Imala je samo devet godina, devet previše za Srpkinju…

Zvala se Mirjana. Nekako preveliko, rogobatno i ozbiljno ime za dete od devet godina…
Pomislio bi neko kada kažeš Mirjana Dragičević da zboriš o kakvoj stasitoj i odrasloj devojci, ženi, majci, a ne od detetu od tek devet godina.
Evo, bil ko pomislio na Mirjanu Dragičević, usnulog anđela što su tri zveri tog mrznog jutra ’92. otrgli iz majčinog naručja, na pragu lepe, domaćinske kuće u Donjoj Bioči, na krik, urlik od Sarajeva..?
Šumarkom se pa mirisnim livadama stizalo do kuće. Virila je iza poslednjih grana, ogolele su bile već, pucale one najtanje na jutarnjem mrazu…ili se Radi, majci ti, učinilo tako?
Trgla se, al zalud, prekasno, zlo je već dobauljalo do kuće.
Đavolje se pridvorice primakle pragu- prokleti bili doveka…zorili se uveliko nad zaklanom ti tetkom što se ljutnula na zoru misleći da mrazom divljaju po granama, kad…
Evo ti sveća, anđele, gori plamenom pravednika! Mirno, bez treptaja a brije preko Malog Zejtilnika, možda baš kao tog jutra, zvončice, kad su te zveri…
Tolicko godina za toliki spomenik, srećo! Toliko ime za prve uvojke… Takva sudbina za dete, a deca ne bi smela umirati mučeničkom smrću, sine! Ne bi smela umirati! Ne bi smelo pod zemljom imati više mira za njih negoli na njoj, ali za Srbe je tako, moja Miro!
Vazda je tako, pile! Mirjana Dragičević bi već stasala to da zna, al Mira nije stigla…
Nije stigla da dozove brata skrivenog pod krevetom, dok su je…
Nije htela da ga doziva! Znala je šta bi učinili bratu kada su njoj učinili…
Ubili su ti mater pošto su ti prerezali grlo, sunčice!
Živa je, oporavila se od kuršuma što su sasuli u nju, al ubili su je! Mrtva je odavno. Da brojimo koliko je prošlo od tog jutra ’92. kada su trojica đavoljih nakota navalila na tebe, držeći majku da gleda…
Ne mogu, Miro, ne ljuti se, ne mogu reći šta su ti sve učinili!
Znam da si dozivala majku dok te je drugi…ne mogu Miro moja, vidi kako ti sveća miruje na vetru…
Onda si klonula, reče majka. Treću zver na sebi nisi osetila, al đavo zastao nije. Urlalo je nad telom mrtvog deteta. Urlao je na telu mrtvog deteta a majka se mučena otimala životu proklinjući ga što ne utekne od nje gledajući kako te mrtvu…
Malo si bila mrtva, Miko moja, premalo za Srpkinju!
Nije Srbin nikada dovoljno mrtav, anđele, zato nam valjda pod zemljom i jeste lepše i komotnije negoli na njoj?
Možda bi zveri stale da si umrla kako valja, al samo si klonula i zgasla. Nisu ti od urlika čuli ropac, nije dovoljno krvi bilo po postelji da bi mogla tako lako umreti, tek onako da ispustiš dušu anđeosku dok je treća zver smenjivala drugu na…
Bije preko Sokoca, nevestice jada, a plamen miruje- ni da makne! Zainatila se voštanica da dogori…zato se smeškaš, je li, anđele..?
Ne brini, sine, nikada odgovarali nisu za zločin, al Bogu će!
Življa si ti nego što će oni biti za tih prokletih pustahija od života, mila!
Životnije je ovo malo godina uklesanih na velikom kamenu no što će zverima ikada svitati i smrkavati se…
Pucali su ti u čelo, mila, premalo si, rekoh, bila mrtva posle svega, ili su zveri bile previše žive pa su pucali u sebe verujući da tebe ubijaju?!
Mirjana Dragičević- pomislio bi neko stasita mlada, majka već, domaćica kućevnog doma iza poslednjih grana i mirisnih livada o proleću.
Mira Dragičević, devet godina, silovana do smrti pred majkom pa ustreljena…
Mira Dragičević, pod zemljom nabubreloj od leševa- mirna i spokojna.
Pravda za Srbe duboko je ukopana u drob blagorodne ilovače!
Rodne su to godine bile…zapatilo se Srblja da se požnjeti i poklati ne može…
Vekovima je tako! Ništa ne uspeva bolje od trupla Srbina, a svaka žetva bogatija od prethodne…
Devet godina tek, anđele- grob ti je tri puta stariji, evo se pa naživeo skoro…
Mislila je majka da to mraz lomi suvarke, a…
Mislili su đavoli da si mrtva ostala za njima, a ti se pravila dok ne odu pa da potrčiš mami…
Otišli su, ne plaši se, neće te više niko povrediti, anđelice.
Evo te div junaci čuvaju na mrtvoj straži, vidi kolko ih je…
Veruj, lakše je Srbinu pod zemljom negoli na njoj!
Lažem te, mila! Lažem, da ako ti bude lakše, al Mirjana bi možda i poverovala u laž, al Mira, seosko dete čistoga srca…
Ne znam, sine, kad će majka? Valjda zbog brata još tinja, al umrla je tog jutra sa tobom otimajući se…
Praštaj što rekoh sve, al morao sam! Da si stasala u Mirjanu…al za Mirom bezglasno gori voštanica…
Nije Srbin, lepoto, mrtav ni kada ga grob prestara! Nikad dovoljno mrtav…
Živi smo još jedino pod zemljom i u sećanjima, dok i njih zemlja ne satre pa rode ko zaborav puki…
Imala je samo devet godina! Devet previše za…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Zašto izdaju nazivate „pravno obavezujućim dokumentom“?!

Zašto izdaju nazivate „pravno obavezujućim dokumentom“?!
Koje to pravo imate da izdate i naposletku priznate Kosovo i Metohiju i koju to obavezu, osim od Boga datu, da to nikada ne učinite jer, ponavljam i doveka ću- Kosovo i Metohija su nafora svakog Srbina! Jednako rođenog, još nerođenog, umrlog, verujućeg, neverujućeg, jer Gospod veruje u nas i kada mi ne verujemo u njega, a Gospod je, znate li, sebi i ovom velikom narodu skućio svetinje na Kosovu i Metohiji da vazda zna kuda će stići i kada ne zna kamo ide, da duša zakonači i kada telo nema gde, da vaskrsava svakim novim jutrom i kad mu se učini da je život tek teskoba pusta!
Telalite kako je vreme da raskrstimo s mitovima ne shvatajući, siraci tužni, da nema opsenijeg mita do vas i da „unutrašnjim dijalogom“ služite liturgiju sebi na livadi jada, čemera i ništavnosti- mrski i vetrometini što bije o ta klepala sazdana od dasaka potonulih lađa koje uporno pokušavate da porinete!
Vaši su koreni ko u maslačka, lako vam je zapatiti se bilo gde, eno vas polja puna u nemilu i nedragu, a dali ste sebi za pravo da zatirete korenje vekova!

Ne može se šupljom glavom o pećki šam- dud, pasti neće a zvoniće glave jaukom nečoveštva i zasmrdeće stope neljudi…
Kažete, to će biti krajnji uslov za ulazak Srbije u EU? Do juče ste govorili kako niko ne uslovljava priznanje Kosova (vazda izostavljajući da dodate i ono Metohija, jer opominje, obavezuje, para dušu na pola…) zarad članstva u taj putujući cirkus gde nas čekaju raširenih ruku kako bi slavodobitno najavili novu atrakciju: “A, sada, poštovani gledaoci- Srbija kao poslednja dresirana mečka Evrope! Priđite, udarite je, šutnite, pljunite u lice- neće vam ništa, dali smo joj flašu piva za Kosovo i Metohiju, vidite kako se tetura ko precvala ku.va nakon naporne noći…”!
Čemu uopšte članstvo ako nam valja raščlaniti se pre toga?!
Verujete li da ćemo biti išta drugo do krpare o koje će brisati zemlju s grobova koje izdajete, pošto pretrče preko njih terajući pripitu mečku u trk i doveka je plašeći rešetom?!
Čega ćemo to biti ravnopravni u tuđini kada se na svoje osećamo tuđim?!
Verujete li, zaista, da će nas ikada primiti u to bratstvo jednakih i onih na koje jednaki podignu noge da odmore, ko na šamlicu..?
Zaista verujete da ćete izdajom Kosova i Metohije sačuvati resto Srbije?!
Verujete li da bez Kosova i Metohije postoji Srbija, bez kao poparan geografski pojam, kao list leskovine kad ga otrgnete pošto velika nužda potera u omare?!
Mislite da budućnosti trebamo kao prosac koji je po mladu došao uz svatove od senki i prikaza, s buklijom otrova i žuči da nazdarave dok umesto jabuke gađaju koju preostalu srpsku glavu…
Jeste li, na posletku, pitali narod želi li u tu uniju goropadi, ili je sasvim dovoljno da vi “unutrašnjim dijalogom” odgovorite na pitanja koja ne želite da čujete?!
Dakle, zašto izdaju nazivate “pravno obavezujućim dogovorom” kad prava nemate da obavezujete Srbiju ni na kakav dogovor s prolaznošću, mimo onog koji ima s večnošću?!
Ne zavaravajte se da Srbija postoji bez Kosova i Metohije!
Postojaće samo potrgan geografski pojam koji će vremenom bledeti, čileti i nestati kao plamen voštanice!
Upaljene za dušu svima koji su dali živote za Kosovo i Metohiju, Srbiju vascelu, kao i za oprost greha vašeg neoprostivog!
Ako već treba da raskrstimo s mitovima- raskrstimo s tim o Evropskoj uniji!
Na Kosovu i Metohiji nam je i kolevka i grob, a u toj uniji- povodac, brnjica i flaša piva, pa mečko igraj…
Dajete stožinu za korbač, ubeđeni da smo smi “pravno obavezujuće budale”!
Dajete prag da bismo sutra pitali možemo li da prekoračimo?!
Otimate majci dete da bi sutra mogla da mu postane hranitelj, ako ispuni uslove!
Pravno obavezujuće, razume se…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Aleksin a ne Alekov zakon, bre!

Ne, pogrešno ste shvatili- Srbiji ne treba Alekov već Aleksin zakon!
Čemu Vaša poseta Tehničkoj školi u Aranđelovcu, gopodine predsedniče, ako ne zarad kojeg mizernog političkog poena?!
Čemu ako tamo niste otišli da lupite škom o sto, postrojite fukaru (izvinite, ali drugi izraz nemam za one koji su zataškavali ono mučno, preteško maltretiranje devojčice) i saopštite im da od sutra duže po lopatu pa na njive! Nemaju šta takvi da traže međ decom!
Čemu ako su Vas ti isti dočekali?!
Čemu ako ste im pružili ruku?!
Čemu ako ste ih tako abolirali?!
Čemu ako ste obišli školu ko domar i održali haiku besede deci kako „treba da paze jedni na druge“, kako kazaste, kad država ne pazi ni na koga?!
Čemu ako niste svesni (baš kao i Vaši prethodnici) da se ništa ne događa samo od sebe, već kao posledica nepostojanja sistema, osim onog da „sila Boga ne moli“, koji je za ove vlasti prerastao u ideologiju?!
Čemu ako deci niste dokazali da se među ljudima ne treba i ne smeju osećati samotnima, gledajući u čoveku zver?!
Čemu ako ste vreme izdangubili na prazne priče kako je znanje najveće bogatstvo koje deci niko ne može oduzeti, kada vide da im je roditeljima oduzeto sve- od dostojanstva, prava na život dostojnog čoveka, budućnosti, prošlosti, sadašnjosti…
Čemu ako niste pri svakom koraku rekli u sebi: „Ne, jedan Aleksa je i previše za Srbiju- nikad više!“?!
Čemu ako se sve svodi na to hoćete li Vi obići kakvo stratište pa da to više ne bude?!
Čemu, jer niste Vi sistem, nije Vaše da sakupite kamere i fotorepotrete pa zapucate na još jedan politikantski izlet, ali jeste Vaše da autoritetom čoveka koji „hoda po vodi“ učinite da oni besramnici u skupštini izglasaju ono što kukavički nisu- „Aleksin zakon“ a ne da svi živimo po Alekovim zakonima i milosti da se za nešto zauzmete tek kada procenite da je dobit veća od gubitka?!
Čemu sve ako je još jedno dete moralo da izgubi dostojanstvo, mir, spokoj, nadu…kako biste se prenuli, kao oni Vaši pajaci na zvono Maje Gojković, i našli vremena da objasnite deci kako se prstići ne guraju u šteker i kako je pogubno sedeti na hladnom betonu?!
Čemu sve, gospodine predsedniče, ako ćete „gasiti“ požare tek kada dogore, umesto da trčite s kofom vode kad počne da tinja (bez kamera po mogućstvu)?!
Čemu sve, na posletku, kada se toj sirotoj devojčici život sveo na terapije, terapeute i sram što je žrtva?!
Čemu sve kada će se ispisati iz škole kako se ne bi susretala sa nasilnicima (blaga reč) koji će je slavodobitno i prezrivo gledati kada za koji dan sve padne u zaborav?!
Čemu sve kada moć koju imate koristite tek da biste je pokazali, a ne učinili nešto više od petparačke fontane i podrugljivih solitera nekakvog „Beograda na vodi“- zahtevali da se izglasa „Aleksin zakon“, Sveto pismo jevanđeljske svakodnevice naše dece?!
Jeste li obišli tu mučenu devojčicu?!
Jeste li joj obećali da niko više nikada neće proći kao ona?!
Jeste li joj pružili tračak nade da je pred njom budućnost kojom će moći da potre prošlost?!
Jeste li, gospodine predsedniče, svesni da Vaš legat ne sme biti strah od Alekovog zakona, već Aleksinog?!
Na deci svet ostaje, a zapitajte se kakav im to svet ostavljamo i kome?!
Žrtvama da to više ne budu ili zverima da vladaju džunglom naslednim pravom jačeg i bezdušnijeg?!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Aleksin a ne Alekov zakon, bre!

Ne, pogrešno ste shvatili- Srbiji ne treba Alekov već Aleksin zakon!
Čemu Vaša poseta Tehničkoj školi u Aranđelovcu, gospodine predsedniče, ako ne zarad kojeg mizernog političkog poena?!
Čemu ako tamo niste otišli da lupite šakom o sto, postrojite fukaru (izvinite, ali drugi izraz nemam za one koji su zataškavali ono mučno, preteško maltretiranje devojčice) i saopštite im da od sutra duže po lopatu pa na njive! Nemaju šta takvi da traže međ decom!
Čemu ako su Vas ti isti dočekali?!
Čemu ako ste im pružili ruku?!
Čemu ako ste ih tako abolirali?!
Čemu ako ste obišli školu ko domar i održali haiku besede deci kako „treba da paze jedni na druge“, kako kazaste, kad država ne pazi ni na koga?!
Čemu ako niste svesni (baš kao i Vaši prethodnici) da se ništa ne događa samo od sebe, već kao posledica nepostojanja sistema, osim onog da „sila Boga ne moli“, koji je za ove vlasti prerastao u ideologiju?!
Čemu ako deci niste dokazali da se među ljudima ne treba i ne smeju osećati samotnima, gledajući u čoveku zver?!
Čemu ako ste vreme izdangubili na prazne priče kako je znanje najveće bogatstvo koje deci niko ne može oduzeti, kada vide da im je roditeljima oduzeto sve- od dostojanstva, prava na život dostojnog čoveka, budućnosti, prošlosti, sadašnjosti…
Čemu ako niste pri svakom koraku rekli u sebi: „Ne, jedan Aleksa je i previše za Srbiju- nikad više!“?!
Čemu ako se sve svodi na to hoćete li Vi obići kakvo stratište pa da to više ne bude?!
Čemu, jer niste Vi sistem, nije Vaše da sakupite kamere i fotoreportera pa zapucate na još jedan politikantski izlet, ali jeste Vaše da autoritetom čoveka koji „hoda po vodi“ učinite da oni besramnici u skupštini izglasaju ono što kukavički nisu- „Aleksin zakon“ a ne da svi živimo po Alekovim zakonima i milosti da se za nešto zauzmete tek kada procenite da je dobit veća od gubitka?!
Čemu sve ako je još jedno dete moralo da izgubi dostojanstvo, mir, spokoj, nadu…kako biste se prenuli, kao oni Vaši pajaci na zvono Maje Gojković, i našli vremena da objasnite deci kako se prstići ne guraju u šteker i kako je pogubno sedeti na hladnom betonu?!
Čemu sve, gospodine predsedniče, ako ćete „gasiti“ požare tek kada dogore, umesto da trčite s kofom vode kad počne da tinja (bez kamera po mogućstvu)?!
Čemu sve, na posletku, kada se toj sirotoj devojčici život sveo na terapije, terapeute i sram što je žrtva?!
Čemu sve kada će se ispisati iz škole kako se ne bi susretala sa nasilnicima (blaga reč) koji će je slavodobitno i prezrivo gledati kada za koji dan sve padne u zaborav?!
Čemu sve kada moć koju imate koristite tek da biste je pokazali, a ne učinili nešto više od petparačke fontane i podrugljivih solitera nekakvog „Beograda na vodi“- zahtevali da se izglasa „Aleksin zakon“, Sveto pismo jevanđeljske svakodnevice naše dece?!
Jeste li obišli tu mučenu devojčicu?!
Jeste li joj obećali da niko više nikada neće proći kao ona?!
Jeste li joj pružili tračak nade da je pred njom budućnost kojom će moći da potre prošlost?!
Jeste li, gospodine predsedniče, svesni da Vaš legat ne sme biti strah od Alekovog zakona, već Aleksinog?!
Na deci svet ostaje, a zapitajte se kakav im to svet ostavljamo i kome?!
Žrtvama da to više ne budu ili zverima da vladaju džunglom naslednim pravom jačeg i bezdušnijeg?!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Zaspala je Miona, a umrli smo mi…

Umrla je Miona! Nadam se mirno, tiho…samo sklopila umorne kapke i usnila. Bez boli, previše ga je proživela za tri godine života. Svega tri.
Anđeli zapravo ne umiru, oni samo zaspu, zaćute… Sve oko njih zamre i čuje se tek tih lepet krila a nebo se nekako svije, polegne da se još nejaki anđeo uhvati za oblak i…
Srbija je izgubila još jedno dete- Srbija je dobila još jednog anđela.
Previše ih je za mučenu Srbiju koja življa postoji kao grobna i nebeska negoli zemaljska!
Previše je neba zagledanog u Srbiju. Prečesto se raspoluti, svije i polegne nad njom… Nesnosno je preglasan taj nečujni lepet krila anđelica…
Nepodnošljivo je više noću gledati u svod i zbrajati koliko zvezdica treperi za Srbiju. Nepodnošljivo!!!
Nepodnošljivom lakoćom pijuci biju o zemlju nad kojom se nije slegla ni prethodna hum a već je razjapila čeljust za novi beli kovčežić s blagom…
Lažem, nisu to čeljusti, i zemlja nariče čini mi se, proklinjući sebe što je budaci tako lako razgrnu u onolicke rake…
Onolicke, jedva veće od igračaka što su pale kraj postelje kada anđelu klonu kapci, glavica, ručice…pa lepetaju nad majkom što rida i leleče, želeći da je dodirnu, kažu, slete na rame i došapnu: „Mama, pa ne plači, živa sam, evo vidi kako mi se nebo raduje a ti… Ti plačeš, mama, ne čuješ me, ne vidiš, ne osećaš kako te krilima milujem po obrazu, mama…“
Miona Kojadinović, eno je gore, ljudi, u najsjanijem zasvežđu anđela, treperi, zasija toliko jako da čoveka oslepi mrak…
Prevelika krila za tek tri godine, anđele! Sviknućeš se, ne brini, ne teže više od života…
Zapravo, ne znam koliko teži život, princezice?! Znam koliko košta, malena, ali gde ćeš ti to sa tri godine razumeti, i zašto bi?!
Bila si broj, sine. Onaj što se dobije da na njega ljudi uplate za neljude.
Ne za sebe, za njih, pile, jer da je samo do ljudi ne bi dečiji život stao tek u četiri cifre i vapaj da se uplati dok još ima nade i vremena.
Do neljudi je to, ali ti si imala „sreću“ da ne shvatiš kako se ljudi dele na dobre i loše.
Voleo bih, volela bi vascela Srbija da je bilo još malo vremena da pokušamo…
Da pokušamo, ali šta?! Da te slažemo kako je dovoljno da ljudi daju dok neljudi otimaju!
Da te gledamo u te okice a znamo da znaš sve što prećutkujemo, moleći se Bogu da o noći ne zasija nova zvezda nad Srbijom?!
Lažući te da će četiri broja i neki dobri ljudi što su se naveče molili da izjutra ne pročitaju: „Umrla je Miona“, „Umro je…“, „Umrla je…“ biti dovoljno da slažu budak kako je zemlja pretvrda i da ne bije o nju, da je ne razgrće, da majka ne umire nad belim sandukom što polako joj polako izmiče iz naručja, ruku, i spušta se, spušta i tone dok ne udari o dno bezdušnosti a grumenje počne da dobuje po njemu ko pusta hajdučija kad bije o vrata uz zverske urlike…
Nikome na dušu tvoj sanak, anđele, jer nemaju duše oni koju su učinili da život deteta vredi četiri broja, pa ako bude vremena dok se sakupi…
Nikome na dušu tvoj sanak, mila, jer nema je ni u kome od nas dovoljno, zašto da te lažem sad kada si anđeo i sve znaš!
Bezdušnicima smo dozvolili da živote svedu na četiri broja, a mi smo, opet, nekako verovali da će biti dovoljna da kupimo još vremena, zaboravljajući da zapravo trampimo dete za anđela!
Verovali smo, iskreno, jesmo, u najbolje, ali šta je najbolje kada se pomiriš s time da je i vreme i spas u rukama najgorih a ti možeš samo da potpltiš jutro da sačeka još malo i ustavi glas da će se noć zoriti još jednom zvezdicom, a da će za detetom nastaviti da žive četiri broja dodeljena nekom drugom, tutnjava bezglasnog lepeta krila biti sve glasnija, jasnija i nepodnošljivija!
Zaspala je naša Miona! Zaspali je još toliko njih pre nje. Previše smo anđela dali nebesima! Preteška su to krila za prvi let kada su tek po koji korak napravili po zemlji…
Žive još samo brojevi i nada da će ljudi oteti od neljudi tu prokletu računaljku kojom razrezuju šta je sve važnije od života dece?!
Spavaj mirno, anđelice! Nema više bola, patnje, muke, jauka, ljudi što su se molili jutru da u noći ne vide…
Nema ih, umiru sa vama, deco! O naše duše dobuje to strašno grumenje, živi smo sahranjeni…
Žive još samo neljudi, sine.
Njihovih stopa nema u zemlji- njihovog glasa nebo ne čuje.
Postoje još samo u ehu sopstvenog jada i senci što se otela od nekadašnjih ljudi pa kao besno pseto tumara nedragom, kidišući na čoveka što ga progoni sopstvena sen…
Gospod da te pomiluje, anđelice, i nastani tamo gde pravednici počivaju!
Igraj se, pusti ova slova, nisi stasala da ih naučiš…
Igraj se, nigde više ne žuriš…
Tvoja su nebesa, beskraj, doveka…
Igraj se, princezice, i pozdravi…
Previše je anđela za Srbiju, previše noći u kojima ćemo razbrajati jel još koja zvedica zasijala u našem sazvežđu dok nesoji reže i laju na mesec strahujuči da ne oda kud idu, tražeći ostatke sebe…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Oda vršnjačkom nasilju

Gde god nađeš dobro mesto ti druga premlati
jer drugar je bespomoćan- neće da uzvrati!

Neka deca prosto vole da ih biješ nasred škole,
ne da vole- još i mole kroz jauk kad padnu dole…


Nim da biraš gde šutiraš, to pod tobom nije dete
bespomoćno što se valja sve u korist svoje štete…

Potomak si mrkog tipa, a tip ima mrkog džipa,
potegnuće tata veze samo mlati ti te kmeze!

Čim je slabiji za bolje i nije već da se kinji i da se bije,
štrebera tog što voli da uči slobodno udri, slobodno muči…

Zakon je, znaj, na tvojoj strani, zakon uvek silnoga brani
a ti si silan, vidiš i sam, vas je gomila a on je sam.

Odrastaš, sine, u zemlji čuda gde dvorom vlada dvorska luda,
tu gde se život živi na ler- lako i lepo je biti zver.

Pa, što si stao, udri još malo, nisu se valjda zamorile ruke
dobro mu činiš, učiš životu a nema života bez malo muke.

Teže je tebi, veruj na reč, tvoja je runda al njegov meč,
krv tog malog, nejakog „skota“ klizi linijom tvoga života…

Ma, jebo život udri ga samo, kad već je pao zašto bi stao,
niko ništa video nije, ništa rekao i ništa znao!

Sistem je, rekoh, na tvojoj strani- sistem je zver da zveri brani,
zar dobro ime ugledne škole niz vodu da ode zbog ovog dole..?

Zar glava je jedna ugleda vredna, tako krvava, slinava, bedna…
Zbog jedva litre dečije krvi neko na sistem da reži i strvi?

Ma, ajte, molim vas, kakvo nasilje, nema ovde reči o tome,
batina jeste iz raja izašla- glave se rađaju i da se lome!

Pravda za sve koji znaju a ćute, jer ćutanje je zlato!
Pravda za one što su glave zabili kraj dečijih nogu u krvavo blato!

Pravda za zveri i sistem divljine u kojem zver o zveri brine,
pravda za pravdu u zemlji čuda gde dvorom vlada dvorska luda!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

My name is Nebojša, Stefanović dr. Nebojša

Imenovanje Stefanović dr. Nebojše za koordinatora svih službi bezbednosti ravno je, otprilike, angažovanju mene kao promotera šampona protiv opadanja kose i peruti, no…
Mogu samo da pretpostavim kako će izgledati sastanci Savet za nacionalnu bezbednost kada se, kao u pesmi, „oko stola na tri noge, bez ijednog čavla“ okupe mladi Nebojša iz Beograda, Bata- špahla i onih nekoliko Vulina…
Dr. Stefanović: Otvaram sednicu Saveta, zatvaram vrata i guram rolnu toalet papira u ključaonicu da Smiljka, čistačica, agent CIA inače, ne viri ko onda kada sam se vezao „lisicama“ za radijator a ona me zezala dva dana i potrčala da ispriča svima, iako je radijator kasnije priznao da je to bio pokušaj državnog udara i destabilizacije vlade, ali…
Gašić: Uuuu, al ti škripe ta vrata, mali, sad ću ja da ti pošaljem ove moje iz BIA da to srede, znaš kakvu PVC stolariju imam na lageru, a još dobiješ ono pakovanje od 24 rolne toalet papira gratis…
Dr. Stefanović: Kolege, molim da se uozbiljimo i počnemo s radom! Bato, tebi crvene figurice, Vuki tebi plave a ja ću žute, i ovog puta nema ljutnje ako izgubiš, jasno! Zato se igra i zove „Čoveče ne ljuti se“, a ne da svaki put zoveš Aleka i plačeš kako sam te „pojeo“ pred kućicom i kako zbog dioptrije nisi video da sam dobio šesticu…
Vulin: Kome, bre, ti tetku iz Kanade, a?!
Gašić: Kolege, kolege…apelujem na preko potrebno jedinstvo u ovim teškim vremenima za Srbiju, a zna se da jedinstva nema bez dobre fug- mase, jer kad ona uhvati pločice to ni spoljni neprijatelj ni peta kolona ne mogu da razbiju! Dajem garanciju šest meseci na radove…ovaj, jedinstvo i zajedničku snagu, a dobro je poznato da samo sloga Srbina spasava od samozvanih majstora koji bi mu za štemovanje i vodovodnu instalaciju naplatili duplo više nego ja, tako da što narod kaže „Gde je sloga tu je i Boga“, a bogami i Batine ekipe za hitne intervencije u slučaju izlivanja kanalizacije, pa…
Vulin: Rekoh, kome, bre ti tetku iz Kanade, a?!
Dr. Stefanović: Dakle, otvaram sednicu ovog nečeg za šta sam postavljen, pa valjda treba kao da pričamo o nekakvoj bezbednosnoj situaciji, mada mi nije do priče- sinoć su mi obili podrum i ukrali rolere, kostim kung-fu pande i doktorat, ali, ajde, da pričamo…
Vulin: Bez razlike što živim u garsonjeri od 107 kvadrata redovno osmatram situaciju s prozora u kupatilu, prikrivajući svoje delovanje mlazom tuša i „šaumom“, i primećujem da se oko zgrade vrzmaju sumnjivi tipovi koje sam prijavio policiji! Ispostavilo se da su moje obezbeđenje, ali to ne umanjuje njihovu krivicu jer meni ne treba nikakvo obezbeđenje, ja na Kosovo i Metohiju uđem i izađem kad hoću, kao los u Kanadi…
Kome, bre, vi tetku iz Kanade, je li..?
Gašić: Izvini, Neco, ja se zaneo oko ove poludisperzije, o čemu si ono pričao da treba kao da pričamo?! Imaš neku tezgu za mene, ili?
Dr. Stefanović: Ma, jok, neka nacionalna bezbednost? To mu valjda dođe nešto u pauzama za reklame u „Parovima“ i „Zadruzi“ koliko sam shvatio šefa/boga/krsnu slavu/imendan/rođendan…
Gašić: Aaaa, to! Ok, vidi ovako, što se mene tiče nacija je apsolutno bezbedna ako ventili u kupatilu i kuhinji ne puštaju, a ako pak puštaju to je već ozbiljna pretnja po državu i ja sam rad da na svoja patriotska pleća prihvatim 100- 200 stanova da mi to lepo renoviramo i ozvučimo ako treba! Da viš’ što imam pločice- možeš „bubice“ slobodno ispod njih, sve se čuje a cena ko za brata…
Dr. Stefanović: Pa, ako je to- to, a mislim da jeste vreme je da bacim kockicu, ja prvi igram kao predsednik Saveta, uta-ta-ta-taaaa…
Vulin: Šmrc, šmrc…e, sad ću da zovem Aleka i sve da mu kažem, znaš?! Ja sam hteo u vojsku ali ne vidim dobro pa sam se prijavio za civilno služenje kao ministar odbrane ili u nekom vrtiću, ali su me tamo odbili, deca nisu htela da ih vodim na Kosovo i Metohiju kad god hoću, umesto da se igraju u parkiću…mali nezahvalni kočničari reformi i…
Gašić: Hoćeš ti da se igramo ko drugari ili da završimo ovu sednicu, nemam ja ceo dan, služba čeka, lepak mi se steže, ljudi mi rade na satnicu…
Dr. Stefanović: Šestica, šestica…uta-ta-ta-taaaa,,,
Vulin: Jel to opet nešto na račun tetke iz Kanade, a?! Hoćeš sad da otrčim, sklopim „miga“ i da ti probijem zvučni zid ovde, je li?!
Gašić: Eeee, polako sa zidovima, mali! Ja ti se u tenkove ne mešam, a ti mi ne diraj zidove! Zna se ko je ovde ovlašćen da probija i ruši zidove, malteriše, moleriše i slično! Nema nacionalne bezbednosti ako svako ne radi svoj posao već se bunta u tuđi…
Dr. Stefanović: Onda zaključujem ovu sednicu nečega za nešto, mislim da smo uboli suštinu i mogu da javim voljenom ČOVEKU KOJI HODA PO VODI I KAD JE NEMA U FONTANI da je Srbija apsolutno bezbedna i da sam opet „pojeo“ Vukiju figuricu pred kućicom, tralalalal…
Vulin: Kome, bre, tetka iz Kanade pred kućicom?! Ajde ponovi ako smeš?! Nije kućica nego stan, i to garsonjera, a tetka još nije bila na useljenju, nema sirota ni za poklon a htela je da nam donese tako lepu vaznu, bu-hu-huuuu…
Dr. Stefanović: Čekajte, bre, gde ćete, pomozite da otključam ove „lisice“, ili barem ne govorite Smiljki da sam se opet… Ne snimaj me, bre, Gašo, i šta je pa smešno, svakome se desi da se 200-300 puta veže za radijator kad ih oni iz CIA podmeću svuda…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар