Чија су деца са Косова и Метохије, Александре Вучићу?

Чија су деца са Косова и Метохије, Александре Вучићу?

Чији су оно анђели што нам чувају заветовину, ако наша нису, бедниче?!

Чије су оно очи иконописане, ако наше нису?!

Најлепше очи, ничега се до патње нагледала нису, а ништа до суште среће у њима.

Знаш ли како изгледају очи у које запливаш, запеваш у њима, исповедиш им се и причесте те, поседну и казују а ти ћутиш, слушаш, постојиш, умиреш, васкрсаваш, пролазан, вечан, ништаван, горостасан…

Све си и ништа ниси у само једном погледу.

Погледу детета с Косова и Метохије, погледу свих векова прошлих и будућих у само једном погледу.

Тек у том погледу прогледаш…

Кроз детиње очи догледаш до Господа, до саме суштине кад ти се каже и ко си и шта си и куда ћеш.

Онуда куд те тај поглед узме за руку и поведе, у далеке и дивне бистрине, тамо где се читаво небо свило под трепавице.

Никада се ти, Јудо, ниси загледао у очи што плачу небо, што сузе грумењем пресвете земље, што трепћу ветром читавим од смиља и тамјана…

Ништа од Дечана није веће до мироносног погледа детета с Косова и Метохије.

Читаву земљу да раскопаш не би нашао први камен премиле пећке светиње, није под земљом, у оку је…

Јесте, баш у оку деце с пресветог Косова и Метохије, насмејаним тапијашима Србије на земљу од неба и небо од земље.

Докле догледају- тамо су нам међе.

Ја кћерима немам шта да оставим до тог погледа, до тих очију, до завета да трена не жале за мном јер стајао сам пред тим очима, запливао у њима, певао, шетао вековима ко мирисном кошевином, гледао Грачаницом и Архангелима, понео Шару и Проклетије на плећима, сакрио се иза божура, оденуо се у Призрен и опасао
Ђаковицом.

Ништа ја деци немам да оставим до ту децу.

Ништа до благослова да су преци и потомци погледа с Косова и Метохије, постојања већег од живота…

Чија су деца с Косова и Метохије ако наша нису, Александре Вучићу?!

Имаш ли још које небо до оног што је заспало у тим колевкама под танким, свиленим трепавицама?!

Имаш ли још коју Србију до оне под паперјастим капцима анђела са светиње?!

Ако издаш те очи мислиш ли да ћеш имати шта друго да сачуваш?

Чиме ћеш уставити бујице кад заплачу?!

Шта ће остати за дане будуће ако не прогледају данима прошлим..?

Чија су то деца ако наша нису?!

Чија смо ми деца ако нисмо тих очију?!

За коју се то “нашу децу” “бориш” ако си издао и прежалио све што наша деца јесу- поглед вечни с Косова и Метохије?!

Бедниче, ћутиш док крвници славе некакве дане оне звери комаданта Лешија усред Србије.

Ћутиш док се зоре и заклињу над гробом крволока.

Ћутиш, намерен да издаш очи анђела, но заборављаш, Вучићу, мислећи да ни ми не памтимо где смо прогледали..?

Ништа друго немамо до очију с Косова и Метохије!

Ништа пожалити нећемо да довека гледамо Грачаницом и Архагелима…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Коју то правду ви нудите за терористе, господине Годфри?! (браћа Битићи, терористи а не туристи)

За разлику од Вашег претходника, Кајла Скота, Ви сте, господине Ентони Годфри, свакако далеко прихватљивија амбалажа, но суштина остаје иста- амбасадори САД у Србији били су, јесу и биће ништа друго до Скотови, с малим или великим “с”, без разлике…

На Вашу срећу а нашу жалост ми умногоме робујемо форми, односно, амбалажи, па тако и Вас доживљавамо као пријатеља Србије заборављајући да се иза мекоте речи вазда крије бандитска силина америчке политике сведена на правду по вашој мери, која, наравно, подразумева да је живот Американца светиња а све остало пука статистика.

Наравно, мислим на браћу Битићи, ваше држављане а наше крвнике, и правди на којој, као и Скотови пре Вас, инсистирате, претећи некаквим букагијама за Србију у супротном…

Може Вам се, јер нажалост, у Србији деценијама нема државника већ лакеја који се продају за државнике, подводећи Србију ко прецвалу анимир даму похотној западној погани, док за народ играју животне улоге родољуба спремних да пострадају за наше боље сутра, које ћете, дабоме, скројити ви, по оној мери да је вама увек удобро а осталима довека кусо и тесно у сопственој кожи.

Да је среће да је другачије, да Србијом не владају бедници, до сада би ставили тачку на сваки помен крвничке браће, јер, као што сам толико пута писао па и да поновим: браћа Битићи ниси били туристи већ терористи!

Терористи, звери, припадници крвничке Атланске бригаде која је чинила незамисливе злочине по нашем светом Косову и Метохији.

Заправо, вама замисливе, јер проклету бригаду сте ви основали, обучили, наоружали, отправили пут Србије са жељом да за њом остане што дубљи поток невино проливене крви, баш као за сваком вашом цокулом, јер историја ваше “демократије” је предање исписано и испричано крвљу, врисцима, вапајима и сузама невиних.

Коју то правду очекујете?

Коју то правду ви нудите за терористе?

То што су имали пасоше САД значи да се крв на њиховим рукама не рачуна?

Да српске мајке не смеју да наричу над мртвим синовима јер их нису маскрирале звери већ амерички држављани?

Понављам- нису дошли да разгледају Проклетије већ да по њима распу кости наше деце, а Ви иштете правду, да од гробова наши страдалника начинимо какав нови Кип слободе..?

Жалосно је што ја морам да Вам отписујем, што Србија нема државника већ издајничке протуве, што ћете инсистирати на правди за звери а ови бедни послушници учинити да је и дочекате газећи кроз потоке крви рода свог, не помишљајући да затраже правду за сузу Србије, као да је тек кап што се слива низ образе и нетрагом нестане.

ДА је до мене, на сваки помен браће Битићи повео бих Вас стазама њиховог крвништва, потом по хумки њихових жртава, па напослетку пред мајке у црнини да се загледате у те очи и кажете шта видите у њима?

Да чујем шта бисте рекли тој тишини..?

О какавој правди бисте говорили старици што живи само за воштаницу..?

Да је убедите како су браћа превалила хиљаде километра да би Проклетијама брала лековито биље, а понеки српски врат се замакао случајно…

Терористи а не туристи, но…

Пасош није јатак, нит алиби, звер је звер!

Запамтите- ваши чауши владају Србијом али не владају Србином!

Крв вам нећемо опростити!

Суза наша никад неће бити понорница!

Србија није прћија већ кивот!

Правда није капут скројен по вашој мери, већ небо заздано од страдалника за светињу!

Више нас је на њему него под њим- узалуд нам претите, ране деце наше ране су потомака наших!

Довека у Призрену- вечност је Србинова!

А, шта је ваше кад вам трага има само у рекама крви, јецају, вриску и вапају невиних..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Слобода! (или само певамо о њој?!)

Пробудио ме је вапај мобилног да се јавим, но нисам могао а ни хтео, искрено.

За пропуштеним позивом ето поруке, другар, вели: “Срећна слобода, брате!”

Ништа му одговорио нисам, јер не знам шта бих, каква слобода, какви бакрачи..?

Ако је слобода то што наново можемо да поседнемо гузице у кафиће и тумарамо по васцелу ноћ- онда о слободи тек певамо у пијаним кафанским ноћима, страхујући да није једна од скупљих песама…

Слобода је, брате, кад не морам да ти је честитам јер је ниси добио, већ си је наследио, у завет праотачки!

Ако си је добио значи да је ниси имао, а ниси је имао јер ти је лакше било веровати да си за нешто ускраћен него да си нечим благословен…

Вазда је лепше и лакше бити жртва, живети у самосажаљењу како смо заслужили више од живота, а преклињућу живот да нас превише не помиње и не упире прстом на нас.

Искрено, гади ми се кад чујем како је тешко живети у Вучићевој Србији!

Откад је то Србија- Вучићева, или било којег од те беде политиканстке?!

Нису, бре, они ни стопа Србије, ни једна травка, нису баш ништа што их ми нисмо призвали да буду.

Србија је њихова онолико колико ми стрхујемо да буде наша!

Они су најамници на нашим ливадама, а понашамо се као волови упрегнути да за надницу ору своје њиве.

Тешко је живети у Вучићевој Србији онолико колико је тешко бити гост на сопственој слави…

Србија је њихова јер једни другима честитамо слободу а страхујемо да нам се не отме превише!

Презиремо те одвратне шићарџије а пратимо их у стопу.

Што их више презиремо то их послушније пратимо, јер боље је ићи за њима, да нас не виде, него стати пред њих и подвикнути: “Куда, несрећници, преко наших ливада?!”

Вазда је Србија нечија осим наша, и вазда је тешко живети у таквој Србији, јел да?

А, знате ли шта је слобода, вољени мој?

Марко је слобода, она насушна, Богом дана!

Марко, дете из метохијске енклаве, тек неколико српских кућа у жици и он (тада) једино дете у њима.

Свакога дана је ишао на ливаду по којој су се Шиптари зорили, сваког је дана добијао батине, и сваког се дана враћао ливади.

Не што је тврдоглав ил неразуман, већ што је слободан, најслободнији међу тим калемовима жице- јер ишао је на прађедовско!

На своје!

Сваког се боговетног дана враћао модар од батина једноставно знајући да је слободан, осећајући чисто и непатворено како то само дете уме.

Престали су и да га туку и да долазе на ту ливаду јер баш ништа нису могли слободноме Србину!

Не препричавам, био сам у том селу мало после рата и написао причу о слободноме Марку, баш на тој ливади на ехо, на песму, од дивних ораховачких винограда.

И сада ћемо једни другима честитати слободу коју смо освојили у Вучићевој Србији..?

Па, његова је, дабоме, као што је била и оне пошасти пре њега, и толиких пре њих, јер о слободи певамо док није међу најскупљим песмама!

Ја не живим у њиховој Србији већ Србији мојих праотаца и нема ко шта да ми честита слободу- нисам је наручио поузећем па после токо времена стигла нека лоша копија, али подсећа…

Устај, Србијо, усправи се, побогу, доста смо тежачили у њиховим “Србијама”, крајње је време да стнемо пред лупеже и подвикнемо: “Куда, злотвори, преко наших ливада?!”

У супротном- честитаћемо једни другима свако ново јутро као позајмљено, надајући се да нас живот неће проказати и упрти прстом баш на нас…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Слава Србији- Слава России

Ваљда је желео да заподене свађу бедном опаском: “Шта је то, твоја вољена Русија на коленима…”, но залуду му, научио сам се некаквом миру и мудрости да будалама заиста не вреди објашњавати.

А, будала је, заиста, велика, ништаван човек којем је животна радост- нечија мука, но…

Јесам ли му шта одговорио? Јесам, наравно, кратко: “Моја Русија, баш као и моја Србија, никада не могу бити на коленима јер су на распећу…”

Не верујем да је разумео, и ако јесте вероватно погрешно јер сирома мисли да је распеће казна и да је све што за човеком остаје- неколицина уплаканих над раком и товар свелог цвећа, али…

Не могу да се радујем патњи ни највећег душмана а камоли браће, а шта су Србин и Рус до браћа рођена, па и више од тога- један за другог пострадавали, један уз другог васкрсавали, једна им се мајка радовала, једна их мајка оплакивала, једна их заветовала да гроб брата није пањ но праг…

Зато, и сада као и увек- СЛАВА РУСИЈИ за све!

За све што је и сада учинила за Србију, а ми смо некако ћутке, тихо, као у полусну прешли преко свега.

Нигде билборда, нигде плаката, нигде насловница и великих слова о добровољцима који су по ко зна који пут похрлили из Русије да стану у ров уз брата!

Деведесет добровољаца- руских лекара, јунака, ратника и 11 авиона медицинске помоћи!

Више него ко други, али само ове Јуде (све одреда, мизерије политикантске) знају зашто се о томе говорило шапатом, онако успут, но и није њихово да памте, нељуди су то- наше је да не заборавимо да су и у ове дане страдања браћа стајала уз нас, баш као што су им и очеви, дедови, прадедови…чинили!

Не, нису дошли касно, како им неки спочитавају, већ је копрена о њиховом доласку била бесрамно густа и шапутало се, рекох, а ваљало је Србија да зна, као што ваља Русији знати да смо и ми, данас као и вазда, ту да брату понесемо крст!

Верујем да Русији не треба помоћ, али подршка да, и зато нећу дозволити, као што знам да васцела Србија неће, да се ко порадује како је брат “на коленима”, јер док је Србиновог прага- биће и руског огњишта!

Деведесет витезова ће отићи тихо као што су тихо и дошли, но остајемо ми да као распећа сведочимо о слави и љубави два брата с истога распећа!

Слава Србији- слава Русији- слава Господу који нас је занавек благословио да једни за друге не пожалимо живот од живота већи!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Колико сте сви исти- бедо властодржна и властожељна!

Жалосно је колико сте исти- бедо властодржна и бедо властожељна!

Иста беда- друго паковање…

Бедна амбалажа, а садржај давно истеклог рока трајања.

Беда…

Видите ли, можда, где наново горе српске куће на пресветом Косову и Метохији?!

Безмало сваког дана пламен звери сатре један праг, једну икону, једно огњиште, једно име…

Србиново, праотачко, заветно…име сваког од нас.

А, зашто бисте па видели- не горе ваше вериге но тамо неког Србина што се будаласто радује божуру.

Шта ви знате о цвету, најдивнијој мирисној тапији

Србина на заветовину, цвет ко цвет, јел да?

Шта је за вас шам- дуд у порти пећке светиње?

Дрво ко дрво па још прастаро, ничему ваљано…

Јесте ли кад прешли прстима преко те миле коре, као да векове читате?

Ко оно Брајево писмо, превучете полако прстима низ гране и прогледате крај очињег вида.

Глупост, јел да?

Цвеће, дрвеће, ливаде, горе, некакви манастири, неке згаревине, преорана гробља, далека села у црнини и старице што изађу пред намернике мислећи да носе глас о сину…

Задржао се негде у божурима, јутрењима са курјацима врх Проклетија, ено га на моби с анђелима, сад ће само да испроси преклану младу најлепших истргнутих очију…

Ма, глупости, јашта!

Прича о Србину на Косову и Метохији и Србији без Косова и Метохије…толико крви, јаука, распећа, вечнога страдања зарад живота вечног, бедно побрајање…

Пламен ко пламен, па шта?!

Шта је векова Србија горела и догоревала, па још који праг, икона, колевка, вериге, име, опанак, манастир…

Зар то да вас прене, далеко било!

Луда старица што се још сину нада а звери му давно кости оглодали и развукли којекуде.

Да због ње застанете на трен и будете људи…

С муком, знам, јер најтеже је натерати се да будеш човек кад то рођењем ниси, па још због неке бабе, божура, дуда, далеких села што вазда камен полажу на тињавини темеља праотаких, ал полажу…

Ево се чауши Српсе листе поново свијају уз скуте вољеног крвника…

Колико год да је крви на проклетим рукама Рамуша Харадинаја- ништа је колико Ибра и Дрима могу захватити да му их оперу и обришу образима јаничара.

Издаће Вучић, нема спора, но издаја ће се одазивати именом сваког од вас, једнако, јер важна је само проклета власт, зар не?!

То само неке куће на Косову и Метохији горе…

Туђе.

Неких тамо Срба, безимених.

Будала што се свију око божура кад процвета ко око колевке дететa на даривање…

Што под узглављем чувају камен сатртог манастира, па кад анђели позову на мобу…

Ма, глупости.

Нека су вама лаке ноћи, бедо властодржна и бедо властожељна, а ако вас шта прене из сна не секирајте се, то се само издаја одазива именима вашим.

Писах и поновићу- није Косово и Метохија тек шака земље, већ је Србија шака јада без Косова и Метохије!

Јада којем сви заједно кумујете, јер није Вучић оно најгоре против чега се борите, већ оно што тако силно желите да будете…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

„Друга Србија“- лажи и прикљученија

Дакле, “друга Србија” се збила у редове за вакцину која не постоји, подврнула рукаве и чека пелцовање, спремна да животом брани слободу избора и мишљења, док год се те слободе њима подводе ко јефтине курве…

Снага те “Србије” лежи у чињеници да су од апстрактног стасали малтене до географског појма, јер на њиховом путу борбе за апсолутну “истину” и “слободу” остају спаљена села истинских слобода…

Њихова снага је наша слабост да безусловно бранимо Србију од Србије, оног наличја које се отело, ускопистило и омеђило.

Ми смо дозволили да нас поделе на “прву” и “другу” Србију, да се поган сакрије иза маске правдољубља, да истином не можемо да се одбранимо од њихових лажи…

Не мислим тек на поменуту вакцину и срамно стрвљење на Новака Ђоковића, односно, сваког ко им противуречи, вакцина је тек најсвежији повод, мислим на далеко веће и важније битке из којих се повлачимо на корак од победе…

Наиме, љутимо се на Хрвате што прећуткују истину ужаса Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке…очекујући, ваљда, од крвника да пожали жртве, а “истина” друге Србије далеко је поразнија чак и од хрватске!

Док нам Сребреницу намећу као меру некаквог националног неопроста- сасвим су сагласни да се у Јасеновцу страдало искључиво од топлотног удара и јаке хране, и то у занемарљивом броју, док су лешеви које је Сава годинама носила заправо непливачи који су се удавили током спортских активности у води.

Са све каменом свезаним око струка и раздробљеном утробом, но…

Њихових неколико хиљада жртава надгласаће истину о безмало милион, ако не и више, понајвише српских, а потом и ромских и јеврејских душа поморених у том неумрлом злу!

Њихов лелек над Сребреницом, за коју нико нормалан неће порећи да је био злочин, али геноцид- никако, вазда ће бити гласнији и болнији од нашег за сатртим спрким селима сребреничким!

Наша је кривица, не њихова!

Баш као што смо ми дозволили да српска крв проливена пресветим Косовом и Метохијом не вреди колико шиптарска заноктица.

Више вреди пала шиптарска капа од пале српске главе, но, понављам- ми смо криви, убеђени да је довољно знати истину али не и понављати је, вриштати, урлати непрекидно.

Док нам се онај ђавољи сој од “Жена у црном” зори Београдом ми се боримо противу наше свете Српске правславне цркве, ревносно пријављујући ко се дрзнуо да пође на Литургију!

Док нас Јелена Милић и њој слични свкдневно миропомазују НАТО-м ми се тек о годишњицама сетимо страдања, подвикнемо коју, запретимо да никад нећемо у то зло, а зло се раскомотило у канцеларији за срамотну сарадњу с НАТО и подигло ноге на гробове наших
страдалника, да доморе мало.

Нажалост, још стотину је примера тврдње да “друга Србија” од апстрактног постаје географски појам, а све мање оних који ће сведочити о страдалништву овог народа праведника и мученика!

Гробови, туго, гласније певају о нама неголи ми о њима.

Зато ће нас вазда бити премало под земљом и превише на њој за укус фукаре и безгласје истине ко сирјака тужног.

Зато и стоје у реду за непостојећу вакцину спремни да се острве на сваког ко би да поразмисли својом а не њиховом главом.

Зато ће сутра славодобитно ускликнути како су и примили непостојеће вакцине, а ми ћемо још једаред прећутати постојеће истине, јер док се они крвнички боре за статус генерлних дистрибутера слободе, ми о слободи певамо- страхујући да нам се не догоди.

Зато ће нас вазда бити премало под земљом а превише на њој.

Зато ће од излетника на нашим ливадама „друга Србија“ постати газда наших имања, а ми надничари за чашу воде и кришку хлеба на прадедовини.

Док год свачија капа буде вредела више него наша глава- до тада ће „жене у црном“ и сличне сподобе бити највиђеније удаваче српске трагедије.

Задњи је час да се тргнемо – постаћемо удовци и удовице сопствених живота, а тај ред пред кућом није добронамерника дошлих да саучествују у болу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Док су нам руке чисте небитно је какви су нам образи (велеиздаја у тишини Короне)

Колико год се ове заштитне маске носиле преко носа и уста изгледа да највише “штите” уши и очи…

Обамрли у страху за голе гузице, покорни у ланцима и апсолутно безгласни- нити видимо, нити чујемо како нам фукара трампи светињу за Корону!

Заправо, не желимо ни да видимо нити да чујемо, јер родољубиви занос ваљда има смисла само док нам је удобно у сопственој кожи, а кад притисну невоља лако ли нам најскупља српска реч постаде: асепсол!

Рекох, фукара трампи Косово и Метохију за Корону довршавајући велеиздају, а у нас тишина ко да су нас мајке задојиле реченим асепсолом а не праотачким заветом да- узалуд корачамо ако нам се стопе не познају на светињи свих светиња!

Ето је крвава “држава” “косово” добила некакву енергетску независност, а о томе овде ни слова, или тек по којег ситног да не штрчи изнад зидова страха, лажи, обмане и издаје!

Та “енергетска независност” била је оно противу чега су се Јуде тако куражно “бориле” минуле године, подврискујући како по цену живота неће дозволити да се то догоди.

Данас, нису покушали ни да спрече.

А и зашто би покушавали кад су у тој ђавољој работи ваљано упрегнути у плугове да за газде преору Божију и Србинову земљу?!

Тамо где је Господ посејао да Србин пожање, но Србин се забрадио у маске и рукавице па само нек је гузици добро, душе ваљда има на претек, а и да нема без ње се може живети али без гузице никако…

Е, па по гузицама ће нас потомци и познавати, по образу и души тешко, јер, понављам, тек по које слово и понеки глас “неумрлих” о велеиздаји коју фукара довршава убеђујући нас да је погубно пустити глас јер вирус се најлакше преноси- речју!

И ваљано смо поверовали, тако је лакше, ваљда..?

Само нек они у потаји преговарају и договарају а ми ћемо у тишини и ланцима чекати спасоносну вакцину, колико год требало!

Нека је залиха сапуна- док су нам руке чисте небитно је какви су нам образи!

А и то прање руку, тужне ли симболике, перемо их једнако ко Понтије Пилат…

Србине мој, заборављаш ли, побогу, да си против сваке болести рођењем пелцован Грачаницом, Високим Дечанима, Пећком патријаршијом, Самодрежом, Архангелима…

Где су те Короном (круном) крунисали за роба заборавио си на круну којом те је Бог окумио земљом за небо.

Кад се сутра осмелиш да провириш испод те маске што си је заденуо за очи- нећеш познати где ти је Косово и Метохија!

Кад ти поново буде удобно у кожи схватићеш да није твоја већ три броја мања, па ти живи ко незвани гост у сопственом животу.

И ова ће пошаст ко и свака проћи, а шта ћемо кад са њом прођемо и ми, јер фукра ће довршити издају а ми ћемо се довека умивати асепсолом уместо: Ибром, Дримом, Ситницом, Лабом, Бистрицама…и вазда бити шугави!

Завиримо у себе, побогу, уместо што завирујемо у залихе тоалет папира- није Косово и Метохија тек шака земље, већ је све остало шака јада без Косова и Метохије!

Ко мисли да Србија може без светиње- њему је Србија само починак за гузицу, душу је трампио за комфор у страху…

Што је жута куга започела ова пошаст од власти ће довршити, Србине мој!

Вирус се не преноси речју, па ако сад оћутимо довека ћемо боловати од најгорег вируса: јатака у велеиздаји!

Рекох и поновићу- потомци ће нас познати по гузицама, неће имати по чему друго!

Нема и не може бити Србије без Косова и Метохије, и није то никакав мит но једина истина!

Маска није улар- здравље ћемо сачувати само док чувамо оно где нам је душа здрава!

Пелцован си, Србине, не заборави!

Не надај се леку јатакујући болести…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар