Дани крвника у сред Србије (Дани звери- комаданта Лешија)

Србија једнако слави своје јунаке и своје крвнике.

Заправо, јунаке потеже онолико и онда кад су јој потребни, па наново превуче преко њих копрену тишине, а крвнике…па углавном се прави мртва и чека да прође, добро знајући да неће проћи и да се на послетку неће само правити мртва…

Годинама, ево, у Бујановцу махнита „деца орла“ приличавају крваву згоду- Дане комаданта Лешија, односно, крволока Ридвана Ћазимија, некдашњег главешине и главосече ђавоље „Ослободилачке војске Прешева- Бујановца и Медвеђе“ (ОВПБМ) на годишњицу убиства реченог монструма!

Годинама то пролази као какав наивни фестивал, културно- уметничка згода, уметничка колонија, прело крвника и оних који одрастају на заклетви како је „једино мртав Србин- добар Србин!“

И годинама никоме ништа! Баш ништа!

У сред Србије крвави пир којим се слави смрт Србије!

И ником ништа!

Четвородневна огавна светковина, и ником ништа!

Не би ме чудило да конкуришу за новце из буџета, и да их добијају!

Ништа ме више не би чудило, а  опет све ме чуди и све мислим наћи ће се ко да лудилу подвикне: „Е, не може више!“

Али, може! И више и гласније и проклетије!

Може, јер је споменик херојима Кошара и Паштрика ко секундарна сировина ћушнут у забит некаквог хаустора у којем скитнице и пијанци дробе ноћи, без да је ико знао да је „постављен“!

Може, јер је сваки споменик јуначки страдалим полицајцима у борбама са зверима „ОВПБМ“ раздробљен, док се сваким селом Врањске котлине (а не како прихватамо шиптарско кукавичје јаје „Прешевска долина“) зоре монументи ђавољим накотима!

У сред Србије!

Нико куражан да затрави погане белеге! Нико куражан да безумницима објасни како у Србији могу славити шта им се прохте, осим српске крви и намере да је још проливају!

А, хоће! Не верујем да децу воде на те погане дане крволока како би им купили лицидерско срце и два жетона за рингишпил, већ да их поткивају кога и шта ваља славити и чијим крвавим трагом ваља наставити!

И ником ништа!

Демократија? Загарантоване слободе мањина? Суживот и толеранција?

Ни говора!

Чист страх да се буде свој на својему и да се не учини шта што би наљутило западне дахије!

Још једино загарантовано право мањина имају Срби- нико им не брани да буду мањима у сред Србије, напротив, пожељно је и похвално!

Ево, питање за тебе Александре Вулине, аветињо залудна: пошто заурлаваш, односно кроз тебе проговар твој „врховни комадант“ и ко зна ко још, како се под хитно морамо разграничити са Шиптарима на Косову и Метохији не би ли спречили стварање „велике Албаније“, а шта је онда ово у Бујановцу и Прешеву?!

Кад издате заветну светињу ови с југа Србије ће седети скрштених руку, или руку скрштених око врата неког мученог Србина?!

Велеиздајом ћете решити све проблеме, или ће проблеми доћи да решавају вас?!

Тачније, вас неће, далеко ћете ви бити у позадини ко и вазда, али биће увек довољно оних одважних који ће устати у одбрану Србије!

И шта онда? Ником ништа као и обично?

Заправо, Србији ништа јер вам је изгледа превелика колико год је комадали?!

Тргнимо се више, аман, јер ће ови наследници „жуте“ куге учинти да за коју годину негде у потаји шума прослављамо Дане сећања на Србију, у сред Србије!

Тргнимо се, роде, јер ће нас оно проклето: „Ћути, само да не буде горе…“, одвести у најгоре, а и тад ћемо се вајкаи како није лоше како је могло да буде.

Праштајте нам изгинула браћо и сестре, иако опроста нисмо достојни!

Слава вам и вечна памјат јунаци- призваћемо вас кад опет затребате за локалну и једнократну употребу!

Праштајте, јер знамо шта чинимо…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Ко си, Србине, бре?!

Ко си, Србине, ако те ваља учити колико је Косово и Метохија твоје?!

Ко си, ако ти ваља говорити колико ништа твоје није до пустог и голог живота?!

Ко си, аман, ако пред гробом претка стојиш као пред голим каменом?

Не казује ти ништа, не питаш га ништа, не разговарате се…

Ко си кад захватиш шаку земље а не чујеш како бије ко срце прађеда у трку на Кајмакчалан?

Види ли се с врхова топола Призрен?

Нису залуду узрасле толике, за тебе Србине!

Ко си ако те несој убеђује да не вредиш ни колико он, а он вреди тек онолико колико поверујеш да је човечности у његовом фукарлуку.

Треба ли те јутром изнова заклињати Господом, као да су минула маглом и сланом развејала распећа и олтаре?

Треба ли ти, Србине, вазда потрвда да ваљаш?!

Чујеш ли векове, забога?! Твоји су, будало!

За сваки си се уз Господа изборио!

Сваки си платио огњиштем и гробом, зато су ти, Србине, домови и гробови светиње!

Јесу ли те слагали да ти је огиште ту где ти је окућница а гроб тамо где ти је презиме уклесано?!

Огњиште ти је, опанку мој свети, свако над којим је неко именом српским запевао или закукао, а гроб онде где су нам сва презимена уклесана под темеље Богородице Љевишке!

Није то камен на камену већ кост на кости; име на имену; слава на слави; колевка на колевци…

И свадбено и жалено рухо…

Шта си, Србине, ако те убеде да си превише страдао?

Страдао си за шта си веровао, а поверујеш ли да немаш за шта страдати- у шта је то вера?

Ако нема Бога у Ђаковици што су упрли толико да те убеђују како га нема?!

Нису безбожници криви што су се надвили над Дечанима да их не видиш, већ ти ако их вазда погледом не тражиш!

Одрекнеш ли се Зочишта где ћеш се са собом састајати кад залуташ у сеновитој свакодневици?!

Где ћеш се неголи у Бистрици огледати кад покушају да те преваре како само у безличју можеш потрајати?

Ко си, Србине, знаш ли, ако помислиш да ти је Господ дао тежи крст него што га можеш понети?

Ко си, брате, ако се браћом не можемо назвати?!

У Великој Хочи. Нема је хиљаду корака ал велика, највећа за тебе, Србине, довека!

У Дреници! Здрав био ко дрен, Србине, у Србици!

Душом дреновао у пресветом Девичу!

Миром воштанице горео у Гориочу, никад очију ситих Грачанице!

Ко си, Србине, ако не тераш волове преко њиве, већ волове тебе у бег преко својега ко преко туђе летине?!

Заклињеш се, Србо, стиховима: „Сини јарко сунце са Косова“, а деца ти ни прстом неће знати да упру куд је Косово и Метохија!

Све што имаш- немаш дозволиш ли да у твоје име издају оно што веле да немаш а имаш више него било шта!

Не би издавали да није твоје!

Своје су издали поодавно па те сад лажу проклетници како и за твоју душу могу добити подоста од ђавола!

Да си пропио Косово и Метохију просто ти од Бога, твоје је, ал да прећутиш како је твоје, Србине…

Ниси велики, брате, што си бољи од других, већ што си вазда био бољи од себе!

Ко си, Србине, и ко ћеш бити?!
Ко си, бре?!
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

На ноге, Скоте, кад помињеш српског војника!

Није на челу Бесмтрног пука у Београду корачао „осуђени ратни злочинац“, већ српски јунак, генерал Владимир Лазаревић, битанго са дипломатским имунитетом- Кајле Скоте!

Генерал Лазаревић, генерал Делић, а за њима хиљаде јунака једнаких њима, војних и полицијских, оних истих који су Вашу зверску ОВК пешадију потукли до ногу, баш као и Вашу ђавољу армаду што је крвнички тукла с проклетих висина по свему што је ходало, или још није ни прохдало, проклетници проклети!!!

Да, они су Бесмртни пук Србије, баш као и потомци славних српских ратника који су Вашем слободарском свету демократије донели и слободу и демократију, плативши је највећом ценом- животима!

Читава Србија је Бесмртни пук, јер за разлику од вас злочинаца никада нисмо водили дивљачке освајачке походе, већ ослободилачке ратове, гинући уз и са браћом Русима за идеале Вама тако стране и мрске- слободу, правду и плавентнило неба!

Срећа Ваша, баш као и неколицине Ваших претходника, што службујете у колонији поданичких власти, па Вам се може да ланете шта Вам је воља а да они чауши из Немањине 11 и она мизерија с Андрићевог венца погну главе и оћуте, иначе да је ово држава а не тек географски појам увелико бисте цупкали на Аеродрому „Никола Тесла“ чекајући лет дома, тамо где педесет звездица Вашег знамења јесу крајпуташи крви невиних које сте сатрли побадајући међе оног логора човечношти, правде и истине!

На ноге Скоте, кад помињете српског војника!

На ноге, несрећниче, за сву крв страдалника којима свака стопа Ваших белосветских крвника одише!

На ноге, за децу хероје на које сте слали касапе али деца ни корака устукнула нису!

На ноге, битанго с дипломатким имунитетом, јер Бесмртни пук Србије је падао и васкрсавао да бисте и Ви данас имали слободу да лајете!

На ноге, Скоте, јер ако су ови Ваши јаничари заборавили чији су потомци- народ није!

На ноге, јер у Србији сте, поносници у којој су мајке зарад најсветјих идеала и вере пресвете обукле толико црнине да се њоме три пут може опасти ваш САД!

На ноге, несрећо, Бесмртни пук Србије је Христова војска праведничка, причешћена његовим телом и крвљу, а не крвљу праведника којом сте раскрчили своје стазе до пакла…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 12 коментара

Живим, дакле не постојим (ПОСЛЕДЊИ ДЕО)

 

Да га вазда помињемо, да се здравимо њиме, да се називамо њиме, да се псујемо и благосиљамо њиме, да се мршкамо и дозивамо Косовом и Метохијом опет је премало!

Што, нешто ћемо променити ако нам је увек на уснама?!
Што га више помињемо више ће бити наше..?

Не, не треба баш ништа да мењамо него да не дозволимо да се промени шта!
Не може оно више бити наше него што јесте, већ не смемо учинити да нас убеде како је мање него што је, схваташ?!
Светиња је завет- завет се не да, живот се даје а живот је заиста живот кад имаш за шта да га даш, а ми смо благословени да имамо!
Лажу да је живот вредан само ако га јадно чуваш за не дај Боже, већ је вечан само за дај Боже, а нама је Бог дао жалио није!

Па, сад сви треба да пострадамо због тога?!

Не, пострадаћемо ако поверујемо у лаж безумника да га је превише за нас! Да је завет и ако завет издамо! Да је ваљаније умирати сваком зором неголи радовати се смрти тамо где неће јалово нарицат над тобом!

Да нестанемо сви до једног због вечног живота на Косову и Метохји?! Волим га и ја, али..

Не због живота вечног, већ да вечно остане живота како они за нама не би тумарали по опелима себи но мршнули олује кад их упитају: ко су, шта су и одакле су?!

Па, знаће…

Неће! Ми их осуђујемо да не знају ништа јер смо себично одважни у ћутњи!
Није несој јак што је силан већ што смо несоју помогли да нас растерети крстова ко да су окови, а метне окове да се прекрстити не можемо!
Несој је грлат колико смо ми тихи!
Несој види даље од нас јер смо се ми повили да погледа преко нас, а не зато што је надрастао планине!

И да би се све то променило довољно је сам да не ћутимо, је ли?!

Да! Има ли ишта више и јаче од тога?! Реч је све и све је реч, сети се…

А, дела?!

Речи носе дела са собом. Звона позивају на литургију…

Не труде се несоји и да издају и несоји да нам отму шаку свете земље већ реч о њој.

Ћутимо ли Богородица Љевишка је те камен на камену који је лако сатрти, али речју тај камен су сама небеса и нема те силе која на реч може ударити а не олупат се о њу ко вална о мраморје…

На реч нам је поган ударила знајући да народ тишине умире сваким трептајем.

Светињу ће нам несој издати и поган одузети кад за
шаку земље не будемо имали реч!

Реч да читава васељена стане у њу кад је рекнемо!

Реч да нас усправи да нико прек нас погледивати не може!

Реч да се у пустом мраку не мимоиђемо с већношћу, но да назовемо једно другоме дечанске висине!

Реч, добри мој, која ће вазда као претходница ићи живот цео пред нама…

Реч због које нас над одром неће жалити што нас нема, већ славити што нас је било и што ће нас бити!

Ослободимо речи из букагија и схватићеш да су решетке само привиди…

Сети се, Христ на крсту није марио за клинове и ране, већ за реч!

Сети се пре неголи што следећи пут проговориш шапатом у мраку да се случајно не познамо!

Сети се кад кудиш несоја да немаш права на то- он ти је затражио реч, ћутке си му је дао па сад не знаш куд би с толиком тишином..?

Не тргују бедници нашим животима, душама, светињом, већ тиме што смо пристали да за њих немамо реч: живот, душа, светиња, векови, преци, потомци, НЕ ДАМ, НЕЋУ, НЕ МОЖЕ…
Реч је све и све је реч…
Михаило Меденица

 

 

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Живим, дакле не постојим (ДРУГИ ДЕО)

И ова прича опет води тамо где нас свака одведе…

Свака само тамо води уколико заиста желимо да за нама дођу неки бољи од нас, а како да буду бољи ако ће себе најпре морати да траже?
Не остављамо им видике већ празнину, рупу, вртачу, потргане рите суштине у које ће морати да се повију ко скитице сопственог наслеђа…

Престрого?

Волео бих да јесте, кунем ти се свиме волео бих да јесте али докажи ми да грешим?! Познајеш ме, знаш да паду нисам склон, барем не олако.

Зар ти векови нису довољан доказ?! Толико их је за нама, значи да нисмо само народ умирања већ и нечега већег од тог?

Ту грешиш, добри мој! За нама су године тишине, робовања прокелтој тишни, а векови с нама немају баш никакве везе!
Векове смо трампили, багателисали, прођердали ко позајмљене новце па сад тињамо у данима умирања лажући се да смо тапијаши векова!
Рођени смо као њхова деца али смо пожелели да будемо пастрчад, па нам залуду позвање на њих…

Али, ми јесмо потомци тих предака.

Не, ми смо даља фамилија- најближима…
Дата нам је луча да вековима прошлим осветлимо векове будуће а ми смо се поплашили видевши сопствену сен и уместо да пламеном осветлимо васељену запалил смо прадедовске шуме…

А, шта смо друго могли да учинимо?! Шта је до нас?! Шта смо могли, шта..?

Да се не дошаптавамо у ноћи, рецимо! Да не бежимо у ноћ како бисмо се проговорили надајући се да се нећемо познати у мраку и сутра рећи једно другоме: „Е, сећаш ли се онога од синоћ..?“
Да се не присећам вазда, јер присећање ће и остати за нама а не наслеђе!
Све смо могли и све можемо! Морамо!
Да, сва прича води тамо где се не умире већ се смрћу смрт побеђује- на пресвето Косово и Метохију!
Нема приче која не почиње Косовом и Метохијом и нема је која не завршава њиме!
(наставак следи…)
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Живим, дакле не постојим (ПРВИ ДЕО)

Плашиш ли се смрти?

Не, страх ме је да ћу бити сувише жив да је се уплашим…

Како, сувише жив?!

Онако, превише човек, љут на оне што ће жалити моју смрт, глупаво ћу се молити за још минут…

Па, није ли то нормално, зар не желимо сви још тај минут више..?

Да, јер смо улудо протратили све претходне па бисмо тим минутом да се искупимо за све, или још горе- да протратимо и њега, а можда га отимамо од некога ко би заиста знао шта с њим?

Од кога отимамо? Наш живот је време дато нама да га…

Видиш, те заблуде се највише плашим, зато и кажем: страх ме је да ћу бити сувише жив да се уплашим смрти…

Сасвим сигурно не можеш сувише мртав дочекати смрт, тако да…

Рекох ти, плашим се да ћу бити љут на оне што жале моју смрт јер то чине у немоћи да нађу разлога да се радују мојему животу!

Не, мислим да управо то жале- живот!

А, зашто жалити живот?! Зашто жалит нешто тако величанствено? Због смрти пуке?!

Па, нормално је жалити, аман…

Нормално је толико колико смо ми разрезали да јесте. Нормално је јер заправо не жалимо живот већ оно здагубљено време које смо се плашили да живимо верујући да увек има још минут вишка…

Чекај, не разумем…

Ни ја, признајем, и тога ме је понајвише страх! Чини ли ти се да смо постали народ преплашен смрти а некад смо јој се радовали?

Радовали смрти?!

Не умирању, не мислим на то. То је ништаван трен, смрти смо се радовали јер смо знали живети, а смрт је потврда да ниси улудо проживео…

Да, јесмо донекле постали преплашени смрћу, слажем се…

Е, зато умиремо! Умрети је трен, ништа, само наставиш тамо где си безличним животом застао и…

Добро, а смрт је онда.?

Смрт је оно кад неће улудо и преплашено ридати и нарицати, жалећи себе заправо! Сећаш ли се онда када сам ти говорио да смо постали људи тишине, људи пристајања, људи који покушавају да заметну траг сопственој сенки..?

Да!

Па, није ли то страшније од смрти?! То је умирање! Свакодневно. Сваког часа! Сваким удахом! Сваким погледом! Сваком помишљу да ће за нама доћи неки бољи и достојнији да живе животе.

Зар није нормално веровати и желети управо то?

Није! Наравно да није, чак је и бедно желети тако шта!

Бедно је желети да нас наследе бољи и достојнији?

Да! Бедно је веровати да не постоји ништа вредније од живота самог а очекивати да за нама стасају неки који ће разумети наш живот у тиши и страху а живети свој достојније неголи ми ове године умирања…

Не разумем баш..?

А, разумеш ли зашто у мрклој тмини, сами под сводом небеским разговарамо шапатом?! Схваташ ли да више чак не зазиремо од туђина већ од себе, а себи смо постали највећи туђини?!
Схваташ ли да се напрежемо не бисмо ли у глувој тишини чули један другог, а тобож говоримо слободно о слободи?!
Умиремо, добри мој, сваком речју један другоме корачамо ка рупи у коју ћемо ћутке лећи славећи „живот“…
(наставак следи…)
Михаило Меденица

 

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Знате ли где су Дреница, Девич и наjтоплији загрљај мајке у црнини?!

Написах и поновићу: не могу да сеирим над судбином париске катедрале јер пожалили нису наше светиње док су звери клали иконе и разапињали олтаре, али као хришћанин, правславац, светосавац- не могу да се радујем огњу и лелеку звоника!

Не могу, никако и знам да не може нико од нас, јер народ смо обожен, питом, скочан у туђој невољи и тих у сопственој муци.

Но, не могу ни да разумем тих милион евра датих за обнову Нотр Дама, не могу, вала, јер Богу хвала сакупило се новаца и засијаће богомоља својим сјајем, но ми је жао Самодреже што ћути у подраној мантији, тихује, моли се на пепелишту, крије воштанице од ветрова, чини метанија пред распетим иконостасом, што се ноћ ко скитница у њу склони, што израњавана крвари небом из стотину рана, што се кише гнезде у њој, зимују снегови, коте се погани…

Што се, муеница, толико порадује гласу Србина кад га начује да намах васкрсне онако блага, дивна и гостопримна, па заћути и скамени се, пресхлих очију и увелих образа, као мајка што у црнни за двојицом синова испраћа трећега к браћи, па само развеже мараму да је дотегне, да свеже још један чвор, да га се нагледа ненагледана сиротица…

И таквој сам јој се силно обрадовао кад сам јој последњи пут био- мајка је вазда најелепша, мајка је вазда мајка, и кад ништа до камена не остане пуне су руке загрљаја…

И Девичу сам тако био- једна је мајка и свукуд је мајка.

Још се црнио од јарости огња „деце орла“! Мало се пре тога вратил сестринство.

Куражно и свето сестринство, баш каква су сва сестринсва и братсва на Косову и Метохији, јер манастире нису напуштли ни кад су има пламенови шаптали мржњом за вратом!

Девичке мајке наше су француски војници на силу одвели из манастира! На силу!

Ни једна није желела да остави светињу! Нагурали су их у транспортере, носили, отимале су се, нису дале мошти Светог Јоаникија Девичког, но…

Рекли су им да манастир не могу да заштите тог 17. марта 2004.

Могли су, наравно, но лакше је рећи „не можемо“ неголи „брига нас што ће за који трен све ово бити налик…чему то светиња у огњу може бити налик но мајци што јој пребију ноге и спале црнину чекајући да јаукне, а она ни гласа…

Девич је, Александре Вучићу, Брнабићка, Мали…ресто вас што се гордите како пријатељима ваља помоћи у невољи, у сред Дренице!

Знате ли где је и шта Дреница?! Свака стопа српска! Баш свака! Украдена од Србина, отета, насељена најгорима од најгорих…

Србица је у њој, знате ли?! Звучи ли вам ваљано за разграничење, или звони некако познато, нашки, свето ал можете слагати ако га дозовете Скендерајем.

Слагати себе, никога до себе!

Украденом, отетом и плачном Дреницом, кроз Србицу, Преказе, мало подно куће оне звери Јашарија пут води до Девича!

На крају пута, у осами, тишини, на заветноме прагу чека мајка, вековима…

Нису је француски војници сачували, а могли су! МОгли су и морали су, јер мајка је то, и њихова!

Вазда је у научју српских мајки било места за свакога сина.

Вазда довољно, и превише црнине да свакога отужи ко рођеног свог- вазда!

Ридале су монахиње, тукле о железо транспортера да их пусте, да пострадају са својом светињом, нашом светињом, француском светињом јер, мајка је то, али…

Дуго је, ћутке и без јаука горео Девич!

Копале су звери до моштију свеца али, Богу хвала, што су с већом мржњом копали то је земља дубље тајила мошти!

МОгли су француски војници да не дају на мајку, само да су желели у њој да виде и своју, јер једна је мајка, но…

Пријатељи се тад нису познали у невољи, и није им први пут!

Није за пријатеље то била невоља већ туђ камен и туђа матер на прагу.

Није тај огањ пржио њихово месо, а заправо јесте, и зато не могу сеирити над судбином париске богомоље.

Не могу никако, јер проказали су мој Девич, ја њихову мајку нећу и не могу, јер у загрљају моје има места за свакога сина!

Могли су да сачувају Девич, могли су сви да уставе огњеве као што су Италијани пред Дечанима и пећком светињом!

Никада се нисмо захвалили што су светиње сачували као да праг дома свог бране, јер бранили јесу!

Био сам и Дечанима и Патријаршији пећкој потом, сачували су их јер знали су да братија и сестре једнако за њихове душе моле- мајке су нас томе заветовале!

Није тај милион много, нека га, не жалим, верујем да нико од нас не жали новаца, већ жалим што не знам шта мајци да кажем?!

Ништа ме питати неће, не кука она на своје рите, поносито их и светачки носи, но шта да јој кажем кад ништа не упита?!

Да је пожалили нису?! Зна то она, не љути се!

Љутнула би се ако у нама жалости више нема и ако се туђој несрећи радујемо, јер ако је негде љубави и самилости- ето га сабраног у светосављу- мајци у вечитој црнини и загрљају да се читаво небо у њему свије и полегају звезде у пресахле очи.

Тачно је, „умници“, да се у невољи познају пријатељи, Богу хвала, али у чему се познајемо ми кад пријатељи себи нисмо?!

Неће ме то питати Девич, но не знам шта себи да кажем кад се упитам, а не могу и не желим довека бежати себи…
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 3 коментара