Клизни штаб и прикљученија

Дакле, што “струка” мање зна о самом вирусу короне то су упућенији у његове појавне облике, тачније, сасвим су сигурни одакле вреба, како напада, који ми је распоред и како се заштитити од њега.

1. Превентива је свакако најсигурнија, па је сходно томе најбоље умрети од нечега другог што умногоме смањује могућност заразе ковидом, али их не искључује у потпуности.
П. С. Апелује се и на умрле да воде рачуна о физичкој дистанци и ношењу маски, јер постоје индиције да је и смрт од ватреног оружја, на пример, један од симптома короне на који се, нажалост, није на време обратила пажња.

2. Поред уобичајених 367 симптома све чешће се јављају и неуобичајени, типа: осећај глади ако нисте јели читавог дана; јак осећај мучнине после литре ракије; бол у рукама и ногама након ношења орамара на шести спрат; ћелавоста ако немате косе; заушен нос уколико вам неко затвори обе ноздрве и изненадни изливи беса након дужег гледања у празан фрижидер.

3. Међу атипичним симптомима су и: појава јутарње ерекције као и изостанак исте; певушење Кебине обраде “Стонса”; плакање на емотивне исповести Кристијана Голубовића у “Задрузи”; као и недостатак саосећања са Расимом Љајићем што после три миленијума више неће бити министар.

4. Уколико не кашљете такође је време је да се забринете, баш као и у случају да не осећате никакве тегобе. То су готово алармантни знаци да сте позитивни на вирус и негативни на живот! Сваки поушај нормалног живљења биће најстроже кањаван од стране надлежних служби, јер од преносиоца вируса опаснији су преносиоци накарадне тезе да се ваља нормално живети!
Прихватљив је само живот у паничном страху, сви остали облици су заправо симптоми болести која се мора сасећи у корену! Вирус живота далеко је опаснији од вируса короне и тачка!

5. Што се самог вируса тиче доживео је толико мутација тако да сада, током 36 пика 18 таласа може из места да скочи два и по местра у вис; преноси се погледом, смс порукама, свим друштвеним мрежама; помињањем Косова и Метохије као свете српске земље; смејањем на појаву Горана Весића; сумњу у просечну плату од 500 евра и поштење Клизног штаба!

6. Поуздано се зна да вирус напада зимницу- туршију и ајвар понајвише, мада је и кисели купус на удару.
Вреба по славама и преславама, у потаји, чека да прође мезе и супа па хвата за дисајне органе уз печење и здравицу, а нарочито је агресиван на појаву свеће, славског колача, иконе и кандила.

7. Мере превенције: заштитна маска, чаршав преко ње, кеса преко чаршава, маска за варење, рибарска мрежа преко свега и на послетку се увити у четири до пет квадрата најлона и све добро задихтовати изолир траком и пур пеном.
Дистанца од најмање 600 до 700 метара, по могућству и од самог себе.
У случају да вам се неко приближи на мање од тога пожељно је имати циглу или камен при руци како би сте га онеспособили поготком у главу или мошнице (у зависности од пола), или се дати у панични бег уз запомагање: “Пуцајте, људи, шта чекате, чуо/чула сам да је кинуо!”
За крај можда и најважније упозорење: страх је најбоља превенција, не стидите се да изгубите разум кад је здравље у питању!
Живот у агонији гарантује да ништа не гарантује али се за сваки случај понашајте као да сутра не постоји, а ми ћемо вам јавити уколико се, не дај Боже, испостави супротно!
Живите нормално, али апелујемо на грађане да на дежурни телефон пријаве оне који се дрзну да живе нормално!
Све ће ово проћи- ми смо ту да вам отежамо, не секирајте се!
Ваш Клизни штаб!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Није ово борба за здравље људи већ за ловину, плен, трофеј…

Није ово борба за здравље људи већ за људе!

За ловину, плен, трофеј…

Дивља хајка на реч, мисао, осећај, свест, осмех, жељу, наду, веру…Што мање знају о болести то се више успињу да докажу како ће нас једино лудило сачувати “здравима”!

Нисмо ћутали када су нас окивали у ланце али се оковани маскама понашамо као да ропћемо под планином, као да су нам кораци казна а глас- проклетство!

Не спорим пошаст, и она је жртва разноразних тумача, душебрижника и генералних заступника за патњу и “оздрављење”.

Спорим да је лек отуђити се, зазирати од човека, зазирати од себе, живети у нади да је данас ваљано и пожељно бити нечовек како би сутра наставили трагом човека!

Нема тога, не може, на све што данас пристанемо- пристајемо довека!

Кад скинемо маске хоће ли остати лица?

Кад скинемо рукавице хоће ли остати додира?

Кад се погледамо у очи шта ћемо видети кроз пуку празнину..?

Не срљам пошасти у загрљај, нити зовем да се то чини, али вапијем, роде, да не огрезнемо у мрак страха којим нас окивају, поткивају и оседлавају!

Разумем страх, само будала не страхује, но не разумем да под страх прихватамо агонију и безумље.

Из страха се лако искорачи, страх прене човека да га превазиђе, но бедници нас гурају у вилајете, у кошмаре у којима је живот најтежа болест. Пресуда, без права на помиловање!

Пошаст ће проћи, проблем је што ћемо и ми проћи са њом пристанемо ли да лица заменимо маскама.

Оваквим или онаквим, све једно, није битно да ли штите од вируса- важно је да штите од човека…

Рекох, није ово борба за здравље људи- већ за људе!

За плен, ловину, трофеј…

Кризни штаб се с правом тако зове- они и њихове мецене су највећа криза која нас је опхрвала!

Наклон до пода онима који се боре противу болести (лично верујем да је бактерија а не вирус, но…), а овим пајацима ништа друго до презира!

Не пристајем да будем статистика њихове агенде!

Не дозвољавам да ме превентивно лече од живота како не бих запатио болест!

Нећу да зазирем од људи верујући да је безумље превентива људскости!

Не пристајем ни по коју цену да се будим и заспивам окован самим собом!

Живети није страх!

Грех је дозволимо ли да живот исповедамо као јерес!

Не срљам, али свакако не пристајем да у брату видим звер.

У коме ћу онда видети анђела..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Усправи се, Србине мој, неће те ноге чекати довека (Да, јесмо потомци славних предака!)

Трагедија Србинова јесте чињеница да славу великих предака вазда мери јадом својег постојања.

Фукара је успела да нас убеди како је све ваљано у нама страдало у давним јуришима, и да ове стопе што их трошимо нису ни примаћи траговима предака, већ, ето, табанају срамоту и носе живе а неживе колико да трају данас, а сутра морамо заслужити…

Фукара је успела јер смо јој дозволии да успе и ту јесте наш пад, но шта је пад до прилика да се придигнемо и јурнемо на своје Кајмакчалане и солунска поља..?

Да, јесмо потомци славних предака и- да, јесмо их итекако достојни!

Не тврдим то да бих слагао себе, већ што никоме више, никада, не смемо дозволити да нас лаже а ми у лажи да тумарамо за собом, јер није Србин- Господњи само зато што верује у њега, но што Господ верује у Србина, вазда!

Раскућише нас, вољени моји, тврдећи да смо уљези у домовима својих прађедова, својих слава, своје колевке и гроба, а ми…

Достојни својих предака загледамо се међу собом има ли кога достојног својих предака…

Ништа бољи од нас нису прегазили Цер, Колубару, Албанију, Кајмакчалан, Солунски фронт…али су знали да су потомци витезов с Газиместана, баш као што су и они знали да су живе задужбине праотаца!

Знали су оно што смо фукари дозволили да преметну у шапат: нису бољи од нас пострадали да бисмо се плашили живота, већ да се не плашимо пострадати како би оно најбоље од нас живело довека!

Не мора се страдање увек платити главом. Умире се једанпут а пострадати се може свакога Божијег дана за оно у шта верујеш, волиш, смејеш се, плачеш…и сваким страдањем бити живљи неголи дан пре…

Дозволили смо фукари да жртву учине беспотребном, глупом, сулудом, а шта је живот до жртва вечита?!

Шта нас чини људима ако не жртва за човека?

Онога крај себе колико и онога у себи…

Задњи је час за устанак!

Не мора се устајати смо на оружје, на ноге пре свега!

Усправи се, Србине мој, имаш због кога и због чега!

Ниси пораз славних победа већ победа славне будућности!

Усправи се, толико дугујеш себи!

Усправи се, побогу, нек фукара бауља по блату својих страдања, а ти, Србине, живи достојан благослова рођењем ти датог, јер живот није морање но хтење.

Свак умре, и ту је крај, но ко свакога дана барем по напрстак страда за човека у себи и крај себе- ту је бескрај!

Славимо дичне претке јер смо их достојни!

На ноге, Србине, да заћути фукара!

Није на солунским пољима пала крв да напоји земљу- већ да напоји небо!

Лако ћемо под земљу, свакоме је рака једнака, но како ћемо међ облаке на коленима?

Клечи, мој Србине, само кад се Господу молиш, а усправи се да би ти сваки дан био вредан молитве.

Усправи се, Србине мој, неће те ноге чекати довека…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Није до Вучића, до нас је…

Није до Вучића, до нас је…

Док год је довољно фукаре што се успиње и утркује да велеиздају слави и велича као “историјску победу”- до нас је!

Бедник нам је узео меру и сашио кусо, но не мари, нек нам је и неудобно у животима само да кроз њих прођемо кришом, као кроз туђу кошевину…

До нас је!

Не би витлао пенкалом које је “само он добио од Трампа” да не зна како ћемо плајваз славити као Свети грал.

До нас је!

Да је извадио слинаву марамицу из џепа и прогласио је новим барјаком Србије нашло би се довољно, више него довољно носина да се јуначки истресу у плахте и поносно их развију у славу бруке и беде!

До нас је!

Посадили су га у ону столицу пред Трампа, баш као ситног шибицара и џепароша пред судију, но то је победа визионарске политике пред којом свет дрхти од страха.

Није нас понизио, сами ћемо то славећи трпезаријску столицу вреднију од Пећког трона!

До нас је!

У заглављу папирчина које је, као пијани коцкар, потписивао јасно стоји “Преговори Србије и Косова”, са главним гадовима у заградама, но лакше је веровати у лаж о разговорима Београда и Приштине неголи у истину да одлично знамо шта чини но здравије је придружити се аплаузу него шаку стиснути у три прста и поносно, пркосно, непокорно подићи у небо…

До нас је!

Историјска победа јесте, али Америке, никад јефтиније нису пазарили још једну колонију- за пенкало и још нешто ситног канцеларијског материјала којим су кловну напунили џепове, а он нама уши.

До нас је!

Какве црне милијарде и путеви (градићемо их Тачију и Харадинају)- званично смо постли отирач НАТО цокуле, пијаца најјефтиније радне снаге и колектор отпадних вода Беле куће, али сад ко домари имамо и “кључеве” од ње…

До нас је!

Не може нитков преговарати у име народа који зна ко је, шта је, одакле је и куда ће, већ само у име безличне масе која ће по кафанама олупати флаше о главе на “Видовдан”, а потом погнути крвава чела на вапај Самодреже!

До нас је!

Славимо Кошаре, Паштрик, онолике витезове што су пострадали за нас, јунаке што би и сутра голоруки јуришли пут заветне светиње, а о бедноме пенкалу ће се знати више него свима њима заједно, Мирослављево јеванђеље заменићемо цедуљчетом са поруком Трампа “само за Вучића”, кључеве Призрена дали смо за резервне кључиће од задњих врата котларнице Беле куће, али шта мари док год верујемо да су врата наших домова закључана..?

Јесу ли?

До нас је!

До нас је крв и кост руске браће пострадале за Србију и СРПСТВО, сад имамо неку вољенију, бољу, лепшу чизбургер браћу…

До нас је, све је до нас!

Све што Јуда чини- чини у наше име јер имена више немамо!

Све што је потписао ми смо молили да не учини надајући се да ће учиити!

Пенкало је у Вучићевим рукама, али мастило на нашим…

Вајкаћемо се, ридати и кукати сутра схватајући да је све било до нас, али…

Чему кад више ништа неће бити до нас, јер шта ће остати од нас до слинава марамица ко дично знамење…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Пријави ближњег свог…

  • Ало, ало…зовем да пријав…

    – Гласније, господине, ништа Вас не чујем!

    – Не могу гласније, бре, говорим испод три маске, два визира и ћебета.

    – Молим?!

    – Савесни грађанин овде, зовем да пријавим…

    – Понављам: ништа Вас не разумем, морате гласније!

    – Ма, дерем се колико могу али од маски, визира, ћебета и туша…

    – Каквог туша, побогу?!

    – Јављам се из туш кабине, превентивно сам пустио и врелу воду да се ошурим, такозвана “Даријина метода дистанце од разума…”

    – Добро, да скртимо, звали сте да..?

    – Па, да савесно пријавим комшију који не носи маску!

    – А, Ви сте?!

    – Па, онај најсавеснији грађанин што је прекјуче звао да пријави супругу и децу, сећате се, легла господа да спавају без маски, а супруга је чак покушала и да ме пољуби под изговором да ми је рођендан…

    – Па, јел Вам био?!

    – Био, наравно, али то није изговор да се понаша као манијак, крши физичку дистанцу и још ме тера да дувам свећице како би ме навукла да скинем маске, визире и ћебе и тако навучем болештину која само чека да се опустим па да навали…

    – А, да ипак мало не претерујете..?

    – Ни случајно, па нисам будала, ублажио сам мере на минимум: рекох Вам да сад носим само три маске, два визира и једно ћебе. Остала три сам скинуо, такорећи релаксирао мере, већ месец дана се не туширам алкохолом и асепсолом већ искључиво врелом водом, а пре неки дан сам чак мало и лудовао па сам одшкринуо ролетне и крајичком ока погледао напоље, али боље да нисам…

    – Зашто?!

    – Зато што сам угледао тог комшију како скида маску и ноншалантно шета као да је то нешто сасвим природно!

    – А, јел био са неким у друштву, кашљао, кијао, имао било какве симптоме?

    – Баш ништа, то и јесте најсумњивије, сасвим је нормално фунционисао без маске, чак се и смејао како да је то нешто нормално, као да се сме живети, ееееј…

    – Добро, дајте ми његове податке, послаћемо екипу…

    – Мој брат!

    – Извините?!

    – Мој рођени брат је тај монструм!

    – Пријављујете брата?!

    – Не само да га пријављујем већ га држим везаног и изолованог већ три сата! Без бриге, ошурио сам га, полио кофом алкохола, спалио сву његову одећу, умотао у тепих и умлати мотком да сузбијем евентуалне симптоме. Витаминска “бомба”малтене…

    – Господине, ми апсолутно подржавамо, па и подстичемо пријављивања, шпијунирања и сличне делатности, али…

    – Ништа али, зло се мора сасећи у корену! Сутра планирам да пријавим оца и мајку, она је кинула а он јој је, замислите, рекао: “Наздарвље!” уместо да је, према утврђеном плану, оборио на земљу, запушио уста и нос крпом, свезао, навукао кесу преко главе, закључао у шпајиз и поднео захтев за развод брака!

    – Добро, имате ли још неког или да закључимо списак за данас?

    – Ма, какво закључивање, ово је тек почетак! Чуо сам да је неко- некоме у улазу рекао: “Добар дан, комшија”, а уопште није звучало као под маском, и шта ко има да прејудицира да ли је дан добар?! Има ко у овој држави да саопшти да ли је добар и да ли је уопште дан..?
    Останите на вези, чујем неког како пева, ако којим случајем не лоцирам субјекта рачунајте да пријављујем себе као починиоца, неко мора да одговара…

    – У реду, сачекаћу али пожурите, сад ће пауза, па…

    – Журим, журим…само још једно питање: да ли постоји неки број на који могу и вас превентивно да пријавим, чисто док сам у форми да испуним олимпијску норму…
    Комшија води 60:50 па бих да га престигнем, мада је заиста поставио високе стандарде: не само што је три пута пријавио и себе и читаву фамилију, већ је самоиницијативно писао себи и платио осам казни, а деди на самрти не дозвољава да умре док не стави маску, па су га 18 пута реанимирали али безобзирно, маторо, не попушта…
    Јасно му је рекао: “Док сам ја жив од инфаркта умрети нећеш! Или корона или ништа, немој да ми се фолираш!

    – Господине, рекох, пауза ће, па…

    – Ништа, само ви полако, имам ја времена, одох испред зграде да се камуфлирам у жбун, пратим кретање сумњиве групе деце у паркићу, скидају маске кад на љуљашци а научно је доказано да вирус само вреба оне што се неразумно радују ситним животним задовољствима, која ће нам доћи главе ако наставимо било чему да се радујемо, нарочито животу!
    Но, будите без бриге, управо сам завршио са тестирањем сопствене вакцине произведене у кади, одлично се показала на оцу, коначно су му се јавили неки симптоми тако да више нема разлога да се љути на мене- боље што сам га затворио док је био здрав…
    Јавићу се касније, не журите с паузом, изгледа да је комшијин деда ипак умро, спустићу се низ одлук да проверим јел с маском или од обичне смрти, што је опет само по себи сумњиво, да је носио маску никад не би добио инфаркт, није то кијавица, бре, но…
    Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Није бела кућа тамо где идеш понизно – најбеља је она спаљена и затрављена више Велике Хоче.

Пад Мила Ђукановића јесте разлог са славље, но славље не сме да замагли чињеницу да Ђукановић није пао док год су на власти његови најбољи ученици и саучесници у свакојаким непочинствима- Александар Вучић пре свега!

Загледанима у зору изнад наше Црне Горе промиче нам тмина што се свија над нашом Србијом, и некако опијени песмом с Ловћена не чујемо вапај с Авале…

Олако су прошле речи велеиздајника пред “разговоре” у Вашингтону (парафразирам): “Време је да видимо шта је све наше на Косову и Метохији, и шта све можемо да добијемо..?”

Прошло му је, као што му, нажалост, свако зло пролази, јер изгледа живимо у убеђењу да се на послетку неће испоставити Јудом…

Ваљда нам је лакше да верујемо у чудо неголи да се боримо за њега?!

Е, па, Вучићу, не познајеш ти Србина ни у нокат ако заиста верујеш да ће пристати на “компромис” да корен замени стрњиком!

Ако већ “не знаш” шта је све наше на Косову и Метохији најлакше ти је да се попнеш на брдо више Јариња, загледаш у даљину, и све докле догледаш, па потом затвориш очи и гледаш још даље- све је то Србија, све је то заветни метох!

Не мораш, Јудо, ни крочити на Косово и Метохију да би знао шта је све наше, јер све што овде рађа, зри, свиће, радује се, пева, плаче, умире и рађа се- све то је плод семена са Косова и Метохије!

Да никада не закорачиш доле- проходао си у Ђаковици!

На прсте да се успеш- попео си се на врх Проклетија!

Киша кад те умије то се Дрим, Ибар, Ситница, Лаб, све Бистрице утркују небом.

Где год воштаницу да упалиш догореће у Девичу.

Који год камен да целиваш- целивао си праг Светих Архангела.

Кад ветрови ударе- стрчали су с Коритника и Паштрика.

Славу када славиш- славиш Косово и Метохију у себи и себе на Косову и Метохији!

Не усуђуј се, издајниче, да пред Србина поставиш питање: “колико је наше”, јер наше је колико је нас! На земљи, под њом и над њом…

И не можемо добити ништа јер не дајемо ништа!

Туђе се добија, а кад Косово и Метохија Србину постане туђин- у оцу и сину ће познати незнанце…

Неће имати гласа да поздрави колевку, нит суза да оплаче гробове.

Не иди, Јудо, да разјасниш колико је наше већ да разјашниш колико није ничије до Божије и наше!

Не питај шта можемо да добијемо већ се бори да ни шаку светиње не изгубимо, јер стопа мање на Косову и Метохији- стотину је, хиљаде, небројено стопа мање у васцелој Србији!

Кад год помислиш, неверо, да је на теби да одлучујеш шта је наше и шта нам ваља добити, поразмисли добро- где су најбољи пострадали, где о облак можеш да се дохватиш, где смо се са Господом окумили, где је оно најбоље од нас и у нама- то се не метри нит разрезује, ни по коју цену!

Запамти, бедни лакеју белосветских господара: није Косово и Метохија кришка хлеба да га делимо, већ причест, нафора сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!

Није бела кућа тамо где идеш понизно на поклоњење- најбеља је она спаљена и затрављена више Велике Хоче.
Земљу и да разграничиш, али како живот?!

Ко мисли да Србину има живота без Косова и Метохије- тај је и у својој кући гост!

Србија може трајати без светиње, сваки јад траје, но може ли постојати..?

Постоји се тамо куд и не пођеш а стигао си…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Споменик Стефану Немањи- железо или белег бескраја?

Колико смо величанствен народ смисла, суштине и корена- толико сами себе гонимо у бездушни трк за смислом, суштином и кореном, вазда на погрешну страну.

Заправо, свака је погрешна док год трагамо за оним чиме смо постањем благословени, но лакше нам је, ваљда, вајкати се неголи веровати…

Гледам, читам, слушам колико се повике дигло око споменика Стефану Немањи- Светом Симеону Мироточивом, колико се тај јаз између некакве “прве” и “друге” Србије (што се мене тиче једна и једина је Србија) преметнуо у бездан, с колико јарости и жучи и једни и други бране своје, а мучена Србија…

Лично, пресрећан сам због споменика!

Жао ми је што ће бити постављен у оној рупи, да извирује из ње, уместо на Калемегдану, рецимо, негде крај Храма Светога Саве, на неком од толико београдских брда где би небо застајало над њим, но…

Не могу презирати споменик јер ће бити урађен за вакта ове несрећне власти, презираћу њих јер су вредни презира али ћу се споменику бескрајно радовати и бити поносан што сам дах- даха светородног!

И, ни са ким се ту не упуштам у полемике- не могу они мрзети колико ја могу волети, и не могу они измислити толико разлога против колико ја не морам измишљати ни један- за, јер васцела је Србија, свако од нас- споменик светородним Немањићима, и све ваљано што чинимо, свакога дана када смо бољи од себе јучерашњег- завет је немањићки већи и постојанији од сваког железа!

Но, велим, колико се они труде да докажу како су наша вера и радост безумни, толико и ми, понекад, верујемо све тражећи од Господа да се јави и потврди да не верујемо узалуд!

Зато и рекох да смо народ смисла, суштине и корена који вазда трага за њима, ко да је ситнина испала кроз пробушени џеп…

А, суштина је: колико будемо спремни да бранимо заветну светињу Косово и Метохију- толико смо и достојни споменика Стефану Немањи!

Колико не дозволимо да изроди помисле на издају Косова и Метохије- толико ће споменик бити већи, вечни, животан…

Никада и ни по коју цену не смемо дозволити да знамења по Србији буду бране да догледамо највеће знамење Србије- пресвето Косово и Метохију!

Што су већи не смеју нам заклањати видике већ учиити да преко њих видимо даље и јасније него икада…

Узалуд се радујемо железном свецу ако не чувамо живога, а ено Немањића, свих до једног, исповедају и причешћују Косовом и Метохијом!

Да се сви окаменимо и ожелезимо у горостасе узалуд нам је ако дозволимо да нам узму/издају напрстак богородне земље, јер то колико јесмо народ смисла, суштине, корена, вере- јесмо јер имамо где постојати па да камен на камену не остане на кугли земаљској!

Да ничега више не буде- биће Србина на Косову и Метохији јер, написах стотину пута и поновићу: није мит да смо небески већ је лаж да смо земаљски!

Ништа на пресветом Косову и Метохији није јучерашње нит сутрашње, но од постања па довека!

Има нас и биће нас док год будемо знали да нас је на земљи ништа колико нас је под њом и над њом, јер Србин има за шта и живети и мрети!

Дакле, залуду је објањавати колико је споменик Светоме Сименону диван ако остане тек железо!

Величанствен је, и достојни смо га, тек ако преко њега и затворених очију видимо где је вазда жив и где смо вазда васкрсни!

Нема поделе- нема разграничења!

Довека у Призрену!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

На светковину прекланих вратова рода својег у госте се не иде, Борисе Милошевићу!

Данима се премишљам да ли и шта да ти напишем, Борисе Милошевићу, не зато што тражим какав ваљани разлог за твоју одлуку да у име Срба присуствујеш усташком пиру- “Олуји”, већ надајући се да ћеш на послетку ипак одустати, но…

Искрено, срећан сам што не разумем ни један од разлога који те је натерао на тако што, јер стајати са крвницима рода свог над јамом као над бунаром жеља- не бих могао па да ми је живот у питању!

И, не, нисам због тога бољи од тебе, већ не умем да праштам толико да могу стајати на ливади што рађа кости рода мојега у снопље и славити жетву…

Хришћанин сам, православац, светосавац, Србин, потомак онолико неожаљених и незнаних гробова, па не бих могао, не бих знао у очима звери тражити човека…

Заправо, не бих ни морао, станем ли уз њега начинио бих га човеком, крв рода мојега с његових руку потекла би порама мојих дланова и…

Шта бих друго био до крвник својега племена..?

Опрости, можда грешим и претерујем, можда верујеш да ћеш на Книнској тврђави, у српскоме Книну, стајати као победни, но веруј- стајаћеш као жртва.

Да, жртва коју славодобитно неће преклати јер учинили су ти страшније зло- натакли на кости рода твојега као на колац!
Јаукнути нећеш, нећеш ни осетити бол а они ће славити још једног обезглављеног Србина, јер некад је глава на пању поносније уздигнута ка небу од оне на врату…

Ништа не осећам до жаљена, драги Борисе!

Ни мржње, нит презира, само жалости док по команди будеш аплаудирао убеђен да то чиниш у име српства и Срба!

Да си тамо како би, кажеш, поручио да је доста ратова и мржње!

Коме?

Онима који само у мржњи постоје и који ће те и тог дана гледати с једнаким презиром а смешкати се јер знају оно што ти не знаш или не желиш да знаш: пристао си да име Србиново носиш као ланце уместо благослова.

Пристао си да ти не пусте ни кап крви већ да је сам источиш над јамама, вртачама, ливадама…

Да живиш крварећи како би ти звери вазда пратле траг а ти живео у лажи да ћеш им у очима видети човека.

Ако на послетку шта и угледаш не радуј се, нису то они у њиховим очима, већ лица рода твојега час пре него што су их…

Очи су у човека огледало душе а у звери- тамница жртава, па истрај гледајући довека себе у њима…

Жао ми те је, Борисе, шта ћеш рећи ноћи кад се из Книна, српскога Книна, вратиш дому?

Довека ћеш бити жртва коју ће поштедети јер од ножа се умире у трену, а од ланаца којима си сам себе оковао- довека!

Бити Србин је благослов!

Једно је непокоран, поносан и с Богом помирен стати пред звери, а нешто сасвим друго стати раме уз њих…

На светковину прекланих вратова рода својег у госте се не иде!

Једноставно не иде, Борисе Милошевићу!

Тамо где су јаме пуне села и заселака – Србину је место уз воштаницу, а не звери мртвијех погледа…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Социјална дистанца- никада и ни по коју цену! (ако то учинимо- постигли су све!)

Не инсистира се улудо на фамозној “социјалној дистанци” под окриљем наводне бриге и борбе за човека.

Не “греше” случајно, нити је реч о лапсусу јер одлично знају да физичка дистанца није довољна, ни приближно довољна и мрачна колико и- социјална!

Нажалост, умногоме су успели у свом науму: страхом су учинили да зазиремо једни од других.

Да се осетимо као плен, немоћни и прогоњени, да сумануто јурцамо свакодневицом бежећи од свег оног чему смо до недавно хитали…

Учинили су да “борбу за човека” прихватимо као борбу човека против човека, као арену у којој се гладијаторски боримо до крви да утекнемо једни од других.

Да нас утамиче у животима, јер најбоље ћемо се сачувати ако успемо да утекнемо и од себе самих!

Кад то постигнемо- постигли су све!

Пошаст ће наравно проћи, ђавоља је то работа, одосно, работа ђавољих шегрта намерених да утамниче и поробе оно једино што заиста имамо- веру и мисао!

Не пристајем, ни по коју цену јер нема веће од те коју ћемо платити да трајемо у форми без суштине!

Не пристајем да у пријатељу видим потенцијалну опасност, иначе ћу довека у опасностима видети потенцијалне пријтеље.

Да не пригрлим децу, оца, брата, супругу, да пред црквом стојим као пред каквом пиљаром у непрегледном реду- верујући у Христа- Бога а не верујући у брата и сетру крај себе – никада!

Не кажем: срљајте, али велим: не срљајте у оно што желе да верујете већ верујте у оно ка чему сте и досад корачали, вољена браћо и сестре!

Не дозволимо злу да живимо страхујући од сваког новог дана, да исчекујемо када ћемо оболети, да у свему видимо лек осим у леку- човекољубљу!

Исто су нас у овом ђавољем експерименту учинили ко јагањце пред вашар: ко претекне нека слави и стрепи од следеће згоде када ће доћи на ред…

Нормално је и посрнути и пасти, али како устати ако зазиремо од испружене руке..?

Како да фукару спречимо у велеиздаји Косова и Метохије ако смо се са собом разишли да стотину страна?

Како бити саборан ако смо између срца и душе начинили “социјалну дистанцу”, а некмоли једни међу другима..?

Како да не дозволимо да нам Србију не раскусурају ко ситниш за просјака ако смо просјаци у ономе што заиста имамо: вери и мисли?!

Зато и рекох да ђавољи шегрти инсистирају на “социјалној дистанци” јер физичка се кораком прегази, а социјална- за њу је живот пучина црна…

Пошаст ће проћи, свака мука утихне, али где људи утихну ту се пошаст разгрлати довека!

Пошаст далеко опаснија од болести!

Пошаст која ће учиити да и оно што остане од Србије буде превише, јер шта ће земља људима који су и од себе утекли у збегове…

Довека у Призрену!
Колика год да је физичка дистанца- корака имамо, но ако је “социјална”- узалуд корака ако није траг човека, но звери…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Докад ће свака крв бити црвенија од српске? (о фамозној истини и помирењу)

Вазда сам и за истину и за помирење, но не може вазда бити истини како нам се ваља помирити са страдањем Србља и наставити даље!

Не живимо ми у прошлости, како нам фукара спочитава, но је у нас прошлост најживља садашњост, под земљом нас је више него на њој, на небу нас је више него под њим…рану- раном превијамо и опет веле како нас је превише претекло…

Ево, и да наставимо даље не помињући неожаљену крв рода свог- где год даље да се обренемо јаме су, вртаче, незнане хумке, непобројане кости српске…

Какво то даље Србин има ако зна где му је плот али не и где му је гроб?!

Спочитавају ми да превише говорим и пишем о лелеку СРПСТВА, а ја заиста не могу певати о слави рода свог док не исплачем страдање његово!

Веле да мрзим, а како може мрзети неко из чије је куће више удовица него радосница?!

Моја кућа- толиким српским кућама налик: потомци смо предака којима за душу палимо воштанице над којим год се гробом затекнемо, на коју год ливаду да застанемо, у коју год шуму а зађемо, с којег год потока да се умијемо…

Да се неко пресамити над каменом и заплаче- заплачи и ти, Србине, слободно, нећеш погрешити- можда ти је баш то ђедово узглавље…

Нисмо народ мржње већ бола.

Бола што се заветује у наслеђе да ако га неко одболује, но…

Не дају нам одболовати, вазда је нечија крв црвенија од крви рода нашег, вазда су нечије кости прече, вазда је негде црнина тврђа него у српске мајке…

Не да нам свакојака олош, ондашња и овдашња…

Да један једини Србин остане за толико ће бити превише, но жалост је што колико је ондашњих толико је, ако не и више, овдашњих фукара што нас свезаних ногу и с каменом око врата терају у кас, у ту будућност у којом нам ваља без прошлости!

И све више верујемо у то. Све је више оних којима је праг што и пањ; икона што и флека на зиду; име што и број; гроб што и јендек крај прашњава једносмера пута.

Бол су продали за песме које не разумеју; сузе са осмех пто им не пристаје лицу; воштаницу за некакво “светло на крају тунела”, тунела у који не морају ари хрле само да би се надали некаквом светлу, па нек је и огањ спаљених српских села…

Не мрзим већ ме је страх да ћемо престати да трагамо, питамо, говоримо, остављамо у завет…

Да ћемо на крају поверовати како се кроз живот иде само земљом…

Да ће кости почети да траже а нас а ми ћемо се саплитати о њих као о стрњику.

Измирићемо се са свима осим са собом.

На хумкама ће нам подићи шатре а ми ћемо подврискивати на столу с мусавим певаљкама…

Нема ништа прече од истине и помирења, истине да смо народ страдалника и славе- помирења да се никад нећемо измирити с ћутњом и заборавом у који нас терају тврдећи да је последње што су видели ископане очи Србинове- та будућност у коју нам ваља касом похитати…

Не познамо ли, не ожалимо ли сваку жртву рода свог, и не буду ли звери одговарале за њих- црнина српских мајки биће небо над Србијом довека!

Доста смо уста пуних крви певали зверима да се разгале!

Време је, задњи је час, да се поименце разбројимо у прошлости и да сви погну главе над невином крвљу српском, како нам “светло на крају тунела” не би довека био далеки зрак сунца над вртачама…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар