, једног од четовођа, рођеног и пострадалог као Србин, баш као што су сви из наше куће, наших кућа, ваших кућа страдали, но…

Ништа ме, као дете славних и часних брда Црне Горе, не сећа на прађеда ко тај анђеоски спев „Тамо далеко“, ништа!

Вазда заплачем кад се где запева, замшљајући Мијаила Ђуровог Меденицу неде у снегу до преко паса на Бојној њиви, где рањен с братственицима и саборцима не узмиче ни стопе знајући да је то што брани вредније и веће од живота!

Бранио је слободу, част, понос, вечност Црне Горе и Србије!

Бранио је наш савардак, катуне, огњиште- бранећи одступницу браћи српској!

Бранио је тамо далеко од дома свог све своје домове, своје збегове, своју изнемоглу браћу, своје ране и ране сваког брата

Србина свог да би ко претекао и спевао те крсне и лиургијске стихове: „Тамо далеко…“!

Презирем вас, заиста вас презирем а мрзим себ што ишта осећам према вама јер балега никаквог осећаја вредна није, но презирем вас јер ми ударате да прађеда, чукунђеда, ђеда…на све наше који су стали над Мојковцем и заклели се славом српском, крстом часним и именом заветним да ће браћа стићи тамо далеко, да на обали мора, чежњиво загледани у даљину спевају најлепше стихове!

Није то тек песма, луде, то је опело свакоме страдаломе за част и слободу, баш као и нафора свакоме преживеломе, и завет да Србија и Црна Гора нкада више Србину не буду тамо далеко…

На песму сте ударили јер само ће љута и мрска тишина певати о вашој „слави“!

На анђеоски спев, јер ђавола славите песмама јаука, лелека и јецаја!

На песму, фукаро, јер ко нема пријатеља тај у свему види непријатеље!

Посро Бог, што је баба за такве знала да каже, да у две речи опише све што сте и што остаје за вама!

Дрзните се само да ударите на те свете стихове, неће бити довољно рупа да се у њих скријте пацови милогорског сметлишта!

Багро бедна, наши ће гробови и домови довека певати „Тамо далеко…“, док се вашим двором усташтва ори вама милија и дража: „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара…“
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар