Васкрс без литургије- НИКАДА и НИ ПО КОЈУ ЦЕНУ!!!

Премишљах се да ли писати данас, но чини ми се да нема лепшег дана до Благовести да опоменем, себе најпре, на оно што никако не би требало да је опомена већ- свануће свих сванућа!

Нажалост, дани су када се за веру хришћанску, православну, светосавну, морамо борити једнако као што су први хришћани то чинили, не премишљајући се колика је цена страдања за веру?

Свака је мала, мизерна, недостојна помена јер ако у вери нећемо пострадати за веру- пострадали смо много раније и то у лажи да верујемо.

Нисмо слагали Господа већ себе, Господ прашта али како опростити себи живот у безобличју?

Крстимо се спремни да се тако лако одрекнемо крста једнако је да седнемо за трпезу док под њом гладна деца јецају…

То што дани прогона Бога- Христа не наликују крвавим јутрима не значи да не крваримо, већ да су нас убедили како ране нису наше и како је Гетсимански врт пластеник из којег нам ваља узбирати лековите плодове.

Рекох, себе опомињем, искушења су велик а звери кидишу с лицем пријатеља и речју “утехе” и “разума”.

Лако је поћи за “пријатељем” не схватајући да не идеш за собом, и лако је наћи оправдања у речима “разума” кад душу скријеш за сутра мислећи да га без данас може бити…

Радујемо се Васкрсу толико стрепећи од њега.

Плаши нас покуда да смо безумници јер нам душе ишту литургију, исповест, причешће, а не чујемо да нас куде баш они што се читавог живота исповедају и пришећују муком ближњег и јадом својим.

Таквима ћемо дозволити да нас поколебају?

Ништа онда успели нису што ми нисмо призвали да успеју.

Дозволимо ли, роде мој, да светиње не отворе двери за Васкрс, да нас преметну у некакву кућну, онлајн литургију, литургију поузећем, Твитер исповест и инстаграм причешће- има ли више икаквог смисла звати се хришћнином, православцем, светосавцем јер славити васкрсење а патолошки страховати од смрти једнако је као да ми ћелави проповедамо који је шампон најбољи за бујну и валовиту косу!

Заборавимо ли да црква никада и ни на који начин није нанела зло роду свом- ваља нам заборавити и имена своја!

То што смо данас, то су нам ђедови саували на иконама, то где ће нам потомци бити сутра- зависи хоћемо ли им оставити иконе или срамоту?!

Ако је већ Србија у рату, како веле, кад је то Србин без причести ишао у бој?!

Није Србија збег већ Самодрежа!

Поштовати све разрезане мере, разуме се, но да двери богомоља буду затворене- то није мера већ пресуда фарисеја, и не дозволимо да се скрију иза наводног човекољубља!

Неће нас, вала, они учити да сачувамо ближљег свог- вера нас је том рођењем научила!

Пристанемо ли на Васкрс без литургије у цркви- ни у шта нисмо веровали до у Јудин пољубац…

И не брините неверујућа браћо и сестре, никакво вас зло не вреба у нама, напротив, ко чува душу једнога сачувао је животе стотину…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Не пристајем да ћутим- тишина није лек!

Застрашујуће лако пристајемо на тишину.

На апсолутну ћутњу у страху за живот.

Страх је разумљив, али живот подразумева човека, у супротном је пуко тињање између два удаха- првог и потоњег…

Тиња и воштаница у својему смислу, али нема никаквога смисла где човек догорева, није то молитвена већ тишина немоћнога…

Но, све смо само нисмо немоћни!

Пошаст је изговор њима да нас поробе а наша је обавеза да не пристанемо на ланце.

Ланце тишине- нема букагија тежих од њих нити робије грђе од казне кад човек пристане да поткаже човека у себи!

Није само право већ и обавеза да не ћутимо, да промишљамо, да питамо…

Ако данас пристанемо да они и постављају питања и одгоарају у наше име- тешко да ћемо и кад све мине пронаћи гласа да се познамо ко људи!

Да се разумемо, апсолутно сам за поштовање прописаних мера, поштујем их и вазда апелујем да се поштују, но не поштујем и не пристајем да народу намећу самар кривице и окове смрти!

Написах пре неколико недеља и поновићу: народ је крив онолико колико сте се с народом поигравали док ђаво није однео шалу!

Ово је земља добрих и честитих људи и заиста презирем кад било ко упире на добрано намученог човека као на сушто зло!

Није време да се разбрајамо на кривце, време је да се заједно изборимо проштив пошасти и даће Бог- хоћемо, баш као што није време да свако обрађање (кога год) почне и заврши тиме како смо сами призвали што нам се дешава.

Нисмо! Има и фукаре међу нама, нарвно, но мизеран је то број, лако се с таквима изађе на крај, али због фукаре не могу сви бити осуђени на ђутњу и прогласити за јерес ако се ко дрзне да упита нешто ван рама насликаних крајолика.

Кудим ову поган од власти једнако како сам кудио и ону жуту кугу јер, на страну свакојаке Короне, циљ којем теже је народ тишине, народ страха, народ који ће искрено веровати да сутра постоји јер су нам се они изборили за њега…

Неће бити, вала, јер све ће ово проћи само, једино и захваљујући народу који не клоне духом, вером, питањима, промишљањем…

Болест нико није могао да устави и за то нема кривца, но ко покушава да устави човека да живи без страха- страшнија је губа од болести!

Опрез- да, разум- да, одговорно понашање- итекако, али паника на чијем таласу тако вешто и покварено пливате- никако!!!

Разбистриће се вода па ћемо видети и питати се чији су трагови у муљу, нису сад дани за то, али нису и не могу бити ни дани када ћемо ћутати ко робље прихватајући да је тишина за наше добро!

Понављам: опрез и одговорност- да!

Поштовање мера- такође!

Но, да у невреме успут тестирају колико смо далеко спремни да идемо у страху- никако!

Ово су дани саборности а не наваљивања планине на плећа народа!

Да сутра кажу: “Решење је да чучите на једној нози у шпајизу, не дишете два сата и држите карфиол у гузици”- послушаћемо и то, јер тишина лечи..?

Е, па не пристајем на тишину!

Питаћу све за шта очекујем одговор и критиковаћу баш све што мислим да не ваља, једнако назови власт и назови опозицију!

Пошоваћу сваку меру осим оне да је најефикаснија мера: прави се мртав и пусти да све прође!

Проћи ће, а шта ће нас тада васкрснути ако поробимо човека у себи?!

П. С. И даље ћу из све снаге аплаудрати херојима из првих ровова и молити се за њихово здравље: здравственим радницима, свакој касирки, продавачици, полицајцу, ватрогасцу, чистачима улица, поштарима, једном дивноме Михаилу Стошовићу, свима налик њему, хероинама што окапавају шијући и поклањајући маске, добрим људима што своје мало несебично деле…свим онима аплауза вредним!
Вама, бедним политикантима свих идеологија, односно, “идеологија”- од свег срца и из све снаге: висико подигнут средњи прст, ето вам моје подршке па нек запара тишину…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Не дозволите да вас страх изобличи

Шта се то догађа, људи, па се у време болести боримо противу лека?!

Шта се то узјогунило у нама да тако подло и бесомучно бијемо о распеће, заборављајући да пламен воштанице није огањ већ светлост што сведочи да нема вечнога мрака.

Људи, ако је вама света Српска правослвна црква највећи непријатељ добро обратите пажњу на пријатеље и чувајте их се…

Схватате ли уопште шта значи бити саборан у Богу- Христу и цркви?

То је, браћо и сестре, управо онај мир за којим толико трагате бежећи од њега у вртологе страшних немира!

Тонете убеђени да пливате.

Немиру тражите оправдања јер вам је лакше живети него постојати…

Толико крви и жучи против литургије, исповести, причести… под паролом наводног човекољубља?

Извините, али не мислите ви ни на кога осим на себе, то себе што се раскомотило у немиру четири гола зида наместо душе!

Онај ко воли- воли безрезервно.

Ко воли безрезервно – у ближњему не види пошаст но радост.

Неће вас заразити причешћени брат ил сестра већ мржња с којом живите носећи је ко планину на плећима, уместо да се јој се успете на врхове и загледате у дивне крајолике.

Разумем ја страх, само се будала не плаши, али не разумем потребу да страхом дате смисао животу све брже и даље бежећи од суштине.

Суштина је, рекох, љубав!

Љубав је литургија, знате ли?

Свако искрено верујући моли се и за неверујућег брата и сестру.

Шта ће мени спасење ако је тек камен на којем нема места ни за кога више?

Чему се ви молите?

Да и тај камен на којем стојите добаците дављенику, не размишљајући да нећете одмоћи њему већ себи измаћи стопе…

Ви сте измислили другу, трећу, четврту…Србију јер је, искрено, волите тек онолико колико је вама потаман, а за мене, за нас, црква је чувала и сачувала само једну

Србију заветујући нас да за вас у њој буде места и ако за нас зафали.

Нису ово мртва слова на папиру јер нисам ја ништа бољи ни од кога од вас већ сам спокојан, измирен с Богом и са собом, не дам страху да ме изобличи јер не бих поднео да не познам себе као човека.

Док се ви надглашавате како ваља затворити цркве ми се молимо да се отворе ваше душе, вас ради.

Понављам по ко зна који пут: све ће ово проћи али неће остати пустош за болешћу већ за нечовештвом.

Од болести се оздрави- од мржње никада, и ако вам је заиста црква највећи непријатељ- добро се чувајте пријатеља, једни друге сачекујете у заседама, а не за трпезом.

Кад се уморите од лутања кроз немир питања добро нам дошли у смирење одговора.

Кад стишате огањ у себи само пратите трептај воштанице…

Даће Бог да вазда певају звоници, јер где они певају људи не плачу…

Пошаст ће проћи, кад сутра пожелите да обојите сивило зидова душа својих- исцртаћете иконостасе…

Бог је љубав, љубав је безрезервна, не дозволите да вас страх изобличи- иконе ће вас и такве познати али одраз у огледалу неће.
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Схваташ ли данас, Србине, шта ти је Косово и Метохија?!

Све је за човека и све ће проћи – знам, био сам, видео, плакао, певао…и све је прошло.

Можда бих већ клонуо духом да нисам ту зору 18. марта 2004. дочекао у Великој Хочи?

Да се нисмо читаву вечност пробијали кроз ноћ а нигде ноћи од спаљених српких села…

Писао сам већ о тој ноћи када смо сваком пламену знали име…

Ћутиш и побрајаш у себи села и засеоке, поздравиш огањ а он ти отпоздравља: “Бог ти помогао, Србине, брате!”

Све је горело, звери су дивљале у крвавом пиру, а
Хоча је певала!

Велика Хоча већа него икада.

Дивна, далека, већа на небу неголи на овој шари земаљској…пева!

Стрчали пламенови до ње, до руба села, до оних мирисних винограда, лижу калемове бодљикаве жице око распете Хоче, а Хоча- пева!

Сабрало се Србље у порти цркве, крај оца Миленка.

Засела деца небу у крило, живи се стисли уз васкрсле, налактили се на дуд затрављени манастири, пали звоници, олтари приставили трпезе, гостоприме најлепше анђелице кришом утекле с икона да стану пред намернике…

Само смо поседали на траву и наставили песму где је пренусмо: “Удаде се, Јагодо…”

Певаш, вриштиш, плачеш, певаш, певаш, певаш…ако где песма занемоћа прихватиш је под руку и наставиш.

Никада до тад нисам чуо такву песму!

Није до песме, до Србина је!

Звери ношене огњем кидишу а Србин- пева!

Онолицка Хоча а велика, највећа, најлепша!

Није до села, до Бога и Србина је!

Бог и Србин певају!

Рекох, можда бих и клонуо данас да зоре не зоре тим 18. мартом 2004.

Да не зоре толиким зорама на Косову и Метохији кад је горела земља а Србин се дохватио облака и- пева!

Мало је, премало мирних и ведрих зора бивало за Србина на заветној светињи, али вазда је- певао!

Што ми данас живимо није ни делић дела што Србин живи на Косову и Метохији и- пева!

Вазда, неугасно, неустрашно, непокорно…пева!

Није до песме, до Србина је, светиње!

До Србина је да се данас, више него икада, моли и заклиње у заветну светињу, јер светиња је у јадима највећим певала за нас!

Да нисам био, плакао, смејао се, певао…па и да поклекнем, али како кад није до песме- до Србина је, до светиње, до онога кад знаш да ће све проћи јер вечан си тамо где се векови налакте на дуд, где си проходао а да ни закорачио ниси, где ти прадедови заветују песму за праунучад, где се у икони огледаш, где те вазда има и кад ти себе зафали…

Што сада живиш Србине- Србин вазда живи на Косову и Метохији и- пева!

Није до песме, до Бога и Србина је!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Пружићу ти руку данас, јер шта ће ти сутра једна од стотину (о вери, љубави и срџби)

Неверујућа браћо и сестре суштина вере је толико лепа и једноставна да заиста не схватам откуд толика срџбе у вама, нарочито у ове дане кад нам ваља чувати душе једни другима, једни за друге..?

Зашто толико губите даха да с презиром викнете на милосницу која ће вам вазда одговорити осмехом, благом речју и утехом?

Што је ваш презир љући то је њена љубав према вама већа јер, рекох, суштина вере хришћанске је толико лепа и једноставна: љубав!

Безусловна и бескрајна љубав, баш као мајчина, јер премило православље то јесте- мајка у чији загрљај смеш и кад загрљаји пресуше.

Кад људи зазру једни од других у литургији је довољно места да се сви саберемо на једном длану…

Велите, браћо и сестре, да је страшно што у ове дане црква причешћује, исповеда, што очеви каде улице…што чине све оно што су вековима чинили и у доба много страшнијих пошасти.

Пошасти су прошле- вера је опстала и остала јер је чувала оно најбоље у људима- љубав и наду!

Не љубав пролазну и придворну, себичну, ону да има довољо мене за мене, већ ону да ме не зафали кад затребам другоме.

Зато ви јесте моја/наша браћа и сестре па нека сам/смо ми бескрајно за вас будале!

Не могу да вам покажем Господа, нити да устврдим како сам га видео, али могу о милости његовој да вам сведочим до судњега дана, јер милост Божија јесте и то што ћете за мене увек бити браћа и сестре без разлике колика сам ја будала за вас.

За браћу и сестре учинићу све што могу, а хоћете ли ви за будалу?

Да постоје ваљани темељи вашег презира не бисте поткопавали моје како бисте нашли оправдање, но залуд копате- снага моје вере да ћете пронаћи себе у темељима јача је од ваше да нећете пронаћи ништа.

Једноставно, ви трошите дане покушавајући да докажете да Господа нема, а ја своје живим не морајући да доказујем баш ништа, јер вера у Господа се не доказује већ живи љубављу.

Ја и љубави и разумевања за вас имам, а ви за мене?

Да ли бисте ми данас, у време када је премало џепова, пружили руку да устанем?

Верујте ми да би вама свако верујући пружио, без иоле премишљања.

Шта ће вам сутра рука, једна од стотину, ако је не пружи нико кад их је мањкало…

Док год су обесне владике у бесним лимузинама и који среброљубни поп ваш главни аргумент- ви оспоравате себе а не веру хришћанску.

Не верујем ја у владику но у Бога и тамо куд идем стиже се ногу пред ногу…

Док је нама литургије, исповести, причешћа, каднила…веселите се, јер вазда ће бити љубави где да је узајмите ако вам зафали.

Безусловне и непресушне.

Вазда ће бити довољно будала којима ћете бити браћа и сестре, и кад за веру у себе саме будете тражили оправдање…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Дани крста! (славимо живот- живот је вазда славио нас)

Нису ови дани ништа тежи од крста којег носимо, а крст није и не може бити ни казна нити терет већ- благослов!

Што је искушење веће више нас усправља, а не повија, и коико год сада деловало да су дани смираја и спокоја недогледни, јесу само уколико их тражимо широм исколачених очију…

Знам да све ово делује као испразно слово, јер како не пасти када је пошаст таква да чини да стрепимо од пријатеља а не од непријтеља, но није ништа страшно пасти док год има због чега устати- а ако данас не славимо живот у Богу и живот од Бога не знам када ћемо?!

Због тога и стојимо усправо носећи свој крст!

Због тога нам ваља прискочити ближњем кад посрне да понесемо и његов крст, јер сутра се нећемо познати по томе ко је пао већ ко га је заобишао себично занесен својом муком!

Све што данас изгубимо- изгубили смо довека!

Лако ће сутра бити човекољубан, насмејан и великодушан, но кад пошаст прође ваља нам завирити у себе и тамо видети човека, а не уснулу звер што се у добру примирила…

Рекох, у страху за живот ово слово можда звучи бесмислено, али што се мене тиче заиста нема ничег бесмисленијег него вапити за формом без суштине, а шта је суштина до сачувати душу, јер ако некоме покуцам на врата нећу му тражити кришку хлеба, но топлу, људску реч.

Знам да овај дивни и велики народ има снаге да сачува ту реч за свакога коме зафали, и не дозволимо, предобри моји, да нас страх учини робљем!

Разумно је страховати док год ми контролишемо страх а не он нас.

Србија је и веће муке надживела- свакако ће и ову, славна и поносита, вазда крсна и васкрсна.

Као што смо сви до једанога јуче стајали бранећи светиње исто нам ваља чинти и сутра јер једнако бранимо светиње- ЧОВЕКА, рекох, јер ко ће под Острог, у Морачу, Студеницу, Жичу, Богородицу Љевишку, Архангеле, Самодрежу- ако човека понестане?!

Ако смо их већ искрено бранили, чинили смо то баш зарад оваквих дана, ДАНА- КРСТА, дана када ћемо усправљени учиити да из пошасти изађемо бољи!

Да се пред Господом докажемо како није залуду веровао у нас и када смо ми посустајали у веру у њега!

Нема те муке која нас сме одвратити да заспивамо и будимо се на пресветом Косову и Метохији!

Када је најтеже устрчимо уз Проклетије у себи, причестимо се у Самодрежи, целивајмо зору ко ћивот Светога Василија…

Може вирус да пороби моје тело, али душу, Богу хвала, не може ни дотаћи- ено јој збегова где јој прићи не може!

Шта је забрана кретања кад се свукуд може стићи а да нога не закорачи…

Баталите, вољени моји, катастрофичне приче и сценарија, нека је просто онима који живе од муке, једина брана животу је кад човек застане и збаци крст ко ленгер у блато!

Све је ово од Господа, и није то његв гнев, већ кушња хоћемо ли се сутра причестити парчетом хлеба или нафором?!

Да се разумемо, нисам никакав “правосавни фанатик” како неки воле да спочитају.

Нисам ништа више од великог грешника који воли за себе да мисли како је ваљани верник.

Једноставно- човек сам који воли и верује у свој народ, своју Србију, Црни Гору, Републику Српску, Републику Српску Крајину.

Волим живот- од Бога дар!

Кад је мало ко веровао у мене Господ није ни посумњао!

Ако посумњао није- нема те пошасти која ће ме уверти да и сутра није диван дан, обожен и окађен!

Тако је мало потребно за радост- погледајте у гране, почеле су да цветају и листају.

Пролеће је, то нам нико и ништа не може одузети!

Пролеће- радујмо се!

Живот је вредан онолико колико смо свесни да то није највредније што можемо изгубити…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Вратиће се загрљаји… (волим те, тата!)

Срећан ти рођендан, тата! Волим те, добри мој старче!

Волео бих да ниси видео када сам се расплакао док си на прагу стајао раширених руку, а ја…

Не знам, можда је ипак требало да те загрлим и пољубим, никада ти и није требало више од тога, али…

Чувам те од себе, тата, па ипак не могу себи да објасним да ли сам те сачувао или ти је више од свега требао тај загрљај?!

Знам, мора овако, превише те је јада и мука најадило и намучило у животу, чувам те од себе за све године где се ниси чувао гинући за све нас!

Волео бих да ти објасним зашто си на прагу остао раширених руку, а ја…

Некако да слажем себе да није толико туге било у тим благим очима док сам ти махао узмичући…

Да ти барем нисам рекао: “Срећан рођендан, тата!” можда се не би сетио да ти је..?

Проклета подмукла болест, толико је тога узела осим тог осмеха, тог трена кад се читав претвориш у те миле, благе очи па поскочиш њима ко дете, а…

А, ја те нисам загрлио, тата!

Нисам и најгоре ми је што не знаш зашто, добри мој?

Ништа ти згрешио ниси, никада, такви су дани, тата, поган је загрљај и пољубац преметнула у проклетство, али памтим…

Обећавам ти, памтим колико ћу ти их остати дужан, па кад прође све…

Знаш ли колико ћу те загрлити, тата!!!

За све што сам ти остао дужан у ове дане, па још који више.

За онај када је мама умрла а ти загрлио бату и мене, баш како је мама волела да нас види…

За оне које нисам заслуживао али код тебе никада и није било по заслузи већ по- срцу, старино моја детињег срца!

Подмукла болест, кад је већ учинила да толико тога заборавиш нек учини да се не сећаш како те нисам загрлио и пољубио…

Чувам те од себе чинећи да те толико боли, али мора тако, тата.

Проћи ће и ово, уз Божију помоћ, толико је мука прошло, ти барем знаш…

Поган нам је отела загрљаје, но то је само поган, ништавна, загрљај је од Бога благослов па и где те нисам рукама загрлио- срцем јесам, тата, знај!

Само да ниси толико сам, добри мој!

Да се није толико тишине нагомилало одједанпут…

Да могу да ти објасним зашто бата и ја само протрчимо…

Зашто су се зидови тако надвили и ћуте.

Правим се да не чујем када кажеш: “Седи барем мало, сине”.

Вриснем кад одем, кад не чујеш, само се правим да те нисам чуо, тата, али не замери, проћи ће све ово, Богу хвала, сваки ћу ти минут данима надокадити, мили мој.

Знам да се не љутиш, никад то ниси знао.

Лоше би глуматао понекад, али никад ниси знао.

Ја се љутим, тата!

На себе, али мора тако!

Себи ово пишем, знам да си ти једини који прочитати неће, и боље је тако!

Заборавићеш да те нисам загрлио…

Заборавићеш да сам ти рекао: “Срећан рођендан, тата!”, па устукнуо.

Само никад не заборави колико те волим, молим те!

Не заборави да нема толико тишине која ће поробити оно што се речима не мора и не може рећи…

Дошли су дани када те морам чувати од себе за све оне дане када си ме чувао од мене манитога.

Када си толико пута пао и устајао да бисмо бата и ја стајали усправно!

Када си крварио наше ране, људино моја!

Господ нека ми те чува, ја те морам чувати од себе за себе.

Срећан рођендан, тата! Волим те бескрајно!

Памтим сваки загрљај, не брини, ти заборави, молим те…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар