Zovem se Milovan, čika Ramuše, i danas bih napunio 18 godina…

Dragi čika Ramuše, zovem se Milovan, dete sam iz enklave i uskoro punim 18 godina, taman onoliko koliko je i prošlo otkad si nekuda odveo tatu iz sela, valjda da ti nešto pomogne, žurilo ti se pa si ga udarao da požuri i on, a on je pokušavao da se nasmeje da mama i ja ne brinemo ali bi mu krv potekla iz usta čim ih otvori pa nisam smeo da gledam, bilo me je strah…
Valjda je i njega bio strah, ni on nije smeo da gleda, ili nije mogao, oči su mu bile čudne, velike, ogromne a zatvorene. I iz njih je tekla krv, ali tata se ne plaši krvi, hteo je da se nasmeje pokušavajući da pogleda u mami i mene, ali…
Malo sam, priznajem, bio ljut na njega- nikada ne bi otišao bez pozdrava ali tog dana jeste, a baš je bio lep dan, obećao je da ćemo se igrati s loptom čim završi nešto na njivi, a onda si došao ti i odveo ga, a on ni da mahne ili da kaže nešto onom čiki što što me je udario pesnicom u glavu, pa valjda ljut što sam se rasplakao šutirao i udarao o onu divnu staru krušku pred kućom dok sve nije postalo mrak…
Bila je to zaista prelepa kruška, moje omiljeno drvo, tata je okačio i ljuljašku o nju a one čike što su došle s tobom- mamu, golu i krvavu…
Ne znam šta joj se dogodilo, sve je postalo mrak, čuo sam samo kako zbog nečeg vrišti i moli da joj ne rade, pa smeh tvojih drugara, šamare, udarce, neke bezobrazne reči koje danas znam šta znače, pa opet njen vrisak, toliko jak i strašan da sam znao da je nešto jako boli, a onda tišina!
Ja sam krišom gledao na jedno oko, ono što mi je manje bilo krvavo, video sam kako izlaze iz kuće, zakopčavaju pantalone, smeju se, ubadaju noževima mog Blekija koji je lajao na lancu i vade nešto iz njega bacajući svud po dvorištu…
Bleki više nije lajao, umorio se valjda, samo je ležao i gledao u mene ali nikako da mahne repom ili bar trepne…
Opet su me šutirali tvoji drugovi, čika Ramuš. Baš jako, a jedan me je ubo nožem u nogu i povukao sve do vrha butine, kao da ne zna da decu to boli?!
Ti si se vratio bez tate, ušao si u kuću, sigurno da proveriš kako je mama, pa je opet vrisnula do neba i više se niče ne sećam…
Lažem te, izvini, čika Ramuš, sećam se da sam opet otvorio oko, jedva ali sam ga malo otvorio i bio ljut na mamu i tatu što nisu tu da mi pomognu da ustanem, kao uvek kad bih pao…
Kuća je gorela, baš jako, skoro da ništa nije ostalo od nje a zaboravio sam da iznesem igračke iz sobe i pižamicu, mama će se naljutiti ako je ne obučem pred spavanje.
Ne znam zašto ali mama nije bilo ljuta ni zbog čega, samo krvava, modra i gola, onako vezanih ruku za granu kruške i glave pale na drugu stranu, nisam mogao da joj vidim lice, da joj pokažem da sam pao i da dođe da me podigne…
Samo je ćutala a ja sam plakao ali sam ipak bio hrabar i puzao sam sve do nje, kroz ono što su izvadili iz Blekija i blato da dođe do mame.
Nisam mogao da ustanem inače bih stigao brže, jako me je bolela noga, ona što mi je čika isekao…
U stvari, sve me je bolelo, ja sam bio jako mali, znaš, pa dete mnogo boli kad ga jako šutiraju, udaraju glavu o drvo, iseku uvo…
To se deci ne radi ni kad su najviše bezobrazna, a ja nisam bio, evo pitaj mamu, rekle su mi komšije da je negde morala da otputuje ali će se vratiti.
Nije već 18 godina, a ja još čekam, ljut, i ona je otišla a nije me zagrlila i poljubila…
Znaš li koliko mi je zagrljaja i poljubaca ostala dužna, sve brojim i čekam da joj kažem kada se vrati, a tad i ti možeš da je pitaš da li sam nekada bio bezobrazno dete da me onako tuku tvoji drugari dok si ti bio u našoj kući..?
Tata se vratio! Posle sedam godina je došao kući, baš na dan kada sam polazio u školu a neka deca me gađala kamenjem i razbila glavu, a ja sam ih slagao da ću ih reći mami i tati, ali su se samo smejali…
Tata je došao, da, ali mi nisu dali da ga vidim, mada ja mislim da to i nije bio moj tata, jer moj tata je imao i glavu i noge i obe ruke, a ne kao ovaj čika što su ga doneli u nekom ćebetu, ništa nije imao od toga…
Zakopali su ga u jednu rupu blizu one divne kruške, a meni su zavili glavu i odveli me kod komšija, oni žive odmah do žice, valjda da ne smetam dok to urade, pa sam čekao čitav dan, tu sam i prespavao ali tata nije došao iako su mi rekli da su i on i mama uvek tu sa mnom, a nisu!
Valjda bi ih video da jesu, mada nekad osetim kao da me mama zagrli i poljubi, onako kako je uvek radila, najnežnije na svetu, ali se okrenem, potrčim, zovem je, no…
Nisam smeo dalje od one žice inače bih je možda stigao, sigurno je otišla u vinograde…
Nema veze, umem ja da čekam! Ako nešto zaista umem to je da čekam između ovih kalemova žica i računam koliko su mi zagrljaja i poljubaca ostali dužni mama i tata..?
Samo kad se vrate videće oni svoje, moraće da me ljube dva dana i dve noći bez prestanka, a to nije ni pola…
Bio sam, priznajem, ljut i na tebe čika Ramuš, ali više valjda nisam, ne znam?!
Možda i jesam, ali mi kažu da više ne smem da budem jer si ti naš drugar sad!
Ne moj, ovih čika koji se brinu da nam u enklavama bude super i da dobijemo one pakete sa nekom hranom, što nam donesu kad su neki izbori, ali otvorene i poluprazne.
I oni su dobri ljudi, sve su ti oprostili, a praštanje je vrlina, samo što njima nisu odveli mame i tate, i tukli ih onako male, ali nisu oni krivi zbog toga već ja!
Tako kažu, jer ti si sad naš prijatelj i za sve što nam se dogodilo krivi smo mama, tata i ja, nismo smeli da ostanemo u kući kad ste ubili seku dok se vraćala iz škole jednog dana, ali smo opet ostali i samo vas naljutili!
Nadam se da više nisi ljut na mene, sad smo drugari, ove naše čike te vole i zakleli su se da će te slušati, a kad nekog slušaš onda mora da si sjajan lik, inače ne bi oni glasali za tebe nikad!
Ne bi, zbog svega onog što si uradio meni i mojima, još tolikim porodicama, još stotinama porodica nalik našoj, ali sami smo krivi, zar ne?!
Sad će sve da bude super, kao nekad!
Sedim na ljuljašci, još je na onoj mojoj kruški, baš na grani gde su okačili mamu da visi, i čekam…
Čekam familiju, trebalo je već da stignu, pomen mi počinje za pola sata, pop je odavno došao…
A, nisam ti rekao da su me ubili onog dana kada su odveli tatu i obesili mamu..?
Da, umro sam kad si mi ono stao kolenom na grudi i valjda slučajno prerezao vrat…
Umro sam gledajući na ono jedno oko mamu, golu, krvavu i modru, ona nije gledala u mene…
Ne ljutiš se što sam izmislio ostalo, morao sam, ti si sad dobar i…
Da sam živ sad bih napunio 18 godina, ali nema veze, ionako su mi sve igračke izgorele u kući, s čim bih se igrao čekajući da se mama i tata vrate?!
Zovem se Milovan, čika Ramuše, lepo piše na spomeniku, imao sam godinu dana kada si došao u naše selo da odvedeš tatu da ti nešto pomogne…
Mihailo Medenica

Advertisements
Објављено под Uncategorized | 33 коментара

Grobovima objasnite… (najskuplja srpska reč- Haradinaj)

Source: Grobovima objasnite… (najskuplja srpska reč- Haradinaj)

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Grobovima objasnite… (najskuplja srpska reč- Haradinaj)

Nada umire poslednja… Umrla je, tiho i beznačajno. U kućerku palog krova, iza visoke drvene kapije, među dunjama koje su mirisale čitavim sokakom albanskog teroriste. Poginuo je daleko odatle, negde u vrtačama Bajgore, za njim je ostala tabla na početku blatnjave staze, za njom ništa, umrla je poslednja, neoplakana i neožaljena, uz opelo pasa i sasluženje vrana koje su kidisale na mrtve štence u prokletoj avliji poslednje Srpkinje u južnoj Mitrovici.

Niko ne zna gde je sahranjena. Umrla je tiho i beznačajno, smrću Srba na Kosovu i Metohiji. Nema nasilnije od prirodne smrti koju tek vetrovi, kad zasmrdi leš, objave na zvona crkve spaljenog oltara i preklanog ikonostasa… Nije imala poroda. Tek duboki koren u zemlji prenatrpanoj grobovima i plitak korak na njoj, gde se za života najpre spremalo pogrebno, pa svadbeno ruho…

Negde u ovo doba, baš za ovakvih dana, prošle godine, obećao sam joj da ću ponovo doći… Zaboravio sam na jabuku koju mi je ugurala u džep, onu sitnu, kiselu, više divlju nego pitomu. Imala ih je tek nekoliko. To je otprilike sve što je imala.

Tinjala je na memljivom dušeku, ko ta petrolejka pred njom, na stolu bez veka trajanja. Keruša nije prestajala da laje. Kidiše na zid sobička, udara šapama o okna skoro krpljenog prozora. Nije navikla stara čuvarkuća da Ivanki namernici u dobru dolaze.

Nije se ni starica svog jezika naslušala otkad se vratila čatmari u Hajduk Veljkovoj ulici…

„A nije više tako, deco. Sad se zove… Eto, ne znam, bogami“, upiljila se kroz prozor, zagledana u to malo srpskog neba nad južnim delom Kosovske Mitrovice. U krst bogomolje, što uz nju seća na narod koji je živeo s ove strane reke plitkog korita, koja kao najdublji jaz razdvaja dva naroda.

Nekada je Ivanka Belović bila tek jedna od 4.000 srpskih duša u delu Mitrovice gde se danas srpskim šapuće. Onda je bila jedina! A srpskim čak i nije šaputala. Nije imala kome, osim keruši… I ovako je govorila: „Ispričamo se nas dve druge, izjadamo se jedna drugoj, pa lakše meni, lakše njoj. Terali su me, kako nisu, ali nisam htela da odem sa svog. Nikome nikakvo zlo nisam učinila, nemam od koga da bežim, a i zašto bih, u svojoj sam državi! Tako bih im uvek i odgovarala, a oni zaćute…“

Nije joj bilo previše godina – 67, mada je delovala starije. Robovanje bez okova žalosno postari čoveka. Samoća je krunila i kidala, ko tiha voda breg… I opet sećanje: „Do 2004. godine nisam bila jedino srpsko u ovom delu, ali se posle onog pogroma niko nije vratio sem mene. I ja sam tad na dva meseca uzmakla u severni deo, pa se vratila svome domu, a dom tek goli zidovi. Sve što je valjalo opljačkali su. Ovaj sam krevet dobila od naših kao pomoć, i više ništa ni od koga, bez od argentinskog vojnika koji me je čuvao kao svoju majku! Upadali su mi banditi, ne mareći za vojnike, i davali deset minuta da se iselim iz nekakve njihove ‘Republike Kosovo’, a ja im kažem: ‘Ajte vi svojoj kući, ja iz moje ne idem, i tačka.’ A inat sam preskupo platila, uzeli su mi slobodu i grob Momirov, muža mi. Ni beleg od njegovog groba nije ostao! Travka jedna koju bih poznala gde da zapalim sveću… Ništa! Ko da ga nikad bilo nije, kao i ostalih na srpskom groblju koje se nalazilo ovde, u južnom delu…“

Setio sam se te jabuke u džepu tek kad je istrulela i zamirisala iz jednog od toliko prokletih džepova u kojima sam sabirao neispunjena obećanja. Baš kao što se i nje niko nije setio dok tako napola divlja od života u nekoliko koraka zakorovljenog dvorišta – nije zamirisala jače od dunja…

Ko ova, loša al’ prokleto pitka, u smrdljivoj i vetropirnoj daščari, skoro uz Ibar, dok je vetar ne ponese nekud dalje… Nazdravljamo pravdi! I većim smo kurvama pili za dušu. Najvećoj kurvi najgorom rakijom. Molotovljev koktel je travarica za ovo… Da odspem za dušu na pod, zinule bi daske, navro bi Ibar do kolena…

Nek ti se ova zove „haradinajka“, brate! Ista je, jebeš mi sve: ljuta, krvnička u ždrelu, još gora u stomaku, pre ćeš njom ubiti nego napiti čoveka, ali u nedostatku dokaza nek slobodna klizi iz flaše u čašu, iz čaše niz grlo, iz grla kud god hoće… Srećom, Nada je umrla poslednja.

Na vreme. Sve su teži Srbima dani za život na Kosovu i nemanjićkom metohu, ali je svaki dan sve lakši za umiranje. Što duže živiš, smanjuješ sebi šanse da te na vreme nađu kad manjkaš. Još za života zamirišeš na leš, pa ko će razlikovati jesi li to jutrom udahnuo ili izdahnuo… Da ne hulim, jedna tura mora i za dušu starog Albanca koji je brinuo o Nadi, koliko je mogao i smeo. Pričala je o njemu, živo i živopisno, kao da je koščatim rukama ubacivao cepanice u bubnjaru kraj kauča, goneći žaračem žar u kas dok je govorila o starcu. Umro je pre nje.

Onoliko koliko treba mrtvom telu da „zamiriše“. Starac sa ćulafom i štapom, rođen u vreme bese, umro u nevreme kad data reč vredi koliko i slamka davljeniku. Dao je reč da je za njegovog života niko neće poterati s praga, i umro ispunivši je! Da rakija vredi čemu, i dve bismo ti nazdravili, starče, ovako ne zameri što tek gutljajem. Ostala je za života na svome. Koliko joj tada nisu davali mira, toliko su je po smrti ostavili na miru.

Dok god se miris mogao trpeti, valjda? Pa, opet, umrla je na vreme, da ne čuje kako komšije seire i talambasaju zbog granice na Jarinju. One koju podiže država u čije ime je ostala poslednja Srpkinja u južnoj Mitrovici, „s ove strane Morave“, kako je, divlja i pitoma, govorila tog dana kad sam obećao, i slagao, da ću ponovo doći. Nikad više nisam zakucao na visoku, drvenu kapiju. Jednako sam kriv kao i oni što su besomučno nogama tukli o nju, možda i krivlji.

Sigurno krivlji! Kad nije bilo nas da pokucamo, „radovala“ se i ovima što svom silinom udare u prolazu.
Oni su bar marili je l’ živa, a mi pijemo za dušu ne znajući ni koji joj je kamen grobni beleg! Tek pronela se vest, pa pijemo da je poteramo dalje, što dalje, kao što bi vetrovi ovi daščaru, samo da se zainate. Nada je umrla poslednja, sad može da se živi.
Nije miris dunje ništa kako danas mirišu Srbi na Kosovu i nemanjićkom metohu.
Jače nego ikad…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Prvi put s predsednikom na mokrenje… (i o mokrenju)

Marić: Dobro veče, ovo je „Ćirilica“! Gospodine predsedniče- pišanje…
Vučić: Ne sad, Mariću, kad budu reklame pa otrči na brzinu…
Marić: Ne, mislio sam, da prostite, na ono pišanje!
Vučić: Ne znam ja Mariću na koje si ti mislio, ja na to nemam vremena da mislim već pet godina! Pamtim da sam ko čovek to poslednji put uradio dok je Toma štrajkovao glađu pa krišom jeo u wc-u a ja mu čuvao stražu i…
Marić: Ne, gospodine predsedniče, mislim na ono s tvitera: pišanje, grob…
Vučić: Bolje grob, Mariću, nego rob, i neka neko zapiše ovu moju premudru misao, valja će nekom da citira.
No, što se Vašeg pitanja tiče smatram da uopšte nije reč o gospodinu Labanu, jer smo na stranačkim organima utvrdili da on daleko mekše izgovara: „Hoćeš da ti polomim pi.ku“, dok se na snimku jasno čuje dugouzlazni, grub akcenat jedne naše poznate glumice koja je govorila kroz krpu…
Marić: Izvinite, gospodine predsedniče, rekli smo da nećemo o Labanu, ta tema ne postoji, nema je, koji Laban, kakav snimak, pišanje potire sve, pa…
Vučić: Tako je, Mariću, dok bi neki da zapišaju sve veličanstveno što smo do sada uradili mi se trudimo da zaser…ovaj, da zasenimo svet uspesima kakvi se ne pamte od Gilgameša naovamo!
Marić: Zadivljuje mirnoća kojom Vi po prvi put u istoriji odgovarate na ovu izuzetno zastrašujuću situaciju i tako monstruozne pretnje, da mi jednostavno dođe da organizujem rijaliti „Parovi pišaju“, ali stvar je daleko ozbiljnija od obične urinacije kako se na prvi pogled čini?
Vučić: Ako me pitate, Mariću, da li sam se uplašio moj odgovor je- ne, nisam, jer niko ne može mlazom da dobaci tako visoko koliko će moje slike biti okačene, mada ne znam zašto potencirate tu temu i otkud vam taj džakčić s ekserima i čekić, ali Vulin Vas čeka kad završimo s emisijom da krenete lagano na posao…
Marić: A, da piškim..?
Vučić: Sačekaj da se onaj mali onesvesti pa trči dok ja vodim emisiju, hahahah…kao da je pa ti i vodiš…a onda nazad da nastavim da ne odgovaram na te prostakluke o pišanju, Labanu i izmišljenim atentatima na moje prethodnike koji su svako malo kukali kako neko hoće da ih ubije, a ja baš jutros kad sam se brijao preživeo pokušaj ubistva- neko mi podmetnuo brijač za noge umesto žileta, pa kad ono kliznu niz lice umalo nisam i miške obrijao…
Marić: Zar i to posle „bentlija“, kuku?!
Vučić: Eto, Mariću, vučeš me za jezik a nisam želeo da govorim o tom incidentu za koji zaista ne znam da li je bio napad na mene ali je simptomatično da je kod dvojice od trojice iz „bentlija“ otkrivena droga u krvi, a kako smo mi očistili Srbiju od te pošasti u akcijama „Rezač 1, 2, 3 i 4“ kao i „Bubamarin let od 1 do 6“ lako se da zaključiti ko drogira našu omladinu u po bela dana, ali ministar doktor Stefanović radi na slučaju i već je na tragu izvesnoj babi koja na Kalenić pijaci prodaje „belo“- sir, kajmak a najverovatnije i kokain, ali ne bih nikoga da optužujem osim svih onih koji nisu glasali za mene i koji su ovih dana oterali Vulina ko Jehovinog svedoka s praga samo zato što je ljudima ukucavao moju sliku na ulazna vrata…
Marić: Vratimo se na pišanje, da izvinite, jer javnost je i tražila ovu emisiju, masovno odlaze izjutra u domove zdravlja da daju urin u znak podrške Vašoj politici i vizionarstvu, kako biste imali čime da uzvratite ukoliko napadnu- da li ste počeli da zazirete kad prolazite pored žbunja, recimo, da ne iskoči neko otkopčanog šlica i…
Vučić: Zašto bih, Mariću, pa ja se u životu ničeg nisam plašio osim da Šešelju ne skuvam pogrešno kafu, a i za svaki od tih žbunova ja sam lično položio kamen temeljac i obezbedio po najmanje 300 radnih mesta mladim stručnjacima na volonterskom održavanju žbunja, što je odskočna daska za rad na hot-dogovima u Ikei a posle je samo nebo granica…
Marić: Kasnije ću sam da se išibam koprivom zbog neprimerenog i montiranog pitanja, ali neki kažu da je sve zapravo smišljeno kako bi se skrenula pažnja sa slučaja Laban, najavljenih štrajkova i sunovrata standarda?
Vučić: Ja, Mariću, zaista ne znam koji to Laban štrajkuje zbog sunovrata standarda, ne očekujete valjda da imenom i prezimenom poznajem svakog soroševskog plaćenika i domaćeg izdajnika, ali sam i s njim voljan da razgovaram ako je to u interesu Srbije, evrointegracija i unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji koji već dugo vodim sa sobom i veoma sam zadovoljan konstruktivnim predlozima koje sam čuo…
Marić: Ne, to je vaš Laban, gradonačelnik Subotice, onaj što bi da polomi…
Vučić: Čaše od kristala, da počupa bokore od lala… Pa, dobro, čovek voli tu pesmu Miroslava Ilića i ako je to greh evo nek zapišavaju i stanovitu devojku iz grada, jer je meni to omiljena pesma i često je naručujem, mada ne pamtim kad sam imao vremena za više od pola strofe, eventualno?
Marić: Ne, ovaj Laban, kojem je najverovatnije neko ukrao identitet, pretio je nekom liku da će da mu obuje „betonske cipele“, pa sad kažu da je to inače i manir vaših lokalnih kabadahija, ovaj, stručnjaka…
Vučić: Eto, čovek nekog hoće pred zimu da obuje, obuče, kupi mu drva za ogrev, a uvek se nađe neko ko će to dočekati na nož i dati negativnu konotaciju svemu!
Šta da ti kažem, Mariću, kad su penzioneri gladni- ne valja; kad su siti- ne valja, umiru od holesterola; kad neko ima posao ne valja jer ne prima platu; kad nema ne valja jer takođe ne prima platu; kad pre pet godina kažem da će za dve do dve i po godine biti bolje ne valja, pa odložim sve da vidim kad će to narodu najviše odgovarati- ne valja; umirem dnevno češće nego u pesmi Tonija Cetinskog- ne valja ni to… Ne može se narodu udovoljiti ni kad mu dam da se uhvati za ovoliki…rast BDP-a, moj Mariću!
Marić: Mogu li sad do wc-a, molim Vas?!
Vučić: Ih, bre, Mariću isti si ko opozicija, samo bi da pišaš! Aj nek onaj mali padne u nesvest pa ti otrči dok kamera bude na meni kako ga osvešćujem statistikom na kojoj nam i Japanci zavide!
Marić: Poštovani gledaoci, bila je ovo „Vučilica“ samo na vaš zahtev!
Čovek kome prete pišanjem, a on prvi put odgovara, ali argumentovano, čitajući tek poneki komentar botova…
Ja sam Milomir Marić, tu sam da najavim emisiju i pomenem sponzore, a vi se sledeći put dobro zamislite pre nego što pođete u wc- da biste vi to mirno činili uz rast BDP sa svakim mlazom, jedan čovek već pet godina nije prišao toaletu, osim da objasni Babiću kako da se kvaka spušta kad hoćeš da otvoriš vrata!
U sledećoj „Ćirilici“ drogirani momci iz „bentlija“ ekskluzivno otkrivaju ko im je na tviteru proda opijate i naterao da luduju Dedinjem, sada kad su poroci iskorenjeni u Srbiji i uvedeni u legalne tokove…ovaj, kad droge nema ni za leka, a leka ni za bolesne…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Pismo doseljenika iz Švedske u Srbiju

Konačno smo se preselili u Srbiju, život u Švedskoj postao je nepodnošljiv, toliko sam srećan što ćemmo konačno živeti ko ljudi…
Otišao sam do osnovne škole, nedaleko od predivne garsonjere koju smo iznajmili za samo 450 evra, da upišem ćerkicu u školu.
Primio me je direktor lično, divan čovek, neposredan, u bratel majci i s nogama na stolu…
Ja: Dobar dan, želeo bih…
On: Želeo bih i ja Moniku Beluči al ne ide to tako, prijatelju!
Ja: Molim?!
On: Moli se u crkvi, bre- 500 evra…
Ja: Ne razumem, šta 500 evra?!
On: Ispod te cene stvarno ne mogu, pa ni brat- bratu ne bi učinio za manje…
Ja: Ali niste me ni saslušali zbog čega sam došao?
On: I ne moram, za šta god da si došao je 500 evra, ali što više odugovlačiš cena raste.
Ja: Želeo bih da upišem ćerku, nedavno smo se doselili iz Švedske, pa…
On: Auuuu, iz Švedske kažeš?! To je već međunarodna situacija- 1000 evra, jbg, dolazite iz daleko nerazvijenije države, a ovde postoji neki sistem, znaš?!
Ja: Znam, zato smo i došli, pa…
On: Onda znaš i da sistem ne ide vazduh…
Ja: Ali samo želim da upišem dete u školu.
On: I ja samo želim da su umesto tebe sada ovde dve Monika i ona mala Dženifer Lopez ali, jbg! 700 evra, ko za brata!
Ja: Pa zar malo pre nije bilo 500?
On: Jeste, al ti dođi malo pre, hahahah… Rekoh ti da cena raste, vreme je novac a kao što vidiš moje vreme je dragoceno!
Ja: Ali, ne radite ništa, dremate za stolom…
On: Zato i jeste samo 500 evra, to ti je autlet cena, brate…
Ja: Dobro, izvolite novac, šta još treba za upis deteta u školu?
On: E, seljačino švedska, novac se lepo stavi u koverat, koverat u kesu s visikijem a ne tako prostački! Vidi se da dolaziš iz države bez sistema!
Dobro, daj šta imaš od papira za malu da ne spuštam ovaj burek na sto…
Ja: Izvolite, bila je đak generacje u Švedskoj, treba da krene u četvrti razred i…
On. Đak generacije, a?! Mangupira se, znači, uči?! Hoće da mi izigrava nekakvu opoziciju ovde, jel?! 1500 evra onda, znam ja ko vas plaća, ima se- može se…
Ja: Ne, divno je i kulturno dete, samo ne govori srpski, znate, pa…
On: Ma, šta te zabole za srpski, bre, ne govori ga valjano ni pola vlade, skupštine, prestolonaslednik… Koj će joj to, bre, i ovako će da pali odavde kad završi školu!
Ja: Ne, ne, mi želimo da ostanemo u Srbiji trajno.
On: Jeli, bre, jel se ti drogiraš, a?! Ima se za heroin a ovde mi se bečiš za je.enih 700 evra, bedo! Pa, sreća deteta nema cenu, barem nigde ovako povoljnu…
Ja: U redu, šta će joj trebati za školu?
On: Pa da povremeno svrati, hahahaha… Šta, bre, šta će joj trebati- ništa, svve joj mi obezbeđujemo!
Ja: Zaista?! Pa to je divno! Dobiće udžbenike i sve ostalo besplatno?
On: Naravno! 400 evra je skoro pa besplatno! Ispod svake cene, sramota me i da izgovorim tako mizernu cifru kad više ostavim s drugarima iz stranke na muzik u kafani…
Ja: Ima li nešto od obroka uračunato u tu cenu, ili..?
On: Ima, dabome! Kafu za poneti kod sestre u pekari, levo od glavnog ulaza, ako pije kafu, a doručak je simboličnih 20 evra kod moje Radmile. Duša od žene, osetljiva na decu u pizdu materinu.
Ja: A, ručak?
On: Ručak je takođe obezbeđen kod burazera u kafani, odmah prekoputa škole, đaci imaju popust na sve vrste pečenja i roštilj, supa gratis.
Ja: Ali, ćerka ne zna ni reč srpskog, rekoh, kako će se snaći?
On: U, bre, što si balvan, pa ćevap ti je ćevap na svim jezicima, baš kao i 30 evra! Samo kaže: „Lanč, ankl Stevo“ i to je to…
Ja: A, mislite li da treba da uzima dodatne časove srpskog jezika?!
On: Nije obavezno, ali ponavljaće godinu ako ih ne uzima, a slučajno moja supruga drži privatno časove za samo 50 evra, al kida- ima dete da nauči sve psovke za dva časa!
Ja: Nisam pomenuo da smo supruga i ja doktori nauka i da možemo…
On: Možete, dabome da možete kod mog Steve u kafanu, ona u kuhinji ti ko konobar, pa ako se pokažete ubacim vas ja u stranku, samo čekaćete neko vreme, imamo mi dovoljno doktora nauka i bez vas!
Ja: Ne, mi smo naučnici i hoćemo…
On: A, naučnici, jel?! Da vas ubacim oboje u Ikeu na sklapanju stolica, takvi im baš trebaju, 5000 evra po osobi?!
Ja: Ne, ne..mi smo pravi naučnici, ne bismo da sklapamo stolice…
On: A, nećete, jel?! Došli iz one sirotinje pa još biraju poslove?!
Ok: Ja hteo da vam učinim, računam govorite jezik onih iz Ikee, ali ako ćete đonom onda izađite pa ponovo kucajte…
Ja: U redu, evo izlazim pa ulazim ponovo.
On: Izvolite, šta mogu da učinim za Vas i Vaših 1000 evra?!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Je suis Bogdan Laban!

Svakom dobronamernom građaninu je već na prvo slušanje jasno da na tonskom zapisu nije glas gospodina Bogdana Labana već neke žene koja se, očigledno, nešto raspravlja s mužem što se jasno da zaključiti iz njenih reči: „Hoćeš sad da te polomim ko pi.ku, zašto nisi kupio pileće grkljane za supu i kad ćeš mi odneseš ove betonske cipele kod obućara, slomila se štikla, hoćeš li i zbog toga da te polomim ko pi.ku, a?!“
Takođe je jasno da na snimku možda i jeste gradonačelnik Subotice koji se slučajno zatekao u istom lokalu kao i bračni par u svađi, ali se čuje tek kada pokušava da ispravi bahatu gospođu i ukaže joj da je nepravilno reći: „Hoćeš li sad da ti polomim pi.ku“, već da je ispravno kazati: „Hoćeš li da te sad moj sin polomi ko pi.ku, a, hoćeš li?!“
Nažalost, tada se rasplamsala lingvistička rasprava u koju je Bogdan Laban zlonamerno uvučen, pa je kao magistar nekih nauka stao u zaštitu pravopisa i nekoliko desetina puta opomenuo bračni par, s naglaskom na muža, da Bog nije ljut na Bogdana već da je Bogdan ljut na one koji se nepravilno izražavaju i da mu zbog toga nekada dođe da im isčupa grkljan, obuje u „betonske cipele“ i je.e oca i mater, što je naravno metafora jer svako zna da gospodin Laban nije grubijan već metaforičar i da je kao takav pobedio na nekoliko školskih takmičenja iz srpskog jezika i književnosti, u konkurenciji osnovaca do 60 godina starosti!
Žalosno je, međutim, zašto se niko nije zapitao zašto gradonačelnik Subotice preti tamo nekom neznancu, iako je jasno da nije pretio nikom jer nije on na snimku već drugi Bogdan Laban kojih u Subotici ima više od 2000 prema poslednjem popisu- zato što su ga terali da krade, bre!
Da, pokušali su čoveka da nateraju da krade čokoladne bananice u samoposluzi, a svi znaju da funkcioneri naše stranke ne bi posegli ua tuđim pa sve da doktorat pišu, što je jednog od tih Labana dovelo do sloma živaca da je u trenutku opalio sebi nekoliko šamara jer čovek nije mogao mirno da sedi u sluša kako ga nagovaraju na krivično delo, i to čokoladne bananice u trenutku dok toliko dece u Srbiji ne može sebi da priušti taj slatkiš, što jeste neverovatno s obzirom na rast BDP-a i činjenicu da je i njihovim roditeljima neprijatno koliko se dobro živi, no…
Dakle, gradonačelnik Subotice koji možda jeste a možda i nije Bogdan Laban, funkcioner naše stranke, jeste zgrešio, ali samo toliko što je muškarcu pretio da će mu polomiti pi.ku, zaboravljajući da taj polni organ karakteriše žene, pa će shodno tome biti disciplinski kažnjen zbog nepoštovanja rodne ravnopravnosti, mada sasvim sigurno nije reč o Bogdanu Labanu iz SNS-a već o nekom od preostalih 1999, jer su naši članovi prošli rigoroznu dvonedeljnu obuku o raspoznavanju muškog i ženskog polnog organa kad im se ukaže, kao i o tome da je najstrašniji oblik diskriminacije pretiti muškarcu lomljenjem pi.ke a damama zavrtanjem testisa!
Ne pravdamo postupak gospodina Labana, iako ne znamo o čemu govorite, već apelujemo na bračne parove da se suzdrže od svađa pred našim rukovodiocima koji su izuzetno osetljivi na nepravdu i pravopisne greške, pa se iz najbolje namere ponude da nekom polupaju pi.ku, baš kao što bi se, recimo, ponudili da mu polupaju, iliti, naseku metar drva za zimu!
Sve je stvar semantike, a samo zlonamerni mogu pogrešno da protumače ponudu gospodina Labana da sugrađaninu pomogne oko problema s disajnim putem, tačnije, grkljanom i da se povrh svega ponudi da mu obezbedi ortopedsko pomagalo „betonske cipele“, jer je reč o čoveku s kraćom nogom, što se na snimku nije moglo čuti, ali je istrgnuto iz konteksta kad onoliko puta pita čoveka da li želi da mu polomi pi.ku, a toliko volje i strpljenja ne bi imao ni brat za brata da mu se nađe u nevolji i polomi nešto što se treba polomiti, kao suva grana, recimo, ili slavski kolač na primer!
Da budemo jasni- ne znamo o kom Bogdanu Labanu govorite, kod nas u stranci ima samo jedan, ali on je gradonačelnik Subotice a incident se očigledno odigrao negde na moru jer se jasno čuju talasi, glas prodavca krofni i kako se muž i žena svađaju na čistom grčkom jeziku!
Svakom dobronamernom slušaocu snimka je jasno da nema ni prizvuka srpskog jezika tu, i da se reč Laban pominje toliko puta samo zato što na grčkom jeziku znači: „Ne, ipak moram da te polomim ko pi.ku, znaš…“, s čim mi nemamo veze, jer naši funkcioneri jedva govore i srpski a ne još da se maltretiraju i prete nekom na stranim jezicima!
Ovim saopštenjem stavljamo tačku na čitav slučaj, a za eventualna pitanja svratite do najbližeg opštinskog odbora gde će vam predusetjivo polupati pi.ku, ovaj, razjasniti sve detalje, ukoliko diktafone i mobilne telefone predate službi obezbeđenja na ulazu…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Vučića umesto ikone…

Svega mi- Vulin s ovim: „Okačite Vučića, okačite Vučića…“ sve više podseća na onog lika što u „Balkanskom špijunu“ zapomaže: „Okrečite Beograd, okrečite Beograd“, s tom razlikom što nesrećnika policija privodi zbog remećenja javnog reda i mira, dok je ovoj nesreći izgleda u opisu radnog mesta remećenje duševnog mira nacije, bez bojazni da će ga neki fini ljudi u belim mantilima uhvatiti pod miške i odvesti na dosluženje „vojnog roka“ u „kasarnu“ s tapaciranim zidovima…
Dajte, ljudi, okačite Vučića, molim vas, jer kako je borbeno- oklopno vozilo u kvaru- „Vulin“ krenulo neće se smiriti dok svaki vojnik ne dobije džepni kalendar s likom vrhovnog komandanta, zarad „jačanja kulta države“, jer siroma brka kult ličnosti s kultom države, ili što je najgore- ne brka?!
Naravno, dobri stari Alek se u čitavoj situaciji ponaša kao Bata Stojković u pomenutom filmu: „Ako me se sete za Dan bezbednosti- sete, ako ne nikom ništa, ja sam samo vršio svoju građansku dužnost…“, priželjkujući ne da ga se samo sete već da mu kao i Zvezdan Terzić posvete pobede, prvorođeno dete, bubreg, kamen u bubregu, kamen temeljac u bubregu, žuči, bešici…i deo zida kraj ikone za svetinju veću od svetinje- portret čoveka kojem se i Bog sedmog dana zahvalio na svim uspesima postignutim minulih šest…
Da nije zabrinjavajuće možda bi i bilo smešno, ali je daleko od toga, Vulinova namera da okači Vučića o eksere jeste još jedna nafaka u nizu da okače državu o klin!
Nije tu reč tek o patološkoj snishodljivosti čoveka koji svoje postojanje zasniva na hodu po tuđim senkama, već opasnoj nameri da se Aleksandar Vučić izjednači sa Srbijom, postojanjem, životom, smrću, opstankom i smislom postojanja države i svih nas u njoj!
Danas će pobosti eksere u kasarne a već sutra će tiho ući u domove, škole, bogomolje…pravdajući da time jačaju kult zemlje i neba, a prekosutra…prekosutra neće postojati osim kao izuzetno zajebana orvelovska priča.
Preterujem?! Voleo bih da je tako, ali ubeđen sam da se nije Vulinu (koliko god ih bilo) tek tako ukazalo proviđenje da valja raditi na jačanju kulta države isceliteljskim fotografijama Aleksandra Čumak Vučića, već nas treba polako balsamovati, da na početku to deluje ko sprdnja iz kuhinje očajne domaćice Vulina, ne bi li naposletku poprimilo oblik državnog projekta ujarmljivanja naroda pod sveti ram, dok će sve ostalo biti jeres i beznačajno jer voleti Srbiju značiće voleti Vučića, odnosno, ne voleti Vučića značiće ne voleti Srbiju, a onda će kao takva postati premala i dobrano golootočka za „nevernike“!
Živi bili pa videli. Najsrećniji ću biti budem li morao da demantujem ovaj tekst, ali…
Pamtim vremena (mnogi od vas mnogo bolje od mene) kada smo se pod Titovom slikom zaklinjali časnom pionirskom rečju sa strahom da nas ne stigne maršalova kazna ukoliko zgrešimo, baš kao što pamtim i vojni rok za vakta Slobodana Miloševića!
Voleo ga nisam ni malo, ali ne sećam se ni jedne njegove slike u kasarni (ispravite me ako grešim), a bile su to godine njegovog opštenarodnog ukazanja…
No, da ne slutim, daj nek se javi onaj fini gospodin, vlasnik londonske gvožđare u kojoj je dunđerisao mali Alek, i donira dve- tri tone eksere, pa Vi, ministre za uramljivanje države, sve nas na vojnu vežbu i po čekić u ruke da zakucavamo…
More, šta čekić, pesnicama i čelom da bijemo po ekserima, jer to je najmanje čime možemo da se odužimo Srbiji, a zna se ko je Srbija!
Za one koji još ne znaju i koji ništa još posvetili nisu Vučiću- šest meseci vojne vežbe i da na gurku pale tenkove…
Jeste, gospodine ministre, to je ono za šta nisu hteli da Vam izdaju saobraćajnu dozvolu, a ima ono dugačko napred što ne služi da kroz njega govorite: „Čujemo li se unutra, vojnici, junaci…“, već za ispaljivanje projektila, no…
Okrečite Beograd, okačite Vučića, a nas ako se sete osim za izbore- sete se, mi smo samo obavljali svoju građansku dužnost: tiho nestajali u bedi da za nama ne ostane ni sećanje, osim jedne slike na zidu, odmah do ikone.
Pardon, umesto nje…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 1 коментар