Муда!

Некада се устајало на помен муда Србинових, клицало им се, вукла их је Србенда за собом, а данас…

Данас их је остало још за депилацију, евентуално.

Падале су главе ко би Србину покушао да заврне муда, сад их заврће ко хоће, новосрпска блазирана муда…

Чакшире су ђедовима биле тесне, данас су нам и ове „хеланке“ прешироке…

Ни муда- ни образа!

Све нам је добро и све нам ваља.

Што нам је мање Србије то смо већи Срби!

Косово нам је вест- Метохија ни толико.

Изгибосмо по кафанама.

Опевали смо све чега смо се одрекли.

Што нам је мање Србије то гласније певамо о њој.

Да нас ко слуша по сплавовима запитао би се како исти не потону од „толиких“ муда…

Народ смо завичајних вечери, а не завичаја.

Презиремо мученике што продају и одлазе, могли су, морали су још мало да нас сачекају, само што нисмо…

Рекли смо: „Догодине…“, где журе..?

Брже бисмо али нема онлајн и доставе, јбг!

Мало је Косова поља да га сроламо у буксне и попушимо.

Да може Косово у вену а Метохија да се пошмрче с певаљкиних сиса- јуче би већ било то „догодине“, али…

Мало је ћирилице да се „ишарамо“ по читавом телу, а децу спремамо за пеџалбаре и надничаре туђинима.

Преко леђа Његош, на грудима Острог, а у глави: како да зајебем ближњега свог.

Браћа се виђају по судовима…

Више својте на рочиштима него славама.

Бог је вазда неправедан према нама- ни пола да нам испуни са листе жеља, а ми онолико китимо иконе ко трубаче, но…

Дакле: не дамо Косово и Метохију, али ако га већ издају и отимју- сачекаћемо „догодине“, можда га буде онлајн и за доставу.

Не дамо Републику Српску, али ништа вез башчаршисјких ћевапа! Нек нам псују мајку- само нек је довољно лука и туцане паприке.

Не дамо Републику Српску Крајину- а цифрамо се колико нас је по јамама, вртачама, Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском…

Чекамо да звери саберу колико су нас поклали, непристојно је да се намећемо и мешамо, догодине ћемо и то…

Барем догодина имамо довољно, и то не дамо никоме да нам отме!

Муда, бре, муда су то- новосрпска, блазирана, скројена по мери сепареа и ових три фртаља краћих „хеланки“ у које смо се утегли.

Некада се устајамо на помен муда Србинових, ено још бразда од Газиместана до Кајмакчалана, Мојковца, Кошара, Паштрика…

Могао си да сејеш у те бразде, да залегнеш ко у ровове, лужњак да се у љих укорени, а данас…

Ни муда, ни образа, само гузице.

Оне ће остати од нас.

Велике гузице- великих Срба.

Да певају, песама барем имамо да гузице не заћуте вековима, кад смо већ ми на векове заћутали.

Чега нема- без тога се може, јел да?!

И без муда!

Све је на распродаји- само ће песме бити све скупље.

Што мање знамо шта нам је свето- то ћемо више стрпати у сисе певаљкама да нам о светињи певају…
Михаило Меденица

Литија, твоја и моја

Није Литија за нас, а противу вас!

Нећу ходати да тебе спутам већ да те позовем.

Не пожурујем те, ти одлучи када ћеш тим истим трагом- стопе су ти одавно тамо, чекају те да одмориш од лутања.

Господ верује у тебе и кад ти не верујеш у њега.

Што си тврђи у невери то ти се Господ више радује- то је она благост коју осетиш питајући се: „Откуд и чему?“

Иштеш да видиш Господа па да поверујеш у њега, а видео си га стотину пута док си га се одрицао како није дао на тебе.

Не верујеш у оно што не видиш, а хиљаде питања имаш за оно што видиш.

Тумачиш живот уместо да га живиш.

Тражиш смисао а сваки пут си утекао од смисла кад си се мимоишао са собом.

Са оним собом на распећу окрећући главу да не гледаш муку…

Није мука живети распет, но живету у страху од клина.

Не боле већ нас видају ране Христове.

Није Литија пут за мене мимо тебе, ни теби у инат, већ у славу свега што ми је дато да сачувам за тебе.

Предамном си вазда ти, презри ме слободно али не дам те- док ти у мени гледаш мртвога ја у теби видим живог Господа.

О мошти су калемљене и твоје и моје кости.

Осудио си себе да изнова и изнова доказујеш неверу, робијаш слободу…

Спрдаш се Литији а њоме си проходао када си докорачао мајци раширених руку- живоме крсту.

Сваким си новим јутром васкрсао али у васкрсење не верујеш.

Кад се задубиш у тишину и размериш колико си данас бољи од себе јуче- шта је то до Литургија?

Када некоме кажеш своје јаде и грехе- исповедио си се, а ти то зови како ти драго, Господу ти је посла тога да те саслуша и чује.

Господ верује у тебе и када ти не верујеш у њега.

И причешћен си сваким залогајем подељеним с неким, Господ је у свему што се добрим и за добро подели.

И, због тога није Литија мој пут на којем ћу доказати себе, но потражити тебе.

Себе да изгубим- тебе ћу наћи, и Господа у теби, јер верује у тебе и кад ти не верујеш у њега.

Није Литија моја више него твоја, нити је теби у инат.

Обоје смо тек камен, заједно смо манастир.

Оно што желиш да видиш како би се уверио да постоји- видећеш кад престанеш да постојиш и почнеш да трајеш.

На хиљаде питања тражиш одговор, а бежиш од одговара на само једно питање. Дођи, радује ти се…
Михаило Меденица

Камен Србинов

Кућа кљуне ко човек, једнако.

Сама. Нико ни вапаја, ни јаука да чује.

Веле: „Дошао јој час…“

Не, није јој дошао час но јој нису долазили људи.

Деца.

Исто чатмара ко мајка чека…

Сама у планини, сиротица.

И заноћи и озори на степенику загледана пут обрасле џаде…

Свије се крај хладног сулундара, скоро слепа и глува.

Сачувала је вида и слуха таман толико да назре и начује кад деца долазе, шта ће јој за више…

Мршка ветрове, снегове, папрат и трн док може, па се пусти, мучена, нек кидају, нек дробе…доћи ће деца да их поћерају…

Доћи ће час- деца никада, но лаже је планина да хоће, шта ће друго?

Привије је уза се док може, превија јој камењарима ране, поштапа је о храстове и јелике док и њима не оседе крошње и оборају коре…

Две старице без игде икога: кућа и планина.

Расле и девојчиле се заједно.

Дочекивале и испраћале.

Онолке колевке, сватове, свадбена и мртвена руха…низ џаду и уз њу.

Упокојила се џада, има томе неколко година, ал ко да им јави.

Зашто да им јави?

Куда ће деца но мртвим путем..?

Доћи ће час, ал деца…

И, кљуне тако кућа, у ноћ.

Тиху, питку и месечаву.

Само клоне глава на сулундар, сулундар зајечи ко клепало, стрчи монашко братство букава с кадилима свитаца, потоци и врела на дворење, орплови и вуци да отуже и лелечу, свели навиљци да приме саучешћа…

Брзо ће и деца, ил…

Дошла би да знају ал одавно су се скућили другде, затрпали се зидовима, нико да их чује где весело запомажу у рушевинама.

Ништа од дома нису понели у куће.

Мисли човек да је камен од камена.

Вечан сам од себе, без душе, без гласа, без плача…

Кљуне, Србине, кућа једнако ко човек.

Расују се камене кости по ливади…

Падну димњаци и сулундари- каплари и трећепозивци у скамењеном јуришу.

Мртвога камењара за стотину Кајмакчалана…

Села су Плаве гробнице…

Планине- Зејтилници.

Кљуне тако кућа чекајући…

Упокоје се џаде и стазе, стану кестени и дивље крушке у крајпуташе…

Звале су планине децу да јаве, ал телефони веле да: „Претплатници нису доступни..“

Затрпали се у зидове, весело запомажу у рушевинама…

Уснула је тужна старица. Веле дошао јој час.

Људи нису.

Што је камен Србинов отрпео- ни камен не би…

Застани где видиш да се свици роје а храстови поју, где планине огрну ноћ ко црнину, где ти се чини да ничега нема до камена…

Застани, од тог си камена- није он вечан од себе но од тебе.

Где дом кљуне- залуду се другде кућимо!

Све су то само зидови, и тамница их једнако има.

Час ће доћи где не долазе људи…

Где затраве домови и гробови- од трна ће се кројити шајкаче и опанци.
Михаило Меденица

Равноправност и остале магле

Није ово слово ни у похвалу ни у покуду патријарха српскога већ о такозваној родној равноправности, тој магли што се продаје ко свеж планински ваздух- у малим паковањима и за велике новце.

Наиме, што је више приљежних бораца за права жена- то је жена већи роб права која су јој дата као окови, уз слободу избора да се сама ујарми и утамничи.

Пардон, написах роб уместо робиња што вероватно суштиснки мења ствари: није родно равноправно, а у томе је суштина, не у оковима, зар не..?

Елем, нема већег зла учињеног женама од преваре да им ваља бити једнак са мушкарцима, јер није то жену успело корак навише, но је саплело три корака наниже, у блато где су једнаке с лошијима од себе.

Права се данас нуде ко бедна, шверцована бофл роба: на кило, испод руке, на почек…узми пет шесто добијаш гратис, ко рециклирана секундарна сировина- и посао иде одлично!

Речју, борите се за права жена чинећи све да жена изгуби највеће и насушно право- ПОШТОВАЊЕ и САМОПОШТОВАЊЕ!

Знате, код мене у брдима Црне Горе, тим забитима којима „владају“ затуцани, знојави, задригли и бездушни „дивљаци“ од давнина постоји најдивнија изрека: „Нема тежег рада од женскога дана!“

Толико је љубави, поштовања и признања у њој, толико је дивљак балкански једном реченицом за вјек- вјекова поручио да нема равноправности између жена и мушкараца јер га не сме бити: жена је оно најдивније у мушкарцу, и он у њој, док их не сведете у исто блато.

Ко ће коме пружити руку ако се даве у истом виру..?

Жена је стуб свега, а ви се својски трудите да је сведете на притку, не већу и јачу од оне којом се поштапа парадајиз…

Небу нудите право да буде облачић, и да због тога буде пресрећно.

Борите се да ослепите очи како бисте их водили јер, ето, њихово је право да не виде, јел да?!

И, наравно, увек је ту негде црква крива за све јер су те ризе и мантије покров свега доброг..?

Радујте се Богу, вери, цркви и тим ризама и мантијама, јер где су ту је и жена- Богомајка!

Роађала, или не, све једно- Богомајка је јер у мушкарцу рађа Христоса, и за свакога мушкарца жена је распеће.

А, распеће није мука, није казна, није јад, а нарочито није пука и пуста кедровина но онај идеал због којег се живот праведношћу и врлином живи.

У свакој од вас, дивне Богомајке, распет је свак од нас, и нема веће љубави у славу вечности од те.

Вечност, која је женскога рода, баш као и љубав, вера, слобода, истина, нада, песма, црква…

Волим и поштујем жену, отац сам две кћери, отац сам свих кћери, син сваке мајке и бранич сваке жене јер их не дам борцима за њихова права да буду једнаке већ нарочите!

Својим кћерима желим да буду распећа јер како ће другачије пронаћи своје Христосе..?

Не желим да буду једнаке, но нарочите!

Не желим за њих права која ја имам- зашто да небо буде сапнуто у облаке, и да даљине слави као недостижне.

Зато што смо их им ми „правим“ измакли..?

Не дозволите, вољене моје, да вам нарочитост сведу на једнакост, јер ништа са њом није једнако! Није свако блато лековито, нарочито не ово у које вас саплићу овлашћени дистрибутери муда за бубреге; од вас би да начине тарабе, а ви сте распећа.
Михаило Меденица

Почини…

Баба би села на „мошти“ старе букве,  ћутала и гледала где манитамо.

Сатима је знала да седи и ћути, чинило се ко да је никла из тог пања, ко да ће да разграна и олиста.

Сатима тако док не удари шакама о колена и подвикне: „Почините, ђецо!“

И све би тад стало.

Не само ми, изгледало је као да све стане да- почине.

Ни ветра, ни птица, ни потока, ни точка више куће, ни дима из сулундара, ни клепетуша с ливада, ни Земља у круг, ни откоса у ропцу…ништа!

Као да планине одахну и згуре се да почину.

Онолике планине а стале би у две шаке, под нокте, чинило се…

Е, то нам фали! Ту је јад свих наших јада- заборавили смо да починемо, заборавили смо шта то значи.

Није то да скрасиш гузицу и одмориш, но да скрасиш душу.

Да уставиш себе пред собом, да се питаш са собом, да видиш докле си и куда ћеш?

Починеш да себе од себе, и друге од себе, растеретиш.

Да се тишине поразговарају, да се мир намири, да се протегнеш мимо себе- од постања до вечности.

Јурцамо ко гоњени, ко прогоњени…

Данас живимо за сутра, сутра за прекосутра, прекосутра за…унапред проживимо животе, још ко деца остаримо, а ко старци пребирамо по ситнини дана, сиротиња што се муке нагледала да добра не види.

Лактамо се да стекнемо све што нам не треба, само нек га је што више па ће се, ваљда, у бесмислу наћи какав смисао..?

Деци остављамо зидове убеђени да су двори, а не тамнице…

Ђедови су нам остављали ливаде, иконе и образ.

Оставили су нам по камен да га узидамо у манастире и да се дозидамо манастирима, а ми камен у ципелу- нек жуља, нек крвари, нек очи испадају, и овако су се муке нагледале да добра не виде.

Заборавили смо да починемо…

Бога се сетимо кад га прокажемо и распнемо.

Молимо се да не чује туђе молитве.

Срећа је ако зло закуца на врата до нас.

Љубав је колико успемо да скријемо презир.

Осмех је гримаса.

И тако: данас за сутра, сутра за прекосутра, прекосутра за…ни гробови нам неће знати починути.

Куд се то рвемо са животом славећи ако га победимо..?

Заборавили смо да починемо. Заборавили смо и шта то значи.

У већим ципелама се не стиже даље…

Питај се прво са собом, човече, па ћеш и у другима чути најбоље од себе.

Искрено ћеш се себи обрадовати у туђој радости.

Нек се тишине поразговарају, нек се мир намири, нека те сутра за сутра, а данас за јуче…

Почини, Србине, вечност ти је дата да је живиш а ти се о своје кораке саплићеш.

Почини, не дај да ти уморе душу, не остаје за тобом докле си стигао, но одакле си пошао.

Ђедови су ти остављали ливаде, па јесу ли зидови једино што ће о теби говорити, прећуткујући те..?
Михаило Меденица

Ми смо вас убили, анђели мили…

Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече.

Ми који се бесни и уплакани питамо: „Како и због чега?“; ми преподобни који вам палимо свеће а дозволили смо да угасе светло…ми који никакво зло нисмо учинили осим што смо дозволили злу да чини шта хоће…

Но, храбро смо упрли прстом на кривца: „наметнуте западне вредности“, лакше је тако- све што не ваља нама је сиротима и наивнима неко наметнуо.

Не смрдимо што смо говна, но што нас је неко намазао говнима и убедио да смо тако лепши, бољи, паметнији…

Говно је лековито онолико колико смо похитали да нас њиме лече, а појурили смо ко манити плашећи се да неће бити довољно гована за све…

Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече!

Ми, народ кафића и кладионица!

Ми којима је дом постао преноћиште, јефтини, мусави мотел с краја града!

Ми који се редовно питамо: „Како си?“, а заболе нас како је ко осим нас!

Ми који о задругарима знамо више него о рођеној деци!

Ми који то толико презиремо а не идемо на починак док не видимо хоће ли каква бараба да нагузи коју старлету у директном преносу, а потом да је ваљано нашамара, тад у миру уснимо.

Гадимо се фукаре што је успела, заправо жалећи што ми нисмо та фукара!

Презиремо кукољ не желећи да будемо жито јер житу треба времена, а ми га, ето, немамо…

Дан је прекратак да не стигнемо нигде и не урадимо ништа!

Децу учимо да ће ваљати колико су боља од других, а не од себе.

Имамо стрпљења да чекамо конобара, али су нам литургије предугачке и досадне.

Све што може да се каже сабили смо у поруке.

Све паметнији телефони и све глупљи људи…

Срамота је бити фин, кротак, насмејан…

Насмејаног бесно загледају намрштени; намрштне- љути; љуте- бесни, па се насмејани преметне у намршетног да лакше одробија дан…

Шта деца виде у нама осим оног што не желе да буду?!

Радимо да бисмо куповали деци или да бисмо куповали децу..?

Купи „мир“, купи „срећу“, купи „време“ које немамо да их чујемо…

И онако ћемо се разговарати порукама…

Све због тих проклетих западних вредности које су нам наметнули таман ко курви ону работу…

А, како се то тачно нешто намеће човеку коју не пристаје да му шта буде наметнуто?!

Где је то поган западна ушла а да је нисмо призвали?!

Борба против свакојаког зла свела се на: „Нисам учинио ништа лоше, а још мање доброга“!

Нигде се ђаво није раскомотио где му човек није разместио постељу…

Дом је и онако постао свратиште, јефтини, мусави мотел, па где на челу трпезе нема човека зашто ђаво да не заседне…

Ми смо вас убили анђели, и тебе Драгане, добри човече!

Почивајте у миру, немир је за нас!

Ништа лоше ми нисмо учинили, то су они гори од нас јер боље од себе не виде…

Од своје сенке смо успели да побегнемо, а питамо се: „Како, зашто, због чега..?“

Проклете западне вредности!

Наметнули су нам их, а ми се лактамо у маси да пазаримо у свим величинама.

Нек је и кусо, нек је превелико, само нек се заграби, ваљаће па макар ничему не ваљало- и то је нека вајда…
Михаило Меденица  

Врапци и вране

Раздробим хлеба па бацим у траву и чекам…

Вазда сам волео да гледам где се врапчићи надгорњавају с вранама и голубовима, личе ми на Србе.

Малени, кочоперни, храбри- дођу по своје, ни мрву више, понесу у кљун и одлете.

Голубови се плаше врана, врапци- не, па нек им је она кљунина још толика- врабац не узмиче, дошао је само по своје…

Јуче нигде врабаца. Ни јутрос.

Вратио сам се из ноћне смене, купио одморнога хлеба што је тек стигао у смену, покидо окрајак, дробим, бацам и чекам.

Ето ових кљунатих удовица, слете подаље па полако к ливади, никог сем њих…

Растерам их и чекам хоће ли се који врабац денути, ништа!

Ни једнога, а чују се у расцветалој шикари, Србље моје.

Само вране. Све црње и све дрчније.

Махнем руком- не беже, узмакну скоком у натраг па се још љуће залете у траву.

Србље моје црвкуће, оцветала му шикара и њему доста.

Кроз цвет га не виде и кроз цвет не види- нек се вране наједу, касније ће он, кад се вране засите…

Цвет је некад оков најтврђи, но леп је, и мирише, па нек је оков стотину пута…

Но, врана је стрв незасит. Јешће док може. И кад не може више- јешће!

И што не може сама браниће док не стигне још врана да позобљу све, и једва ће је крила онако подлу и алаву однети до најнижих грана, да на њима мањка и да се са њих претури, али не мари…

Врана ће сита туђега да закрешти и мањка, а врабац ће гладан својега да запева и умре.

У мирисној, уцветалој шикари, на суварку, а врхови му крошљи једнако припадају, но убедише врапца да се маленим крилима не може високо…

И, није до врана, памтим јутра кад су узмицале врапцима.

Жали врана кљуна где врабац не жали живота…

Ништа врабац без своје не брани. Колико је његово- таман толико не да, али..

Убедише врапце да је њихово колико вранама остане, а врана стрв незасит…

Таман ће Србије остати да је позобљу.

Окрајак по окрајак, па кад их нестане на празне шаке ће бесно кидисати кљунаре проклете.

Нек иду и шаке, шта у њих да понесем кад су оним ђавољим пијуцима за хлебом раздробиле земљу, за земљом камен, под каменом корен, па вуку пупчанике да ми их потргају…

Но, није до врана, до врабаца је!

Знао сам једно јато на које ни већи од врана нису смели!

Нису марили колицка су им крила јер знали су колике су им висине…

До у врх крошњи, нису се радовали шикарама.

Нису весело цвркутали у оковима од цвећа…

Кришку туђу не би ни погледали, али би за своју мрву ударили ко гром међу вране, но нису вране криве…

Надробићу и сутра хлеба, још се врапцима надам…

Није небо оних што му се у јарости залећу да га попарају, но оних што му ходочасте да га собом закрпе…

Што јато врана кљунинама подеру- то један врабац крилима прошије.

Мали је онај који не сме, а малени онај на којег ни највећи не смеју јер ће се о његову мрву олупати ко што се онолики талас преломи о најмању хрид, док год хрид зна да је њено одувек и заувек, а таласово сад, тек трен…
Михаило Меденица

Зинат!

Знаш ли, бре, ти, фукаро, шта је српски сељак?!

Аристократија!

Чисто племство испод оно блата, зноја, муке, прст дебелих бора…

И, то не било који прст. Не овај нејаки што се преломи на шта теже од шољице кафе већ сељачки прст!

Квргав, отекао, испуцао…онај на који се сломила и секира и чекић, онај о који камен помодри кад удари, е тај прст и толико дебела бора.

Племство, јашта, море!

Жуљеви, под ноктима, псовке, клетве, здравице, добродошлице и сиктеруше- све врца од плаве крви.

Нема већег господина од српскога сељака, па и кад га нужда потера на сред њиве, кад се испиша у крај тарабе, кад се лесковим листом обрише, кад удари шаком о сто па попуцају жуљеви и шикне плава, најплавља крв…

Знаш ли, бре, фукаро, кад се тај господин с мраком довуче кући носећ себе ко три јутра кошње, па пљусне ладне воде за врат, кроз косу и низ лице шта се сјури, седне за сто и ћутке наточи мученицу.

Гледа у чашицу и не отпија.

Гледа, ћути, гледа, ћути, а ракији се стресу колена, само што не заплаче. Три пут умре и васкрсне у тој чашици, све чекајући…

Седе за столом жена и деца, и они гледају и ћуте.

Ћути и стока и живина, и сеоска псета, ћути месец, ћути и тишина, бре, васељена ћути и чека…

Е, кад се сви добро начекају тад сељак покоси ону чашицу, сјури премрлу ракију низ грло, тресне је о астал ко да клепалом позива на молитву и просеје кроз пукле усне: „Е, сад ћу свима да им јебем матер“!

Такав ти је српски сељак, фукаро!

Племство што се стиче у трену кад саспе мученицу себи живоме за душу!

Жали сељак стоку и живину и летину, али себе не!

Жали сирочад и удовицу што их жив а прежаљен гледа, али себе не!

Жали и душмана, али себе не!

То ти је срски сељак!

Придигне се полако, не жури нигде, нико још није утекао српскоме сељаку, па распрегне рала с волова и упрегне топове.

Има кад да се пооре, ваља у смрт похитати. Пре росе и слане.

Нема шта он ту да објашњава удовици и сирочићима, иде па кад се не врати…

Чије год кости да им донесу да их сахране као најрођеније!

И његове ће они којима западну.

Кост је кост, српски сељак је српки сељак, земља је земља…

Опело свакоме једнако, ракија свака љута, једнако се плава крв црвени…

Такав ти је мој српски сељак, па ти види хоћеш ли га наљутити да распрегне волове и да ти се мајке мајчине надозива..?

Једно рухо за сахрану, да метну оне кости у њега, и једно за њиву и јуриш- племство, него шта!

Презује чарапе, навуче оне вунене са шаркама да ако га по њима познају, тресне шајкачи два- три пута о шаку, ил шпорет, да зазелени, принесу му сирочад крваве опанке од ђеда, удовица на брзину спакује у торбак врућ хлеба, тврда сира и меке ракије, па ајде док се не видимо…

То ти је, бедо, српски сељак!

Деци оставља што је наследио: нешто њиве и ливада, икону, образ и име.

Истим се именом зову и ђед и отац и он и син.

Нико га се дуго није наносио па да ако се једној генерацији посрећи да се запати дуже, ако не- понеће га оно сироче у колевци…

Пољуби жену у чело, децу у косу, икону у руке и скуте, довратак и полако затвори за собом, никад српски сељак не залупи врата- дом је манастир.

Тако нагиздан за вечност, опасан и упасан, обиђе и намири стоку, стане на гувно да догледа докле су му гробови у јуришу стигли, упре на леђа све крствове рода свог па потера волове…

То ти је мој Србин, сељак- размакне ноћ оним ручердама па само право гази. Зна он куда ће, не бој се, што више крваре опанци- туда ће.

Џаба се шанчиш, душмане, то себи гроб копаш, од српскога сељака нико утекао није!

Убијеш му волове а он упрегне топове на себе па- јуриш!

Понесе крстове палих- па јуриш још жешће!

Пуцај, залуду ти и то, будало! Знаш ли, бре, која је мука тукла и штавила ту кожу?!

Прст боре дубоке, а под њима још читава шака дебело!

Гром да удари о српског сељака- згасне ко шибица!

Па, он крвари зинат теби, ееееј…

Што је мање живота то му је мање терета да носи, па више не јуриша но лети, разумеш ли?!

Схваташ ли зашто опанци никад не зарастају?

Један живот има Србин али стотину смрти па док сваку освети и сваку умре немаш ти где, немаш кад, немаш с чим…

И у том рову у ком стојиш кости су његових костију!

Трећепозивци јуришају кроз земљу, где си то мислио да се сакријеш?!

Пуцаш мислећи да ће Србин стати?!

Где си то видео да мртви Србин не јуриша?!

Мртви претрчавају живе, живи мртве, измешају се крв и мошти, гуњеви и плаштанице, где падне глава покупи је први до ње метне на себе и: „За мном, сељаци- јунаци у задње орање!“

Не знаш ти ништа, јадо, о српскоме сељаку!

Знаш ли како мирише крвава чоја?

Јеси ли кад видео стоку где стане пред најлепшом травом и не пасе?

Зелени се сочна, нарасла, повила се у команду за јуриш, мирише…а стока стоји пред њом и ни травку да…

Да помешаш тамјан, лаванду, чемпрес, липу, оно јутрење морско, ратлук што сељак чува да га пред госта с ракијом принесе, па мирис мученице, шљиве и траварице поврх свега, и на то надробиш сувога хлеба у врућу варенику…тако крвава чоја мирише.

Где осетиш такав мирис а ти се добро размисли хоћеш ли да срспки сељак отпије ону ракију и распрегне волове..?

Хоћеш ли да се не наноси имена, да ти распећа прегазе ровове…

Да устанеш кад где чујеш шта о српском сељаку!

За тебе се помолио- док му куће палиш да се својој вратиш.

Да ти се порадују, њему ће се костима радовати ако које стигну.

И те ће кости, као да ништа било није, опет за плуг, у орање…

Да станеш и поздравиш српску њиву- шта она рађа то Бог сеје…

Последње овоземаљско племство- српског сељака

!Да си га кад убио видео би где се крв плави, а оно што си прострелио, ил распорио то крвари – теби зинат!
Михаило Меденица

Уста ће нам бити пуна, а говорићемо гузицама…

Уста ће нам бити пуна 24. марта…

Свако ће имати шта да каже, посведочи, подвикне храбро, опсује, прокуне, пожали…а ваљало би нам да ћутимо, то најбоље знамо!

Побрајаћемо жртве, срицати имена најбољих од нас не знајући ни где су им домови, ни где су и гробови, ни за шта су пали..?

Урлаћемо како је Косово и Метохија срце Србије, знајући да је гузица ипак скупља српска реч.

Позиваћемо се на прадедове који нас познати неће.
Њихова смо крв, но растарабљена кост…

Што нам је мање стало до Србије то су нам заставе веће.

Дижемо споменике ћутећи што нам земљу кусурају, неће је осати ни за под те споменике, но не мари, износићемо их о датумима из подрума да се мало нагледају сунца и продишу, па у подрум, на каце с купусом до следеће прилике…

Што ми знамо песама, ехеееееј…
Нема народа на шару земаљском који толико пева о својему, не знајући ни где му је праг, ни где му је пањ..?
Негде су у песми, најјасније „Са Косова зора свиће“ у кафани.

За срце ћемо лако, али гузицу не дамо, догодине ће негде у Призрену, које год године то догодине било…

Колико ћемо презирати 24. март толико ћемо одбројавати кад ће више тај 25. па да починемо ко људи- умори се, бре, човек од сећања…

Стварно, доста више те прошлости, загледајмо се слепи у будућност, зове нас гласом прецвале курве што ваби пјане и мусаве муштерије.

Нек је и курва, поносна власница свих венеричних болести, али је будућност, бре!

У осталом, прошлост тражи превише, будућност баш ништа: довољно је отирач да нам остане и да га зовемо Србијом, и са њега ћемо слепи јасно видети даљине што нам се по тарифама нуде…

Како ћемо 24. гласно и поносно клицати: Кошарама, Паштрику, Хочи, Ораховцу, Дреници, Бајгори, Јунику…сваком стратишту и сваком страдалом…

Ми ћемо им певати, а нека њих тамо где су, није да их песмом зовемо и није да им се нудимо.
Срце је тамо, неће оно никуд, но чувај гузицу, скупље речи до ње немамо…

Руку на срце, Јуда није потписао да је Јуда тако да нема бриге, доћи ће нам из „најскупље“ српске речи у главу и срце кад потпише, а дотад имамо застава, споменика, песама, клетви, презира, сећања…па нек је и за отирач!

Није важно колико ће Србије бити, но шта ћемо Србијом звати!

Шаку земље за у саксију- ал је Србија!

Срицаћемо имена најбољих, не знајући им ни дом, ни гроб, ал не мари- брзо ће 25. март, да починемо.

Срицаће нам имена мртви не знајући чији смо?

Гледаће нас у очи покушавајући да познају потомке, залуду, у очима нема више ничега- гузицама смо и проговорили и прогледали, скупљом од најскупље српске речи…
Михаило Меденица

Устај!

Устај, Србине!

Да се распећу одужиш.

Да ти се Бог помоли.

Да Христ одмори.

Да умрли почину.

Да се распрегнеш.

Да ти се нерођени порадују.

Да те накриви шајкача.

Да ти у гусле зацеле кости.

Да ти Лазар првоме наздрави.

Да причестиш Самодрежу.

Да Растка замонашиш.

Да посејеш Студеницу.

Да пожњеш Призрен.

Да те мајка живога не жали.

Да те се огледало не гади.

Устај, Србине!

Да у кошњу не идеш ко надничар.

Да у прошњу не идеш ко јаничар.

Да ти о ђедовима не казују туђини.

Да те не лелечу клетвама.

Да ти читуља не буде дужа од житија.

Да ти међе буду на ливадама, а не у срамоти.

Да не распродајеш ђедовину да прехраниш унучад.

Да те најбољег не воде најгори.

Да ти најгори не кантаре колико ти је добра довољно.

Да ти главу не приносе на шишање и бријање.

Устај, Србине!

Да не заборавиш: ние глава највредније што имаш.

Да не заборавиш: највредније је оно за шта ће глава пасти.

Да не заборавиш: ниси Србин рођењем но благословом.

Да не заборавиш: добар си колико су бољи пострадали за тебе.

Да њиховог страдања будеш достојан.

Да живиш оно за шта су они страдали.

Устај, Србине!

Да те се наносе опанци.

Да ти певају уранци.

Да имаш где да ураниш.

Да ти река не остане за чокањ.

Да ти не рударе гробове.

Да ти крвнике не зову у сватове.

Устај, Србине!

Да те се нагледа Симонида.

Да одеш на Проклетије у бадњаке.

Да о цвети сплетеш Газиместан.

Да те не лажу како није твоје онде где ти је све.

Да знаш где ти је дом- кућа ти на дому почива.

Да калемиш Кајмакчалан на Шару.

Да орежеш небо.

Да обереш зреле облаке над Паштриком.

Да сађенеш мошти у навиљке.

Да попластиш крваве откосе .

Да упрегнеш волове па ори камен- родиће манастире.

Да те Васкрс не пита где ти је Голгота.

Да ти колевке буду путири.

Да не даш гробове Христова гроба.

Да деца не исповедају твоје грехе довека.

Да на Косову и Метохији сачуваш себе- богочовека.

Да те смрт не пита: „А, шта ћу ти ја, ти си рођењем умро?“.

Устај, Србине, да мртви почину.

Устај, Србине, ниси животу крајпуташ, но луча.

Устај, не поштапај се о кости.

Устај, страх није подвижништво. Устај, за поносног роба нема опрости…
Михаило Меденица

Себе смо дужни деци- наши потомци и наши преци

Себе смо дужни деци!
Толико боља од нас,
они су наши потомци и славни преци…

Само Бог зна чиме смо их заслужили?

Бруком и ћутњом смо их задужили,
па опет нас се не стиде.
 
У нама још људе виде,
а не страшљиве дртине
што су им путеве продали за пртине.

Пропијамо њихова сванућа,
скаменисмо прађедовске оранице,
душе смо дали под кирију
а они жељни Грачанице.

Чудимо се како су преко ноћи порасли, а све смо учинили да остану мали?

О Дечане су се дохватили кад су од нас отпали…

Од сува и накрива дрва отпале зелене гране
па наново ничу у храст и јаблане.

Све смо учинили да нас се стиде,
а они упорно и за нас виде косовска поља.
Чија су то, наша, деца од нас толико боља..?

Млада и чиста корита Ибра, Дрима, Ситинице…
а ми на својему вечите скитнице.

Ако смо заборавили где је Призрен- погледајмо где су нам деца.
Чекају нас да стигнемо догодине, па још догодине, па још коју годину догодине…

Нама пуна уста а њима очи- Косова и Метохије!
 
Мало је кафана колико нас је одважних
да у њима јурнемо пут Кошара и Паштрика,
мало је неба за детињег лика више Хоче…

Чувај их Оче, ми не знамо,
ми смо чували само да дамо…

Чиме смо ми, најхрабрије кукавице,
заслужили децу Ловћеновидну?

Пред зверима неустукле,
пред Господом стидну.

Толико смо се трудили да остану мали,
а они, да не кажу никоме- узрасли у иконе!

Понели Дрину у чутуре
преко својих Албанија и Кајмакчалана.

Понели земље да засеју Србије
где их лажемо да не ниче.

Наша деца, а на нас не личе,
Богу хвала!

Од наше срамоте дижу Голготе.

Насмејани иду на распећа,
што су клинови већи и она су већа.

Наша деца!

Ђаци- мојковачки јунаци!

Крваре наше ране да видају Видовдане.

Чувај их Оче, ми не знамо,
ми смо чували само да дамо…

Себе смо дужни деци,
наши потомци- наши преци…
Михаило Меденица

Ваша светости, часне владике…

Сачекао сам да мине прва недеља Васкршњег поста па дадох себи за право оно што ми по Божијем праву припада: да Вам отпишем, Ваша светости, патријарху српски.

Велите да нико не треба да учи цркву шта је Косово и Метохија, и јоште велите, парафразираћу: да не треба да се позивамо на цркви и кријемо иза ње.

Ваша светости- нико од нас не учи цркву, ми смо од цркве научени, оно најбоље у нама јесте наша света Српска православна црква, но црква нисте ни Ви, ни ја, односно, црква сте и Ви и ја, свак до нас.

И, нико од нас не пита цркву шта чини већ Вас, светости, све владике српске, служитеље наше свете Српске православне цркве, а не њене господаре.

Замислите се, толико Вас молим, светости, ако се ко и крије иза цркве- ко је то..?

Нико од нас не учи цркву шта је Косово и Метохија јер црква јесте Косово и Метохија, суштина- суштине, и свак од нас срећан и благословен носи свој крст јер Србин не верује у Бога што му је речено, већ га позна.

У цркву не одлази да се увери постоји ли Бог, но да се Богу покаже да јоште Србин постој у вери, за веру, за своју цркву која је и од Вас и од мене, једнако.

Ако је ко за Господа страдао- Србин јесте, а ми смо деца тих страдалника, у завет су нам и распеће и клинови, па имамо и права и обавезу да питамо: да ли је Косово и Метохија више наше неголи Ваше, светости, часне владике?!

Не кријемо се иза цркве, но се заклањамо- ветробран је Србинов од невоља и зла!

Ево и невоља и зла, па питамо ми служитељи вас служитеље: јел нам Косова и Метохије довољно што га помињемо чекајући да нас оно заборави, а хоће!

По чему да нас памти, да нам се нада, да нам се радује..?

По томе што смо много говорили, а чинили- ништа?!

Што су нам веће речи то су нам мања дела!

Што више певамо о Косову и Метохији то нам више треба само у песмама…

Што је више строфа и беседа то нам мање Косова и Метохије треба, а шта је Србин без заветне светиње до песма коју нико неће желети да запева.

И не треба!

Не припадам ни једној политици но вери, кост сам сломљених и здробљених костију Србинових, дете сам распетих, знам да сам без Косова- нико, без Метохије- ништа, па верујем да с правом гледам пута Вас, светости, часне владике, питајући се: зашто говорите не казујући ништа?!

Пост није изговор, напротив!

Нема Србин часнијег поста од Косова и Метохије, ни причести до њега!

Шта ћемо за Васкрс, на Литургији, рећи Господу: јесмо ли се суздржали од грехова или их сабирали..?

Који ћемо корацима под плаштаницу ако ћутимо да су нам стопе на Косову и Метохији?

Свакоме је од нас и први и последњи корак тамо, све између су трагови предака и потомака, па шта ћемо им оставити..?

Питам, Ваша светости, часне владике, јер ми је Господ дао право  обавезу да не ћутум, ни њему ни вама.

И с Господом се Србин пита па може и са служитељима господњим: хоћемо ли певати, јел то мера колико нам светиње заиста треба?!

Грех на моју душу што Вам се овако обраћам, Ваша светости, часне владике, но грех на моју душу да сам оћутао…

Не кријем се иза цркве, нити је чему учим, она је мене најбољем научила и добрим учинила- но питам вас служитеље, ја бедни и грешни служитељ: ако сада не учинимо ништа, шта су крстови које с радошћу и благословом носимо: распећа, или дрва за потпалу?

Колико је то Косова и Метохије довољно?

Онолико колико га стане у песме и беседе, или колико Србља стоји под њим, на њему и над њим?

Господ нас је даривао светињом, по чему ће нас без ње познати…
Михаило Меденица

Храбро сам шапутао: „Не дам!“

Ево се по први пут уплаших смрти.

Где ћу?!

У коју ће земљу тело, на које небо душа, распродо сам све…

Имао сам нешто земље и неба од праотаца, даривали ме на рођењу, но дадох тапију за слепило и тишину.

Нећу ни чути ни видети кад умрем, наставићу ко авет да тумарам овим прикрајцима живота. Стрњиком тобожњег постојања…

Заплакаће неко мислећи да има за ким. А, за ким?

За човеком којем је било превише Косова и Метохије!

Је ли то човек?

Да јесте ко би се усудио да у његово име нуди, даје, дели, кусура, разрезује колико ми је светиње довољно..?

Ако није читаво- није светиња!

Ако Дечан нису моји- чији су?

А, шта сам учинио да остану моји?

Шапутао: „Не дам!“ док је фукара у биртији намиривала туре њима, Грачаницом, Девичем, Љевишко, Будисавцима, Соколицом, Самодрежом, Зочиштем…

Што сам гласније шапутао цех је био већи, фукара све пијанија, биртијаш је поткрадао на турама, а ја сам из ћошка, крај врата, да лакше утекнем, шапутао: „Не дам!“

Фукара се смејала гледајући ме где шапућем, храбро сам извртао и џепове и кожу дајући и што не траже, шапућићи: „Не дам!“

Нисам пио са њима, презирао сам их и плаћао туре!

Добар сам зато што нисам сео за сто, јел да? Из ћошка смо слепило, тишина и ја презирали и плаћали њихов цех: ево имам нешто колевки па ако је довољно?

Ако је мало колевки имам и гробова, ваљда намири?!

Дај ја ћу да закитим певаљку, ево у недра Кошара и Паштрика, а за Видовдан мора да се попне на сто…

Конобар, ево јутра у Хочи и ноћи у Ораховцу, питај шта пију али не реци да је од мене, ја их презирем и пркосно шапућем: „Не дам!“

Ето за конобаром и баба сера подвукла црту.

„Шта су имали“, питам?

„Десет малих и нешто великих нужди“!

„Ево Призрен и Ђаковица, задржи кусур и ако још ко буде хтео реци да НЕ ДАМ, ал да ме нико не чује“, велим поносан у слепилу и тишини.

Ништа нисам дао, кунем се Богом којег сам прошпијао и Христом на којег сам бацио камен!

Добро, закито сам певаљку још главама оца Харитона и Стефана, отетима и распоренима, заклетвом Милутина Ћирковича: „Ви идите, ја остајем“, али ни напрстак више од тога!

Презирао сам фукару и ћутао! Отели су ми све што сам дао!

Чувао сам све да не сачувам!

Шапутао сам: „Не дам“ и нисам дао- ни слепило ни тишину, по цену живота!

Живота с прикрајка.

И како сад да умрем кад још толико страха треба да одживим?

У коју земљу, на које небо?!

Под хрпу камења па док се и она не усмрди од пусте лешине…

Жао ми је оних што ће заплакати. За ким?

Пренућу се у сред опела да шапнем: „Не дам!“

Опело коме? Човеку који је потказао Бога и каменово Христа!

Човеку?

Србину без Косова и Метохије! Нема те земље и нема тог неба…

Жива лешина што заудара на цркотину!

Страх ме је смрти.

Бојим се умрети, где да се упокојим…
Михаило Меденица

Догодине у Призрену, а вечерас у кафани…

Шта је потребно, Србине, да се тргнеш и прогледаш?!

Шта ти је довољно свето да за то устанеш и ускликнеш?!

Јеси ли се сродио, окумио, ородио с ланцима, мучениче..?

Ланци те презиру, отргли би се од тебе, утекли на слободу али не даш… Постао си тамница- тамници, поносни роб, тужбалица свакој пркосној песми…

Постао си све чега си се гадио, мој Србине, па се сада и тога гадиш.

Далеко ти је Косово и Метохија да за њега устанеш.

Имаш ти светије светиње, важнији завет, имаш за шта стотину пута дневно погинути но једанпут живети…

Далеко ти је Република Српска!

Неки Срби оданде негде, преко некакве Дрине, нит твоја река, нит твоје планине, нит твоја деца већ дјеца…

Ни Дрим ни Дрина ваљани за еспресо, бљутаве, превише је лешева рода твог струлило у њима, квари арому…

Устаћеш, кад ти отму Косово и Метохију, кад не буде Републике Српске, кад не буде никог да се сети и помене Републику Српску Крајину…истаћеш за Рашку кад зло дође по њу..?

Нећеш, далеко је! Да је на листи у кладионици па да одиграш на њу, али…

Да је барем има за доставу па да ко човек поручиш триста грама са свим прилозима, па још заденеш достављачу који динар преко ако те погоди са „Видовдан“ док ти се прилози сливају низ тетоваже Грачанице, Архангела, владике Николаја, Призрена…

Догодине у Призрену, ал данас и сутра имам неку блеју, па ако може да сачека…

Нек иде и Рашка куд одоше Косово и Метохија, Република Српска, срспка Црна Гора…куд оде и достављач а закитио си га и за „Христе Боже- распети и свети…“?!

Тако закитиш и икону, да сви виде кад Србин ставља 2000 на свеца и на Челзи једнако, не жали и не одваја светиње!

Само да прође тикет па ћеш устати за Војводину, вакат је да се каже: „Доста, не дам!“

Јбг, није ни та Војводина на дохват руке. Није баш као да је одмах до кафића па да се душману клетом намрштиш с екипом из сепареа, урлајући: „Србијаааааа“ док разбијаш пуну флашу вискију о празну главу.

Шта је до тебе учинио си: крст на ретровизору, и то онолики, најскуљи; бадњак заденут за брисаче; моблини звони: „Са Косова зора свиће…“, идеш у теретану да направиш места међу плећкама и за тетоважу Кошара, па шта више..?

На протест, улицу..? Кад?

„Па, братееее, где да паркирам? А, јел могло то негде између три и пет, тад сам и онако у граду? А, што да излазим, као да ће то нешто да промени..?“

Неће, Србине, ништа променити неће јер шта ће задовољном робу слобода?!

Шта ће ти толико Србије, светиње, српства, кад и пред кафићем једва нађеш паркинг место?!

Ееееј, Дрим, Ибар, Бистрица, Ситница, Дрина, Мораве, Сава, Дунав, Купа…толке воде за кратки еспресо, глупости!

Но, шта ћеш кад на послетку дођу по столицу у кафићу, а доћи ће и по њу, ништа ти оставити неће, мој Србине!

Хоћеш ли тад коначно устати и подвикнути: „Ало, то је моје, не дам“, или ћеш гузицу на трн? И на коцу се може седети, зар не..?

Нек гори све, само нек се еспресо не хлади…

Косово је срце Србије, ал ако може на кућну адресу и нек достављач пожури.

Догодине у Призрену, ал вечерас у теретани, кладионици, кафани…

Треба на грудима места барем за још Самодрежу са све Лазаром и Милошем и ресто екипице са Кнежеве вечере у сепареу заветног сплава.

Па, неће ваљда нејаке ручице да окаче онолики крст на ретровизор?!

Низ бедра читав Горски вијенац, и то кинеским словима, ееееј, па ако то није довољна жртва за Србију, шта јесте?!

Устај, бре, Србине мој! Срасто си на коленима!

Ако тако и можеш на земљи- под њу не можеш!

У ланцима се не васкрсава…

Не чувамо да имамо за сутра, но за јуче.

Узалуд свиће, ако нема где да зађе!

Не чекај боље дане, Србине мој, но их чувај да ти се понове, ако се више ишта разумемо, роде разрођени..?
Михаило Меденица

 

Нема Србије…

Нема Србије док год је реч америчког амбасадора гласнија од српскога сељака!

Док је амбасада заветнија од тарабе, шљиве, њиве, гусала, верига, иконе…нема Србије!

Нема Србије док год нам капу кроје они што су нам скидали главе!

Нема Србије док год нам протуве преводе и тумаче шта су нам ђедови рекли, чиме су нас заклели…

Док год те мизерне утваре разрезују колики су нам Газиместани и Кајмакчалани- нема ту Србије!

Нема је ни у најави, ни у назнанци, док год питамо смемо ли и колико да славимо и оплакујемо јунаке!

Док год затрпавамо гробове да се не виде, да не штрче, да не зову, да не устају да нас се нагледају- нема ту ништа од Србије!

Нема док је утврда на Дедињу светија од Дечана!

Док нас продају а ми срећни што има ко да нас откупи ко секундарну сировину!

Док нас лече болешћу!

Док нам превијају заноктице а распарани од пупка до грла…

Нема Србије док нам славске погаче обијају о главу а ми приносимо и икону, тврђа је, да се не муче…

Пале томпусе о кандила…

Нема Србије док год се пред фукаром правдамо зашто је има!

Нема је док год не схватимо за шта су бољи од нас пали!

Док не скупимо храбрости да живимо њихову смрт!

Док не скупимо храбрости да нешто живимо и пре смрти!

Док не скупимо храбрости да се измиримо са собом и Господом, а не зверима!

Нема Србије док не размишљамо ћирилицом!

Нема је док се не описменимо с гробова прађедова!

Нема је док год има господара а не служитеља!

Нема Србије ако нам није подвиг, постриг и послушање!

Нема је док о задушницама идемо мртвима да видимо јесмо ли живи!

Нема је док је у њој више чауша и јаничара но здравичара!

Нема је док је воде и подводе!

Нема је док ћутимо и чекамо да све прође!

Нема Србије јер проћи ћемо ми кроз животе као кроз туђину, дивљину, чекајући да неко у наше име проговори.

Нема ко. Неће бити ни нашег имена, ни трага, ни сећања чак на нас јер ко и чега да се сећа..?

Народа који се вазда извињавао што постоји, такав ни постојао није.

Нема Србије док год се пред фукаром правдамо зашто је има, па ако се фукара не наљути…

Нема, док год ћутимо и чекамо да мртви проговоре.

Нема, док год мислимо да имамо поља равна Газиместану- сејаћемо кости, жњети камен…

Док нас продају а ми срећни што има ко да нас откупи ко секундарну сировину- нема Србије, нити заслужујемо да се Србима зовемо!
Михаило Меденица

Не опраштам сузе детиње са заветне светиње!

Не опраштам сузе детиње са заветне светиње!

Те малене Дечане, Самодреже, Грачанице,
живе плаштанице…

Не опраштам, откуд ми толко милошти
да не клекнем пред живе мошти…

Да не целивам колевку у коју је мајка повила
тек рођеног свеца,
да не замолим да ме исповеде и причесте деца…

Деца чији крст не могу ни догледати овако бедан, срамоте,
ходочасници живота вазда пречицама преко Голготе…

Чобанчићи без стада а вазда за стадом- чувају светињу,
како да опростим сузу детињу..?

Како да опростим себи што старим, нижем дане,
зар ја да трошим живот а њима шта остане…

И те мрве са мојега гордог и недостојног стола
сакупиће да поделе на пола, још пола, и пола…

За нас, да се окрепимо, они су свикли гладни,
за нас што их сити заборавимо, бедни и јадни…

За нас што не схватамо ко су игуманије и игумани манастира,
шачица мањих од псалтира…

За нас којима чувају светињу, чувају сузу детињу,
исплачу се да се умијемо, окренемо и одемо…

И не маре што не старе, што летине шкрто рађају дане,
нека их је за нас и превише, а њима шта остане…

Не маре што су се сванућа нагледали с распећа,
што су им разбрајалице колико за родом гори свећа…

Не маре, то су иконостаси,
највећи мали горостаси…

Тек по ожиљцима знају да су одрасли,
ране живе- ожиљци срасли…

Научили да броје збрајајући калемове жица и опела,
научили рачун збрајајући где горе села…

Најдивнији манастири
кад сузна припрата иза мајке провири…

Кад испод стреха и кабаница
окице рашири мала Грачаница…

Када те узму за руку да им с највиших распећа
дохватиш јутра,
а ми ништавни већ јуче растрошили њихово сутра…

Па, опет неуморно у чобанију да чувају светињу,
како да одпростим сузу детињу…

Знам да не плачу од боли, за друго не знају,
но што никад да остаре- вазда млади трају…

Ми старимо, кафански подраних душа и блуза,
но шта ћемо кад песма сврши, а на светињи не буде више
дечијих чуварсуза?!

Не праштам сузе детиње са заветне светиње!

Заборавим ли их Господе- заборавии ме, шта да памтиш,
дабогда те не видео рају где ми у воштаници светињом пламтиш!
Михаило Меденица

Не дам Божић!

Не дам Божић својег ђеда, ни прађеда, чукунђеда…

Не дам зору у храстове где ме Бадњак својим зове.

Свакој шуми очи познам, свуд ми својта повешана,

церовино, роде мили, српском главом освештана.

Не дам Божић, ево кости, не жалим их, нек се ломе,

смрћу ти се живљи враћам- Витлејеме, мили доме.

Не дам Божић на Мојковцу, смрзле шаке од тежака,

где је мртав- мртвог стизо у јуришу од Бадњака!

Нигде снега да забели, завејало више струка,

кроз крвави намет гази Српкињица да закука…

Не од јада, удовица, но је пошла у сватове,

Срећан Божић ђеверима, мртвом драгом, да назове.

Не дам Божић у Кравици, преклаше ми цело село,

чеснице ми и путири немо стали на опело…

Распеше ми унучиће на вериге, више ђеда,

ископали мајци очи да се деце надогледа…

Спалише све да угасе Бадњаке, ко да се то може,

Србин се рођењем с Бадњаком близни, опрости им Боже…

Ја не могу, не дам крваве пртине и врисак студњи,
 
Бадњи дане- дане судњи…

Не дам Божић, Србин сам, тајник,
не дам- Христос је Србину положајник.
Михаило Меденица

ЈА!

Увукло се то ЈА међу нас, дроби и ломи.

Прљаво и покварено ЈА. Пошаст.

Бивало га је одувек, не кажем, али никад овако поганог и проклетог ЈА!

Нигде МИ, ни у чему МИ, па и ако се где учини да се запатило МИ, да ће проклијати- зарежи стотину ЈА, покољу се ко бесни пси и подаве сваку прмисао да се ставе у службу насушнога МИ!

Не постоји МИ ако се у њему не зна ко сам ЈА, колико је мене у том МИ и колико је тог МИ за мене?

Док се свако ЈА намири од МИ остане поњава, дроњак, подране гаће…

Око великих идеја окупе се велике сујете , велика ЈА, чељусти уместо гласова па загризу до кости…

Свако ЈА ће пострадати за српство, ако српство пре тога пострада за њега. Да докаже да је вредно тог ЈА, јер ако сам већ ЈА најбоље за српство, а то је неупитно, српство мора бити најбоље за мене, по мојој мери јер друге нема…

Да је читава васиона Србија мало би је било за свако ЈА!

Да је свако ЈА- Господ, он би Земљу и све на њој створио за четири дана, много је шест…

Свако ЈА би цркву за себе, превише га је да би у њој било још некога, јер то је већ МИ…

ЈА је највећа жртва, и ако се појави ко са већим и тежим крстом не треба га одменити под њим, но додати још који камен поврх крста да му не падне на ум да какво ЈА проговори из њега…

Косово и Метохија је светиња колико се ЈА бори за њега.

Нема у тој борби места за МИ јер најскупља српска реч је- ЈА, и ЈА је срце Србије, а Косово и Метохија је ту да посведочи о томе.

Дечани су мали, високи су ЈА кад загрме о Дечанима, но шта знају Дечани о светињи…

Шта зна Призрен, нико да му јави да је догодине ЈА у њему.

Свако ЈА своје „догодине“, па нек Призрен збраја и чека…

И нек заћути страдално Србље, нек не кука, нек сачека још мало, лако је њима бити МИ кад се толико ЈА сабере да за њихово добро вуку на своју страну…

Увукла се та поган у нас, зло највеће- ЈА!

Свак би радије да је велико ништа, ал да је велико, но да је делић нечега већег…

Свак је или први, или никако, но шта је први ако за њим никога..?

Не мари што је једини док год је први, има довољно Србије за хиљаде странпутица.

Боље свак своју битку, јер то сам ЈА, но у јуриш, јер то смо МИ, а док се свако ЈА намири од МИ остаде само јаловиште, пустахија без имена и помена народа који се против себе одметнуо у ЈА!

Свак би радије да је велико ништа, ал да је велико, но да је делић нечега већег…
Михаило Меденица

Над Јарињем… (Србин без Косова и Метохије)

Јавише ми да сам умро.

Далеко негде, у туђини дома свог.

Сам међу свим својима који се не познају.

Загледају ме да ако ме ко позна па да јави мојима.

Да чују глуви, залелечу неми, заплачу безочни…

„Шта је то?“- упитах стојећи над собом.

„Човек, ваљда..?“- веле.

„Какав црни човек, камен је то ничему ваљан! Шта сте се над каменом окупили, нит је темељац, нит међаш, ништа камен“…- велим строго!

„Личи на камен, тачно, но овај каже да је човек, познат му је, мисли да га је виђао међу живима…“- показаше на мене живога где стојим над собом мртвим. Камен над каменом.

„А, јеси ли га виђао међ васкрслима? Међу живима је лако камен заменити за човека… Ништа камен, нит међаш, нит темељац!“- питам себе и све своје туђине окупљене надамном.

„Не! Нико га међу васкрслима не познаје, питао сам. Нађосмо га овако голог, без крста, без завета, без вида, без образа, без душе, без срца… Сит а вазда гладан, жедан у потоку, скитница међ прецима и потомцима. Већ се усмрдео од живота, струлео од трајања без постојања… Плачу за њим а нико сузу да пусти.“- одговарам себи згрожен смрадом камена!
Камен што трули, заудара, нит међаш, нити темељац.

Ништа страшније од камена што се распада! Нема смрада њему налик…

Како ме нико не познаје, па јавили су ми да сам умро, можда тај што је јавио зна..?

„Копај то!“- наредих.

„Да бар разгласимо за сахрану, можда неко…“- колебам се, жао ми камена некако…

„Нисам рекао: сахрањуј, већ- копај то! Камен се копа, онај ништа камен! На копање се не позива, нит ко долази! Ни гробари. Сам нек камен копа и нек му ни камен не остане на белегу. Нико да зна где је камен копан! Нит темељац, нит међаш, смрдљиви трулеж камен…- послушах и копах се.

Прстима. Ломним и крвавим ноктима.

Како отпадну нови никну да изнова крваре и боле.

Све камен на камену, камен до камена, темељци и међаши, витезови и свеци, мирсни, мироточни, окамењно Србље посвећено…

Упокојени и успокојени, а ја само умро.

Да ми је да се денем међу њих, ал не могу. Мени су јавили да сам умро, за њих се чуло да су упокојени…

Чуло се на далеко, а мени су живом морали да јаве да сам умро.

Нашли ме голог, без крста, завета, вида, образа…жив Србин без Косова и Метохије, умро, копан а незакопан…

Ни камен ко белег камену, што да се зна где лежи Србин без Косова и Метохије?

Није сахрањен но затрпан. На замљи. Не може ни под њу, ни над њом…без Косова и Метохије.

Полен трну, калем корову.

Кажњен и прогоњен животом.

Нит покоја, нит упокоја, само безлична смрт.

Сви плачу за њим, нико сузу да пусти.

Помињу га покушавајући да се сете ко је?

„Копај то“- Србин без Косова и Метохије!

„Да јавимо некоме?“

„Коме, па нема тај никога, ни себе није имао, Србин без Косова и Метохије“!

Јавили су ми да сам умро, а и негде сам начуо да сам живео, но заложих Божиће и Васкрсе да подигнем ова четири зида…

Дома?

Не, продао сам дом за кућу, ово су зидови тамнице домаћина на гласу- Србина без Косова и Метохије.

Извините, копам се. Ништа камен, усмрдео од трулежи.

Јавили су ми да сам умро, а ви јављајте даље да сам жив, пронесите лаж- Србин без Косова и Метохије…
Михаило Меденица

Хоча

Глув сам, нем и слеп без Косова и Метохије.

Ништа је у мени- ако оно није.

Камен који нигде не припада, камен којем се камење смеје и спрда- и камен има корен, крштеницу, својту…

С неке је планине страчао да га у неку кућу узидају; да га баце на рашчељуштене звери; да монах на њему почиње; да вода потече из њега…без овај камен пусти и црни, ни поток да га понесе, ни да потоне међ камење, ништа…без Косова и Метохије- ништа!

Дуга овоземаљског немам, земљу сам намирио- кост сам костију под њом…

И ово земље испод ноката су гробови незнани- знаних…

Дуга овоземљског немам- дужан сам Косову и Метохији, живот за живот.

Волео бих да објасним, но није све да се објасни.
Нити може, нити ваља.

Да умем да објасним шта је Србину Косово и Метохија посветио бих сваку ливаду којој то не припада, а постидео Газиместан и Газиместане пре њега.

То вино хочаснко што су звери отеле, није њима до вина но до Христа!

Мисле крви да му се напију, мисле Бога да убију кад спале манастир, мисле да нема васкрсења ако гробове прекопају…будале.

Велика Хоча је сестра Голготе, скрили су је од фарисеја и Јуда, дали Србину да је скрије и сачува.

И назва је Србин- Хоча. Само је Господу казао.

Биће вина док се небо плави, из увелих и трулих чокота рађа…

Први је калемљен распећем, сув ће родити баш као што се Србин роди где мисле да су га сатрли и раскоренили.

Да ми није сванућа у Хочи док је све око ње горело- не бих научио да видим док гледам.

Не бих имао мира да нисам у немиру Самодреже стао на молитву. Ништа ми нису могле звери, јаросне, изобличене, бледе, види човек кроз њих, ништа у њима…

Што су нас више убијали то су теже могли до Бога у нама…

Копали су нам очи као да Србин видом гледа?

Одсецали главе, а оне насмејане.

Палили куће мислећи да је Србин без зидова бескућник?

Вешали о највише гране као да деца Дечана страхују од висина?

Преклали монахе, као да српство само није искушеништво, послушање и подвиг?

Колико год да су нам отимали Косова и Метохија за нас је остало више…

Нису они одхранили сестру Голготе, нит косом мртвих синова и кикама мртвих кћери везли распећа…

Животе смо дужни Косову и Метохији, волео бих да објасним али коме треба објаснити живот тај га не живи.

Ко вели да можемо без Косова и Метохије тај нема шта да изгуби јер ништа нема. Што потроши од своје деце је узајмио, њих је задужио код ђавољих каматаша…

Нису звери хтеле вино но Христа, ни село но Хочу, ни Србина већ Бога…

Глуви смо, слепи и неми без Косова и Метохије!

Мир у који бежимо не марећи за заветну светињу ништа је до немир из којег нам деца неће утећи!

Требају ли над гробовима да нам ридају не знајући куда ће, или на Косову и Метохији да нам се радују знајући одакле су..?

Ако Хоча за нас није велика- деци ће нам и праг бити недостижна висина.
Михаило Меденица

Домаћин

Домаћин устане пре зоре, да је домаћински дочека и поздарви.

Наложи шпорет да се мрак пре пута огрије, наспе му ракије и ћушне у торбак вунене чарапе, ваљаће…

У мркломе мраку домаћин јасно види икону, то је најпрвље светло. Пре штерике, фењера, сијалице, првље и од сванућа.

Не би свитања ни знала куда ће да није икона, од њих се сванућа зајме за плам па се разбукте и беласну.

Ништа домаћину без домаћице, није на њој кућа но читаво небо: закрпи га где се попара; опере облаке и сунце па их окачи о свод да се осуше, забеле и зазлате; пусти векове у испаше; увије косу у плетенице под плаштаницу па пође на Голготу да узбере распећа…

Пожуре опанци пре домаћина низ ливаде, дозива их, дотрче и повију оне шпицеве ко репове да их прекори, а домаћин тешку, тежачку руку, спусти ко помазање, причести их и назује.

Ливаде мокре, росне, знојаве…ко да су читаву ноћ некуд јурцале, вијале се, ко пашчад пуштена с ланца- никад да се изморе и скрасе.

Доаћин накриви шајкачу а исправи главу. Никада глава у српског домаћина није повијена, до у цркви.

Накриви шајкачу ко опомену да се глава никад не повија!

Колико год да је накриви неће шајкача никуд с уздигнута чела!

Кичму да му пребију главу му не могу савити…

Пребаци домаћин ђиле преко рамена, понесе штап од сува јавора, не да се поштапа, држаће га ливаде где клецну ноге, то је жезло горштачких владика.

Дариван је на рукоположењу у Србина.

Пође домаћин низ ливаде, смота дуван, вазда превише дувана у мало папира па све жар прапора за њим, познаћеш га кроз векове по њему…

Где те зором с ливада сукне ветар тамјана и шкије- то ти је прађед, домаћин, Србин!

Ето за домаћином и волова. Спремни, чекају, већ је у њима трећепозиваца али не мари, нема тога ко сме воловима домаћинским да комадује: „Повлачење!“

Полако за домаћином, на рад или у рат, не питају, толико су пута с меких ораница у тврде јурише, па кад се израњавани врате вукућ једни друге- на њиву да опосле бразде…

Блатњави, крвави, подрани…свака је сетва и жетва Србинова орден и ожиљак.

Полако домаћин низ ливаде, волови за њим, од међе до међе…

Не да види мањка ли му имања но мањка ли му Србије?!

У напрстак зна колика је и докле је. Све док не може да је види али може да догледа- ваља!

Не дао Бог да се ко дрзне домаћину да загази у Србију!

Неко од незнаних и незваних…

Може у имање, може у кућу, може да спали све, али не може да му исправи шајкачу и накриви главу, то никако!

Докле никад још није стигао- дотле је његово!

Стигли су ђедови за њега, стигли опанци па се крвави вратили да му предају славу и завет.

Вратили се волови да ору без орача, па не дај Боже да му ко загази у Србију, или рекне да није његово оно где се никад не оре…гробови!

Домаћица савија котурачу од тек узбраних распећа и зеља.

Трн у свакоме залогају, да се лакше прогута…

Није домаћин онај што има, но онај што зна, памти, чува, збори, не да тишини свој иметак.

Зато га нема данима с ливада, лако је преходати земљом, но о облаке ноге запињу, као кроз воду, сећањем се вазда успињеш, стрмине и камењари су то, али и врхови.

Вазда врхови.

Лако ћеш познати домаћина, Србина: где у немању има на претек; где где наричу над њим а он пева; где зинат камен оре па и камен рађа; где видиш опанке да су се растрчали за пуштеним ливадама; где волови сами пођу; где се косе и пласте Газиместани; где порани да обиђе међе да му ко у српство не загази; где јуче није прошлост већ здравица за будућност; где је у свакој кући по једна Његошева капела; где се умива образ а не гузица; где је стид ако те није срам и срам ако не знаш за стид; где је шајкача накривљена а глава усправљена- довека, све и да није на раменима!

Није домаћин који има, но који зна, чува, памти, којем трпеза није на четири ноге, но у две шаке…
Михаило Меденица

Гаде ми се…

Шиптари су (знам то одлично) презирали Адема Јашарија.

Страховали су од те дреничке звери, друмског разбојника, битанге за коју плен није имао ни веру ни нацију- звер је звер!

Пострадали су Шиптари од њега онолико, битанга злог семена рођена да мрзи и своје и туђе, но…

Шиптари га данас славе, иако им је дражи мртав него жив, и то ме не чуди, но чуди ме (изнова и изнова) да међу Србима има оних (не мали број) који саосећају са „жртвом“ звери Јашарија, пате за њом, наричу над крвником из Преказа, стопе му љубе…

У томе је суштинска разлика између нас и Шиптара: они ће и своју звер славити, а ми ни наше јунаке!

Шиптар ће увек бити Шиптар и ништа друго, а Србин ће бити све осим Србина, пун разумевања и за јаму и за маљ и за нож и за колац и за конопац!

Немам другу реч, нити други осећај, до: ГАДИ МИ СЕ таква балега, не зато што другачије мисли већ што не мисли!

И они имају барем по један незнани гроб, неку кост у јами, згариште, црнину што се чува ко плаштаница…али не мари- преклаће себе ако треба и весело подврискивати до задње капи крви како је џелату теже него жртви…

Гаде ми се јер стоје на српским гробовима и држе говоре о истини и помирењу, а истина и помирење су вазда ћуприје преко река српске крви, но не маре.

Гаде ми се јер не желе да знају за Ораховац, Велику Хочу, Радоњићко језеро, Клечку, Старо Грацко, Малишево, Качаник, Залазје, Сасе, Братунац, Кравицу, Казане, Глину, Бенковац, Обровац, Книн, Јасеновац, Јадовно, Јастребарско…али су и очеви и мајке Преказу и Сребреници!

Гаде ми се јер живе да доказују и сведоче како је Србин и мртав превише жив, како је нормално да нас је под земљом више неголи на њој, како су нам мера крваве колевке и празни сандуци, како је Србин ваљан само ако српство носи ко срамоту и проклетство, како су нам опела успаванке…

Гаде ми се јер знам да одлично знају ко су Адем Јашари, Харадинај, Тачи, Орић, Готовина…али ће за шаку гована и кост учинити све!

Кост својих предака, бачена пред пашчад да се крве око ње и глођу!

Гади ми се, понајвише, што пишем о таквима, но горе је оћутати им!

На њихов глас три наша треба да се чују, да се у сватове не одлази са шотом но са двојницама, да се не правдамо што смо Срби но да славимо постојање и трајање у народу што јатакује Христу, да нам потомци не носе камен уместо крста, да пред звери не стојимо преплашено и покорно јер нема звер чељусти колико је човека у нама…

Лако ћемо с душманима, но шта ћемо са собом ако дозволимо да из српства тражимо збег?!

На сваки њихов глас три наша треба да се чују, најгоре је оћутати им јер дужни смо гласа онима под земљом- тамо су да бисмо ми на земљи знали одакле смо и куда ћемо!
Михаило Меденица

Достојни лелека…

Умро је ђед Никола, од Меденица исто, својта.

Умро је поодавно но му остадох дужан слово, смрт оца ме је сетила на њега.

Не знам јел било којег у Морачи до ђеда Николе да залелече за умрлим..?

Мислим, било их је, но да залелече ко ђед Никола- нико до он и Бог.

Деца би се од страха скрајнула негде кад ђедо залелече и кад бабе отуже, ја не.

Не што сам био храбрији већ би ми се ноге скамениле, остао бих ту где јесам, нетремице загледан у Николу над одром.

Ниси умро ако ти ђедо не залелече, и није се ишло под земљу док Никола не стигне…

Није лелекао свакоме и није свако био достојан лелека.

О покојнику све најбоље, али не и лелек ако га за живота није заслужио!

Вазда сам се питао како из толицког човека (није био неке кршне грађе) истекне онолико и онаквог гласа?

Ако сам кад видео да се планине растуже, погну, повију у црне мараме- тад сам, кад ђед Никола залелече!

Као да се све гласа из свакога живог чељадета скупи у њему, загрми, запева, прекори и небо и земљу па и они приђу ближе покојнику.

Стану у прве редове, с породицом.

Једнако и небо и земља примају саучешће…

Није лелек жал за умрлим, није да расплаче, није да се растуже и они што су се обрели зарад ракије и пршуте, лелек је посвета живоме што се имао рашта и родити и умрети.

Не мора му се подизати никакав споменик- нема јаснијег и већег белега од лелека!

Трајало би то неколико минута, ни прекратно – ни предуго, колико је ђед Никола имао да лелече, а потом би тишина потрајала читаву вечност, да се свак добро поразмисли јел му баста лелек кад се „лоза“ отпије и проспе за душу..?

Није то јадиковка, рекох, мада тако зазвучи онима што не знају да чују.

Лелеком се не испраћа но се дочекује васкрсли, зато небо и земља приђу ближе, осетиш како ти се земља склупчала крај ногу, а небо село на рамена да јасније и види и чује.

Да је ко сабирао ђед Николина лелекања данас би многи и полагали и падали испите на њима, гарантујем.

Каква је то планинска поезија.

На мах, у даху. Свака ливада, поток, сваки врх морачки, све косидбе и пластидбе дошапну ђеду Николи по коју, а он грми, сева, пљушти, плави, разведрава, слави уснулога и жали нас будне…

Не сећам се ко је лелекао Николи?

Искрено, не знам јел могао ко, пре ће бити да је ђед лелекао себи, заслужио је најбољег…

Ево, као да се сад повиком гласнуо кад је пошао од своје куће до нас мада се својта не најављује, ал то је више повик да прене планине, задремају старице па да се усправе, дотерају мараме, стану да дочекају старца…

Дуго га не би било, није то толико пута колико ђедо није журио за јаворовим штапом.

На сваку би ливаду стао, пред свако сађенуто сено, пред навиљке што их још отац и стричеви нису понели у избу, пред нарочите букве и крушке дивљаке.

Јел их лелекао, јел их грдио шта или хвалио, јесу ли се једноставно разговарали- знао их је дуже од људи, и бољи су били од многих људи, ваљало се питати са сваким, дрво је питомо да од њега буде човек али од мало којег човека је могло бити дрво…

Само од оних за којима се лелекало.

Коме се за живота букве развију у распећа…

Нека је ово мој лелек за ђед Николом, за оцем и мајком, за Црном Гором сађенутом у манастире…

Нека је лелек за српством милим, није то јадиковка но спомен вечни.

Да заслужимо да српство за нама сутра залелече…
Михаило Меденица

Од кога деца да науче како се узраста у човека?!

Сад као саосећамо са мученом професорком из Трстеника, све знамо, све схватамо, грцамо у сузама и киптимо од беса, свако од нас има решење како да се зло не понови и не запати још грђе, казнили бисмо ону децу најсуровије а никако да признамо себи: они су професорки измакли столицу јер смо ми њима измакли тло под ногама и небо над главама!

Они су данас то што јесу јер ми јуче нисмо имали храбрости да будемо оно што смо морали бити, и тачка.

Ћутимо на свакојака зла да се зло не острви на нас!

Ћутимо на гладне, обесправљене, обескућене, осрамоћене, понижене…док год има довољно лажи како ми ту ништа не можемо!

Склањамо се фукари с пута, стојимо мирно пред протувама, кличемо најгорима, послушно табанамо за битангама, трчимо у цркву да прошпијамо туђе грехе, мало нам је све што имамо а за више би ваљало други да погину…

Од кога деца да виде како се узраста у човека?!

Од нас који кафанчимо како мора боље па се из блата вајкамо: „Ћути, увек може горе“!

Од кога да науче како се узраста у човека?!

Од стада које послушно иде на мршаве испаше и сува корита?

Од сенки које су се отргле човеку, и људи који махнито беже од сопствене сенке да их где не где не ода да постоје?

Шта још да науче кад смо их научили „најважнијим“ животним лекцијама: „Ћути“; „Не мешај се“; „Не прави се паметан“; „Заобиђи то“; „Није твоје да се тиме бавиш“; „Има ко ће да мисли“; „Боље жива кукавица него мртав херој“; „Није то без разлога, нечиме је то заслужила/заслужио“…

Нисмо децу научили да поштују себе а очекујемо да поштују нас, старије, комшије, професоре…

Шта виде кад нас погледају до преплашен плен који не бежи од ловаца но од живота..?

Бој се дана, бој се ноћи, бој се онога пред тобом, бој се онога за тобом, бој се онога у себи понајвише…и шта онда очекујемо од њих, и с којим правом?

Ми се позивамо на славне претке, а нисмо ни за пола опанка, бре!

Ни то „бре“ више не умемо да изговоримо с поносом и пркосом, гледајући равно у очи, но прошапућемо ко пизде загледани у под.

Саблазнимо се над породичним насиљем а пословично не чујемо вапаје и крике!

Од кога деца да науче како се узраста у човека?!

Од нас који славе честитамо порукама, од нас који се родољубљем калимо: „А, шта је Србија учинила за мене“, од нас који пијани марширамо ка Призрену а трезни узмичемо где манијаци спопадају девојчице у аутобусима..?

Од кога деца да науче како се узраста у човека?!

Од нас који послодавце зовемо газдама, који окове славимо ко вериге?!

Од нас који стрепимо да не изгубимо посао од којег је лакше умрети но живети?

Од нас којим шамар није понижење?!

Од нас који се не вређамо да нам опсују мртву матер и оца?!

Од нас који отприлике знамо где су нам горбови предака, негде у оној трави, иза оне шикаре, у оном трну…

Од нас за које је вера крст на ретровизору, а традиција да се тужимо око метра међе имања на којем су нас остали жељни ђед и баба.

Битанге су измакле столицу сиротој жени и наслађивале се тиме, али ми смо олош која је њима измакла тло под ногама и небо над главама!

Они су данас постали то што јесу јер ми јуче нисмо имали храбрости да будемо оно што смо морали бити- човек човеку и човек себи!

Којим то језиком да проговоре кад смо најгласнији били у ћутњи…
Михаило Меденица

А, пријатељи су одлазили…

Полако су престали да зову а потом и да одговарају на позиве, пријатељи…

Не сви, много њих, али не сви.

Љутио сам се, убеђен да имам права на љутњу, и изнова себе сахрањивао питањем: „Зашто, чиме сам то заслужио?!“

Ваљао сам им, ваљали су и они мени, и све је то ваљда било то ваљање једни другима до трена кад више не ваљамо ни себи самима, шта знам..?

Заправо, ја сам остао на истом оном месту где смо се растали, вратио се и још који корак назад, а они су, нормално, наставили куд су ишли, а ја сам био љут ваљда зато што их нисам повукао у глиб са собом?

Можда то нису била најискренија пријатељства са њихове стране али свакако није било ни са моје, јер ако сам ја стао одакле ми права да очекујем и од њих да застану?!

Лакше ми је било да се љутим на све друге осим на себе, лакше је потонути у самосажаљење но пливати узводно, најлакше је питати се: „Боже, зашто мене?“

А, зашто не мене, зашто би некога другог?

Није ме вера но маловерје уставило у кораку, ништа Бог није учинио што нисам молио да учини!

Зашто би људи звали, кога да чују, човека који не чује себе?!

Превише очекујемо од свакога осим од себе.

Господ нам је дао да корачамо, а не да се поштапамо о друге.

Ослонити се о човека значи подупирати се један о другога а не бити му камен о врату.

Јесу ли ме пријатељи изневерили што нису хтели са мном пут дна, или су ваљали што су остали на врху да пруже руку кад заиштем..?

Тако нам је како нам јер је вазда неко кривљи, вазда нам је дато мање него што заслужујемо, вазда се живот огрешио о нас, постали смо кивни на људе које се истински и из душе смеју…

Не прашта се осмех, не прашта се што је доброме човеку добро, не прашта се чак ни што је нечија мука већа но наша јер ако смо у осмеху пали дај барем у муци да будемо први, да је носимо ко знамење, да горимо огњем који ће спалити што више и што даље…

Добри смо људи који су, нажалост, свикли да се питају: чему бити добар кад ми се лошим враћа?

Уопште није важно како нам се враћа док год не одступамо од добра јер не враћају нам други но сами себи!

По чему ми је дато мање него што заслужујем?

Станемо ли пред Господа са: „Боже, хвала ти“, или „Боже дај ми“?

У цркву одлазимо по утеху уместо са утехом; новцем на икони купујемо уместо да дарујемо; лактамо се и успињемо на прсте да нас Бог јасније види јер купио сам већу свећу, оставио више на икони, окитио сам се бројаницама, дошао сам пре…припада ми више!

Уместо одговора имамо изговоре (ја нарочито); не питамо се међусобно но се свађамо питањима; не разговарамо- надговарамо се; тражимо да нас саслушају а никога не чујемо…

Гробља су нам затравила, дедовине закоровиле, цркве су нам близу ако нема кафића где ближе, породица је од стуба постала притка…

Не кудим никога, полазим од себе- иштем од Бога и људи а шта са дао?

Не материјалнога, глупост је то, но шта сам себе дао све штедећи да ми не зафали себе, а где човека штедимо у себи најмање га остане!

Све може да се истроши до човека, доброте и вере.

Ако сам шта научио у посртањима јесте да ме је највише било кад сам најмање марио колико ће ме остати.

Кад сам у цркву престао да свраћам а почео да одлазим- Господ ме је познавао где станем у гомилу а не где се измакне од ње.

Кад сам се за муку захваљивао мука ме је даровала добрим, јер мука је онолика колико не видимо добра у њој.

Нису се вратили они пријатељи, прстао сам и да очекујем и да се љутим, вратио сам се ја, они су наставили куд су пошли а моје је да их стигнем, да желим то, па ће ме негде и сачекати…

На послетку, безнађе је једнако пут као и сваки, а не води никуд само ако не пођемо њиме.

Нема тешких стаза, но лаких изговора!

Чим закорачиш нема ту више безнађа, ко ходи њему се указује…

Нема мрака без светла- ни светла без мрака.

Ваљамо колико се молимо за оне што су отишли од нас да стигну куд су пошли.

Ако ми је претежак крст одакле ми права да се љутим што ме нису понели ко камен…

Ако ништа, да нису отишли не бисмо знали ко ће остати, а већина је остала, па нек је то и само један човек.

Ко уз себе има једнога човека, у ова времена, тај има човечанство цело!

Ко уз тог човека има и у себи човека- тај се још за живота навековао.

Хвала ти Господе за сву муку, јер како бих добро познао да га нисам с муке стресао?

Хвала ти што си ми дао таман колико заслужујем, да је више заборавио бих да дајем, а шта бих онда имао да сачувам до онога што је сад нечије.

Човек сам док знам колико ми не треба, колико ми треба зна човек до мене који једнако зна колико му не треба.

Заиста ће нам бити боље тек кад будемо бољи (речи дивнога патриајрха Павла)
Михаило Меденица

Кристофер Хил- протува с дипломатским имунитетом!

Једно сте у праву, Кристофере Хил, Србији је заиста потребно буђење, и пробудиће се, а кад се расани и разбистри америчка амбасада више неће бити мрачно утврђење зла на Дедињу, нити ће се за било шта питати, а понајмање ће нам потомци робовласника и ђавољи накот држати слово шта нам и како ваља чинити!

Пробудићемо се са том свешћу, верујте да хоћемо, а никако у беспамети да нам се ваља мирити са: „Чињеницом да су Албанци узели Косово за себе“, како велите, лапрдајући као пијани каубој у салуну…

Најпре, није Косово већ Косово и Метохија, то шиптарско глагољање нам нећете потурити, а потом и да се у једном сагласим са Вама-  Шиптари јесу узели, и ту сте, не желећи, признали суштину.

Америка је настала узимањем и отимањем па је то негде за Вас нормално, али за нас није, нити ће икада бити!

То што су Шиптари уз вашу помоћ узели- то ћемо да вратимо, будите убеђени и Ви и они, јер нема Србина који ће се помирити с „чињеницом“ да постоји намир раван Косову и Метохији!

Наравно, не мислим на оне Ваше Србе што се гнушају славе и иконе али о Ноћи вештица доживе самооплођење уз оне накарадне бундеве, и што за зимницу киселе чизбургере и бигмекове, но на већинску Србију за коју сте уверени да сном мртвијем спава, али…

Јесмо се ушушкали у тишину, али тишина не значи да смо поскидали гаће и пресамитили се, већ да догорева, а кад догори мало ће бити друмова и за Вас и за пасторчад Вам шиптарску да се њима разбежите!

Понављам: НЕ ПОСТОЈИ НАМИР РАВАН КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, јер је Косово и Метохија намир нашега постојања!

Глава може да се намири али не и оно за шта се глава даје без јаука, а за Косово и Метохију су пале најчасније главе српства да бисмо довека знали за шта нам их ваља носити на раменима.

Не мислим ја да је Косово и Метохија светиња зато што је тако речено, но знам да јесте јер нигде бољега себе нисам нашао до у том међуречју неба и земље, но шта Ви о томе знате кад је родослов Америке страдање сужњих…

Ви не можете да побројите претке већ- жртве!

Постојите онолико колико други због вас не постоје!

Има вас колико нема нација, народа и држава чијем сте паклу кумовали!

Откуд би Ви знали шта је намир и како то Косово и Метохија није земља, без земље се може, но је причест сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!

Шта је равно свему да се да, шта за све може да се добије што Србин већ нема имајући Косово и Метохију?!

Није светиња зато што је на њој онолико манастира, цркава и црквишта, већ због разлога зашто је на њему толико манастира, цркава, црквишта…

Ту су се Бог и Србин заједно кућили, један другоме на мобу, један уз другог над колевком и над гробом, један за другог и у воштаници и на плаштаници.

Ви Бога помињете у страху од његовог гнева, Србин му се радује у нади љубави његове.

Ви можете да причате о Господу, а ја могу да Вам га покажем…

Једноставно, нема и не може бити намира за оно што јесмо па нека је крст и највећи и најтежи, носимо га лако јер није страшно пострадати, страшно је немати за шта да пострадаш!

Страшно је живети само животом својим, кућити се за век уместо вечности, носити као ви проклетство туђих гробова пред које сте ставили прагове имајући само кошмаре за снове…

Рекох, нека смо и у најдубљем сну- пробудићемо се али јава неће бити холивудска већ заветна: намирен је Србин одавно, а ко му се по намиру сада зори сутра ће у немиру тражити намир за себе…

Будите убеђени да ће баш тако бити, није глава највредније што Србин има, већ што има оно за шта намира нема…

Запамти, Кристофере Хилу: бољи од нас су пострадали за нас, наши преци- бољи од вас су пострадали због вас, ваше жртве- то је разлика између људи и вас који залуду ходате на две ноге…
Михаило Меденица  

Није свако јутро ведро, али је и даље јутро…

Разумем страх за живот али не разумем страх од живота, а толико смо поболели од те погани да се једва разазнајемо међу живима.

Срби смо, побогу, олако се то схвата и превише лако носи- ко рите, ко подране гаће, као пука реч која нам говори ко смо, а не шта смо?!

Није ово слово да нам се ваља бусати у прса што смо Срби, будале то чине, но да нам ваља схватити да нисмо улудо Срби, да је најтеже бити човек међу нељудима и да је борба вечна остати човек и кад ти се све нељудско дарује као лепше, лакше и боље.

Србин се не плаши живота!

Ако не страхује од смрти зашто би од живота, а ако страхује од смрти да ли уопште живи?

Није мука немати, мука је у немању претворити се у страшљиву звер која ће и у брату видети плен, а Србин то није!

Ни звер, ни плен!

Какви год да су дани пред нама проживели смо их и преживели, дакле нису камен око врата но крст, а најтежи носе најбољи!

И нема ту питања: „Зашто поново и зашто нама?!“ – није свако јутро ведро, али је јутро…

Нема те муке која ће ЧОВЕКА да пороби, нити добра која ће нечовека да умири, па се не бојмо оних што нам прете лошим временима док год је добрих дана у нама…

А, има их, Богу хвала, онолико! Посејали смо их и пожњели да претекне и потомцима, баш као што је нама претекло праотачких!

Срби смо, а то се носи ко плаштаница, ко искушеништво и подвиг!

Ако смо кад у муци и заборављали на себе на Господа нисмо, ако смо где и залутали и тамо нас је Господ чекао, ако смо и падали у вери Господ је још јаче веровао у нас!

Није узалуд, Срби смо, народ којег нема многа а опет га побројати не можеш…

Све док не страхујемо од живота и не дозвољавамо да нас њиме плаше, јер чиме уплашити народ рођен на Васкрс, распећем?

Народ моштију плашити да ће остати само кост и кожа од њега?!

Народ који је имао онолико колико је другима дао плашити да неће имати ничега?!

Народ којем су гусле у кући старије од темеља куће плашити да ће му кућа гладовати?!

Срби смо, побогу, нису нас сломиле муке но су се муке ломиле о нас, а живота да се плашимо?!

И тешки дани су дани! Не мирише сваки цвет, али је диван на ливади, и куса би била ливада без њега…

Верујте, пишем из перспективе човека који је више у немању но у имању, отац сам, супруг, син, брат…и не страхујем пред празним тањиром већ пред празним погледом.

Биће за тањир, а шта ако не буде за погледа..?

Шта ако знамо ко смо а заборавимо шта смо?!

Где је камен пуцао и ломио се- Србин није!

Није се плашио живота но да се живот не уплаши од њега као какве погани па утекне…

Нису тешки дани пред нама, ко што нас несоји плаше, но ћемо ми бити тешки данимо предамо ли се страху!

Срби смо, аман! Зар се Васкрс плаши распећа?!

Није свако јутро ведро, али је јутро!

На ноге, Србине мој, сунце ти могу сакрити само колико ниси кадар да га иза облака видиш!

Веруј у себе, толико си дужан Господу који је вазда веровао у тебе!

Колико си дужан Господу толико си и потомцима, јер ако им оставимо страх од живота да се у њему траже како ће знати да СРПСТВО није рита, но да се носи ко плаштаница..?

Какве нас данас виде- тако ће довека изгледати па упамет се, Србине мој, нису ни нама оставили гримасе у завет да их ко лица носимо- но иконе, да на њих личимо јер живот је искушеништво, а бити Србин подвиг тог искушеништва…
Михаило Меденица

Тишина, Кристофере Хил, мада ни на тишину немате права!

Господине Кристофер Хил, нећу Вас титулирати екселенцијом, и ово господин је превише за Вас али ми Срби знамо шта су ред и поштовање, чак и према онима који никаквог поштовања и реда нису вредни.

Ви нисте вредни ни да Вам се човек обрати, али је још горе оћутати Вам јер Вас управо ћутња чини силним и нешто битним, а заправо сте НИШТА што је умислило и што би хтело да је НЕШТО, но једино НЕШТО што ћете бити је- довека НИШТА!!!

Дајете себи за право да безмало свакодневно тумачите ко смо, шта смо и какви би ваљали бити ми Срби и Србија?

Држите слово, делите савете, кудите, хулите, изигравате моралну громаду, а од морала имате еветнтуално давно и бледо сећање, и то из прича које сте чули, са моралом се лично срели нисте ни у пролазу!

Да је ишта памети, доброга, честитога и поштеног у Вама мандат у Србији бисте прихватили као благослов, као прилику да узрастете у нешто човека, као дар да будете међу народом који постојање не мери вековима, но се векови равнају према животу и страдању Србља…

Није то фраза већ истина жива, ми смо потомци предака док сте Ви потомак лажи, крви и јаука!

Ви нама држите слово о државности, Ви човече без корена јер корен не може да се запати у крви, крви невиних, но у земљи оних који су пострадали за њу!

За Вашу „слободу“, „идеале“ и „принципе“ пострадали су милиони туђих! Нека туђа деца, неки туђи очеви, неке туђе мајке су масакрирани да би на њиховим плитким гробовима ви подигли своју цивилизацију плитке памети и дубокога зла!

Моја Србија је моја колико је род мој за њу дао, а Ваша Америка је Ваша колико сте од ње отели!

Ваша историја је колико ће Холивуд ваша зла приказати као величанствене победе, ви не постојите ван филмског платна лажи, вас нема осим у најавним и одјавним шпицама, ви постојите тих сат и по или два колико траје пропаганда ношена Оскарима, као јахачима апокалипсе!

Колико сте пострадали за друге?

Знате ли колико Србија није живела за себе страдајући за друге?!

Ја у цркви исповедам своје грехе, Ви грехе историје вашег постојања, и нема краја тој исповести, нити опроста, нит причести.

Америка је земља слободе у којој су се људи рађали, живели и умирали у ланцима!

Србин је страдао у оковима јер није дао на своје и није потказао туђе!

Код вас је човек слободан колико за слободу може да плати, ви се молите пред банкомати, ваше су светиње монтажне опсене, а наше- камен у који је срасла српска кожа и кост!

Ја пред Студеницом стојим знајући ко сам, а ви пред Белом кућом питајући се ко сте, а одговора нигде.

Ви сте оно што сте сатрли, похарали, побили, уништили, опоганили…

Постојите тамо где вас мајке у црнини куну, сирочад презиру, осакаћени наричу…

Једноставно, постојите док живе зла која сте починили, и то је ваша вечност, једина, само се у њој можете и тражи и пронаћи.

Ви мојем роду и мојој Србији држите лекције, роду о којем векови сведоче а који никада није стигао да остари, вечно млад и вечно спреман да пострада за боље од себе и најбоље у себи!

Идеале исписујете да их не заборавите- ми их живимо незаборавом!

Ваша Бела кућа није ништа друго до крајпуташ јада којим сте оковали све куд сте загазили, наши Високи Дечани су видиковац човека к Богу и Бога ка човеку!

Свака наша кућа је припрата дечанска, ваше су заштићени сведоци у процесу противу вас! Заштићени да никада не проговоре, куће без темеља баш као и Ви без корена…

Да је среће да сте у Србији само туриста, ништа више од тога, али не да лутате и лумпујете по кафанама, но да обиђете и поклоните свему ономе што сведочи о народу који је живео да страда и васкрсава за оно од живота веће.

Да клекнете и пољубите земљу у којој је корен пре него што се вратите дому и кораку под којима су плитки гробови, плићи од колевки…

Због свега реченог молим Вас да заћутите, господине Хил, занавек, мада ни на тишину немате права јер она је говор душе, а а душе су оно што нисте могли убити стварајући Америку и све потом, што некрофилски зовете „америчким системом вредности“!

Радујте се што сте у земљи предака и потомака, ништа од тога нисте до бедна одјавна шпица…
Михаило Меденица

Задовољни роб је и даље роб!

Махом не верујете у Бога, презирете сваки помен вере; причест је за вас „лизање кашичице“, одлазак у цркву дневна болница за све који вам нису налик;  Света Српска православна црква за вас је збег свег зла; Србија вам није праг већ пањ; стидите се свега што јесте пореклом и по рођењу; историја за вас почиње јутарњим еспресом а завршава вајкањем како је неправда што су вас животна добра мимоишла у широком луку, но посве вам припадају, а у Европи и европским „вредностима“ видите све за шта сте се борили и што вам као плен припада.

У свему томе најдоминантнија је ваша мржња према свакоме ко мисли другачије јер све мимо „вредности“, које практикујете као терапију, није вредно ни живљења, нити помена!

Да, управо је тако! У Бога не верујете (ваше непорециво право) али се клањате божанствима којима би свакога од нас принели као жртву, јер живот достојан човека схватате као живот достојан само вас, док све остало може и мора да нестане терет који ваше лаке кораке вуче на дно, у блато националног, приземног, радољубивог, одвратног…

Када се расправљам са политичким неистомишљеницима ту нема ни близу једа колико га је у расправама са вама, европредозираним зависницима, јер расправе са вама сведу се на клетве и жеље да оваквима као ја ни под земљом не буде трага и белега.

То су те европске „вредности“, ценим?

Наравно, ваља им придодати патолошку мржњу према свему рускоме јер како бити „грађанин света“ а волети, или барем поштовати, Русију?!

Никако, наравно! Лепши сте, миришљавији и отменији ако презрете исток јер, побогу, створени сте за нешто више и вредније од подмосковских вечери, европска јутрења ко задовољно робље, претпостављам?!

Ништа вам друго „европске вредности“ и не нуде осим ланаца које ћете, предозирани Бриселом у све вене и ноздрве, носити као знамење, поносни што клецате и посрћете под њим, али бити слободан на својему није ништа колико је дивно бити окован на туђему…

Заборавих, то туђе заправо није туђе, то је једино што прихватате као своје јер бити Србин за вас осуда на доживотну, без права на помиловање, осим ако вас из Европе не помилују, као део стада, онако у пролазу и са гађењем.

Но, и то гађење је лековито само нек је европско, нека сте довека странац којег ће гледати као робље ал само нека гледају, нека вас воде уместо да корачате- само нек су улар и самар део вредности о којима сањате презирући што сте потомци неких бољих од вас. Много бољих!

Тај јаз између нас и вас сте ви направили, јер, забога, како ми којима је Србија увек дивна, добра и једина можемо бити равни вама којима је само мрачни белег на пасошу?!

Да, Србија је дивна и вазда добра, оно што не ваља смо ми, и нису лоша времена већ смо ми лоши, али за разлику од вас ја/ми знамо колико и у чему не ваљамо и силно се трудимо да будемо бољи од себе, а ви..?

Није то лака борба, нити су победе честе и велике, али мењам/мењамо себе кап по кап па ћемо стићи баш на оне стазе које су нам часни преци оставили да не закорове, а ви мислите да шта мењате на боље тако што ћете се свакога дана лагати да ништа није до вас и да ће све доћи на своје са шаком бриселске зоби и сламе…

Ја сам за вас будала, фанатик, фашиста, талог овога друштва, а ви сте за мене и даље- моји, и у томе је суштинска разлика!

Могу да се љутим на вас али не могу да вас мрзим, зашто бих?!

Ја одлично знам шта су европске вредности, имам онолико гробова бољих од мене који су их утирали, и знам колико је Србија добог и добрих дала да Европа буде идеал а не мадам содомског бордела!

Не желим Европу којој сметам као поносни Србин, не желим да будем грађанин света кад је читав свет још давно коначио и крио се код мојих предака на тавану док је опанак гинуо за лаковане салонке!

Еспресо се клањао мојој вареници, европске вредности је српска проја отхранила док се кроасан плачно предавао свакој фукари која је освајачки марширала…

Ја не могу да презирем Европу када је онолико српских костију у њеноме темељу, они је држе, а откуд у вама толики презир према свему српскоме кад најтежи крст најбољи носе?!

Понављам, колико је у мени беспамети (таквог ме доживљавате и немам ништа против) толико је у вама мржње!

Ја ћу се нечему и научити загледан у прошлост, а како ћете ви научити да волите загледани у будућност коју не видите од улара и ка којој не можете од амова?!

Европске вредности су светиња само за оне који су на своје заборавили!

Празних џепова нисам сиромах, али празне душе…
Михаило Меденица  

Успешни смо колико ћемо деци оставити неуспеха… (слово о веронауци)

Објашњава ми отац школске дрругарице млађе кћери како је суштински важно и преко потребно изборити се против веронауке у школама!

Дакле, „изборити се“, јер за њега и многе њему налик то је борба, а ми би, ваљда, требало да као некаква герила спасимо децу из чељусти тог суштог зла, јер веронаука је то, аман…

На страну што је вероучитељ диван и благ човек који са децом разговара, не стане пред њих и испредаје шта има, но разговара, „исповеда“ им се и слуша њихове „исповеди“…

Ипак, ми треба да се изборимо против те пошасти, јер..?

Не знам због чега, верујте, ваљда је модерно бити „еманципован“, „корпоративног духа“, тимбилдигован“ и „окренут будућности“, претпостављам?

Е, сад, тај исти човек, који слави славу, који је крстио децу, вели да то чини поштујући традицију, али да нас вера и црква спутавају да идемо напред.

Е, сад, како му/им објаснити да већ две и нешто хиљаде година идемо напред управо следећи траг вере?!

Како му/им објаснити да нас људима чини оно у нама, да ћемо понети и поднети онолико колико верујемо, а верујемо онолико колико смо свесни да се добрим доказујемо временима будућим, а не овоме пролазном трену?

Тај корпоративни (зло)дух је колико ћеш заграбити да теби буде добро, а вера у Господа је колико ћеш оставити да се свакоме нађе колико му треба.

Не материјалнога, то се стиче и гиби, но духовнога и душевнога, јер ако деци оставим богатство трајаћу колико и новци, али ако им оставим темеље ваљаних душа- трахаћу довека!

Не кроз себе већ кроз Господа и Сина Господњег јер ваљаности ме није научило јурцање за махнитом светином већ корачање са собом…

То што он/они називају поштовањем традиције зар није што и веронаука?!

Чега је традиција плод ако не вере, а шта је наука о вери до наука о томе како да се не равнамо јесмо ли бољи од других, но јесмо ли данас бољи од себе јучерашњег?!

Није ово никакво пусто наклапање већ искрена вера да је жртва Христова она брана у нама што не да да мутне воде надођу и прелију, да нас потопе, да нас олупају о стене самољубља и пролазности.

Зашто вас толико боли веронаука? Није то рана већ лек.

Долазе ли деца уплакана кућама, или пуна смисаоних питања на која немате одговоре па је за ћутњу најлакше окривити веру?!

То што ви живити нуди пусту ћутњу, вера учи благородној тишини, а у тој тишини човек узраста у човеку, верујте.

Хоће ли нам деца бити боља и хоће ли им бити боље ако их учимо да је живот колико ограде да се чувају од других, или колико раскују ограда да се чувају од себе који су себи довољни?

Но, најлакше је за све наше падове и малодушности упрти прстом на цркву, благу мајку која ћути, не осуђује, чека децу да јој се врате.

Најкалше је осудити оне који се моле за нас и када се ми не молимо за себе.

Најлакше је живети у страху, хранити га, заветовати га деци да живе у сенци наших неуспеха да будемо успешни…

Најлакше је успех мерити питањима на које немамо одговоре и живети у опсени да што мање знаш- то си мање несрећан!

Неће ни веронаука дати деци све одговоре, али ће их раскрилатити да их траже јер вера и црква нису збег затуцаних но дом неспутаних.

Вера је и да понекад посумњаш у Господа, али невера је туга да вазда сумњаш у себе.

И да се где мимоиђем са Богом путеви ће нам се укрстити јер не могу да живим а да не трагам за собом, најбољим у себи, а кад се са собом мимоиђеш познати се нећеш, све да на себе натрапаш- видећеш странца.

На послетку, ако вам је веронаука највећи проблем у животу онда проблема немате јер вам је живот колико ћете дограбити, а не колико ћете оставити да се другима нађе…
Михаило Меденица

Јел Отворени Балкан голо арнаутско пркно пред црквом?!

То је, дакле, тај Отворени Балкан- гола гузица шиптарске педерчине пред црквом Светог Марка, и пароле у славу „републике косово“?!

Не, нису то били никакви гејеви већ педерчине, није то била шетња за права секусалних мањина но марш фукаре која је дошла да освоји, да покори, да понизи…

Зајебите ме политичке коректности јер сасвим смо се некоректно нагутали и сузаваца и пендрека тог дана, а ништа учинили нисмо осим што смо се сили нашли на путу.

У Београду су се приљежно и понизно браниле „европске вредности“, бранила се заповест оне колонијалне погани Кристофера Хила, бранило се Србији да буде Србија, и нема ту друге истине!

Ко је у свему томе видео „државничку мудрост“ Александра Вучића већа је битанга од њега, јер ако су „мудрост“ и „државништво“ подвести Србију ко конкубину америчком заступнику зла и гологузим бедницима у шовинистичкој екстази- једнако би ваљан председник Србије била и она звер од Рамуша Харадинаја!!!

Баш ништа ту није имало везе са борбом за људска права и слободе јер, господо организатори, ваљда сте и Срби, ваљда је ова мученица наша једнако и ваша држава, ваљда вас је и повредило и увредило оно што је олош чинила пред црквом и чему је скандирала, или није..?

Јесте ли им скренули пажњу да не чине то зло, или су превладале „европске вредности“  које подразумевају да је све осим српског вредно?!

Јел вам пало на памет да вам браћу и сестре на Косову и Метохији пребијају само зато што су Срби, да их по хрватској прогоне ко дивљач, да у Босни ваљају само кад их нема..?

Не, наравно, зашто би марили за то, важно је побројати и наплатити голе гузице, важно је оправдати звање професионалних гејева јер то сте, од секусалне оријентације сте начинили струку, позив, занимање, биографију…

Не интересује вас како живе ваши сапатници док год ви можете да будете само гејеви, вечито угрожени и тарифирани!

Ви све чините да не будете прихваћени, јер како и од чега живети ако нечим заиста будете морали да се бавите осим да будете професионална и висококвалификована сексуална мањина!

Због тога сам стајао, и увек ћу стајати, наспрам вас, а не против вас, јер не дозвољавам да нас поносу уче накупци и закупци поноса!

Ви стојите против мене/нас, вама вечито треба непријатељ, ви иштете крв јер ништа се тако не продаје као она, ништа се не исплати као лелек, ни од чега се не живи тако комотно као од страха који и сејете и жањете, молећи се да вазда издашно рађа…

Ви мрзите, ја само не дам на оно што волим, оно што ми је свето, оно што је најбоље у мени, обо због чега ћете ви бити моја браћа и сестре колико год ја за вас био звер.

Узалуд вам и Вучић и Хил, и ко год да дође после њих, те „вредности“ Европе, Отвореног Балкана и америчке амбасаде- овде се неће запатити, будите убеђени!

Слобода није оковати другога у ланце, нити је понос гола гузица под распећем, нити ће икада бити!

Од мене не треба да страхујете, али сигурно нећу дозволити да се стидим због вас и ваших газда!

Не због ваше сексуалне оријентације, но због тога што „параде поноса“ сваке године све више личе на дивљачке јурише на плен, а Србију нећете понети као трофеј, то добро знајте!

Колико год голих гузица призвали да се зоре Београдом- толико ће образа стајати наспрам вас! Десетину, стотину више!

Ако је ваше право да се у сред престоног града скандира „републици косово“ и да беласа арнаутско пркно пред црквом- моја је обавеза да вам будем „непријатељ“ јер, верујте, искренији сам вам пријатељ од оних за које сте само роба, броја, ситнина за коју не маре и ако им се загуби кроз бушне џепове…
Михаило Меденица

Шака земље, или шака јада?!

Знам ко сам и од којих сам јер знам за шта су ми ђедови пострадали.

Није живот Србинов само мука и патња, али све чему се порадовао и запевао, мука и патња је посветила.

Што нам је дато- све су нам отимали, свака је ливада Србину била и Косово поље и Мојковац и Кајмакчалан.

Зато су нам и сетве и жетве- задушнице!

И косач и орач прежали себе кад пође у поље и њиву.

Не пита се: „Где ти је муж?“, но: „Где ти је страдалник?!“

Што нам је дато- све су нам отимали, и вазда је откуп био у главама.

Нит веће сиротиње, нит скуљег намира…

Нема куће која се наносила глава!

Дуже је трајала јабука на грани но Србин на земљи!

Данас је момак што је некад био старац.

Ко је Србину дао времена да оседи и да га године повију..?

И опет је Србин вечан, јер није нудио блага за оно што се главом плаћа!

Није питао колико је то Срба на Косову и Метохији па да одмери ваља ли му пострадати, јер Косово и Метохија нису земља но небо све наше земље!

Докле нам је неба- дотле нам је земље, па нек је и камен пусти, рађаће и он!

Село може да опусти, да му се име заборави, да нема ко о њему да сведочи, а да на Косову и Метохији не остане ни једнога Србина вазда ће му се име знати јер заветна светиња сведочи о нама, а не ми о њој.

Но, они што им је ђедовина закоровила веле: „шта ће нам земља без људи на њој“, а за ђедовиу тврде да је њихова, а пут јој нашли не би!

Туже се око метра земље на којој нису били, не дају, брату копају очи, а за ђедовину свих наших ђедовина веле да нам не треба јер нема Срба на њој (лажу)!

Писах и понављаћу: није Косово и Метохија шака земље, но смо ми шака јада без ње!

Волео бих да вам речима опишем зашто је Косово и Метохија светиња Србинова, но да се речима светиња може описати онда би била шака земље…

Озорите у Великој Хочи, прођите Дреницом, седите на камен више Призрена, станите пред Девич, устрчите Проклетијама, Паштриком, Коритником, Шаром, Бајгором…умите се Ибром и Дримом, станите на Газиместан, загрлите шам- дуд у порти пећке светиње, прогледајте Симонидиним видом…учините било шта али учините на Косову и Метохији, нећете схватити због чега пишем све што пишем али ћете почети себе да схватате…

Схватићете да глава није највредније што имамо, и да платити главом није само изгубити је- но знати зашто је носимо…

Косово и Метохија пати за све нас, за сваким од нас, радује нам се, моли се за нас, страда за нас, чека нас- грех је рећи да нам не треба земља без људи јер где ћемо се ко људи познати без Косова и Метохије?!

Знам ко сам и од којих сам јер знам за шта су ми ђедови пострадали.

Како ће ми деца знати и ко су и од којих су ако нисам спреман ни за шта пострадати, лажући се како за њихово добро чиним најгоре- остављам им ливаде уместо завета!

Ливаде имају цену, завет је плаћен најскупљим намиром, да ливаде никада немају цену…
Михаило Меденица

Не играјте се, не тече свим Србима еспресо кроз вене…

Мука ми је кад чујем како се Александар Вучић „лавовски“ „бори“ за опстанак Србља на Косову, и још ми је мучније кад видим да неки заиста у то верују!

Бори се таман колико се и она „жута“ губа борила, негде отприлике колико се и фукара Аљбин Курти бори.
 
Бори се колико је његова, а не српска, „Српска листа“ у свакој приштинској власти признајући „косово“ као државу, заклињући се као министри над некаквим „уставом“ „косова“, љубећи скуте највећим крволоцима рода нашега!

 И сада је у тој истој власти, не пада им напамет да иступе, да дигну чаушке главе и глас, да руше проклетника Куртија, јер зашто би, па Вучић се „бори“..?

„Бори“ се за опстанак Срба на Косову никада не помињући Метохију јер, што се њега тиче, тамо немамо ништа, тамо немамо никога…

Заправо, не мари тај ни за Косово, већ за оно од Јариња до моста на Ибру и Митровици, као да Пиштина није Косово, као да Грачаница није, Липљан, Обилић, Старо Грацко, Гњилане, Партеш, Клокот, Витина, Косово Поље…

Тамо нема Срба?! Или то што има није вредно „борбе“ јер „јунак“ је заветну светињу премерио на „Заједницу српских општина“, нешто што би евентуално требало да има значај и снагу скупштине станара, да се питају у коју ће боју да прекрече ходнике зграда и да ли да замене сандучиће за пошту..?

Да ме нико не схвати погрешно, на северу Косова, у те заиста јуначке четири општине (Лепосавићу, Зубином потоку, Звечану и Митровици) имам небројено браће и сестара које обожавам, живот ћу дати за њих, предивни су то људи, страдалници, и они први о Косову не говоре прећуткујући Метохију, читаво Косово, за њих светиња није тек оно куд они могу већ куда се тешко стиже, али стиже…

Поновићу, Вучић се „храбро“ „бори“ за опстанак Срба, многи у то верују, не схватајући да саучествују (неки ненамерно, многи сасвим намерно) у велеиздаји- јер Косова без Метохије нема, као ни Србије без Косова и Метохије!

Заклињемо се: „Догодине у Призрену“, а где је Призрен у тој „борби“ овог „лава“ што не једе, не спава, не дише, не трепће, не мокри…што се као авет шуња по телевизијама и пренемаже како је живот Срба на Косову и Метохији песма у односу на његове муке?!

Где су Пећ, Ђаковица, Дечани, Будисавци, Гораждевац, Бело поље, Исток, Ораховац, Велика Хоча, Зочиште, Гора..?

Где су Кошаре и Паштрик које толико славимо?!

Нема Срба јужно од Ибра, или су у овом игроказу Вучића и Раме (Курти је ту само бедни подизвођач) ситнина коју ће свако од њих да баци у фонтану и замисли жељу, а жеља им је иста, верујте!

Десетине хиљада Срба чува Метохију за сваког од нас, а ми Метохију ни грешком да поменемо, баш као и читаво Косово а не само оно што је Вучић разрезао да је Косово, а и тога би да се курталише што пре!

„Отворени Балкан“ је оно за шта се заиста саборци Вучић и Рама боре, а корист за Србију од тога је да ће с јесени Албанци да нахрупе овамо, а за Албанију је оставрење свих снова ђавољих Призренских лига- „велика албанија“ које нећемо бити ни свесни док се црни орлови на црвеном платну не раскриле толико да ће наш бели, двоглави, постати угрожена врста…

Борба за Косово и Метохију почиње од свести да смо без Косова нико, а без Метохије ништа, и да наше није колико се с Приштином истргује, но оно за шта су бољи од нас пострадали чувајући завет Србина и Бога!

Писах и поновићу: није Косово и Метохија тек 15 одсто територије већ 100 одсто нашега идентитета, душе и постојања!

Свугде ћемо бити туђини, проклетници, одрекнемо ли се и камена! Не из ината већ што је то окамењена кост Србинова!  

Једноставно, не можемо постојати без Косова и Метохије, јер храст није силан што је до неба, но што је дубоко под земљом!

Није Косово и Метохија најскупља српска реч што згодно звучи, већ што смо без ње и неми и слепи, а то не разуме само ко никад крочио није на светињу!

Не они што нису ногом загазили, но што духом нису проходали.

Ако нису тамо- нису нигде, и нека се не лажу, није то духа у њима но празнина с које се напајају колико и са сувога врела…

Но, нека је све ово игроказ Вучића и Раме, а јесте, нек они што нам се зоре по згаришима знају- нема вас довољно да браните отето колико је нас спремно да отето вратимо!

Будите убеђени у то и не играјте се, не тече свим Србима еспресо кроз вене, има још оне крви коју, у јуришу пострадалих, коњице живих нису могле да стигну!

За себе, и још мноооооого предивне браће и сестара знам, измирени смо и са собом и са Господом!

Због бољих од нас који су пострадали за нас!

Због бољих од нас који чувају Косово и Метохију за нас!

Због деце, јер шта сам им оставио ако им оставим кућу а издам дом?!

Због Косова и Метохије- оно је све што у мени ваља, па шта сам и куд ћу ако ће ми Призрен довека остати- догодине..?
Михаило Меденица

На Косово и Метохију, немамо где друго!

Наравно да је све што се дешава на Косову и Метохији игроказ Александра Вучића и побратима му Еди Раме (Курти је ту ситни кооперант), уз саслужење америчких им макроа, али то никако не значи, не сме да значи- да ће нас љубав или мржња према Вучићу одређивати и према заветној светињи!

Обавеза свакога од нас (не деце, нас магараца од 40+ година за којима остају деца) да заиста будемо спремни изгинути за оно за шта су бољи од нас изгинули да бисмо ми нечему ваљали!

И, ваљамо ли?!

Искрено верујем да ваљамо, таман толико да потомцима не оставимо бруку и беду да нас по њима познају.

А, неће имати по чему другоме ако им оставимо кућу а не сачувамо дом!

Писах стотину пута и писаћу: кућа је све што се омеђи са четири зида, а дом је оно на чему се та четири зида темеље!

Кућу закључаш да би је сачувао, дом нема браве – да би нас сачувао!

Где је Србину дом до Косова и Метохије?!

Колико је то имање довољно велико да Србин каже: „Видиш, све то је моје…“, или богаство да устврди: „Имам колико не могу да потрошим…“?!

Ништа немамо и све смо потрошили без Косова и Метохије!

Никад не заборави, Србине, да ти је свака ливада Поље Косовско, и свака вода Ситница, Бистрица и Лаб!

Нису Дечани да им се дивиш но да их живиш!

Не можемо се довека заклињати: „Догодине у Призрену“, молећи Бога да та година не буде за наших живота!

Ево, дабогда била за мојега, није смрт пострадати крај Архангела, но васкрсење!

И ја сам отац, није се мени живот досадио, нити сам се наносио главе, али пожалио не бих да ме деца оплакују над каменом у Призрену, него да се „наживим“ ко пусти камен који никад ничему неће бити темељац…

Без Косова смо- нико! Без Метохије смо- ништа!

Није то 15 одсто територије већ 100 одсто свега што јесмо, што су нам преци били и што ће нам потомци бити!!!

Тога и Шиптари морају бити свесни: није Србија она накарада од „мирдита- добар дан“, нити су проклете „жене у црном“ што и Српкиња у црнини, нити смо сви еспресо патриоте којима светиња стане у три срка…

Певамо о Кошара и Паштрику јер ћемо се вратити на њих!

Нису то песме о нечему што је било већ што ће тек бити!

Нису нам деца остала горе да ми останемо овде, у четири зида без дома…

Није наше колико нам остане деобом очевине, но колико ми праочевине оставимо да се никада не дели!

Ако је ово та година у Призрену- хвала ти Господе, биће нас довољно…

Косово и Метохија није проблем већ решење свакога проблема!

Ви који се гнушате ових редова искрено поздрављам, уживајте у свему што мислите да имате и што не бисте да изгубите, а мислите да можете да сачувате.

Шиптари, ако вас је ко рекао да Србин неће гинути за Косово и Метохију- слагао вас је, опако!

Пријатељ ми каза да је моја највећа мана што се вазда водим срцем а не памећу, и да словом могу добити више битака него мачем.

Тако је, све се битке добијају пером, али је у неким биткама потребно мачем прокрчити пут перу…

Не багателише Србин главу, али је и не жали, запамтите сви што сте нам рушили цркве мислећи да је убити Србина исто што и убити Бога у њему.

И мртав Србин јуриша, бежале су цокуле пред крвавим опанком…
Михаило Меденица

Заборављеном анђелу- Слободану Стојановићу!

Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…

Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..

Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…

Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.

Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?

Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.

Ниси се плашио ножа, зашто би?!

Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…

Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?

Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!

Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…

Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збеги из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!

Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!

Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…

Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Слободан Стојановић

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…

Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!

Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…

Слободане, Слобо, анђеле…јеси ли, нема на ножу више места од крви..?

Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!

Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…

Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!

Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!

Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…

Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.

Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!

Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…

Познао те је тата, јесте!

Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…

Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ…

Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад оддрастеш!

Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?!

А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!

Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си!

У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!

Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство!

Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!

Мали си, сине, схватичеш.

Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…

Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути…

Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…
Михаило Меденица

Јаме моје (у незаборав Јадовну, свим нашим јамама, страдањима, васкрсењима…)

Јаме моје, безданице, невестице, несрећнице…

Метох кости рода мога, испоснице живог Бога…

Јаме моје, мртва прела, мобе моје и посела…

Јаме моје Србља пуне, и буклија, здравичара,
гусала ми јаме струне, и гудала од ребара…

Јаме моје чобанчићи низа стране кад дојаве,
мртва стада и опанци, распеване мртве главе.

Јаме моје крај узглавља, подвижнице православља,
више куће горска врела, жива моја мртва села.

Јаме моје у сватове, ајд у коло рода праху,
сабро сам ти мајко кости да дочекаш мртву снаху.

Јаме моје некошене, мртви косци, мртве косе,
јаме моје од полена када јутром кости росе…

Јаме моје дома мога, лучо она што је пратим,
залуду се ноћи црниш- јамама се дому вратим.

Јаме моје од небеса, ћивот тихог ноћног свода,
све где звезда рстрепери- то су кости мога рода.

Узалуд се зоре звери, где су јаме Србља пуне- кост је српска нетрулежна- јамом звери душа труне.

Јаме моје, нафорнице, ево вам се исповедам,
што сте дубље, безданице, то у небо даље гледам…
Михаило Меденица

Полен Србинов…

Преписка до дубоко у ноћ…

Паметни народи не робују митовима, морате да прихватите да сте изгубили Косово…

Не робујемо ни ми, Косово и Метохија није мит већ завет, суштинска разлика је то!

Разлика у чему?!

У миту можеш да живиш, да трајеш…у завету постојиш.
Све може да траје неко време, нека су и векови, али мало шта може да постоји довека. Траје и живот, но ако си омеђен њиме сваки си корак потрошио тражећи себе…

Не, глупост! Све што учиниш за живота- то ти је…

А, шта учиниш за живота ако не знаш где си још пре рођења прохода и где ћеш после смрти доходати..?
То је Косово и Метохија за Србина!

То је лаж у коју сте заробили и себе и потомке. Због тога и не можете даље, свет вам се смеје…

Видиш, баш због тога и можемо даље, због тога и јесмо много даље од тог света који нам се, кажеш, смеје.
Завет није камен који с муком носиш па га предаш да га с муком понесу други- завет је када верујеш у Бога јер знаш да постоји, а не зато јер су ти рекли да постоји…

И, ви сте сви на Косову видели Бога па вам је зато највећа светиња?! Зато, као, не можете без њега, без онолицког парчета земље?!

Не, могли бисмо без њега да је „онолицко“ парче земље, али не можемо јер уопште није реч о земљи… Косово и Метохија је полен читавог српства! Где су ми ђедови пали свуд је Косовско поље- где су ми се деца крстила све су Грачанице, куд идем свугде пратим Дрим и Лаб…

Ето, зар то није мит?!

Није. Митом живе они што наричу над срушеном кућом верујући да су четири зида дом, а Србин ће се скућити и у пламену којим му пале кућу јер зна где му је дом!
Ти мислиш да је твоје оно што можеш да закључаш и забравиш, а ја знам да је моје тамо где ми не требају међе да бих био на својему…

Глупости! Твоје је тамо где други газдују?! Помирите се стим да није ваше и пристаните на поделу, ако је још могућа?

Газдују ливадама, али Србин господари, кореном и гробовима, схваташ?! Трава прерасте њихово газдовање, а Србиновом господарству и векови су откоси…
А, што се поделе тиче- да је кришка хлеба па да га делимо, али није, Косово и Метохија је нафора сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина, стотину пута то и рекох и написах, и тако јесте!

Значи, патићете за њим вековима, плакати, понављати како је ваше, певати песме о њему, и шта..?

Ево да ти поновим: Косово и Метохија је полен Србинов, чак и оног несоја који би га се сутра одрекао не схватајући да би у истом часу нестало свега што мисли да је његово, што мисли да има, што тобож чува…
Знаш ли зашто је полен? Зато што је оно најбоље у нама, оно најчистије и најсјаније. Ако није тако зашто нам га пале и руше изнова?! Ако је њихово зашто га не чувају, ако није наше зашто прекопавају тако дубоко? Чији корен траже?!

Ма, све и да је тако мораћете да се суочите са реалношћу кад- тад, а реалност је…

Шта је реалност?! Да си ти слободан када се вратиш кући и сакријеш иза три браве и спуштених ролетни, или ја што воштаницом „откључам“ Самодрежу и станем на молитву, а звери ни да приђу?
Теби на кући врата ко шака дебела, а мени на дому ни као копрена…
Реалност је да ћеш ти деци оставити више да потроше, а ја више да имају!

Па, чија ће бити срећнија?!

Реци ми ти?! Шта ће имати кад потроше? Ти им остављаш наследство, а ја завет!
Хоће ли твоја знати да се снађу кад немају? Моја ће вазда имати…

Чега, завета и празних стомака?!

Ето, у томе је суштинска разлика између тебе и мене: теби је живот колико ти стане у тањир, а мени, Србину сваком, колико стане у душу! Тањир има дно, а душа…

Узалуд се ми расправљамо, не желиш ти да схватиш колико су и живот и свет компликоване ствари, колико не можете против свих.

Напротив, ништа једноставније од живота. За тебе је борба у којој само тражиш изговор да се предаш, за нас је победа јер предали смо се Господу, а тад нема силе која може да те победи!
И, није питање можемо ли против свих, но могу ли они против нас, јер где се силни устреме на једнога- није тај један у невољи већ они…

Ма, поразиће вас, човече, не лупетај…

Могу да нас поразе, није спорно, али не могу да нас понизе! Народ који има
Косово и Метохију- непонизив је, а такав је вечан!
Тај врли свет се уби размишљајући о смислу жиљења, а ми се са смислом рађамо, са смислом мремо, у смислу васкрсавамо…
Тебе у четири зида, иза три браве, прогоне питања, а Србин и кад му кућу пале у пламену има одговора…
Мени кад звери бране у Ђаковицу, рецимо, то чине јер ће ме Ђаковица и познати и обрадовати ми се, а они ће изнова морати да јој се правдају ко су и одакле су и како је то мржњом воле…

Значи, ништа није албанско на Косову?!

Не, наше је само онолико колико је било крштења и опела, црква и црквишта, битака и крви, песме и суза, а све остало је њихово. Кад нађу, ако нађу, толико Косова и Метохије да стане у по напрстка- нек узму, припада им.

Убиће вас мит, нема вама помоћи!

Добро, нек убије, васкрснуће нас завет!

Ко се зори по ливадама не газдује ветром, а поленн уставити не могу…

Они копају темеље да се утврде, а Србин зида да дозида Дечане…

Темељи струну- висине су довека…

Жао ми је што ти од живота имаш само живот. Не знаш ко ти главу носи, а Србин на раменима још две осим своје: предачку и потомачку.

Чувај ти то што могу да ти узму, а ми ћемо оно што не могу да нам отму…

Немају они пламенова колико ми Косова и Метохије!

И то што пале преметне се у кандило, не у згариште…

И да нестане задњег Србина сенке би претеривали- зашто ако је њихово, и како није моје ако ми се гроба плаше..?
Михаило Меденица

Сузе „друге Србије“…

На претходни текст: „Не бој се- само веруј“, добијем на десетине увреда неаке господе која „не могу више да издрже тиранију нас верника“ (то је суштина њихових порука), притом се, безмало сви, декларишући као „милитантни атеисти“.

Поштујем свачије право да не верује, у шта год хоће, баш колико они не поштују моје/наше право да верујем/верујемо у Бога и Сина Божијег, и никада никоме нисам наметао своју вољу или свој суд, но…

Заправо, они поштују моје право да верујем док год то скривам, ћутим, чиним у потаји, утрчавам у цркву ко да бежим с пљуска и истрчавам из ње као да сам украо новац с иконе…

Речју, верујући човек је затуцана будала али му је опроштено уколико је свестан те болештине и уколико је спреман да се лечи, или барем да се јавно стиди својег хендикепа јер, побогу, 21. век је- доба паметних телефона и све глупљих људи!

Мислим, наравно, на ове просвећене који су толико даровани сазнањима да су „милитантни атеисти“ подјармљени „тиранији верника“!

Дакле, толико не верују да су милитантни, што би ваљда требало да значи да су спремни верујућем да пуцају у чело како би му доказали да неће васкрснути, односно, спалили би цркву ликујући како Господа нема да угаси пламен…

Ајде што не верују, њихово право, али они, заправо, не верују ни у то у шта не верују, чудо једно…

Што се њих тиче Бетмен је рађен по стварном лику али Бог не постоји јер га нису видели…

Заправо, не виде га само у православљу, колико сам приметио.

„Храбри“ су једино о Васкрсу, никад о Ускрсу, Пасхи, Бајраму…приљежно презиру искључиво веру у којој су рођени, све српско и сваки помен националног, јер то су „грађани света“, а свет је оно што су видели путујући ногама, а лутајући душом…

Тако милитантно продуховљени прескочили би и фратра и рабина и муфтију да где на улици леже у невољи, правећи се да не виде, а овакве затуцане будале би главу дале за сваког од њих јер ме дивна православна вера учи да на човека гледам с висине једино кад му пружам руку да устане.

На човека, јер ни Господ неће познати себе у мени ако ја у другоме не видим најпре човека, које год вере или невере био.

Нисам милитантно верујући, нити се то може бити, јер распеће није батина већ спона, ћуприја којом ћеш ми доћи у невољи и којом ћу ти доћи у доброме.

Ево, у ове године овог тровања званог вирус јасније се него икад видело шта истинска вера чини у човеку и од човека: нагонили су нас да бежимо једни од других, да се „чувамо“ тако што ћемо једни у другима видети звери, али оно најбоље у мени је вазда трчало брату у загрљај.

Можда звучи глупо, али верујући људи су сачували човекољубље за дане будуће, сачували су човека за човека, за оне што су веровали да неће оболети ако сатру све људско у себи јер камен не побољева…

 И остали би довека скамењени да није затуцаних будала које су знале да је болест опака колико је опак лек, а за ову су нам нудили најотровнији: сачувај себе!

А, шта ћу са собом без брата и сестре?

Нисам милитантни атеиста, није ми довољно само да је мени добро; туђа беда није моје богатство; нема победа у поразу ближњег; како да се смејем а свуд око мене лица у грчу и гримаси..?

То је та поган од такозване „друге Србије“: они што презиру ђеда јер му је црно испод ноктију, оца што га је њива ишколовала, мајку што је у град донела девојачку спрему са села, село што има тако простачко име и онолико сведока да се за славу нису наручивали канапеи и лигње из извиканих ресторана…

Да је од ресторана старија кафана, а од кафане само црква…

Не поричу да су Срби кад се помену Тесла, Пупин, Миланковић…али се гнушају кад се говори о чобанину што је оставио стадо и потрчао да крвавих гаћа и опанака брани Европу и свет!

Наравно, појма немају да су се Тесла, Пупин и Миланковић клањали том истом чобанину. Да је Пупин добио Пулицерову награду за аутобиографски роман: „Од пашњака до научењака“, да је Србин раскивао тарабу себи за покров- другима за колевку…

Верујући Србин!

Понављам, ово је слово о будалама које себе називају „милитантним атеистима“, а много их је, и није проблем што не верују у Бога, њихово право, већ што невером тобож поштују различитости, а различитостима сматрају да постоји њихово право, и она погрешна…

Они су, рекох, грађани света, диве се римском Колосеуму али им је Студеница гомила камења; узидшу на Јелисејским пољима ал им је туђе Поље Косовско; знају сваку стопу Лондона али не знају зашто је Хоча Велика, највећа; не знају да је Лувр тек остава Хиландарске ризнице…

Видео сам све то, и уживао гледајући све те лепоте, знајући да су моје, да сам их све у Србији већ видео, да за разлику од њих заиста поштујем туђе јер ми није туђе- свега је тог моја Србија ризница и чувар!

Видевши Дечане научио сам да видим лепоту, озоривши у Призрену схватио сам да небо није само моје, седећи на ливади са косцима разумео сам и Гогена и Сезана…

Затуцани верник који их у тим расправама назива браћом, а они мене идиотом, и увек ће имати идиота за брата, а ја њих..?

Ето, у 21. веку, добу еманципације вере ни у шта.

У 21. веку, добу којем не припадам/не припадамо, осим ако тај „њихов“ 21. век није време рачуњања од дана…

Нека, нек размисле, нећу да им стајем на муку, нећу им рећи да и као „милитантни атеисти“ ипак живе веру…
Михаило Меденица

НЕ БОЈ СЕ- САМО ВЕРУЈ!

Не плашим се смрти, страх ме је да она буде све што сам проживео…

Страх ме је страхова којима се предајем, којима верујем да су ту у доброј намери, који говоре тихо и мудро, који тобож брину и опомињу, који понекад надгласају једину истину: НЕ БОЈ СЕ – САМО ВЕРУЈ!

И, заиста- САМО ВЕРУЈ, СРБИНЕ МОЈ!

Страхуј од Господа, али не од гнева његовог, гневни смо ми што би од јутра нешто више од благе светлости и од ноћи нешто јаче од слаткога мрака…

Страхуј од Господа колико страхујеш од мајчине сузе, колико желиш да не брине и не стрепи, колико јој се гласу радујеш…

Страхујем да Господа не изневерим, а не да га не наљутим.

Љутња је оков нас самих. Љутња је изговор да не будемо бољи и да не можемо боље јер, ето, само смо људи…

А, шта више од тога да будемо?!

Шта је лепше и величанственије од тога, мој Србине?!

Човек!!!

Вера у човека јесте вера у Господа, не треба других доказа да Господ постоји док је у нама човека.

Падаш, страдаш, устајеш, видаш ране, настављаш даље…то је Господ у нама, и ми са Господом!

И ако не верујеш у Бога он верује у тебе, и не да те!

За тебе једнога се бори као да си једини, знај то.

И, није грех питати се, преиспитивати се, доказивати веру наново…зло је кад немаш шта да доказујеш, шта да се упиташ, шта да преиспиташ…

Када је смрт једино што си проживео.

Није ни вера ићи у цркву јер се ваља, јер је ред, јер је празник…

Није дан празник, но читав живот.

Немој у цркву без цркве у себи. У икону не гледаш већ се огледаш у њој…

И да читавог живота трагаш за том црквом у себи, и да је нађеш тек последњег часа- живео си и вери и Господа, и довољно си Сина Божијег одменио на распећу.

Трагао си и нашао, само то је важно, у који час (?) – сваки је једнак и сваки је прави.

Лута ко ни за чим не трага- ко читав живот тражи- наћи ће.

Не бој се- само веруј!

У себе, оно најбоље у себи, ништа друго Господ не тражи од нас.

Веруј у васкрснуће, сваки нови дан ти је доказ тога!

Васкрснуће је свако добро које учиниш, једнако на своју корист и на своју штету, док год је другоме на корист.

Стотину пута сам се расрдио што ми се добро није добрим вратило, и што сам ваљао онима што су ми окренули леђа док нисам схватио: што сам се више трошио- више ме је било, и где су ме више сатирали- више сам себе пронашао.

Тако је, заиста!

Где ми је себе било жао ту сам се предао вери у награду, а где ми је због среће оних што су ме напустили било драго- ту сам награђен Господом у себи.

Лепо је и лако уснити на распећу, добри мој Србине!

Клинови и ране боле само док се питаш: „Зашто?!“

Кад се уместо питања успеш на распеће с одговором- клин је ко трн, а ране ко облаци…

Не бој се- само веруј!

Рођењем си већ васкрсао, добри мој роде.

Није смрт казна. Човек је жив док је живе вере у њему, нема смрт ништа с тим…

У нама су звери толико пута покушале да убију Бога, но нису стигли даље од човека…

Зато је Србин с осмехом умирао, због тога је и мртав јуришао- не држе нас кости но зидови цркве у нама…

Веруј у себе, Србине мој!

 Веруј и за мене кад ме где видиш да безверан лутам- тражим те.

Тражим човека што га видех у теби, тражим крст што га олако збацих ко терет, а ти ме ко брат сачекај, дај ми свој крст да се под тежином исправим, дај ми својих мука- нека је на моју штету ако је теби на корист, не може онда ни мени бити на штету…

Не плашим се смрти, страх ме је да оне буде све што сам проживео…

Да ме не траже и не налазе на гробу.

Да не помсилим да је живот све што имам.

Да за мном остану само лелек и плач

Кад кости струну да не остане олтара…

Да станем под распеће питајући: „Зашто?!“, уместо да му се радујем, знајући због чега.

НЕ БОЈ СЕ- САМО ВЕРУЈ, ДОБРИ РОДЕ МОЈ!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ- ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!     
Михаило Меденица

„Силуј, слободно, али са заштитом…“

Дакле, руски војници јуришају Украјином исуканих ножева и спуштених гаћа, па шта им западне за клање, а шта за силовање, мада највише воле ако могу да обједине оба „задовољства“…

И не само то, не да силују све што хода већ од супруга имају и благослов да то чине, све док користе заштиту како се кућама не би вратили с каквим осипом, или нечим грђим, како тврде белосветски подводачи истине и правде.

Наравно, реч је о монструозној пропаганди западних дописништава пакла, но та пропаганда полако али сигурно постаје безусловна истина, за коју сви знају да је лаж, али не мари: важно је само да за Русом остаје траг крви, све и да је његова, нема везе, крви се у зрнца не гледа…

Речју, преклан, распет и спаљени Рус није жртва, жртве су нож, клин и пламен…

„Слободарски“ запад у екстази живи своју Кристалну ноћ, заборављајући најважнију чињеницу- на истоку свиће, увек и занавек!

Но, од те „слободарске“ полусветине ме ништа не чуди, Гебелсова пасторчад су то, али ме чуде овдашњи чауши, не само другосрбијански но и овни што се тобож гнушају те другосрбијанштине, како без размишљања, без иоле промисли, без критичке мисли прихватише здраво за готово да Руси гологузи и с крвавим ножем у зубима пајају украјинском бестрагијом!

Знам да од чауша никад човек, али рачунам: ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех пропаганде запада онда смо то ми, овај мучени народ и ова сирота држава, па ваљда смо бољи од тога да гутамо сплачине и тражимо репете, но, ето, врднуше се неки да се у сплачинама и купају убеђени да ће мирисати на пољско цвеће и лаванду…

И сад то што су начули проносе ко непорециву истину, а оно што су видели, као да нису…

А, видели су што и свако од нас- на стотине престрашних урадака оних украјинских фашистичких умоболника, на којима уживају у мучењу, касапљењу, раздробљавању, клању заробљених рускох солдата!

Да, видели су, звери су толико тога учиниле и снимиле дичећи се злом, јашта су видели…

Толико је мученица силовано, пребијано кост по кост, силовано наново па пребијано ако је још која кост остала на пола, а онда спаљено живо- само зато што су Рускиње!

Видели су, јашта да су, баш као и тај плачни запад, но Азов, Ајдар, Десни сектор…су и даље строј мученика, до последњег ока које су ископали, до послењег детета које су пререзали на пола, до задњег старца којег су спалили са кућом- само зато што су Руси!

Дакле, говорка се да руски војник силује и убија, убија и силује, убија силовањем и силује убијене, а види се шта нацистичке звери украјинске чине- но зашто очима веровати кад се јасније говоркањем види…

Понављам, ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех лажи запада- то смо ми, па опет…

Због тога и запињем (вероватно вас већ умарајући) да стигнем свако слово о страдању Руса у Донбасу, Луганску, Харкову, Одеси, Маријупољу…јер прећутим ли/прећутимо ли то- прећутаћемо све наше страдалнике чије нас кости дозивају из јама, вртача, незнаних гробница, кречана, јаруга, јендека…

Ми смо народ праведника и страдалника чија је крв и кост оклеветана, и ако данас нисмо уз браћу на крсту како сутра да у молитви станемо под њега?!

Једини смо на шару земаљском којег клеветају за злочине и геноцид, а тамо где смо „починили“ та зла диме се оџаци „жртава“- наших нема…

Ако са браћом данас не понесемо крст- довека ћемо носити себе ко терет!

Себи смо дужни да нашим путем до Голготе нико више не прође…

Србин је оно најбоље у Русу и Рус је оно блажено у Србину!

Наше је да сведочимо истину, видљива је, да се не чују чауши где „сведоче“ лажју!

Дужни смо себи, страдалници смо, а не тек жртве, нарочито не жртве самосажаљења и самопрезира.

Запад живи своју Кристалну ноћ, но на истоку свиће, довека!

Није Рус брат што је тако казано, но што је то и на земљи и над њом- доказано!
Михаило Меденица

Умете ли шта осим да мрзите, хуље?!

Који вас то немири гоне да с толико јарости желите „смрт Русији“, ви који то говорите, ви који то пишете, ви који се тиме хвалите скривени ко хуље иза измишљених имена и лажних слика на друштвеним мрежама?!

Мислите ли да сте некакви борци за правду, слободу, мир…уопште врлине и идеале, тако што некоме желите смрт?!

Данас је то Русија, ваља је презирати, ваља је метрити у гробове, ваља пожелети да се мајкама не врате синови већ ковчези, ваља једноставно мрзети јер чиме бисте себи оправдали да постојите док мрзите, да ћете нестати ако се у вама јави тек назнака некакве љубави, према чему год…?

Ништа лакше него презирати, не треба вам за то ни човек, ни мисао, ни поглед, ни реч…баш ништа што би за вама оставило сенку и траг…

Волети је подвиг, волети је дивно, волети је одрицање зарад давања а не отимање зарад имања ничега, што мржња јесте, а та борба коју наводно водите није ништа до предаја и подаја ђаволу, који вас ни такве неће.

Његов су плен душе а не бездушници, половна сте роба и за пакао па пакао чините ономе што мислите да живите јер за вас је живот од сванућа до смркућа, форма, празан лист хартије на којем изнова, свакога дана, испсиујете пустахије не би ли за вама остало које слово, а слова повешана, подављена, преклана…

Крв ваших живота је на вашим рукама, нема мелема за те ране, нема видара, нема лека јер нема човека…

За разлику од вас никада нећу написати, ни помислити, ни пожелети: „Смрт Украјини!“ јер свака мајка у болу и црнини је моја мајка у болу за мном…

Бескрајна љубав према Србији и Русији научила ме је љубави према свакоме, а чему је вас мржња научила?!

Ничему осим мржњи!

Данас Русе, сутра намерника јер је безразложно насмејан, дете јер се радује, јутро што је свануло, суце што се разбашкарило небом, земљу што рађа, земљу на којој нигде ваших отисака, сенки…

Рекох, нисам ја научен да волим већ сам имао шта заволети, проходао сам и проговорио у бескрајном пространству душе и духа Србије и Русије, волим их јер су оно најбоље од мене и најбоље у мени…

Могу шта да не волим али не умем да мрзим, а умете ли ви шта осим да мрзите?!

Ви сте у корак са светом, јел да, а видите ли отисак тог корака?

Јел људски, или траг звери?!

Ви који тако силно желите смрт Русији- силно се радујете свакој смрти јер чиме би друго то што отаљавате назвали- „животом“?!

Силно другима призивате смрт плашећи се једино шта кад смрт не дође по вас јер како би, где да позна човека кад га нема?!

Ви сте давно умрли, но није то смрт, проклетство је то- јутром себи на опело, ноћу на задушнице…

Носите себе ко гроб па где застанете ту умрете, и тако изнова, изнова, изнова…

Да је човека неко би стао да вас ожали, а овако- Господа не дозивате, ђаво вас се гнуша, није ни то зло сакупљач секиндарних сировина…
Михаило Меденица

Опрости, Русијо!

Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Пишем бесан, вероватно не бих требао тако, али не желим да сачекам јутро, доста ми је више јутра паметнијих од ноћи јер то је бедни изговор да вазда за гадост тражимо разлог и оправдање.

Нема разлога, нема изговора, нема оправдања за беду коју смо ти учинили, вољена Русијо, и нећу се крити иза изговора да то није моја власт, да их презирем, да нисам гласао за њих, да ме ни у чему не представљају јер то је лаж иако је свака реч истинита!

Није се Србији догодио Вучић већ се Вучићу догодила Србија, баш по његовој мери скројена: подрана и одрпана, флека обична…

Да смо другачији и он би чинио другачије!

Ћутао би, бедник, док Србија говори, а овако Србија ћути ко сеоска млада на поселу и само трепће загледана у ђувегију…

Обожава га и презире, једнако, у исти мах, воли оно најгоре од себе у њему и диви се ономе најбољем од њега у себи!

Најбоље од њега смо ми овакви, ми који не знамо ни Србију волети искрено, часно, без поганих примисли већ онолико колико нам треба, колико можемо да сабијемо у алава уста и гузице.

Опрости, Русијо, но кад не волимо мајку како волети мајчицу?!

Кад су нам Дечани превисоки како да нам Кијевопечерска лавра буде потаман?!

Кад нам је Хоча превелика јер не схватамо зашто је ВЕЛИКА где ће нам неки Доњецк или Луганск бити комотни?!

Опрости, јер ми себи очигледно јесмо опростили све што смо вољно згрешили…

Вољно смо брука предака и потомока!

Вољно смо беда на јаслама славе!

Вољно се „причешћујемо“ кидајући месо једни другима, копајући очи ономе ко се усуди да погледа, ломећи ноге ако се дрзну да закораче…

Народ распећа који распећа раскива и налаже фуруне.

Народ за којег су његови најбољи страдали да би смо се данас разазнавали по смраду уместо образу…

Опрости, Русијо, и ако ти је за какву утеху и против себе би гласали, и гласали смо…

Па, ми прадедовину продајемо за полован ауто и пар вештачких сиса, а нећемо тебе која си пострадавала са нама и за нас!

Опанак нам је тесан али је патика таман, па нек је и без ђона. Нек савијамо прсте у њој, кад свијена кичма стане у сваку кожу куд неће нога у сваку патику…

Заклиљемо се у село и сељака а праотачка нам гробља у трну и коприви. О задушницама мртви устану за наше душе…

Опрости, Русијо, ја себи не могу!

Балега сам!

Да нисам не би балегари владали Србијом, ови, они, свакојаки…

Не би нико владао, заправо, већ служио Србији, но у земљи понизних слуга и дворске луде су аристократија.

Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Нисам гласао, чини ли ме то бољим од оних који јесу?

Не, ни мало, познајем се по смраду а не образу, да није тако не би се Србија догодила Вучићу…
Михаило Меденица

Срећно, трећа смено! Нека вам је лака црна земља, барем сада…

Два пута сам, пишући репортаже, силазио у рударска окна.

Језив осећај, ако је уопште осећај, обамре човек, ћути и чека крај.

Крај пута, а нигде краја. Ни на дну није крај. Нема тај пут краја…

Стотину сам пута био у опаснијим ситуацијама али никада крај нигде био тако известан, нисам га чекао, није ме дочекивао, никада нисам био толико беспомоћан да крају утекнем као тада.

Јама, она тињаво светло ко да за собом палиш и са собом носиш воштаницу за душу, нас неколико збијених једни уз друге, и крај…

– Како ти се чини, мали?- сећам се, сувоњави старац је прекинуо тишину питањем на које нисам могао глупље ни истинитије да одговорим!

– Ко у гробу! Ви као да читав живот копате себи гроб…- насмејао се, чини ми се да јесте, оне проклето тињаво светло, и крај…

Добри су то људи!

Верујем да кад рудар страда почине и један анђео.

Верујем и да су се сретали кад једни пођу у јаму а други на небо, гласну се оно: „Срећно!“, па свако на своје видиковце док се не преморе, док не одмене једни друге…

Јунаци су то, витезови!

Нису то поља ко Косовско, нису то кајмакчаланске висине, нису то јуруши с Кошара, али јесу све од тога!

Јесу, Богами!

Подвижници.

Мала рударска братија у својим манастирима, у својим келијама, својим животима, својим гробовима…

Жалићемо их који дан, памтити који дан дуже, помињати о годишњици, и…

Ништа!

Земља покрила оно што је читавог живота покривала.

Заборав ће покрити оно што из заборава никуд и провирило није…

Земља- земљи, прах- праху, рудар крају још с почетка…

ЈЕзив осећај, ако је уопште осећај, све обамре у човеку, само је рудар жив…

Пошао да смени анђеле.

Срећно!

Ваљда зато и тињају звезде, трепере ко да ће да згасну, то су оне исте лампе и воштанице живих за душе живих…

Грмело је данас опако, пробијали су небесна окна…

ПОнели своје келије и манастире на облаке…

Оне смотуљке с храном за смену.

За душу.

Једино ће их земља ожалити, она их једина знала, она им се радовала, она данас нариче, а ми…

Ми ћемо их се сећати који дан.

Дан жалости је данас, у Алексинцу, нигде друго и нигде дуже да шта фукари не поквари весеље сутра…

То су само рудари, јунаци гаравих лица, црних плућа, подраних дланова, визетови окна…

Срећно, трећа смено!

Господ да вас помилије и подари Царство небеско!

Нека вам је лака црна земља, барем сада…
Михаило Меденица

 

Гласнимо се у недељу- ваља се!

Не разумем и не желим да разумем изговор: „Мој глас ништа неће променити!“

Бедно је то. Не не дати глас некоме на изборима већ- одузети га себи, јер ко мисли да његов глас ничему не вреди- тај нека се сутра не вајка због чега га нико не чује!

Све зависи апсолутно од нас, од једнога човека, од једнога гласа, и пустите сад приче да ће бити онако како белосветски моћници одлуче јер они одлучују тамо где човек пристане на бедни изговор: „Мој глас ништа неће променити…“!

Заправо, то више и није човек, човек се по гласу распознаје и познаје, а глас није тек моћ говора но моћ једне речи над бујицом, над лавином, над јуришем бесног чопора јалових реченица!

Ко заћути на изборима тај је заћутао над сваки избором у животу.

Да глас једнога не може да промени све не би га фукара убеђивала како „глас једнога не може да промени ништа“!

Тишина је далеко лепша и угоднија јер не иште човека, но кад смо то па бирали лакше и угодније путеве?!

Вазда смо се на врхове пели највећим стрминама али смо се успињали и дохватили сваки врх.

Народ смо којем није дато да ногу пред ногу, с рукама у џеповима, лагано стиже куд је наумио, и то се неће променити ако не кренемо стрмином…

Велики и јесмо зато што нисмо бирали путеве но циљеве, због тога наши врхови јесу даљи и тежи неголи другима, али смо с тих врхова могли да догледамо векове, док други нису могли да виде ни метре пред собом!

Глас нас је води, ноге су само пратиле.

Глас предака и потомака, вазда глас!

Глас Божији, глас Сина Божијег, глас небеса народу који се увек знао гласнути.

Памтим ко дете кад би Колашином шетали о пијачном дану отац је свако мало говори: „Хајде да се гласнемо човеку, ваља се!“

Трајале би те шетње у недоглед, но вазда је било најпрече гласнути се човеку јер- ваља се!

И оца су то научини стари, и више од тога нису морали јер то јесте све: гласни се човеку- гласнуо си се Господу, човеку у себи, ваља се…

Па, откуд идеја да глас једнога није глас свакога?!

Један се на распећу гласнуо за све нас, а ми се с гласа плашимо ко да ће нас проказати душманима, а не утрти путоказе ка врховима, онима што ће за нашим гласом поћи?!

Немамо шта деци да оставимо до гласа, и виде ли од нас како повијена репа бежимо од сопствене речи немојмо се питати што ће будућност бити немушта и наглува?!

Глас једнога је баш тај који хоће променити све, јер глас нам је дат, глас је дар, глас је једино што нам нико не може одузети, нити учинити да се не чује!

Урлик не може да надјача глас, страх не може да победи глас, глас је меле на живу рану, глас споменик човеку где се и камен и гранит раздробе у пепео и прах!

Глас нам је дат да се гласнемо и да гласамо, пред сваким избором који се пред нас попречи!

Човек вреди онолико колико се човек може и хоће гласнути, а нечовек „вреди“ онолико колико за њим нико неће пустити ни гласа!

Глас тебе који мислиш (лажеш себе) како твој глас ничему не вреди јесте баш онај глас који потомци чекају да за њим крену пут врхова, па ти види..?

Ако ти је добро и довољно да сопственоме животу будеш тишина (али не она молитвена, суштинска, но кукавичја ћутња) немој се сутра једити што те нико не чује, јер клапараш по камењару речи без гласа!

Нису нам дати лакши путеви, али јесу виши врхови, па се гласнимо у недељу- ваља се!

Човек у ланцима није поробљен док има гласа- слободан без гласа је роб којег ће и папрат оковати да струне у тамници сопственог безгласја…
Михаило Меденица

Њена екселенција Јелена Милић, амбасадор беде и јада!

Није Јелена Милић тек бедни чауш оног НАТО пакта с ђаволом, оно блато и смрад друге Србије..Јелена Милић је много више и много опасније од свег тога- она је све оно што суштином нисмо и све оно што нам се намеће да нам ваља бити.

Као таква је именована за амбасадора Србије у Хрватској.

У Хрватској ће Србију представљати неко за кога је Јасеновац сеновито излетиште на Сави!

Неко за кога је „Олуја“ поветарац, лахор што је развејао маслачке…

Неко ко ће на згаришту српског дома пожалити ватру…

У Хрватској ће Србију заступати као оптуженика бесчасни адвокат по службеној дужности, адвокат који би славио да му „брањеник“ допадне вешала…

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској, еј!

Јелена Милић, амбасадор, еееееј!

Јелена Милић, жена којој би Србије било превише све и да је нема довољно за саксију цвећа!

Јелена Милић, она којој је Србија- кућа, кафић, омиљени ресторан, оно неколико њој сличних фукара што јој кличу…и то је то!

Србија је за њу онолико колико може од ње да захвати, искористи, пљуне, баци, згази с гађењем…

Оно што би да јој служи, да је окована моли за милост, да пребијене кичме пузи пред њом, да слепа и осакаћена проси, да се као прецвала курва подаје пијаној белосветској фукари…то је Србија какву жели, каквој се радује, каква би била по мери Јелене Милић, амбасадора Србије, ееееј!

Амбасадора Србије у Хрватској, у држави насталој на невиној крви Србља, крви која је за Јелену Милић крчаг проливене устајале воде, ништа више од тога!

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској- јаме и гробнице вриште, сене усташа кличу…

Е, моја Србијо, никад довољно распета, вазда превише жива, никад превише понижена…

Моја Србијо: на љуте ране- љуте траве; окове ко токе; стид ко мираз; крвнике за сватове; силоватеље за девере…

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској- устајте мучене кости ваља вам бежати…

Еј, мучена Србијо моја, да те је за саксију цвећа било би те, очигледно, превише!

Јелена Милић, све оно што Србија није, представник Србије каква би ваљало да је: довољно жива да се пати у агонији – недовољно мртва да почине у спокоју…

Њена екселенција- излетник у Јасеновцу, туриста у Јастребарском, домаћица у спаљеном дому с речима утехе за јаде ватре и пламена…
Михаило Меденица

Доњецк, град у којем неће имати ко да остари, но то су само Руси…

Тако је дивно, лако и модерно презирати Русе!

Као модни тренд, малтене, статусни симбол, дијета коју држиш између две тепсије бурека…

Највећа фукара се уписује међу „људе“ мржњом према свему руском- гадљивошћу на сам помен, на призвук, на мирис, на наговештај…

Наједанпут је сасвим довољно пљунути ка Москви и добар си, најбољи, мера врлине и части.

Светковина битанги којима се не сме ништа спочитати јер су се, ето, повили у заставе Украјине и на јуриш успели на „иконе“…

Мржњом доказују „љубав“ и „човечност; презиром проповедају толеранцију; над крвљу наричу али крв не жале…

Не видех и не чух да су пожалили руску, да су заплакали над децом, ДЕЦОМ, анђелима Донбаса јутрос пострадалим!

Дете је дете, све док није руско…оно је, ваљда, рођено да страда, за њима мајке не кукају, њихова крв није те нијансе тако модерне овог пролећа, ни једног пролећа…

Ђавоља копилад су јутром гранатирала сам центар Доњецка, касетним бомбама…

Деца нису стигла ни да заплачу, мајке да јаукну, очеви да закораче да их заштите…

Јутро налик данашњем је истоветно јутрима које годинама свићу Доњецку, но то су само Руси…

У Доњецку неће имати ко да остари кад то стараца почине…

Нема везе, неки срећнији су стигли да остаре, можда неком и испричају како је то, можда ће их нека деца слушати са неверицом, лаж, старост не постоји…

Не за руску децу, али не мари, то су само раскомадана тела оца који није стигао да закорачи, мајке што није ни јаукнула, анђелчића што му је само трен фалио да заплаче…

Нема трена, превише је то, луксуз, живот су капарисали богати, самилост крвници, саосећање бездушници, људскост- нељуди…

Тако је лако и лепо презирати наговештај руског, па нек је у колевци…

Задње ми било ако се рату радујем, не озорио ако ми се душа не полови на јаук сваке мајке, нека ме кћери презру ако ми и једно дете има националност осим ону од Бога писану- ДЕТЕ, али проклет био ако ћу ћутати у дане када се фукара уписује у „људе“ мржњом!

Мржњом према свему руском!

Мржњом коју правдају „љубаваљу“…

Крвљу коју жале, не жалећи крв јер та нијанса није у моди…

На мирис им позли, но не схватају да им то душе труле и трују…

Не жале они Украјинце, брига их да до последњег изгину, они једноставно морају неког да мрзе, иначе…иначе би схватили да себе презиру.

Јесте ли чули за Доњецк, град у којем неће имати ко да остари..?

Нисте, уписали сте се у „људе“, сад можете да будете фукара на миру и на тенане, уживајте…
Михаило Меденица  

Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено…

Најчешћи и „најдобронамернији“ савет који добијам је: „Ма, пусти то…“!

Не тражим га, нити ми такви савети требају, али људи имају потребу да ми скрену пажњу како ћу писањем заробити себе у некакав теснац, у неки мрак, у какво лудило из којег нема ни пута ни повратка…

 Наравно, мисле на писање о страдању и патњи српског рода, на сва слова о проливеној крви и расутим костима, о незнаним гробовима и знаним гробницама, о свему томе налик што се, ваљда, подводи под: „Ма, пусти то…“?

Ни по јада да је то нешто људи који, ето, саветују једнога човека, но јад је што се то запатило у нама толико да нас деформише, да нас витопери у дублере сопствених живота, да од нас ствара сенке- сенки које беже у мрак како им се не би познао обрис сенке…

Једноставно, постали смо срећни у незнању.

Заправо, толико смо жељни среће да прихватамо све што јој личи па нек је осмех грч на лицу- само да је осмех.

Дословно смо довели себе до тога да обамрлост називамо смирајем, и да нам је ћутња што и тишина.

Потпуно разумем да је људима више него доста лоших вести, којима започињу и завршавају дани, но мученичка страдања рода нашег- нису вест, и слово о томе није завирај у мрак већ искорак из њега!

Не може нам бити боље само зато што то желимо, ваља нешто и учинити!

Стрепимо од будућности јер премало знамо о прошлости, јурцамо у сутра желећи што пре да заборавимо јуче које је, гле, исто било сутра…

О страдању морамо знати да бисмо знали живети, нема ту друге!

Нема ту: „Ма, пусти то…“, јер нас окови безречја неће пустити, а заиста нећемо имати речи да се будућности представимо ко смо ако ћутњу једначимо с тишином!

Главе су падале да би смо се наносили својих!

Реке крви наше праведничке су наши Јордани, а не бујице што ће нас однети нетрагом!

Морамо трагати за сваким гробом и сваком кости јер дом се не темељи на земљи…

На земљи је кућа, а кућа изгори, сруши се, кљуне, закорови…а дом никад!

Није тачно да: „Што мање знамо- то смо мање несрећни“, то је поган смислила да робљу прода слободу на метар, а Србин није роб баш зато што је вазда знао да су бољи од њега страдали за њега, па је животом њима био споменик а будућности светионик!

А, шта смо ми данас?! Најгори од рода свог?! Ни случајно!

Па, ми смо ти бољи којима ваља пострадати, а пострадати значи- живети, ништа више и ништа мање од тога!

Живети значи знати где су ти гробови како би знао где ће ти колевке.

Знати где су ти очи повадили како би могао да догледаш, а не само да видиш!

Знати где су те јаме пуне како ти села не би била пустахије.

Знати где су ти била села како не би папратишта сведочила да смо постојали.

Знати да црнина Српкиње- мајке, жене, сестре, није покров већ небо!

Знати да су Дечани високи онолико колико се Србин усправи.

Да се у Самодрежи и данас причешћујемо.

Да је Косово поље свака прађедовска ливада.

Да на Ловћену није гроб пред којим се умрлом поклањамо, но извор с којег се живе воде напијамо.

Да су на Мојковцу и Кајмакчалану јуришали нашим стопама…

Да смо народ Хиландара и оне долине чемпреса до самих обалака, јер су спомен Србину!

Нису мали народи они којих мало има, но они који мало о себи знају и мало доброга о себи мисле, па нећемо се, ваљда, сад уписивати међу мале после вековања на распећу?!

Нико нам неће дати шта нам припада ако не знамо шта нам припада, а ако знамо- нема тога који ће се усудити да у то дирне!

Припада нам слава, не зато што смо најбољи, већ због тога што смо увек знали бити бољи, а то је и борба и победа највећа!

Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено с прошлошћу…

То си и такав си, Србине мој!

Никакво: „Ма, пусти то…“, јер пустиш ли- оде живот па ти пробај да престигнеш реку…
Михаило Меденица

Одувек и заувек!

Данима већ, неразумнима и неумнима, одговорам на питање: шта ћемо данас овде?!

Нисмо данас овде да сведочимо овоме дану, већ да сведочимо да смо на овоме истом месту ОДУВЕК И ЗАУВЕК!

Нису ни дан ни скуп мера братства СРПСКОГ И РУСКОГ народа, СРБИЈЕ И РУСИЈЕ, већ векови минули и векови будући, и због њих смо овде да не дозволимо да нас ико испише из њих, да некоме падне на ум да ово свето братство сведе на пролазност, јер пролазност је својствена земаљском, а братство СРБИЈЕ И РУСИЈЕ је небеско, и није то никаква фраза, нити мит, већ истина исписана животима и страдањима једних за друге, једних уз друге, једних крај других…

Нисмо ми „мали Руси“ како неки веле, но велики СРБИ јер СРБИН је велики јер зна да је живот вредан онолико колико га имаш за шта вредније од живота дати- а шта су слобода и правда до најузвишенији идеали вредни свакога живота!

За те идеале, за правду, слободу, част, за саму веру у Бога- Христа Русија данас бије праведнички бој у Украјини!
Није то никаква инвазија или окупација већ ослобођење!

Ослобођење руског народа, украјинског, свег слободарског света јер у Украјини је данас армагедон, бојиште добра и зла- РУСКЕ ХРИСТОВЕ ВОЈСКЕ против нацистичког зла предвођеног кијевским чаушима проклетог НАТО пакта, пакта с ђаволом!

Није то рат против украјинског народа, напротив, већ, рекох, бој за све оно за шта је и СРБИН одувек страдао не жалећи главу- ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ!

Овде су данас и наши преци и наши потомци, пред њима стојима да потврдимо завет с којим се рађамо и умиремо: БРАТСВО СРПСКОГ И РУСКОГ НАРОДА ОМЕЂЕНО ЈЕ ЖИВОТИМА И СТРАДАЊЕМ!

Животима једних за друге и страдањем једних за друге!!!

Једнако су и песма и плач, и небо и земља кумовали томе братсву и нема те силе која га може раставити, до Божије, а Бог сигурно неће, а нећемо ни ми- Божији народ!

Бити данас уз Русију значи бити довека уз човека, онога крај себе, а понајвише онога у себи!

Стајати уз њу је стајати уз распеће, понети братовљев крст као свој!

Оно што Русија данас брани то смо одувек бранили заједно и заувек ћемо, једни уз друге и једни за друге, јер братство у слави и страдању јесте највећа светиња!

Певали смо с највећом љубављу једни о другима, плакали једни за другима, живећемо довека једни у другима јер душа СРПСКА је одувек била олтар души РУСКОЈ, једнако као што је душа РУСКА била дом души СРПСКОЈ!

На мојим брдима кажу: „Вода све опере до црна образа“, па сигурно нећемо дозволити да нас однесу те воде без повратка, већ ћемо сачувати образ, јер то је једино чиме ћемо се небу преставити!

На образу СРБИНОВОМ су слава, част и лик брата!

Брата РУСА!

Нећемо дозволити никоме да се с нашим образима поткусурава, то гарантујемо, главом ако треба!

Вољена Русијо знај- да се читав свет острви на тебе праведну- СРБИЈА ЈЕ ТУ, чува завет и то неба којим смо се збратимили!!!

ЖИВЕЛА СРБИЈА, ЖИВЕЛА РУСИЈА, ЖИВЕЛА БЕЛОРУСИЈА, ЖИВЕЛА СРПСКА ЦРНА ГОРА, ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА, ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА!

ДОВЕКА У ПРИЗРЕНУ!!!
Михаило Меденица

Баш у ове дане, када су Срби понели гробове…

Сећаш ли се, врли свете, кад су Срби селили гробове?!

Баш негде у ове дане, хиљаде мртвих за хиљадама живих, хиљаде живих за хиљадама мртвих, кости су носиле кости…

Сећаш ли се, врли свете, сарајевских Срба- нема их!

Нема ни гробова, сећаш ли их се..?

Сећаш ли се страдања народа за којег није било мира ни на земљи, ни под њом?

Никада!

Ваљало би да се сећаш јер, ето, силно жалиш страдалнике док ти низ руке дивљају брзаци њихове крви…

Ваљда данас тако пресамићен у болу помињеш и Србе, јел да, народ који се кућио гробовима ко домовима..?

Тако „праведничког“ те сигурно боле ране народа што не зацељују..?

Ране што син понесе од оца, отац понео од ђеда, ђед од праотаца…ране вечито распетога народа.

Сарајево је побило своје Србе, што је претекло понело је своје гробове те коротне ’96. ко младице да им негде нађе мира да стасају…

Знаш ли, „правдољуби“ свете како је народу и какав је народ вазда тражи мало мира и спокојни грумен да запати гробље?!

Страдалнички и праведнички, но што би за Србином заплакао, ваљан је само док гине за тебе.

Док јуриша крвави опанак, док тело нема кад да застане и потражи главу, док га осакаћеног и смлевеног још има довољно за куршум и нож…

Баш у ове дане, „тугаљиви“ свете, Срби су носили гробове, гробови су носили Србе да се негде на миру запате…

У ове дане, у сваке дане, мој свете, нема за Србе много бољих док за њих не пострада, док ти живиш своје најбоље за које ти је тај исти Србин крварио, но…

Ево ти прилике да се покајеш- непокајниче, баш у ове дане док наричеш помени народ којем гробовима не дају мира!

У Босни и Херцеговини, у Хрватској, на заветној светињи Косову и Метохији…

Нема народа на овом шару земаљском којем су толико разгртали и колевку и гроб, који никад није био довољно мртав, којем кости нису стигле да струле, који носи више ћивота него ћебади, који није жалио себе за друге и којег други пожалили нису- до Срба, и..?

Хоћеш ли га се сетити, „праведнички“ свете, а још ти је његове крви на рукама у којима залуду држиш сребрну виљушку и нож…

Док се „гушиш“ у сузама зове ли се бар једна именом Србиновим?!

Ништа ти не тражим до оног што народу мом припада- мало мира и смираја, па има ли га, добри свете?

Има ли довољно земље да се на њој запатимо а да нико не врисне како нам је превише и да се кућимо и да се копамо..?

Превише живи и никад довољно мртви…

Баш у ове дане кад су Срби из Сарајева, губилишта што је некад био град, пошли за гробовима…

У ове дане, у сваке дане- ено нас пуне јаме по Хрватској, ено нас о задушницама на пресветом Косову и Метохији живи оплакују живе, једни су другима споменик кад белега нема, ено нас у Босни и Херцеговини над трном и папратиштем, а ти, врли свете…

Ти крвавим рукама зовеш на мир!

Ти жалиш, плачеш, тугујеш…а на саучешћа идеш с музиком.

У ове дане мој народ је пошао за мртвима, по ко зна који пут, но то су само Срби…

Зашто би се сећао, накупче слободе, крваве си руке склопио на „молитву“, плачеш- цењкајући се ко ће више понудити за сузе, која ће се бол скупље продати, чију ћеш крв сабрати у бочице парфема…
Михаило Меденица

Застани да чујеш човека…

Свугде сам по нешто, у цркви сам све.

Где никога не знам- свакога познајем, и свак ме зна.

Ко дете кад се шћућури уз мајку, шћућурим се уз воштаницу.

У стотину бих ватри сагорео да ми није тог пламена…

Свугде сам по нешто…

Облак. Но шта је облак без неба, до једро подрано са катарке, поњава…

Свакога знам. Никога по имену, но по човеку.

Молим се за онога крај себе: „Боже, дај му јер он је мени дао!“, и молим се за себе: „Боже, дај ми да подам даље…“

Шта ће ми више од Литургије?

Моје је колико ће за мном остати, а не колико ћу оставити.

Силан је човек свугде по нешто, но шта ће човеку сила?

Да подигне камен што ће га здробити?

Лако је подићи камен, но хајде буди камен, делић планине, а не одрона…

У цркви си то.

У цркви сам то.

Молим се за оне што не верују у Господа –  Господ верује у њих.

Док год веле да: „не верују док не виде“- верују у тебе Господе, јер ко се видом води тај вазда чека зору да се раздани…

Не тражи Бога, брате, но сачекај, не брини, он тебе тражи…

Свакога знам  и сви ме знају. Не ко сам, већ што сам..?

Оно сам у тишини њиховој, и тишина су моја.

Није тишина празнина, но испуна душе.

Друго је ћутња. Ћуте они што немају речи, а утишају се врли што речи имају њих…

Кад не говориш већ те говоре, кад си молитва незнаноме крај себе и кад ти је молитва незнанац до тебе…

Свугде сам по нешто, ко семе жита разбацана наоколо…

Семе је семе, једнако на камењару и њиви, но по камењару је бачено а по њиви посејано…

Под иконама клијам, стасавам, зрим…

Пожњу ме кандила на моби, па расеју изнова, изнова, изнова…

Нема краја ту где је вазда почетак.

Свугде сам по нешто, само сам у цркви све и ништа.

Не оно ништавно ништа, уморно од хтења и сулудог трка, но ништа ко у трену постања…

Свугде сам по нешто, јалово разапет, није свако дрво за распеће, нити свака вода- Јордан.

У цркви сам све. Све у њој, и сва је у мени.

Душо моја- мили манастиру…

Шћућурим се крај воштанице, пламен згасне све ватре…

Постојим док знам да нисам вечан, а вечан сам јер знам да Бог постоји!

Стотину ми се пута казао. Видео сам га где год сам видео човека…

Зар није Господ незнанац крај мене што се на Литургији моли за мене. Мир мојега мира…

Свугде сам по нешто, и све бих… Све сам пред олтаром, и све што бих одавно имам. Одувек.

Молим се за оне што не верују у тебе, Господе, да верују у себе, тада ће знати…

Бог се јави, стотину сам га пута чуо кад год сам застао да чујем човека!

Бог се јави, у гласу детета.

Бог се јави, сваки пут кад помислиш да немаш куд па стазе дођу по тебе…

Бог се јави! Само веруј, не тражи да видиш- умири се да осетиш.

Бог се јави- ваистину се Бог јави!

Свугде сам по нешто, но имам где бити све…
Михаило Меденица