Шта ће НАТО фукара у Београду?!

Шта амерички генерал Тод Волтерс, главнокомандујући НАТО снага у Европи, тражи у Београду?

Докад ће нам врата бити широм отворена за белосветске битанге које у дом ожалошћених свраћају да мераче удовицу?!

Докад ћеш нас понижавати, Александре Вучићу, поседајући за трпезу крвнике Србије, а списак ђавољих ратника које си свратио да запевају о задушницама је стравичан- од Блера, Шредера, Бајдена и још сијасет монструма, све до овог данашњег олоша који те је, верујем, само назвао и поручио: „Ало, домар, слушај, свратићу да обиђем вилајет, обуци оно свечано лакејско одело и води рачуна да ми се кафа и купка не охладе! Слободно спреми неки патриотски говор за сутрашње насловнице али немој превише да се заносиш и трошиш снагу, требаће ти да ми измасираш стопала…“

Може ти се, Вучићу.

Може јер одлично знаш да смо кадри да подигнемо глас само у кафани, и то на конобара.

Може ти се јер одлично знаш да си за седам година погане власти утемељио оно за шта је „жута“ пошаст преметрила парцелу- гроб у којем нам је лакше залећи и правити се мртви док све не прође, а кад прође сватићемо да је прошло све и да више ничега нема.

Може ти се јер ће тад бити касно, прекасно да се тргнемо из овог покрова страха и ћутње, неће имати ко да нас чује, оглувесмо правећи се да је све ехо зла које је задесило неког мимо нас…

Историјски Макрон се, да простите, ваљано попишао на народ, државу, Устав јасно и гласно поручивши да су Србија и „косово“ две европске државе, што си му јуначки прећутао
знајући да ћемо једнако јуначки и ми прећутати теби!

Довољно је било да набуба неколико речи на српском па да паднемо у транс, јер више не знам да ли нас је лакше купити или продати..?

Багателни смо, нема спора, за разлику од оружја које си капарисао од Француске, а које је, ништа друг до НАТО трозубац смрти, али лепше звучи лакше се прогута уз тих неколико речи срског када се каже- француско!

Ваљда отуда дан за њим ова НАТО сатрапа, чисто да потврди историјски значај претходнице и решеност домара да Србију сачува за полигон и сметлиште крвничке братије.

Но, рекох, може ти се, Вучићу!

Може ти се да цену власти платиш велеиздајом заветне светиње и подвођењем Србије НАТО умоболницима!

Учинићеш то, нравно, корак по корак, нема потребе за трком јер из гроба немамо куд без корак- два напред и назад…

Отуда Тод Волтерс, генерал ђавоље хорде који је подржао формирање некакве „војске косова“, комотно у Београду као над писоаром који за Макроном још није почишћен…

Може им се, на продају је све, Србију су начинио бувљом пијацом, мудро оставивши по неку кафану, Кајмакчалане премрлог српства, да имамо где подићи глас!

На конобара, разуме се, јер Косово и Метохија су Србија довека и никад у НАТО, барем до нове туре…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Макрон, па шта..?

Када се Макрон поклони над гробом Милунке Савић (а ваљало би да клекне, да клечи сатима…) хоћете ли га повести до куће у којој је проживела највећи део живота?!

Ако уопште знате где је, политиканстки мудросери (садашњи и сви пређашњи)?!

Скоро пала, кљунула ко говедо пред смрт- приземљуша на Вождовцу, у уличици њеног имена, сокаку заправо, негде на самом крају уличице и сећања на поноситу стрицу која је зимила зиме у неколико џемпера и подраних капута…

Приземљуша с две просторије- једна за огрев, када га је било, а друга за…друга за оно што срамотно зовемо животом Милунке Савић и њене деце (биолошке и усвојене, јер Милунка је била једнаки јунак мира колико и рата)!

Поведите „пријатеља“ Србије да види, да видите и ви, док још стоји ко бескућница на ветрометини. Док се не стропошта или је не сруше.

Док је још на њој оне неугледне, једва видљиве избледеле табле, не веће од две шаке, нечитких слова, која сведочи о томе колико Србија слави своје јунаке?

Онолико колико ваља фукари да се окористи њима кад им затребају а потом врати у мрак да не засене њихов бедни сјај…

Постројте пред Макрона децу- јунаке с Кошара и Паштрика, соколове из Републике Српске да се поклони и пред њима, да оћути пред тим дивовима на које су зверски јуришали легионари, крвави патрони Изетбеговићевих, Харадинајевих и Тачијевих главосеча!

Поведите га на пресвето Косово и Метохију да се поклони премилом сестринству манастира Девич који су француски војници 2004. оставили на немилост ђавољој руљи из Дренице.

У куће страдалника на које су звери РОСУ кидисале ко махнити курјаци.

То терористичко зло основала је и обучавала Француска (још за мандата оног зла од Кушнера), уз саслужење вечитих битанги- Америке и Енглеске!

Захвалите му се на „помоћи“ Француској славној и бесмртној српској војсци у Великом рату!

Помоћи коју је Србија отплћивала до последње пертле, децнијама после рата који је српски војник добио за вајне савезнике!

Српски пешадинац у трку за којим је француска коњица каскала данима…

Да се разумемо, нисам од оних који виде непријатеље тамо где их нема, нити пријатеље тамо где нису- много је
Француза којима ћу се искрено дивити довека, закључно са Арно Гујоном и Пјер Анри Бинелом, некдашњем мајору француске војске који је робијао због помоћи Србији 1999. године, али ћу вазда тврдити да би на Калемегдану требало подићи споменик захвалности држави и народу који је заиста без икаквог премишљања, користи и задршке пострадаво за Србију- Русији и Русима!

Због тога не видим ни један једини разлог да улица у Београду понесе име генерала Мондезира (како је најављено да ће), који је комадовао „процесом евакуације исцрпљене српске војске на Крф након Албанске голготе“, како мучени Горан Весић званично вели!

Неспорно је реч о великом човеку али и великој неистини!

Мондезир јесте командовао, но команда је уследила тек након претње великог цара Николаја који је запретио сепаратним миром са непријатељем уколико се одмах не помогне страдалничној српској војсци и збегу!

Војсци и збегу за коју су савезници, Француска и Енглеска, дословно оцениле да је у таквом стању да је боље оставити обалама Валоне и Драча да докрајче оно што зле врлети нису, неголи ангажовати се на њиховом спасењу!

Примера да смо вазда захвалнији онима који су нас користили као топовско месо, неголи онима који су страдали раме уз раме с нама је још толико да би ваљало још много простора побројти их, но…

Речју, лепо што долази Макрон, нек га прошетају да види распеване фонтане и распеваног Дачића, но немојмо се понашати као подстанари којима долази станодавац по кирију коју немају да плате…

Довека ће нам, страхујем, фалити споменик ономе у шта морамо бити заклети и довека захвални- Србији!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Геноцид…(хоћеш ли пожалити крв рода мог?!)

Пожалићу свачју жртву- крв је крв, кост је кост, гроб је гроб, а хоћеш ли ти пожалити крв рода мог?

Србин сам, хришћанин, светосавац, не умем да мрзим…

Србин сам, страдалник, вазда на крсту и вазда с њим, потомак спаљених огњишта, прекланих вратова, крвавих река, јама, вртача, вешала, кочева, маљева…

Пожалићу свачју жртву, потомак сам удовица, лелека, прича о очевима, ђедовима, прађедовима, муком сачуваних фотографија, сећања на које се ливаде не тера стока и које се њиве не ору- гробне су…

Србин сам, хришћанин, светосавац, страдалник, не умем да мрзим!

Но, хоћеш ли ти пожалити шуму крај затрављеног темеља родне куће чукунђеда ми којег није запамтио прађед, прађеда којег се не сећа ђед, ђеда којег се није нагледао отац, мене који оца памтим како презире ту дивну букову шуму више затрављене набијаче…

Оставио си га да живи како би растао гледајући где зелене гране о које си му обесио оца, стабло уз које си му преклао ђеда, корен под који си му бацио недокланог брата…

Не уме ни од да мрзи, Србин је, не мрзи он ту шуму но не може у њу јер свако је дрво крст рода мог.

Пожалићу свачју жртву, но хоћеш ли ти пожалити што о задужницама палимо воштанице у јаруагма, шљивицима, багремарима, крај штала и изби, уз камен, поток, стотине јама и тек понеки гроб?!

Србин сам, хришћанин, светосвац, не умем да мрзим, срећан сам кад има гробова, хумки, споменика, фотогрфија на њима, презимена, кад не називамо њиви и ливади претке…

Хоћеш ли пожалити род мој?

Хоћеш ли пожалити што је твоја крв толико мрзела моју да мајке нису стизле деци да дају имена пре него што су…

Србин сам, хришћанин, светосвац, страдалник, родослов је мој тек четири имена, свако дато у сећање на несећаног…

Пожалићу свачију жртву јер крв је крв кост је кост, гроб је гроб, а ја сам Србин, рађамо се да би се сећали и живимо да би живела та четири имена, но не мрзим те…

Ти можеш својим шумама, њивама, ливадама, потоцима, кршевима…нису гробна, а како ћу и куда ја кад олистају гране најлепше буковине до шумом на задушнице, да целивам кору ко споменик, да корењу шапућем имена док палим воштанице…

Хожеш ли пожалити род мој, гробове тек надланице велике, роптај недокланих, главе бачене низа стране да их звери развуку у брлоге и јазбине..?

Хоћеш ли пожалити моју крв, месо, кост, ципелице ко длан, месеце што нису стасале ни у годину..?

Србин сам, страдалник, вазда на крсту и са њим, ма ли у теби толико човека да откријеш шта ти је ђед исповедио оцу: на којим су ми ливадама, њивама, житиштима, шљивацима, потоцима…гробови?!

Хожеш ли пожалити што си у име своје крви пролио реке моје?!

Реке и све притоке, брзаке, понорнице, студенице, сваку си ми воду распорио, раздробио, обезглавио, силовао, недоклану оставио да ропти коритом…

Знаш ли шта је геноцид пре него што преломиш прео усана тако шта?!

Геноцид је, нежаловни створе, кад се вазда кућиш на спаљеном темељу, кад четири имена чуваш ко завет векова прошлих за векове будуће, кад се радујеш где имаш гроба, кад си Србин, рођен да тихо газиш њивама и ливадама јер ништа њима не рађа ко кости праотачке…

Када жене познаш по црнини, кад ти је у нткасни под иконом вазд снопље воштаница, кад за славу натачеш флаше здравица онима који их подићи неће…

Пожалићу свачју жрту јер Србин сам, не међим крв, месо и кост, но можеш ли ти пожалити…себе што жалити не умеш?!

Песмом се буде твоје шуме, моје су све од опела, пожалиш ли кад због тога или сеириш кад олистају незнани гробови рода мога?

Вазда на крсту и са њим, а ти?

Србин сам, страдалник, презрео бих себе кад бх се сузом твојом умио, а пожалиш ли ти род мој док своје жито заливаш ибрицима крви моје крви..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Жене у црном

Ђавоља је ваша црнина, мучене сатрапе!

Плаћена је ваша жалост!

Купљене су ваше душе!

Ваше су очи бездани мржње, страшне понорнице, змијарници…

Ничега у вашим погледима! Вртаче и вирови.

Усахле и пресахле јаме.

Пуста корита река суза што сте исплакале у мржњу рода свог.

Ђавоља је ваша црнина- црни барјаци у славу погани којој служите, крајпуташи зла, „плаштанице“ звери чије су стопе ваши трагови…

Није ваша црнина жаловна већ јадовна!

Јадом поштапате ту кост сраслу с кожом у обличје људи, али с људским ви немате ништа!

Презрели сте човека у себи, презрели распеће, благослов крста заменили клетом тескобом да себе носите на себи ко казну, непокајни грех, богазу којом лутате, саплићете се, падате, пузите, грабите пружене руке не желећи спаса већ да их повучете за собом у међуречје крви рода свог…

Чујете ли стршне крике преклане српске деце?!

Чујете ли како дозивају мислећи да су Жене у црном- мајке у црнини?!

Чујете ли мајку, Српкињу, где дозива силовну кћер?!

Силовану, преклану па наново силовану!

Колико кошта да не чујете?!

Колика сребрњака да поганим стопама прегазите гробове, погасите воштнице, поведете ђавоље коло у шуми крстова, нагоните чопоре курјка да се напоје на коритима врисака, суза, крви, вапаја, молитви рода вашег који није род ваш?!

Презирем вас!

Искрено и без икаквог срама- презирем вас!

Презирем себе што уопште нешто осећам према вама, јер ништа сте до црни барјаци потопљене лађе својега палог господара!

Бродите дном, муљем, блатом, плимом зла и осеком душа…

Презирем вас јер ваша црнина није жаловна већ свадбена, бедне невесте крвника рода свог који вам није род…

Жене у црном- мучене удовице душа, очију безданица, суза исплаканих за зверима на гробу рода свог…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Правда…

Не убија неправда, већ правда!

Подкупљива, подмитљива, подводљива, удворичка, бесрамна, страшљива правда!

Правда на меру.

Правда за понети.

Правда на распродаји.

Правда за богате.

Правда за сиротињу.

Правда за развртнике.

Правда за смерне.

Правда за фукару.

Правда за честите.

Правда по препоруци.

Правда на рате.

Правда на сат.

Правда на дан.

Правда у прљавом хаустору.

Правда на јахтама.

Правда на кокаину.

Правда за моћнике.

Правда за њихове пријатеље у сепареима.

Правда за убице.

Правда за жртве.

Правда за неправду.

Не убија неправда већ правда.

Неправда је тек ситни дилер што ради за правду…

Пропали зависник што за рачун Јустиције штекује олош по сгурним кућама…

Србија је жртва зверског породичног насиља, натерана да моли крвинке за још преломљених костију…

Децо, анђели, мученици нераскрилаћени- не дозволите себи да нам опростите, јер тако је лако постало помирити се са правдом да смо и неправди постали мрски и огавни!

Ваши су гробови летњиковци правде.

На њима одмара вребајући плен, следећу жртву, још један бели ковчег да са њим покопа истину…

Правда је курва што се децом куне у честитост и поштење!

Не својом, туђом децом, туђим гробовима…

Хумкама на којима је побола шипку и мазно се увија око ње…
Хумкама ко сепареима за богату клијентелу и њихове разуздане битанге…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Покажи ми гробове своје Црне Горе и ја ћу ти поверовати да постоји

Зашто бих ја теби, авети, доказивао да јесам оно што сам, но хајде ти мени докажи да ниси оно што јеси?!

Хајде се ти успи до врха тог видиковца опсена и лажи па ми покажи ту Црну Гору без свете Српске православне цркве, без Немањића, без Његоша, без Острога, Мораче, без гробова, без земље и неба…

Ето, само ми покажи гробове своје Црне Горе и ја ћу ти поверовати да где постоји!

Хоћу, богами, но не знам у шта ћеш показати покушавајући да ме слажеш?

Откуд гробова онима који нису рођени, онима који не постоје, они који се нису могли упокојити јер ни живели нису?!

Не може нешто чега нема имати почетак и бескрај, но само крај, а то вам је, брате- разбрате, једино знамење!

Нисам срећан због тога, никако нисам, напротив- братски сам тужан.

Нема радости гледати где ти пала браћа бауљају по коприви и трну кријући се од сунца, јер постоје само у тмини греха ко вере у безверу.

Тужан си и ти, знам, но куд ћеш и коме то признати?!

Себи?

Најтеже је то! Најгоре ће некдашњи ти осудити и омрзнути овога тебе што га прогна у беспућа дукљанске нахије безречја, безличја, беспамети, беспогледа, безгасја, бесмисла…

Хајде себе кад се сретнете убеди да ти није корен што јесте!

Да ти није вера која је!

Да се одричеш мајке и оца што су те Господом благословили у цркви која није твоја?!

Да си праотачко огњиште преметнуо у избу, а избу у дом некаквог новога себе и још новијих праотаца!

Убеди да вам је икона дуплерица из какве опскурне штампе, слава пјано вашариште, литургија насукана барка у флаши испијене брље, опело страшљива цика и дрека „попова“ надничара у „богомољама“ од омара, стрњике, шута, срче…

Убеди да је олтар шака опушака…

Покажи ми, рекох, небо и земљу твоје Црне Горе, али да није од кеса и ђубрета заробљених ветром на гранама мојих букви и храстова.

Покажи ми земљу, али не утискуј прстом ка мојим ливадама што се планином пењу све до свода небескога!

Покажи ми своју цркву, веру, свој Ловћен, али не на темељима мојих, већ темељ векова прошлих и будућих што се срећу, здраве и тихују у њима, баш као у цркви где те мајка и отац благословише Христом- Богом!

Покажи ми било шта твоје а да није моје, па ћу ти ја показати све моје што је и твоје!

Схвати, трајеш једино у мржњи према свему мојему, али трајати се не може довека. брате пали!

Довека се може постојати, а постојаћеш само док постојим и ја, јер можеш ме и проклињати и протерати али ти моја Црна

Гора чува збег кад ватре сагоре то Милогорје од секундарних сировина.

Моја Црна Гора је и твоја, но ја ти не морам доказивати колико јесте, ено гробова да покажу уместо мене, но хајде ти, разбрате, пронађи неку за коју ћеш ме убедити да није моја, али немој нестати ко копрена и сновиђење упирући се да докажеш како прашина може одолети ветровима…
Михаило Меденица   

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Познаш ли нас, Видовдане?

Помаже Бог, Видовдане!

Бог вам помогао, децо! Чији сте, сирочади тужна? Куд то лутате у ове касне сате?!

Теби у сусрет, часна старино! Чујеш ли да ти певамо? Славом те дочекујемо, деца твоја…

Ако сте деца моја што вас не видим? Ако ми певате зашто вас не чујем? Ако ме славом дочекујете зашто се оволика тмина навукла, нигде сванућа? Што даље ходим мрак ме све гушћи опседа…

Зора је, старино часна. Зора јасна и далековидна. Ево се читав свод плави ко Симонидине очи ископане…

Да је зоре, децо, ја бих моје Србље видео!
Да није ове проклете тмине што граби за очи, гушу, бије о ноге, кичму ко стотине љутих брава, јасно бих чуо где деца моја певају!
Да сте Срби, славом би одавно изашли преда ме да разгоните мрак…

Срби смо, Видовдане! Славна сирочад божура с Газиместана. Потомци причесне Ситнице и Лаба. Стасали у наручју васкрслих очева. Свак исповеђен у Самодрежи пре него што је и зачет… Заклети у Господа, жива распећа…

Познао бих своју децу, да јесте деца Видовог дана.
Чуо бих вас да гласа немате.
Дозивате име Господње а лутате Косовом и Метохијом ко надничари на својему…
Божури узмичу од вас.
Најмите ветар да вам развије барјаке…

Срби смо, Видовдане, јесмо! Симеонови и Савини! Лазареви и Милошеви! Мишићеви и Милункини!
Кошара и Паштрика…

Ако сте, где су вам Призрен и Пећ? Грачаница и Ђаковица? Велика Хоча и Приштина? Дреница и Бајгора? Шара и Коритник?
Зашто не сијате Лазаревом и Милошевом главом већ туђим сунцем?
Где вам је небо за коју вам очеви Стефан и Харитон нису пожалили главе?
Где вам је земља окоштала од страдалника за вечност вере ваше?
Где вам је корен кад вас лепет гаврана баца ко суве откосе?
Где су вам манастири кад поњаве целивате ко кивоте а лаж ко мошти..?

Отеше нам звери, Видовдане! Дошао Ђаво по своје и…

Ђаво на гувну Господњем?!
Дошао је ако сте га дозвали, сам на Господње не сме!
Дошао је ако сте се неба одрекли зарад јалове земље и свете земље зарад плавога покрова за који вас убедише да је једнак небу…
Не могу звери отети шта су крштени намерени да не дају!
Не могу звери Србиново док год је Србин животом заклет да од смрти не страхује!
Не боли Србина смрт, већ живот што траје ко казна до пуке смрти!
Не најми Србин шаку слободе да би се кућио што даље од огњишта!
И тамница је дом ономе ко ланце ко знамење носи…

Не можемо, Видовдане… Не можемо ништа, веле…
Не дају нам…

Да вам је само видети Срба знали би да се не може само оно што се неће!
Да ми је показати вам их, да видите како падају за гробове пређашњих да би било колевки будућих!
Отели су вам оно где су вам руке биле јаче од вере, где сте сванућа дали за пуке зоре, где сте заметнули трагове да вас потомци немају куд пратити, где наричете над умрлим уместо да славите васкрслога…

Јесмо Срби, Видовдане! Јесмо, ево погледај доле, познаћеш нас, само погледај…

Да сте Срби не бих морао гледати доле, међу мравињаке и кртичњаке, већ у небо над светињом што вам је ко крштено рухо од Бога остануло!
Да сте Срби познао бих вас да вас не видим!
Да сте Срби не бисмо крадом сретали већ наздрављали Дримом и Бистрицама…
Да сте Срби нема тог одрода који би вас могао слагати како немате ништа тамо где једино имате све!
Да сте Срби не би вам продавали ветар да развије барјаке, маглу да не видите где вам потомци машу, будућност којој ћете се сваког дана правдати што вас нема у прошлости, вечност која ће трајати колико ехо лажи да је о вечности реч…

Видовдане, куда ћеш, сачекај, ми смо…

Ја никуда, децо пустахије, то ви нестајете у вери да се Видован слави и дозива ко шаторска певачица!
Да сте Срби живели би Видовданом, залуду би зверима и несојима било да отимају ил метре отето- вера би вам била јача од руку, а из вере вам нико ништа отети и издати не може!
Где вам ломе прсте вером се држите- где вам сломе веру и лепет крила лептира ломиће вас о стење ко најцрња олуја…
Видите ли где Србе реците им да их чекам на…знаће они где, не морате им рећи ништа…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара