Дан примирја- дан победе Србије, бре!

Није, господо светска, подрани и крвави српски опанак јуришао уз Кајмакчалан ни због каквог примирја већ- победе!

Док сте ви добрано кукавички тек провиривали из ровова српски сељак, тежак, ратник носио је себе већ оплаканог и васкрслог у слободу, не бендајући ништа и никога до Господа и Србије!

То што ви прослављате као некакав Дан примирја ништа је друго до дан победе славне, небеске српске војске, и тачка!

Простога сељака што није стигао ни волове да распрегне из плугова.

Да наложи бубњару.

Да откује косу.

Да зачешља косу и накриви шајкачу.

Да смота дувана.

Стресе “мученицу” с бркова.

Пољуби мајку у руку, децу у чело, жену у плачне образе.

Да их се нагледа.

Сељака, бре, Србина, што је јоште крварио ђедове и очеве ране.

Ране се у нас, вајна господо, дарују ко знамење.

Славом, иконом и ранама се Србин заветује.

“Помаже Бог” и “Срећне ти ране, јуначе”- вели род мој.

Но, ништа су ране да уставе Србина кад се узјогуни, наљути, зајуриша…

Кротак ко јагње док му не дирнеш у ране, а онда џаба и да га располутиш- гази опанак а труп га престиже…

Само ви славите Дан примирја, наздравље и спасење било, но да вам није живих опела било јоште бисте провиривали из ровова!

Не зна Србин где ће зајутрити али зна где ће погинуту- свукуд где су му ране, а ране му разасуте где год је ваљало устати против силних, мрских, поганих, већих…

Где сте ви шапутали о слободи српска је глава на сав глас певала о њој!

Одрубе је, скотрљају низ јарак ил јендек- а она пева, повије обрве преко очију, намршти се па назове: “За мном,јунаци”!

Чучали сте у рововиама, ћутали и чекали да мртве српске главе огласе слободу па да јурнете за опанцима без ногу, ногу без трупа, трупа без главе, главе без очију, а очи…очи пуне неба, Господа, ливаде и приземљуше с краја видика, деце сабране око уплакане мајке, а мајка тужи и благосиља крваву шајкачу.

Што је испратила- то је дочекала…

Ране одјуриле зором, ни плугове нису распрегле- ране дојуриле зором…

Дан победе Србинове, бре!

Победе за све вас што нас мерите и премеравате ко стоку ваљамо ли вам или не у друштву..?

За све вас што живи нисте могли сустићи мртве!

За вас, господо вајна, што орете и преоравате гроб Србинов, јер не за Србин где ће озорити али зна где ће погинути…

Не зна куд ће му дан али зна куд ће му живот.

Не зна где ће му глава, али зна где ће му образ и част.

Дан победе Србинове, бре!

Опанка, брка и шајкаче што слави живот и кад му кроз ране точи.

Ране ко завет и знамење!

Ту где сте данас, господо, ту је Србин одавно био!

То што славите- Српкиња је оплакала и посветила још с рођења!

То где нас премеравате ваљамо ли- Србин је костима уметрио!

Ту где нас гостите – одавно смо домаћи!

Ту где наздрављате слободи- српска је глава певала док су ваше с рамена шапутале!

Ту где поносно подижете знамења- Србин је ономад небо развијорио…

Дан победе Србије- када живи нису могли стићи крваве опанке…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Метју Палмер- битанга коју смо сами дозвали (и њему сличне)

Проблем свих наших проблема смо- ми!

Оно отужно поданичко и пеплашено у нама.

Мисао да смо сувише мали како би били велики и најбеднији изговор: да нисмо достојни славних предака.

Нисмо јер не желимо да будемо, лакше је живети као жртва него жртвовати се за живот!

Отуда битанге налик Метју Палмеру и јесу домаћини у Србији.

Јесу! Ми смо тек гости на сопственој слави, и то незвани и нежељени.

Сад силна повика откуд том пајацу права да дође, каже нам шта смемо а шта не, докле су нам границе, колика Србија ваља да не би сувише ваљала и- оде, баш као пијани домаћин кад му досаде гости па попсује све редом и оде на починак.

Дошао је јер смо га дозвали, бре!

Дозвали смо га јер панично страхујемо од оног најбољег у нама па бирамо најгоре, лошије од најгорих, да воде Србију ко упрегнуте волове кроз блато до струка, да је сапну, да је уморну, гладну и жедну нахране љутићем и трњем.

Нисмо достојни славних предака јер лакше је тако- њихова смо крв, њихово месо, њихов жар, иста луча, но лакше је у некој потаји бедно цвилети због трна у прсту неголи јуришати на Кајмакчалане сваког освита!

Отуда Палмер, Блер, Скот, Шредер, сви потоњи Скотови, илити, скотови на редаљци, јер ми смо најгоре прогласили довољно добрима да не бисмо морали да будемо бољи од лошега у нама, па се бијемо у прса чудећи се што звоне шупљином?!

Где нам припрете прутићем повијемо се и ућутимо ко да су завитлали букву на нас!

Прутић је сасвим довољан, где нема кичме и повика нас савија ко младицу на ветру а народ смо вековних шума сраслих са небом.

Народ смо величине и врлине!

Велики јер смо одувек знали да живимо и мремо ко људи.

Живот је богатство и благослов а не штедња неколико дуката за црне дане, јер нема црњих од оних дана кад живиш само да би потрајао у пукој празнини лажући се како си недостојан…

Тако лако разрезасмо да смо недостојни јер ни покушали нисмо да будемо достојни, а та смо крв, то месо, та луча…

Отуда сви ови бедници на кориту с помијама Метју Палмера, надмећу се ко ће се више и боље уваљати у блато, гласније роктати, понизније цвилети, јаче ударити себи шамар и гласније заплакати због трна под ноктом…

Велики смо, аман, људи, јер народ Високих Дечана, Жиче, Ђурђевих ступова, Студенице, Грачанице, Самодреже, Архаглела, Хиландара, Мораче, Острога…клечи само у молитви Господу.

Достојни смо предака, него шта смо, јер чији су онда потомци ови бесмртници с Кошара, Паштрика, Ораховца, Велике Хоче, Бајгоре, Дренице..?

Недостојни смо само беде ушанчене на власти и оних који јуришају на тај шанац, једнако желећи да Србију ко волосвку запрегу воде кроз блато!

Тога достојни нисмо и доста више страха и ћутње- њихова снага и јесте наша помисао да живимо заслужену казну!

Дозволили смо да нам животе преметну у доживотне робије без права на помиловање!

Дозволили смо да нас убеде како су нам животе дали на позајмицу па нећемо имати довољни дана да вратимо кад заишту!

Не, велики смо и славни!

Потомци смо великих предака и преци великих потомака, немамо права да себе зовемо малима јер превелика је жртва рода нашег да бисмо клечали само у молитви Господу!

Метју Палмер и битанге њему налик ће орати Србијом док год прихватамо да је лакше наћи изговор за лоше, а не разлоге за боље!

За оно најбоље у нама, за оно због чега смо већи од пуког постојања које, заиста, као да смо узели под камату па журимо да га отплатимо лихварима…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Беднику Емиру Суљагићу (добро дошао на славу, крвниче)

Знаш, Емире Суљагићу, данас је Свети Лука, велики празник рода мог, слава многих српских кућа и лелек многих српских мајки…

Нема црвеног слова, фукаро, које такви налик теби нису учинили црвенијим крвљу страдалника рода мог!

Нема свеца, Божића, Васкрса…нема иконе и кандила које преклали нисте!

Нема свеће рода мог упаљене у славу свеца да није крај крваве погаче догорела за душе славара…

Нема тамјана који не мирише спаљеним домом и дома који не памти своје јаме, вртаче, врбе, шикаре, горе у које су звери одвукле растргнута тела…

За тебе је, велиш, Јасеновац тек четничка измишљотина, превише нас је остало да би нас било таман по твом укусу, директоре некрофилског меморијалног центра- Поточари!

Јеси ли кад крочио у Јасеновац, бедниче?!

Јеси ли чуо шуму како гласом детета дозива мајку?!

Силовану, распорену…

Преклану реку што ропће, посрће, покушава да умре али је такви налик теби муче “животом”, да догледа где јој се на кћери смењују звери?

Јеси ли кад стао на земљу што јаукне како закрачиш по њој..?

Земљу што рађа кости…

Кости разгранају, олистају, замиришу…помислио би шума је, ал стабла крвава, крошње јаучу, лишће уплакано, обешено о гране…

Бедо људска, јеси ли кад погледао пут српских села више Сребренице?!

Лако је познати их- нема их!

Поља крстова и лелека! У недоглед.

Зажелеле су се ноћи српских села али вазда “зора” куд год погледаш- не гасну воштанице и кандила…

Не жалиш ти ни своју крв, Суљагићу, бедо, кад на рекама туђе, невине, праведничке, напајаш коње ђавољих коњаника…

Род мој нема меморијалне центре, нити директоре бола, већ славе у име Господа, свеца и оних за чије су душе догореле свеће крај крваве погаче на славској трпези!

Где Србин копа темељ дому- копа и гроб!

Где позива на славу-зове и на задушнице!

Где наздравља животу- здрави се са смрћу!

Добро дошао на славу, Суљагићу, ено се српска села над Сребреницом радују Светом Луки.

Тамо где никад не смркава…

Наздрави домаћину, хуљо!

Дочекује те на прагу, прекланог врата, с осмехом…

Баш као што је вазда дочекивао оне налик теби, оне што је позивао на рођења, оне што су га мучили животом да догледа како колевка крвари…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

„Шта хоће они у парку?!“

„Шта хоће они у парку?“, упитао је презриво задригли деран, мизерно локално „божанство“ у блоковима, виђени страначки активиста и невиђена вуцибатина!

Нису то „они у парку“, смраде, већ ратници, јунаци, но за такве привиде од људи налик теби вазда су, нажалост, били: они; неки, нешто, ништа понајвише…

„Они у парку“, замисли, не траже ништа до шта им припада- да Србији ваљају и сада, без руку, ногу, очију, наде…као што су ваљали ономад кад нису жалили живота, већ што немају по два да дају за светињу!

Што су их више комадали то су тврђи грудобрани били!

Где су им куршуми откидали руку, ногу, дроб…нису падали већ викали: „За мном!“, па располућена тела у трк за зверима!

Није се имало кад ни живети ни умирати, но у јуриш па кад пакао на трен утихне разброј се јеси ли жив или мртав..?

Разабери своју главу међу палима, своју руку међ отргнутима, своје тело с гомиле, своје очи међ расејаним свукуд пресветим Косовом и Метохијом, бедо људска!

– Поштујем ја њихову жртву, али шта очекују од председника, не може он…

– Шта не може?! Кад се две бабе посвађају на пијаци ето га, пајац, са новинарском свитом да „мири“, а овде не може, је ли?!

Не може бешчасник да стане пред часне, то не може!

Не може јер живи ишту правду за пале, а њему су и живи вишак а некмоли тамо неки грбови, тамо неких који су били вишка у мајке, биће..?

Не може јер његова „рана“ од стргнутог беџа боли више него њихове?

Његова повлачења су часнија него њихови јуриши?

Његово Косово и Метохија није оно, за које су „ови из парка“ и још хиљаде њих, прежалили себе молећи Господа да их ни мртве не призива док не утихне бој!!!

Није било часа за умирање, но васкрсавај и јуришај даље…

Крвари, не жали ни капи, нек се довека црвене међе с којих нема повлачења, нема предаје, нема поделе…

– Твоје бајке, опет твоје умарајуће бајке о жртвовању за светињу коју не смемо, не можемо, не треба и тако то…

– Муко тужна, није земља светиња већ жртва коју су бољи, много бољи од нас двојице бедника поднели да за шаку земље, а кад ту шаку распеш изникне- Србија!

И ово где ми стојимо је Косово и Метохија, схваташ ли?!

И тамо где си, кукаван, пошао- Косово и Метохија је!

Где се растанемо у немиру састаћемо се у спокоју- Косово и Метохија је то!

Где ветром замирише дан, пред портом Грачанице си- миришу кандила.

Где се дохватиш за небо- у Дечанима си…

Где у туђини познаш свој град- ето те у Призрену!

Где ти отимају а ништа ти отети не могу- на Косову пољу си!

– ?!

– Не схваташ?! Косово и Метохија је оно најбоље у нама, оно најбоље од нас!

Ваљани смо онолико колико су бољи од нас страдали за светињу…

Колико ћемо потомцима оставити Проклетија- толико неће морати да прте вечне сметове.

Колико се данас не одрекнемо Косова и Метохије- толико се деца неће сутра одрицати нас!

Дамо ли извор, Србија ће жедна молити за кап у брзацима живе воде, ал залуду…

Зато су, муко, „они у парку“ и још хиљаде бољих од нас, јер не траже ништа за себе већ тебе и мене!

Они су себе давно прежалили, сад су у јуришу да Србија не прежали нас!

Да нас позна ко људе кад једи у другима још само звери познајемо…

Да се не одрекнемо њих и светиње на којој су живи са мртвима јуришали.

Тамо где житнице очију чекају да нас се нагледају!

Где стргнуте руке вапе да нас загрле!

Где нам разнете ноге трче у сусрет!

Где Господ верује у нас и кад ми маглимо у вери у њега!

Све што је ваљано у нама на Косову и Метохији је!

Залуду живот ако је тек корак живога мрца у сопственом гробу…
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Био је човек у временима звери… (под камен, гњиде у црном, и остала фукаро)

Дакле, сав морални талог (овдашњи и белосветски) се усковитлао на вест о додели Нобелове награде Петеру Хандкеу, не ценећи његов књижевни већ „морално- политички“ урадак, који је, авај, толико „бедан“ да код слабостомачних жетон нарикача изазива гађење налик оном на помен те страшне, крваве и одвратне речи: СРБИЈА!

Уздигао се талог у лелеку како је Хандке недостјан не само награде, већ и главе што улудо носи, јер ничега у њој до љубави према Србији!

Чисте и непатворене, јер волео је кад је то било најпогубније, јерес свих јереси, проклетство, болест од које се умирало сто пута на дан…

А, ипак је волео! Заиста!

Без икакве користи, напротив, у корист своје штете, а волео је и славио док се читав „цивилизовани“ свет својски трудио да од Србије не остане ни сећање, ни празнина на карти свети, ни помен осим у клетви и презиру!

И заудара, тако, талог како је Хандке подржавао Милошевићев режим, како му је био на сахрани, како би му ваљало отићи у Сребреницу, на Косово и Метохију међу мучене Албанце, Инке, Маје и Астеке, јер смо и њих изгледа побили да им се ни траг не позна..?

Једноставно, убациш жетон у тај џубокс правдољубиви слуз и тече, заудара, гноји, сатире све пред собом у птолошкој мржњи „борећи“ се противу мржње управо!

Њихова је мржња лековита, знате, они презиру Србију како би јој помогли да схвати да јој копају очи како би јасније видела…

Притом, ћуте ко гњиде да су Милошевића здушно подржавали и били му на сахрани једнако и данашњи председник Србије, и онај мученик пре њега, али су за разлику од Хандекеа далеко мање волели Србију, тачније, волели су је таман онолико колико нису морали да раскрваре ни заноктицу док су други пролили до задње капи, но…

Лично, више поштујем, дивим се, његовој поршци Србији тада (и данас једнако), па и наклоности Милошевићу, неголи то што данас Србију бескрајно „воле“: Блер, Шредер и остала фукара што нам господари државом, док је ове протуве подводе крвницима ко прецвалу курву на забитим и запишаним друмским одмориштима!

Но, то невладином- владином и белосветском сектору слузи и гноја не смета, никако, док год могу да се прихвате шипке, стисну зубе и опусте гузице (извините на простаклуку) да се лопате жетона саспу у њих па да заврте евергирнове о Србији- земљи крволока који поједу своје па комшијско прворођенче…

Под камен, бре, гњиде!

Под камен из којег сте испузали на звекет сребрњака, фукаро!

Под камен па за руку са „Мајкама Сребренице“, уцвељеним Албанкама, сиротим Хрватицама и осталима које су од своје боли направили робну марку, малтене!

Још само да штампају мајце, шоље, качкете, привеске за кључеве и албуме за сличице па да употпуне понуду некрофилског туризма.

Где су мајке Србије?! Оне с којима је Петер Хандке исплакао суза за два живота?!

Где су те поносите планине о чијој боли је писао док сте ви трчали преко свежих хумки наше деце ридајући што туђа седе по подрумима?!

Проклет био ако ми патња деце није једнака, али проклет био ако дозволим да вам црнина Србије (не само српска, јер за Србију су пала најбоља деца свих вера) буде само поњава преко које ћете прегазити да не не упрљате ципеле крвљу најбољих од нас!

Хандке је волео Србију када сте ви волели да вас плаћају да мрзите!

Воли је и данас кад вас једнако плаћају да мрзите!

Био је уз овај напаћени народ кад је мањкало земље за грбове, а где сте били ви..?

У реду пред банкоматима, па трк преко свежих хумки најбољих од нас!

Баш као и данас!

Нобела је заслужио за свој књижевни рад, а нашу вечну љубав зато што је био човек у данима звери!

Уопште ме не интересује над чијим је гробом стајао, већ ме интересује над чијим гробовима ви никад застали нисте да прочитате име и године са крста…

Под камен, гњиде!

Оставите само гузице да вире, у лица не могу да вас погледају ни ови што лопатама утоварују жетоне…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Нема раскола у цркви већ у човеку, залуду вам радовање (другосрбијанци)

Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но…

Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу!

Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку…

Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој!

И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави!

Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био.

Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве.

Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има!

Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе.

Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет…

Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?!

Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?!

Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?!

Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни…

Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима…

Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде.

Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше.

Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити.

Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати…

Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет…

Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој!

Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“

Нисам, али јесам милост његову небројено пута!

Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила.

Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе!

Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа!

Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим.

Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан.

Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку!

Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Еди Рама домаћин у Србији- Србин скитница на својему…

Док пред двором твојег бесрамља кампују деца – јунаци, ти гостиш ону фукару од Еди Раме, нсрећни Вучићу, понављајући по ко зна који пут најцрњу лаж како је пука машта да на Косову и Метохији имамо нешто и како ће нам неко нешто дати!

Парадираш Новим Садом са тим крвником „невиног“ лица, а знаш, знамо, да је та сподоба сачињена од патолошке мржње према свему српскоме!

Теби и оном несоју од Мила Ђукановића- Еди Рама може бити пријатељ- Србину не, човече без сенке и одраза!

Тамо где „само у машти имамо нешто“ су гробнице наших мученика које су начинила Рамина браћа: Харадинај, Тачи, Весељи и ово млађано пашче Аљбин Курти (можда му нису крваве руке али срце и душа липте крвљу)

Не његова браћа по вери већ по злу и мржњи, јер Еди Рама је тај који нескривено слави реке српске крви коју су браћа пролила за зло свих зла- велику Албанију!

Док ти, Јудо, бесрамно тврдиш како Србија нема ништа тамо где има све, они утврђују бедеме тамо где немају ништа а грабе колико могу!

Тог крвника ти гостиш у Србији!

Монструма за којег су масовне гробнице отетих и искасапљених Срба свукуд по Албанији- лаж!

Звер за којег су Харадинај, Тачи, Весељи, Курти…хероји борбе за јасле ђавољу- велику Албанију!

Подврискујеш ко задушна баба како нам нико ништа неће дати на Косову и Метохији…

Па, зашто би нам давали наше, бруко?!

Није борба за заветну светињу ред за бесплатно уље и брашно па да добијемо нешто ако претекне, еј, бре!

Начинио си Србију корисницом социјалне помоћи, издржаваним лицем о којој се „старају“ они што јој држе нож под грлом…

Невестом силоватеља, смерном љубом убици својег детета…

Изађи, бедо, пред ту децу под шаторима и реци им како нису жалили животе да би се ти данас „лавовски борио“ да вазда будеш последњи у реду за кап воде са својега извора!

Како вазда има неко жеднији којег усрдно пропустиш да се напије, крви рода твог углавном…

Доста више с том огавном причом о суживоту и помирењу!

Доста, Јудо, ти који си посвађао живу са умрлом Србијом!

Ти који си завадио небо са земљом!

Ти који би разграничио Дечане од висина…

Ти који се бориш да нас сложне сабереш на коприви и трну!

Ти који си све учинио да славу, понос и идентитет преметнеш у секундарну сировину!

Суживота ће бити кад живи не буду тражили себе међу мртвима, а мртви не буду страховали од безличне гримасе живих!

Када се будемо измирили сами са собом у Призрену, довека нашем Призрену- тада ће бити помирења!

Кад себи никада више не дозволимо тебе и оне пре тебе а теби налик- тада ће бити мира Србину на Србиновом!

Ономе што јесте Божије и његово, а не оно што нам потураш као помије крај славске трпезе!

Док оволико будемо презирали себе – ти ћеш нам ваљати, као казна!

До тада ће оно зло „пријатељског“ лица Еди Рама табанати Србијом, а Србија као кужна скитница по својем дому тражећи под сопственом постељом трен коначиштва…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар