Небеску за „летећу“ Србију…

Лепота је, што оно кажу, у оку посматрача…
У мом небеска Србија није мит, напротив, божанска је, света и успета до самог Господа, бескрајна и безвременска, сва мирисна од тамјана, опевана и опклана, непокорна, покајна, оркилаћена, анђеоска, животна, сва од копрене витлејемске ноћи и хиландарских јутрења…
У твом је оку, Александре Вучићу, канда “небескија”…
Небеска до апсурда, но шта су апсурди до твоји јатаци!
Једино те у њима има, у њима трајеш, у њих си повио Србију ко бескућника у рите убеђујући га да му беда тако добро стоји…
Твојом ће небеском Србијом тутњати летећи аутомобили, чујемо!
Претпостављам да ће некуд слично и овај метро, крај десетине распеваних фонтана, милијарди инвестиција које стижу на летећим ћилима, благостање из чаробне лампе и раст пензија које стиже са Штрумпфовима и вилењацима..?
О чему ти причаш, човече, и што је још горе- чему то верујете, људи (није мали број оних који заветрину нашли у Вучићевим апсурдима)?!
Раскрчмили сте земљу ко пијани биртијаши- белосветске уштве господаре нашим богатствима!
Распродали сте све, и душе (мада им је цена мизерна) свакојаким макроима које сте посадили пред камере и представили као апостоле, а сви до једнога апостоли јада!
Издали сте, безочно, у даху, најсветије што имамо- Косово и Метохију, а сад би да нас лажју возаш летећим аутомобилима?!
Ваздуплоховима издаје и обмане! Некаквим икаровским “крилима” ка лажном сунцу, а не видиш, муко, ова предивна анђеоска којима је Србија окрилаћена одавно!
Лети она, неверо, Грачаницом, Девичом, Дечанима, Зочиштем, Гориочем, Соколицом, Самодрежом, Архангелима, Љевишком, Бањском, Будисавцима…вековима већ, но то је за тебе мит с којим ваља ракрстити и покрстити се апсурдима на твом “Јордану” из канистера и канализације…
Визајте се ви, безверници, летећим аутомобилима колико вам воља вашим небом сатканим од дима и чађи згаришта у које премећете Србију!
Маните се ове светице наше, ове за коју велиш да не тражиш територију већ права за Србе на заветној светињи!
Нема права без територије, несрећниче!
Нема, јер права су нам исписана у стопама, колевкама, гробовима, јече клепалима и ветровима с Проклетија, Паштрика, Кориткика, Шаре, Бајгоре, Звечана, Голеша…
Ветровима што их чини лепет крила Србије!
Анђеоским, вечним, нераскрстивим, неразграничивим!
Само се ти возај твојом “небеском” Србијом од апсурда до лажи и натраг, ове се милоснице мани више!
Само ви ваздуплоховите бесциљем, оставите се нашег неба- не можете ви њиме, за вас је васкрсла Србија тек гужва на друму…
Вашим се небом обрушавају потпорни зидови- наше је небо потпора вечној и благословеној Србији!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Pismo podrške grdeličkog brda

Najdraži predsedniče, reših evo i ja da ti se javim pismom podrške, u svoje ime ali i ime svih brda, planina, brežuljaka, potoka, reka, livada, oblačića, veverica, crvčaka, dabrova, nosoroga, slonova, žirafa, lavova i ptica koje te nesebično podržavaju i iskreno vole, pa se često noću okupimo i u medvedov mobilni zaurlavamo: “Aco- Srbine, Aco- Srbine…”, tako da odjekuje čitava Grdelička klisura!

Kad pomenuh ptice zamolile su me da ti u njihovo ime napišem da otkad si ti na vlasti broj selica se smanjio za 86 odsto, jer zašto bi odlazile na jug trbuhom, odnosno, kljunom za kruhom kada su konačno ovde pronašle perspektivu, posao, sigurnost i budućnost za svoje ptiće!
No, da se vratim na ono zbog čega ti ja, skromno i nedostojno grdeličko brdo pišem, šetajući baš kao i ti dugim besanim noćima po klisuri, obilazeći zatvorene knjižare, muzeje, biblioteke i radove na Koridoru 10.
Želim da iznesem takozvanu brdsku samokritiku, da začepim usta dušmanima, da javno i glasno kažem- ja sam kriv za sve, bio sam zaveden lažima kočničara reformi, pod očiglednim dejstvom opojnih droga i alkohola koji sam konzumirao direktno iz flaše sedeći na hladnom betonu, ali sada je tome kraj, sad znam, sad shvatam, sad kao jedino brdo član SNS-a ne želim više da budem deo problema već rešenja, a jedino rešenje je ono koje si ti, voljeni predsedniče, vizionarski ponudio: “Ako neće breg k Muhamedu- ruši breg, bre!”
Ko sam, bre, ja, pitam se, da kočim napredovanje Koridora 10 i da se onako bahato kao svaki strani plaćenik, domaći izdajnik i narkoman svako malo obrušavam i klizim- Skadar na Bojani?!
Ne! Ne želim više da učestvujem u prljavoj manipulaciji onih kojima ništa nije sveto i da se zbog mene period očekivanog blagostanja pomeri za još dve do dve i po godine- podnosim neopozivu ostavku na funkciju brda u Grdeličkoj klisuri i odlazim!
Nema potrebe da me minirate i rušite, učiniću to sam, brže- jače- bolje, jer i treba da me nema negoli da ovako usporavam put, tačnije, koridor Srbije ka EU i povećanju plata, penzija, džeparca i bakšiša konobara u kafanama duž klisure ali i čitave Srbije!
Ako dozvoliš, obožavani predsedniče, citirao bih Aleksandra Martinovića: “Bio sam magarac”, bio sam izmanipulisano brdo koje je nekima služilo za besramne napade na tebe ali i tome je kraj- ovaj magarac od brda će se koliko sutra obratiti medijima i sve priznati u kamere: i ko me je plaćalo da klizim i rušim one veličanstvene potporne zidove od marcipana, koji su to izdajnički elementi i kompletni idioti dolazili pod okriljem noći, pod fantomkama i sa “bejzbolkama”, da me potopkavaju i ruše, kako sam od Soroša primao novac za nepočinstva koja sam činio, ali ne od onog Soroša koji ti se uselio u kabinet, taj je ekstra lik, već od jednog drugog koji finansira kočničare reformi, i na posletku- ako treba sve ću ponoviti na poligrafu u “Zadruzi”, ukoliko možeš nešto da učiniš po tom pitanju, voleo bih da uđem jer ko nije tamo kao i da ne postoji, a i želim da se kao i ostali učesnici predstavim Srbiji u najboljem izdanju i pokažem koliko si za svog dosadašnjeg mandata učinio za brda ulažući u naš razvoj, pa statistički već postajemo planine, mada naoko deluje da opadamo ka brežuljcima, ali lepota je uvek u oku posmatrača, a u tvom oku je skrivena sva lepota Srbije, baš kao što si ti najveća lepota u oku svih nas brda, reka, potočića, oblačića, veverica, kuna, skočimiševa i da ne nabrajam dalje, potrajalo bi ko Vulinov raport samom sebi…
Eto, naaaaaajvoljeniji predsedniče, toliko od mene za ovaj put, već sledećeg ću ti pisati kao brdo u ostavci, odnosno, ravnica kojom će ponosno protrčati ne samo Koridor 10 već i njih još 17, jer kad ti uzmeš flomaster i staneš pred mapu- putevi i koridori samo vrcaju…
Što se ono kaže: “Kad neće Muhamed k bregu- breg će k Muhamedu”, tako da čekam prvi naredni miting da se osvešćen i napredan obratim narodu s bine i da zajedno s medom, vukom, tigrom, nosorogom i lamom ponosno viknem u mobilni: “Aco- Srbine…”!
Zauvek tvoje brdo iz Grdeličke klisure! Pardon, brdo u ostavci a već za koji dan ravnina ko pogled Maje Gojković kad ne može da seti iz prve u kojoj je stranci…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

„Живот је такав“…

Не, Александре Вучићу, није “живот такав” већ сте га учинили таквим да је од њега остало тек наличје које се отужно назива животом!
Ти, ова твоја апокалиптична пошаст, и они пре тебе (мислио сам да од “жуте” куге горе нема, али не лези Вулине…)- учинили сте да се пасјалук зове животом, да је беда свануће а јад смркнуће.
Нема смрти без судњега дана али мора ли сваки дан бити судњи, па ако човек претекне ето разлога за “радост” док изјутра наново не ожали себе, за сваки случај?!
Да си шта друго рекао, да ништа ниси рекао поводом погибије тројице радника (зашто се заборавља онај несрећник из Лучана страдао на градилишту јуче?!) било би човечније од тог несојног: “Живот је такав”, па још то покушаш да оправдаш страшном лажју како у Америци на сваких десет секудни погине по један перач прозора (срачунај следећи пут пре него слажеш, доћи ћеш до геноцидне бројке, човече)!
Можеш ли уопште да се сетиш колико је за ових шест година ваше паклене власти “живот био такав”, и то вам је, нажалост прошло (код људи, код Господа неће): од пада хеликоптера и седам хумки до петорице сиротих грађевинаца погинулих у минуле две недеље?!
Знаш ли колико их је још, или то иде на биртијашки конто сатрапске власти под ставку: живот је такав, јбг?!
Јел “живот такав” што не стижемо да сакупимо бедних новаца довољно и на време за све оне анђеле што им родитељи јецају уз постеље ослушкујући дишу ли још?! Јел “живот такав”?!
Јел такав што злочинци бесрамно звани “газдама” отпуштају оболеле жене да мањкају ко пашчад некуд ван круга фирме, да им не ремете радну дисципину док ко следећи не падне ко сноп па му се смрт зарачуна у неоправдан изостанак с посла?!
Јел “живот такав”?!
Јел такав што је старост постала проклетство?! Што је превалити седамдесету годину клетва, што је бити пензионер осуда на најтежу робију без права помиловања?! Јел “живот такав”?!
Јел такав што болесни моле за смрт, вапе да их живот остави на миру, да престане да се иживљава, да их не прогони више…
Јел “живот такав”?!
Јел такав да хероје минулих ратова свакодневица држи за таоце? Да су у биткама имали више смираја неголи у “миру”?!
Јел “живот такав”?!
Јел такав да нам најумнији одлазе док твоји “за понети” докторанти и експерти глупости седлају Србију ко товарну рагу на умору?! Јел “живот такав”?!
Јел такав да се детиње жеље разбију ко талас о хриди на родитељско “немам” и “не могу”?! Јел “живот такав”?!
Само да си оћутао, саго главу, узадхнуо оно твоје научено, лажно, човечније би било од безљудског: “Живот је такав”!
Није, Вучићу, није такав, бруко!
Живот је најлепши дар од Господа, а “такав” је постао јер сте га преметнули у ђавоље бреме!
Е, такав је живот! Оно наличје за које убедисте овај кукаван народ да га зову животом док га не одробијају…
На условни отпуст имају права само они који се “покају” и придруже тој секти Алекових сведока!
Остали, остали имају права да се надају како нови дан није онај судњи и да се радују ако претекну, већ сутрадан наричући за собом, за сваки случај јер никад се не зна кад “живот је такав”…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Lektira…

Keve mi, profesore, trudio sam se da pročitam Anu Karenjinu tokom raspusta, ali ne mogu da Vam opišem koliki je to smor od knjige!
Mislim, gotivim ja to: ljubav, patnja, tragedija, dobre ribe, šmekeri, ali garantujem da bi se i Tolstoj smorio posle četvrte strane pisanja da je u njegovo vreme postojala „Zadruga“!
Šta više, garantujem da bi matori batalio pisanje i prijavio se za novu sezonu jer, realno, ne moraš toliko da se cimaš i pišeš čitav život kad za nekoliko meseci možeš da postaneš klasik ko Lepi Mića, na primer, ili Kristijan koji je, priznaćete, jača faca od grofa Vronskog a i realno iznabadao bi onog Levina na keca, izuo bi lika iz patika, ne bi mu više palo na pamet da se širi i mangupira, nema kod Kikija mesta za moralne dileme i slične glupsti- nabod u glavi i ćao!
Zapravo, na neki način i jesam pročitao tu Karenjinu jer nema teksta o Kiji, Slobi i Luni koji nisam zgutao u dahu, a priznaćete, to mu dođe skoro isto: dobra riba se zaljubljuje u oženjenog lika, on s njom prevari ženu, takođe vrh ribu, onda produkcija ubacuje i nju u rijaliti i napravi opšti haos, brate profesore, pa ni Dostojevski ne smislio jači trip sve i da je pisao zgutan „ekserima“ ili navaren ko Đekson…
Zipa sad, profo, znači sve isto ko u Karenjini s tim što ni jedna od ovih ribica nije bolid da skoči pod voz zbog ljubavi kad im se već ukazala šansa da zarade brdo keša na blamu koju su doživele, a šta je malo blama u odnosu na slavu i lovu koju su uštekovali, eeeej?!
Naravno, tu nije kraj- dok je Dostojevski smarao na 864 strane da bi na kraju roknuo tu Karenjinu pod voz, a mogla je da postane, fakat, vrh starleta i da pali iz rijalitija u rijaliti, u ovom slučaju je produkcija genijalno rešila da dramu nastavi novom sezonom klasika, i to još da pojača čupri likovima zbog kojih bi i Dostojevski prsao ko bas i odlepio ko Era Ojdanić za klinkama!
Ulazi Stanija, brate, Stanija! Pa da su ti nabeđeni ruski klasici znali za takvu ribu znaš kad bi se smarali piskaranjem- nikad, brate, nikad!
U stvari, možda bi i pisali ali ne onako smarački već da čovek stvarno uživa čitajući, tipa: Stanija i Karenjina se nešto pokačile oko šminke i toga koja je kojoj maznula tangice a onda se i iznabadale u bazenu i jedna drugoj pokidale gornje delove kupaćeg na oduševljenje gledalaca…
Brate, već vidim ekipu: Dostojevski, Čehov, Turgenjev, Tolstoj…kako se šibaju oko Lune i Kije, a onda uleće gorepomenuti lik iz klasika devedesetih- Kristijan i postrojava gerentologiju da rade hiljade i hiljade sklekova i hiljade i hiljade trbušnjaka, hahahah…
Da me ne shvatite pogrešno, profesore, zakon je ova književnost kojoj nas učite, knjige jesu gotiva, keve mi, naređaš ih ispred fotelje da imaš na šta da podigneš noge, pa daljinski u ruke i pet- šest sati lektire dnevno…
Jedva sam čekao početak nove školske godine, svega mi, gotivno se gađa sa početkom nove sezone „Zadruge“, tako da jedva čekam pismene iz srpskog da razvalim teme ko Miki iz Kupinova nameštaj po vili, hahahhaah…
Nestrpljiv sam da konačno radimo Dostojevskog, snimio sam da je pisao neki „Zločin i kazna“ i „Idiota“, biće toga u rijalitiju, brate, onoliko, trebaće mi dve vežbanke da opišem sve idiote, njihove zločine i kazne produkcije koje će da popasu…
E, da, taj matorac je zabo i neki roman „Kockar“, zipa kad se tako preziva Kija, slučajnost, nema trika, garantovano je nešto na foru: lepa stjuardesa, muž narodnjak, švalerka blogerka i opšti haosu u kojem se više ne zna ko kome uleće u klonjaru dok se tušira i ko je koga priveo u mrtvi ugao gde kamere ne snimaju…
Stvarno počinjem da uživam u ovoj književnosti, keve mi mile, razmišljam čak da po završetku nove sezone napišem vrh klasik „Zadruga- Ana Karanjina i ostale cupi“, pa da neki novi klinci sutra znaju da cene prave vrednosti i uživaju u knjizi koja, ponavljam, jeste čovekov najbolji prjatelj, ako je već toliki bolid da lista stranice umesto televizijskih kanala…
Jbg, na žalost valjda ima i takvih- siromašnih duhom, sve bi to Kristijan naučio da poštuju klasike!
Nabod knjigom u vugla, pa da vide šta je „Mali princ“ kad se osveste…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

“Највиша цена” коју Србија треба да плати је твоја- издаја!

Не, Вучићу- Србија није изгубила рат на Косову и Метохији 1999. године и нема због чега да плати “највишу цену”, како срамно и без трунке образа велите!
Српски војници и полицајци су одбранили сваку стопу заветне светиње!
Свака стопа заветне светиње је крштена крвљу наших јунака!
Те стопе би требало да су Вам светиња, свака од њих је међа Србије, свака од њих је јаук мајке за херојем који је знао шта брани и због чега не узмиче ни педаљ!
Због чега се неће вратити мајци, због чега ће га дете памтити само по слици са мермера сраслог до небеса, због чега неумрла деца див- јунаци, анђели, још стражаре на Проклетијама и Паштрику…
Знате ли уопште да је на тим светим планинама остало тела наших јунака?!
Знате ли шта су родитељи сахранили- сећање, спомен, надање да им деца нису пострадала како им нико више не би дозвао: “Помаже Бог, јуначе!”
Значе ли Вам ишта ова света имена: Јагуар, Леовац, Крунослав, Тибор, Нинослав, Славољуб, Шумар, Бранислав, Груби, Рале, Песник, Ћале, Дозер, Пезос, Аљоша, Цицибан, Микица, Марић, Дража, Шмиги, Алберт, Слађана, Влада, Божо, Панта, Доктор, Дејан, Илија, Остоја…стотине их је још, хиљаде витезова који су пострадали за најсветије што имамо, јер и они који су се, Богу хвала, вратили из најтежих битака данас страдају од Ваших речи издаје из подле заседе…
Ви сте, мизерни политичари, изгубили рат водећи га као сваки дезертери из “ровова” тапациранх кабинета- ВОЈСКА И ПОЛИЦИЈА СРБИЈЕ НИЈЕ, и никада се више немојте раскусуравати њима, није то бедна ситнина ваших удворица већ ТАПИЈА на вековну ТАПИЈУ Србинову на благодат овоземаљску и цартсво небеско- Косово и Метохију!
Ви и све потоње политичке конкубине, па опет све до Вас- ви сте изгубили мир за који су хероји падали не жалећи ни за чим без за још даном, часом у борби, водећи се сви до једног оном Лазаревом: “Није важно колика је сила што удара- већ колика је светиња коју браниш!”
Бранили су и одбранили су је, Срби, Мађари, Хрвати, муслимани…знате ли и то?!
Знате ли да су једнако падали за светињу знајући да је и њихова?!
Знате ли да су браћа Руси јуришали Паштриком ко да праг дома свог бране?! И јесу бранили! Знали су и знају оно што Ви тако презирете!!!
Реците Милошу Ћирковићу да смо изгубили рат и да због тога “плаћамо највећу цену”!
Знате ли ко је он?
Ено витеза још брани Пећку патријаршију.
Јатакују му шуме, ветрови, Бистрица…
Ено га у трептају сваке воштанице немањичких метоха, чека нас, узмиче хајкачима скривен у облацима…
“Ви идите, ја нећу!”- није ли нас тим заветом закрстио да никада не помислимо како Косово и Метохија може бити било чије до Србиново и Божије?!
Неће Србија платити највећу цену због “изгубљеног рата” већ Ваш издаје!
Србија је и превише крвљу плаћала да јој се међаши виде с небеса, довека…
И превише да их Ви данас потрли у црвену флеку коју ваља спрати брзаком издаје!
То је највећа цена коју ће платити- издаја!
“Ви идите, ја нећу!”- нека Вам ове речи буду једини аргумент у преговорима о непреговорљивом!
Давно смо се ми на Косову и Метохији разграничили- на Христову војску под светом земљом и оном на њој, друге подел ту нема и не сме је бити!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Шта ћеш тамо где „немамо ништа“, Александре Вучићу?!

Шта ћеш на Косову и Метохији, Александре Вучићу, кад тамо “немамо ништа”?!
Идеш нигде да онима који су ништа објасниш како ће једино разграничењем постати нешто- туђини на својему довека!
Повешћеш дежурне махаче да ти кличу док безочно лажеш сираке тужне како је за њих најбоље оно најгоре- да постоје али да не трају. Да тињају на заветној “туђини” док их не подјарми заборав, трн, несвршене летине, пусте колевке, затрављена гробља…
Велиш да ћеш тамо где нога српског државника крочила није, у далека и заборављена села- одакле ти помисао да си државник, јуначе потемкиновских ходочашћа?!
Државник који им иде у “положајнике” да им отме државу!
Да их утеши како си им пронашао стратешког партнера за докапитализацију векова на огњишту- издају?!
Шта ћеш рећи старцу кад стане пред тебе и ћутке те прострели погледом?
Хоћеш ли тим очима пуним Србије објаснити како се то видик рзграничава, како ћете то негде на хоризонту повући црту докле је Србија а одакле мит?!
Знаш ли да те очи не гледају у тебе већ у теби непојмљиве даљине где се Србија за вјек- вјекова окумила с Господом Косовом и Метохијом!
Не знаш, наравно да не знаш, то су тек очи за тебе а не збег непролазности у трајању.
Те боре, прст дубоке, нису тек тежачке споменице већ пречице до Грачанице, Самодреже, Дечана, Зочишта, Гориоча, Богородице Љевишке, Светих Архангела, Соколице, Девича, Будисавца…
То су, неверо, корита Дрима, Ибра, Ситнице, Лаба, свих Бистрица…
Шта ћеш рећи старци у црнини на прагу обезглавњеног дома?!
Да ће разграничењем минути бол? Да ће нестати гробова синова? Да ће задушнице преметнути у покладе?
Да ће црнина временом избледети да сунцу разграниченог неба…
Налетиш ли негде на старину у шикари витомиричког гробља где сакупља расуте синовљеве кости објасни му, молим те, како да их разграничи?! Шта сина да остави тамо где немамо ништа а колико да понесе у Србију?!
У ствари, немој! Ако остави шта опет ћемо и тамо где “немамо ништа”- имати нешто а таман сте лепо оваплодили лаж, најгнуснију лаж, како нам ваља радовати се ако све дамо за још нарамак вам пусте, обезбожене и голе власти!
Објасни тамо где ни један српски државник пре тебе није крочио како се бориш за трупац Душанових шам- дудова које си сатро и уметрио!
Објасни како се не заносимо да ће нам ико дати читаво Косово и Метохију, јер га и не тражиш!
Не желиш га, ништа ти не значи, звона су за тебе звекети; тамјаништа опор мирис издаје; литургије, исповести, причести…вапај бескраја који ће плаћени “апостоли” надгласати јевађељима јада о вечном проклетству Србије без Косова и Метохије!
Не идеш ти тамо где ни један српски државник још био није, већ тамо одакле се ни један Србин није дрзнуо да прогна и прокаже Србију до тебе!
Чему уопште одлазиш ако на Косову и Метохији “немамо ништа”?!
Ако већ одлазиш онда застани, погледај у небо, видећеш линију која се разграничити не може и не сме- линију којом је Србија занавек свезана за свод Косовом и Метохијом, и то није мит, Александре Вучићу, већ благодат и милост Божија којом је ова дивна мученица наша вазда васкрсавала…
Потреш ли је- умираће у агонији довека, васкрсења ће остати да лутају по јаловим коритима оних река и пречица у борама старца који ће ћутке стати пред тебе загледан кроз тебе.
Загледан у оно што ти у слепилу издаје видети не можеш- Србију како без Косова и Метохије вене ко божур.
Не иште он ни воде ни сунца већ Србина да га узбере како би наново васкрсао…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 6 коментара

Pismo podrške…

Najdraži predsedniče, evo sam se, iako još nije nedelja, istuširao, isekao nokte na nogama (da tako kažem- razgraničio s njima), premazao čitav nekim ženinim mlekom za telo što sam joj još onomad kupio za godišnjicu braka pa rekoh ima li bolje prilike da se otvori nego sad- nema!

Doduše, ona se poradovala da sam se drugim povodom tuširao i da mirišem na mango jer to volim, onako privatno, mislim, ali ne, razvejao sam njenu sramotnu zabludu rečima: „Sram te bilo, zar sad kada predsednik sam na vetrometini bije najtežu ali strateški genijalnu političku bitku ti misliš na to?! Mirišem na mango u znak podrške čoveku koji nije imao vremena da čeka devet meseci kako bi se rodio već je kao prevremeno ali pravovremeno rođen (odbio da ga „babica“ okupa, sam je to učinio) uzeo flašicu s mlekom i počeo da luta besanim noćima smišljajući kako da od Srbije napravi pristojno mesto za život, ili samo mesto za život makar i nepristojno, za razliku od onih koji su izdali Kosovo i Metohiju, na šta je ukazivao gostujući u „Kockici“ odbrusivši onom Branku: „Dosta više s tim tatatatira…nema Srbija više vremena za mitove, ne postoji nikakvo carstvo u kome caruje drugarstvo, niti kućice od marmelade s prozorima od čokolade jer Srbija nema ni metra na Kosovu i Metohiji a kamoli toliko marmelade da njom oblaže kuće povratnika na vekovno ognjište, a o čokoladi da i ne govorimo! Biće uspeh ako uspemo da se izborimo i za čokoladnu bananicu, i to već otvorenu i zagriženu…“

Dakle, opomenem ja subjekta zvanog supruga da odstupi jer vanredno tuširanje i aroma manga nisu zbog nje već pisma podrške, odnosno Vas, zenico oka mog (ovog na koje bolje vidim, kupio sam neke polovne naočare na buvljaku, pa…) jer put kojim nas vodite jeste polje manga, papaje, kivija i ostalog voća koje će za dve najkasnije dve i po godine rađati Srbijom, a rađalo bi i ranije da su neki imali Vašu hrabrost da razgraniče s onim što nas sputava da koliko sutra postanemo deo Evropske unije koju smo onoliko prezirali dok smo nosili bedževe ali sad, bez tih prokletih okova na grudima, hrabro i dostojanstveno se uspinjemo na prste da dohvatimo banane koje uveliko rađaju i kojima nas nesebično hranite ko maj…ovaj, ko majka dete ostacima hrane od prekjuče!

Mislim, nije to tako čest slučaj, to samo oni retrogradni i retrogladni čine kako bi udarili na Vas, a frižideri im dupke puni!
Evo, moj lično ne može da se zatvori, verujte! Nagurali u njega neku staru garderobu, propali ormari pa se snalazimo, a kako su nam isključili struju nema bojazni da će veš zalediti.
Frižideru se u zube ne gleda, što kaže naš narod, važno je da je pun, a naši jesu otkad nam Vas je Bog poslao, tačnije, otkad ste rekli Bogu: „Odoh i od Srbije da napravim raj, a ti nemoj da praviš gluposti i da mi se previše opuštati, pratim šta radiš! Progledao sam ti kroz prste što si Zemlju i život na njoj stvarao čak šest dana, ali to ti je bila poslednja opomena!“

Moja deca nisu gladna i na tome sam Vam beskrajno zahvalan, jer, štono kažu: „Gladan je čovek sit svega“ pa smo tako i mi siti, a ponekad čak imam i osećaj da sam se prejeo, ali to je samo stomačna kila od fizikalije koju radim otkad sam ostao bez posla zbog nekog divnog deteta s dve popunjene i tri blanko diplome.
Hoću da kažem, nemam dovoljno reči da Vam se zahvalim na svemu što nemam, jer s prezirom pamtim dane kada sam imao, kada sam bio čovek, kada sam bio dostojanstven, kada deca nisu bila željna svega i kada u toj zabludi i opseni nisam imao kome da napišem pismo podrške od srca i manga.

Mislim na miris manga, dabome, što nas vraća na pitanje Kosova i Metohije, tog odvratnog mita s kojim ćemo uskoro raskrstiti, jer Vi za razliku od onih Lazara i Miloša dovodite Turke da investiraju bilijarde u Srbiju, a ne da ih razgonite topuzom na buljuke ko ti divljaci zbog kojih skoro pet vekova nismo imali nikakve investicije iz bratske Turske!
Priznajem, možda sam se malo i nagutao ovog mleka za telo, zaželeh se mleka, jbg, oprostite, ali to ne znači da mi se priviđa prosečna plata od 500 evra dok ulazim u metro i vozim se po penziju 200 puta veću od najveće što je ikad bila, već jasno vidim tu provaliju u koju nas vodite, ali dok je za neke ona poluprazna za mene je polupuna i fali još samo malo do vrha, da svi stanemo u nju, a onda će i oni bednici kritizerski videti kako je divno gledati iz potpune tame kako se negde daleko sunce rađa, nekome…

Nama sunce ne treba, i ono je retrogradni element, namerno sija samo da pomrači vaš sjaj ali se tu malo zaigralo, jer kao što su Ikar i Dedal nastradali pokušavajući da mu se približe, tako nastrada sve čega se Vi dohvatite…
Nastrada jer nije valjalo, inače bi procvetalo da je vredelo čemu, baš kao onaj dražesni fikus što ponekad govori iz Nemanjine 11 i zove se Ana!
Lepo kažu da cveće brže uspeva kad s njim razgovarate, a Vi ste, eto, razgovarali s njom pa ne samo da je uspela već je i progovorila, što je jedinstveni i istorijski uspeh za jedan fikus, i na tome sam Vam takođe beskrajno zahvalan!
Iskreno, lakše je pobrojati stvari na kojima Vam nisam zahvalan- nema ih!

Sve što sam od života želeo Vi ste mi omogućili- sve mi po kući plače, od ikona do žene i dece, a takvo čudo ni Biblija ne beleži!
Toliko za ovo pismo podrške, najvoljeniji uredniče, voditelju i gostu svih dnevnika, vremenskih prognoza i reklama za onaj preparat: „Ja sam moj narod ovem preparatom spas’la, a onda sam ga i ožen’la za udatu devojku..“
Izgleda da me ovaj mango polako pušta, odoh da nategnem još koji gutljaj i da gledam u zmajeve, štrupmfove, patuljke i dinosauruse koje ste nam opet Vi omogućili, iako su svi pre Vas činili sve da ih istrebe!

Rečju, imate moju apsolutno podršku za politiku razgraničenja- nema šta mi da se mešamo sa zmajevima i trolovima, nek oni idu u svoju bajku a mi ćemo u svoju basnu, uzdignuta čela i ušiju za štapom sa šargarepom…
P. S. Ako je taj kosovski božur toliko svet i značajan što ne prave mleko za telo od njega nego od manga, a?!
P. P. S. Slobodno upotrebite to kao jedan od argumenata za izda…ovaj, izdašne pregovore kojima ćemo dobiti više nego što imamo…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 3 коментара