Достојни лелека…

Умро је ђед Никола, од Меденица исто, својта.

Умро је поодавно но му остадох дужан слово, смрт оца ме је сетила на њега.

Не знам јел било којег у Морачи до ђеда Николе да залелече за умрлим..?

Мислим, било их је, но да залелече ко ђед Никола- нико до он и Бог.

Деца би се од страха скрајнула негде кад ђедо залелече и кад бабе отуже, ја не.

Не што сам био храбрији већ би ми се ноге скамениле, остао бих ту где јесам, нетремице загледан у Николу над одром.

Ниси умро ако ти ђедо не залелече, и није се ишло под земљу док Никола не стигне…

Није лелекао свакоме и није свако био достојан лелека.

О покојнику све најбоље, али не и лелек ако га за живота није заслужио!

Вазда сам се питао како из толицког човека (није био неке кршне грађе) истекне онолико и онаквог гласа?

Ако сам кад видео да се планине растуже, погну, повију у црне мараме- тад сам, кад ђед Никола залелече!

Као да се све гласа из свакога живог чељадета скупи у њему, загрми, запева, прекори и небо и земљу па и они приђу ближе покојнику.

Стану у прве редове, с породицом.

Једнако и небо и земља примају саучешће…

Није лелек жал за умрлим, није да расплаче, није да се растуже и они што су се обрели зарад ракије и пршуте, лелек је посвета живоме што се имао рашта и родити и умрети.

Не мора му се подизати никакав споменик- нема јаснијег и већег белега од лелека!

Трајало би то неколико минута, ни прекратно – ни предуго, колико је ђед Никола имао да лелече, а потом би тишина потрајала читаву вечност, да се свак добро поразмисли јел му баста лелек кад се „лоза“ отпије и проспе за душу..?

Није то јадиковка, рекох, мада тако зазвучи онима што не знају да чују.

Лелеком се не испраћа но се дочекује васкрсли, зато небо и земља приђу ближе, осетиш како ти се земља склупчала крај ногу, а небо село на рамена да јасније и види и чује.

Да је ко сабирао ђед Николина лелекања данас би многи и полагали и падали испите на њима, гарантујем.

Каква је то планинска поезија.

На мах, у даху. Свака ливада, поток, сваки врх морачки, све косидбе и пластидбе дошапну ђеду Николи по коју, а он грми, сева, пљушти, плави, разведрава, слави уснулога и жали нас будне…

Не сећам се ко је лелекао Николи?

Искрено, не знам јел могао ко, пре ће бити да је ђед лелекао себи, заслужио је најбољег…

Ево, као да се сад повиком гласнуо кад је пошао од своје куће до нас мада се својта не најављује, ал то је више повик да прене планине, задремају старице па да се усправе, дотерају мараме, стану да дочекају старца…

Дуго га не би било, није то толико пута колико ђедо није журио за јаворовим штапом.

На сваку би ливаду стао, пред свако сађенуто сено, пред навиљке што их још отац и стричеви нису понели у избу, пред нарочите букве и крушке дивљаке.

Јел их лелекао, јел их грдио шта или хвалио, јесу ли се једноставно разговарали- знао их је дуже од људи, и бољи су били од многих људи, ваљало се питати са сваким, дрво је питомо да од њега буде човек али од мало којег човека је могло бити дрво…

Само од оних за којима се лелекало.

Коме се за живота букве развију у распећа…

Нека је ово мој лелек за ђед Николом, за оцем и мајком, за Црном Гором сађенутом у манастире…

Нека је лелек за српством милим, није то јадиковка но спомен вечни.

Да заслужимо да српство за нама сутра залелече…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Од кога деца да науче како се узраста у човека?!

Сад као саосећамо са мученом професорком из Трстеника, све знамо, све схватамо, грцамо у сузама и киптимо од беса, свако од нас има решење како да се зло не понови и не запати још грђе, казнили бисмо ону децу најсуровије а никако да признамо себи: они су професорки измакли столицу јер смо ми њима измакли тло под ногама и небо над главама!

Они су данас то што јесу јер ми јуче нисмо имали храбрости да будемо оно што смо морали бити, и тачка.

Ћутимо на свакојака зла да се зло не острви на нас!

Ћутимо на гладне, обесправљене, обескућене, осрамоћене, понижене…док год има довољно лажи како ми ту ништа не можемо!

Склањамо се фукари с пута, стојимо мирно пред протувама, кличемо најгорима, послушно табанамо за битангама, трчимо у цркву да прошпијамо туђе грехе, мало нам је све што имамо а за више би ваљало други да погину…

Од кога деца да виде како се узраста у човека?!

Од нас који кафанчимо како мора боље па се из блата вајкамо: „Ћути, увек може горе“!

Од кога да науче како се узраста у човека?!

Од стада које послушно иде на мршаве испаше и сува корита?

Од сенки које су се отргле човеку, и људи који махнито беже од сопствене сенке да их где не где не ода да постоје?

Шта још да науче кад смо их научили „најважнијим“ животним лекцијама: „Ћути“; „Не мешај се“; „Не прави се паметан“; „Заобиђи то“; „Није твоје да се тиме бавиш“; „Има ко ће да мисли“; „Боље жива кукавица него мртав херој“; „Није то без разлога, нечиме је то заслужила/заслужио“…

Нисмо децу научили да поштују себе а очекујемо да поштују нас, старије, комшије, професоре…

Шта виде кад нас погледају до преплашен плен који не бежи од ловаца но од живота..?

Бој се дана, бој се ноћи, бој се онога пред тобом, бој се онога за тобом, бој се онога у себи понајвише…и шта онда очекујемо од њих, и с којим правом?

Ми се позивамо на славне претке, а нисмо ни за пола опанка, бре!

Ни то „бре“ више не умемо да изговоримо с поносом и пркосом, гледајући равно у очи, но прошапућемо ко пизде загледани у под.

Саблазнимо се над породичним насиљем а пословично не чујемо вапаје и крике!

Од кога деца да науче како се узраста у човека?!

Од нас који славе честитамо порукама, од нас који се родољубљем калимо: „А, шта је Србија учинила за мене“, од нас који пијани марширамо ка Призрену а трезни узмичемо где манијаци спопадају девојчице у аутобусима..?

Од кога деца да науче како се узраста у човека?!

Од нас који послодавце зовемо газдама, који окове славимо ко вериге?!

Од нас који стрепимо да не изгубимо посао од којег је лакше умрети но живети?

Од нас којим шамар није понижење?!

Од нас који се не вређамо да нам опсују мртву матер и оца?!

Од нас који отприлике знамо где су нам горбови предака, негде у оној трави, иза оне шикаре, у оном трну…

Од нас за које је вера крст на ретровизору, а традиција да се тужимо око метра међе имања на којем су нас остали жељни ђед и баба.

Битанге су измакле столицу сиротој жени и наслађивале се тиме, али ми смо олош која је њима измакла тло под ногама и небо над главама!

Они су данас постали то што јесу јер ми јуче нисмо имали храбрости да будемо оно што смо морали бити- човек човеку и човек себи!

Којим то језиком да проговоре кад смо најгласнији били у ћутњи…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

А, пријатељи су одлазили…

Полако су престали да зову а потом и да одговарају на позиве, пријатељи…

Не сви, много њих, али не сви.

Љутио сам се, убеђен да имам права на љутњу, и изнова себе сахрањивао питањем: „Зашто, чиме сам то заслужио?!“

Ваљао сам им, ваљали су и они мени, и све је то ваљда било то ваљање једни другима до трена кад више не ваљамо ни себи самима, шта знам..?

Заправо, ја сам остао на истом оном месту где смо се растали, вратио се и још који корак назад, а они су, нормално, наставили куд су ишли, а ја сам био љут ваљда зато што их нисам повукао у глиб са собом?

Можда то нису била најискренија пријатељства са њихове стране али свакако није било ни са моје, јер ако сам ја стао одакле ми права да очекујем и од њих да застану?!

Лакше ми је било да се љутим на све друге осим на себе, лакше је потонути у самосажаљење но пливати узводно, најлакше је питати се: „Боже, зашто мене?“

А, зашто не мене, зашто би некога другог?

Није ме вера но маловерје уставило у кораку, ништа Бог није учинио што нисам молио да учини!

Зашто би људи звали, кога да чују, човека који не чује себе?!

Превише очекујемо од свакога осим од себе.

Господ нам је дао да корачамо, а не да се поштапамо о друге.

Ослонити се о човека значи подупирати се један о другога а не бити му камен о врату.

Јесу ли ме пријатељи изневерили што нису хтели са мном пут дна, или су ваљали што су остали на врху да пруже руку кад заиштем..?

Тако нам је како нам јер је вазда неко кривљи, вазда нам је дато мање него што заслужујемо, вазда се живот огрешио о нас, постали смо кивни на људе које се истински и из душе смеју…

Не прашта се осмех, не прашта се што је доброме човеку добро, не прашта се чак ни што је нечија мука већа но наша јер ако смо у осмеху пали дај барем у муци да будемо први, да је носимо ко знамење, да горимо огњем који ће спалити што више и што даље…

Добри смо људи који су, нажалост, свикли да се питају: чему бити добар кад ми се лошим враћа?

Уопште није важно како нам се враћа док год не одступамо од добра јер не враћају нам други но сами себи!

По чему ми је дато мање него што заслужујем?

Станемо ли пред Господа са: „Боже, хвала ти“, или „Боже дај ми“?

У цркву одлазимо по утеху уместо са утехом; новцем на икони купујемо уместо да дарујемо; лактамо се и успињемо на прсте да нас Бог јасније види јер купио сам већу свећу, оставио више на икони, окитио сам се бројаницама, дошао сам пре…припада ми више!

Уместо одговора имамо изговоре (ја нарочито); не питамо се међусобно но се свађамо питањима; не разговарамо- надговарамо се; тражимо да нас саслушају а никога не чујемо…

Гробља су нам затравила, дедовине закоровиле, цркве су нам близу ако нема кафића где ближе, породица је од стуба постала притка…

Не кудим никога, полазим од себе- иштем од Бога и људи а шта са дао?

Не материјалнога, глупост је то, но шта сам себе дао све штедећи да ми не зафали себе, а где човека штедимо у себи најмање га остане!

Све може да се истроши до човека, доброте и вере.

Ако сам шта научио у посртањима јесте да ме је највише било кад сам најмање марио колико ће ме остати.

Кад сам у цркву престао да свраћам а почео да одлазим- Господ ме је познавао где станем у гомилу а не где се измакне од ње.

Кад сам се за муку захваљивао мука ме је даровала добрим, јер мука је онолика колико не видимо добра у њој.

Нису се вратили они пријатељи, прстао сам и да очекујем и да се љутим, вратио сам се ја, они су наставили куд су пошли а моје је да их стигнем, да желим то, па ће ме негде и сачекати…

На послетку, безнађе је једнако пут као и сваки, а не води никуд само ако не пођемо њиме.

Нема тешких стаза, но лаких изговора!

Чим закорачиш нема ту више безнађа, ко ходи њему се указује…

Нема мрака без светла- ни светла без мрака.

Ваљамо колико се молимо за оне што су отишли од нас да стигну куд су пошли.

Ако ми је претежак крст одакле ми права да се љутим што ме нису понели ко камен…

Ако ништа, да нису отишли не бисмо знали ко ће остати, а већина је остала, па нек је то и само један човек.

Ко уз себе има једнога човека, у ова времена, тај има човечанство цело!

Ко уз тог човека има и у себи човека- тај се још за живота навековао.

Хвала ти Господе за сву муку, јер како бих добро познао да га нисам с муке стресао?

Хвала ти што си ми дао таман колико заслужујем, да је више заборавио бих да дајем, а шта бих онда имао да сачувам до онога што је сад нечије.

Човек сам док знам колико ми не треба, колико ми треба зна човек до мене који једнако зна колико му не треба.

Заиста ће нам бити боље тек кад будемо бољи (речи дивнога патриајрха Павла)
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Кристофер Хил- протува с дипломатским имунитетом!

Једно сте у праву, Кристофере Хил, Србији је заиста потребно буђење, и пробудиће се, а кад се расани и разбистри америчка амбасада више неће бити мрачно утврђење зла на Дедињу, нити ће се за било шта питати, а понајмање ће нам потомци робовласника и ђавољи накот држати слово шта нам и како ваља чинити!

Пробудићемо се са том свешћу, верујте да хоћемо, а никако у беспамети да нам се ваља мирити са: „Чињеницом да су Албанци узели Косово за себе“, како велите, лапрдајући као пијани каубој у салуну…

Најпре, није Косово већ Косово и Метохија, то шиптарско глагољање нам нећете потурити, а потом и да се у једном сагласим са Вама-  Шиптари јесу узели, и ту сте, не желећи, признали суштину.

Америка је настала узимањем и отимањем па је то негде за Вас нормално, али за нас није, нити ће икада бити!

То што су Шиптари уз вашу помоћ узели- то ћемо да вратимо, будите убеђени и Ви и они, јер нема Србина који ће се помирити с „чињеницом“ да постоји намир раван Косову и Метохији!

Наравно, не мислим на оне Ваше Србе што се гнушају славе и иконе али о Ноћи вештица доживе самооплођење уз оне накарадне бундеве, и што за зимницу киселе чизбургере и бигмекове, но на већинску Србију за коју сте уверени да сном мртвијем спава, али…

Јесмо се ушушкали у тишину, али тишина не значи да смо поскидали гаће и пресамитили се, већ да догорева, а кад догори мало ће бити друмова и за Вас и за пасторчад Вам шиптарску да се њима разбежите!

Понављам: НЕ ПОСТОЈИ НАМИР РАВАН КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, јер је Косово и Метохија намир нашега постојања!

Глава може да се намири али не и оно за шта се глава даје без јаука, а за Косово и Метохију су пале најчасније главе српства да бисмо довека знали за шта нам их ваља носити на раменима.

Не мислим ја да је Косово и Метохија светиња зато што је тако речено, но знам да јесте јер нигде бољега себе нисам нашао до у том међуречју неба и земље, но шта Ви о томе знате кад је родослов Америке страдање сужњих…

Ви не можете да побројите претке већ- жртве!

Постојите онолико колико други због вас не постоје!

Има вас колико нема нација, народа и држава чијем сте паклу кумовали!

Откуд би Ви знали шта је намир и како то Косово и Метохија није земља, без земље се може, но је причест сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина!

Шта је равно свему да се да, шта за све може да се добије што Србин већ нема имајући Косово и Метохију?!

Није светиња зато што је на њој онолико манастира, цркава и црквишта, већ због разлога зашто је на њему толико манастира, цркава, црквишта…

Ту су се Бог и Србин заједно кућили, један другоме на мобу, један уз другог над колевком и над гробом, један за другог и у воштаници и на плаштаници.

Ви Бога помињете у страху од његовог гнева, Србин му се радује у нади љубави његове.

Ви можете да причате о Господу, а ја могу да Вам га покажем…

Једноставно, нема и не може бити намира за оно што јесмо па нека је крст и највећи и најтежи, носимо га лако јер није страшно пострадати, страшно је немати за шта да пострадаш!

Страшно је живети само животом својим, кућити се за век уместо вечности, носити као ви проклетство туђих гробова пред које сте ставили прагове имајући само кошмаре за снове…

Рекох, нека смо и у најдубљем сну- пробудићемо се али јава неће бити холивудска већ заветна: намирен је Србин одавно, а ко му се по намиру сада зори сутра ће у немиру тражити намир за себе…

Будите убеђени да ће баш тако бити, није глава највредније што Србин има, већ што има оно за шта намира нема…

Запамти, Кристофере Хилу: бољи од нас су пострадали за нас, наши преци- бољи од вас су пострадали због вас, ваше жртве- то је разлика између људи и вас који залуду ходате на две ноге…
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Није свако јутро ведро, али је и даље јутро…

Разумем страх за живот али не разумем страх од живота, а толико смо поболели од те погани да се једва разазнајемо међу живима.

Срби смо, побогу, олако се то схвата и превише лако носи- ко рите, ко подране гаће, као пука реч која нам говори ко смо, а не шта смо?!

Није ово слово да нам се ваља бусати у прса што смо Срби, будале то чине, но да нам ваља схватити да нисмо улудо Срби, да је најтеже бити човек међу нељудима и да је борба вечна остати човек и кад ти се све нељудско дарује као лепше, лакше и боље.

Србин се не плаши живота!

Ако не страхује од смрти зашто би од живота, а ако страхује од смрти да ли уопште живи?

Није мука немати, мука је у немању претворити се у страшљиву звер која ће и у брату видети плен, а Србин то није!

Ни звер, ни плен!

Какви год да су дани пред нама проживели смо их и преживели, дакле нису камен око врата но крст, а најтежи носе најбољи!

И нема ту питања: „Зашто поново и зашто нама?!“ – није свако јутро ведро, али је јутро…

Нема те муке која ће ЧОВЕКА да пороби, нити добра која ће нечовека да умири, па се не бојмо оних што нам прете лошим временима док год је добрих дана у нама…

А, има их, Богу хвала, онолико! Посејали смо их и пожњели да претекне и потомцима, баш као што је нама претекло праотачких!

Срби смо, а то се носи ко плаштаница, ко искушеништво и подвиг!

Ако смо кад у муци и заборављали на себе на Господа нисмо, ако смо где и залутали и тамо нас је Господ чекао, ако смо и падали у вери Господ је још јаче веровао у нас!

Није узалуд, Срби смо, народ којег нема многа а опет га побројати не можеш…

Све док не страхујемо од живота и не дозвољавамо да нас њиме плаше, јер чиме уплашити народ рођен на Васкрс, распећем?

Народ моштију плашити да ће остати само кост и кожа од њега?!

Народ који је имао онолико колико је другима дао плашити да неће имати ничега?!

Народ којем су гусле у кући старије од темеља куће плашити да ће му кућа гладовати?!

Срби смо, побогу, нису нас сломиле муке но су се муке ломиле о нас, а живота да се плашимо?!

И тешки дани су дани! Не мирише сваки цвет, али је диван на ливади, и куса би била ливада без њега…

Верујте, пишем из перспективе човека који је више у немању но у имању, отац сам, супруг, син, брат…и не страхујем пред празним тањиром већ пред празним погледом.

Биће за тањир, а шта ако не буде за погледа..?

Шта ако знамо ко смо а заборавимо шта смо?!

Где је камен пуцао и ломио се- Србин није!

Није се плашио живота но да се живот не уплаши од њега као какве погани па утекне…

Нису тешки дани пред нама, ко што нас несоји плаше, но ћемо ми бити тешки данимо предамо ли се страху!

Срби смо, аман! Зар се Васкрс плаши распећа?!

Није свако јутро ведро, али је јутро!

На ноге, Србине мој, сунце ти могу сакрити само колико ниси кадар да га иза облака видиш!

Веруј у себе, толико си дужан Господу који је вазда веровао у тебе!

Колико си дужан Господу толико си и потомцима, јер ако им оставимо страх од живота да се у њему траже како ће знати да СРПСТВО није рита, но да се носи ко плаштаница..?

Какве нас данас виде- тако ће довека изгледати па упамет се, Србине мој, нису ни нама оставили гримасе у завет да их ко лица носимо- но иконе, да на њих личимо јер живот је искушеништво, а бити Србин подвиг тог искушеништва…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Тишина, Кристофере Хил, мада ни на тишину немате права!

Господине Кристофер Хил, нећу Вас титулирати екселенцијом, и ово господин је превише за Вас али ми Срби знамо шта су ред и поштовање, чак и према онима који никаквог поштовања и реда нису вредни.

Ви нисте вредни ни да Вам се човек обрати, али је још горе оћутати Вам јер Вас управо ћутња чини силним и нешто битним, а заправо сте НИШТА што је умислило и што би хтело да је НЕШТО, но једино НЕШТО што ћете бити је- довека НИШТА!!!

Дајете себи за право да безмало свакодневно тумачите ко смо, шта смо и какви би ваљали бити ми Срби и Србија?

Држите слово, делите савете, кудите, хулите, изигравате моралну громаду, а од морала имате еветнтуално давно и бледо сећање, и то из прича које сте чули, са моралом се лично срели нисте ни у пролазу!

Да је ишта памети, доброга, честитога и поштеног у Вама мандат у Србији бисте прихватили као благослов, као прилику да узрастете у нешто човека, као дар да будете међу народом који постојање не мери вековима, но се векови равнају према животу и страдању Србља…

Није то фраза већ истина жива, ми смо потомци предака док сте Ви потомак лажи, крви и јаука!

Ви нама држите слово о државности, Ви човече без корена јер корен не може да се запати у крви, крви невиних, но у земљи оних који су пострадали за њу!

За Вашу „слободу“, „идеале“ и „принципе“ пострадали су милиони туђих! Нека туђа деца, неки туђи очеви, неке туђе мајке су масакрирани да би на њиховим плитким гробовима ви подигли своју цивилизацију плитке памети и дубокога зла!

Моја Србија је моја колико је род мој за њу дао, а Ваша Америка је Ваша колико сте од ње отели!

Ваша историја је колико ће Холивуд ваша зла приказати као величанствене победе, ви не постојите ван филмског платна лажи, вас нема осим у најавним и одјавним шпицама, ви постојите тих сат и по или два колико траје пропаганда ношена Оскарима, као јахачима апокалипсе!

Колико сте пострадали за друге?

Знате ли колико Србија није живела за себе страдајући за друге?!

Ја у цркви исповедам своје грехе, Ви грехе историје вашег постојања, и нема краја тој исповести, нити опроста, нит причести.

Америка је земља слободе у којој су се људи рађали, живели и умирали у ланцима!

Србин је страдао у оковима јер није дао на своје и није потказао туђе!

Код вас је човек слободан колико за слободу може да плати, ви се молите пред банкомати, ваше су светиње монтажне опсене, а наше- камен у који је срасла српска кожа и кост!

Ја пред Студеницом стојим знајући ко сам, а ви пред Белом кућом питајући се ко сте, а одговора нигде.

Ви сте оно што сте сатрли, похарали, побили, уништили, опоганили…

Постојите тамо где вас мајке у црнини куну, сирочад презиру, осакаћени наричу…

Једноставно, постојите док живе зла која сте починили, и то је ваша вечност, једина, само се у њој можете и тражи и пронаћи.

Ви мојем роду и мојој Србији држите лекције, роду о којем векови сведоче а који никада није стигао да остари, вечно млад и вечно спреман да пострада за боље од себе и најбоље у себи!

Идеале исписујете да их не заборавите- ми их живимо незаборавом!

Ваша Бела кућа није ништа друго до крајпуташ јада којим сте оковали све куд сте загазили, наши Високи Дечани су видиковац човека к Богу и Бога ка човеку!

Свака наша кућа је припрата дечанска, ваше су заштићени сведоци у процесу противу вас! Заштићени да никада не проговоре, куће без темеља баш као и Ви без корена…

Да је среће да сте у Србији само туриста, ништа више од тога, али не да лутате и лумпујете по кафанама, но да обиђете и поклоните свему ономе што сведочи о народу који је живео да страда и васкрсава за оно од живота веће.

Да клекнете и пољубите земљу у којој је корен пре него што се вратите дому и кораку под којима су плитки гробови, плићи од колевки…

Због свега реченог молим Вас да заћутите, господине Хил, занавек, мада ни на тишину немате права јер она је говор душе, а а душе су оно што нисте могли убити стварајући Америку и све потом, што некрофилски зовете „америчким системом вредности“!

Радујте се што сте у земљи предака и потомака, ништа од тога нисте до бедна одјавна шпица…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Задовољни роб је и даље роб!

Махом не верујете у Бога, презирете сваки помен вере; причест је за вас „лизање кашичице“, одлазак у цркву дневна болница за све који вам нису налик;  Света Српска православна црква за вас је збег свег зла; Србија вам није праг већ пањ; стидите се свега што јесте пореклом и по рођењу; историја за вас почиње јутарњим еспресом а завршава вајкањем како је неправда што су вас животна добра мимоишла у широком луку, но посве вам припадају, а у Европи и европским „вредностима“ видите све за шта сте се борили и што вам као плен припада.

У свему томе најдоминантнија је ваша мржња према свакоме ко мисли другачије јер све мимо „вредности“, које практикујете као терапију, није вредно ни живљења, нити помена!

Да, управо је тако! У Бога не верујете (ваше непорециво право) али се клањате божанствима којима би свакога од нас принели као жртву, јер живот достојан човека схватате као живот достојан само вас, док све остало може и мора да нестане терет који ваше лаке кораке вуче на дно, у блато националног, приземног, радољубивог, одвратног…

Када се расправљам са политичким неистомишљеницима ту нема ни близу једа колико га је у расправама са вама, европредозираним зависницима, јер расправе са вама сведу се на клетве и жеље да оваквима као ја ни под земљом не буде трага и белега.

То су те европске „вредности“, ценим?

Наравно, ваља им придодати патолошку мржњу према свему рускоме јер како бити „грађанин света“ а волети, или барем поштовати, Русију?!

Никако, наравно! Лепши сте, миришљавији и отменији ако презрете исток јер, побогу, створени сте за нешто више и вредније од подмосковских вечери, европска јутрења ко задовољно робље, претпостављам?!

Ништа вам друго „европске вредности“ и не нуде осим ланаца које ћете, предозирани Бриселом у све вене и ноздрве, носити као знамење, поносни што клецате и посрћете под њим, али бити слободан на својему није ништа колико је дивно бити окован на туђему…

Заборавих, то туђе заправо није туђе, то је једино што прихватате као своје јер бити Србин за вас осуда на доживотну, без права на помиловање, осим ако вас из Европе не помилују, као део стада, онако у пролазу и са гађењем.

Но, и то гађење је лековито само нек је европско, нека сте довека странац којег ће гледати као робље ал само нека гледају, нека вас воде уместо да корачате- само нек су улар и самар део вредности о којима сањате презирући што сте потомци неких бољих од вас. Много бољих!

Тај јаз између нас и вас сте ви направили, јер, забога, како ми којима је Србија увек дивна, добра и једина можемо бити равни вама којима је само мрачни белег на пасошу?!

Да, Србија је дивна и вазда добра, оно што не ваља смо ми, и нису лоша времена већ смо ми лоши, али за разлику од вас ја/ми знамо колико и у чему не ваљамо и силно се трудимо да будемо бољи од себе, а ви..?

Није то лака борба, нити су победе честе и велике, али мењам/мењамо себе кап по кап па ћемо стићи баш на оне стазе које су нам часни преци оставили да не закорове, а ви мислите да шта мењате на боље тако што ћете се свакога дана лагати да ништа није до вас и да ће све доћи на своје са шаком бриселске зоби и сламе…

Ја сам за вас будала, фанатик, фашиста, талог овога друштва, а ви сте за мене и даље- моји, и у томе је суштинска разлика!

Могу да се љутим на вас али не могу да вас мрзим, зашто бих?!

Ја одлично знам шта су европске вредности, имам онолико гробова бољих од мене који су их утирали, и знам колико је Србија добог и добрих дала да Европа буде идеал а не мадам содомског бордела!

Не желим Европу којој сметам као поносни Србин, не желим да будем грађанин света кад је читав свет још давно коначио и крио се код мојих предака на тавану док је опанак гинуо за лаковане салонке!

Еспресо се клањао мојој вареници, европске вредности је српска проја отхранила док се кроасан плачно предавао свакој фукари која је освајачки марширала…

Ја не могу да презирем Европу када је онолико српских костију у њеноме темељу, они је држе, а откуд у вама толики презир према свему српскоме кад најтежи крст најбољи носе?!

Понављам, колико је у мени беспамети (таквог ме доживљавате и немам ништа против) толико је у вама мржње!

Ја ћу се нечему и научити загледан у прошлост, а како ћете ви научити да волите загледани у будућност коју не видите од улара и ка којој не можете од амова?!

Европске вредности су светиња само за оне који су на своје заборавили!

Празних џепова нисам сиромах, али празне душе…
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Успешни смо колико ћемо деци оставити неуспеха… (слово о веронауци)

Објашњава ми отац школске дрругарице млађе кћери како је суштински важно и преко потребно изборити се против веронауке у школама!

Дакле, „изборити се“, јер за њега и многе њему налик то је борба, а ми би, ваљда, требало да као некаква герила спасимо децу из чељусти тог суштог зла, јер веронаука је то, аман…

На страну што је вероучитељ диван и благ човек који са децом разговара, не стане пред њих и испредаје шта има, но разговара, „исповеда“ им се и слуша њихове „исповеди“…

Ипак, ми треба да се изборимо против те пошасти, јер..?

Не знам због чега, верујте, ваљда је модерно бити „еманципован“, „корпоративног духа“, тимбилдигован“ и „окренут будућности“, претпостављам?

Е, сад, тај исти човек, који слави славу, који је крстио децу, вели да то чини поштујући традицију, али да нас вера и црква спутавају да идемо напред.

Е, сад, како му/им објаснити да већ две и нешто хиљаде година идемо напред управо следећи траг вере?!

Како му/им објаснити да нас људима чини оно у нама, да ћемо понети и поднети онолико колико верујемо, а верујемо онолико колико смо свесни да се добрим доказујемо временима будућим, а не овоме пролазном трену?

Тај корпоративни (зло)дух је колико ћеш заграбити да теби буде добро, а вера у Господа је колико ћеш оставити да се свакоме нађе колико му треба.

Не материјалнога, то се стиче и гиби, но духовнога и душевнога, јер ако деци оставим богатство трајаћу колико и новци, али ако им оставим темеље ваљаних душа- трахаћу довека!

Не кроз себе већ кроз Господа и Сина Господњег јер ваљаности ме није научило јурцање за махнитом светином већ корачање са собом…

То што он/они називају поштовањем традиције зар није што и веронаука?!

Чега је традиција плод ако не вере, а шта је наука о вери до наука о томе како да се не равнамо јесмо ли бољи од других, но јесмо ли данас бољи од себе јучерашњег?!

Није ово никакво пусто наклапање већ искрена вера да је жртва Христова она брана у нама што не да да мутне воде надођу и прелију, да нас потопе, да нас олупају о стене самољубља и пролазности.

Зашто вас толико боли веронаука? Није то рана већ лек.

Долазе ли деца уплакана кућама, или пуна смисаоних питања на која немате одговоре па је за ћутњу најлакше окривити веру?!

То што ви живити нуди пусту ћутњу, вера учи благородној тишини, а у тој тишини човек узраста у човеку, верујте.

Хоће ли нам деца бити боља и хоће ли им бити боље ако их учимо да је живот колико ограде да се чувају од других, или колико раскују ограда да се чувају од себе који су себи довољни?

Но, најлакше је за све наше падове и малодушности упрти прстом на цркву, благу мајку која ћути, не осуђује, чека децу да јој се врате.

Најкалше је осудити оне који се моле за нас и када се ми не молимо за себе.

Најлакше је живети у страху, хранити га, заветовати га деци да живе у сенци наших неуспеха да будемо успешни…

Најлакше је успех мерити питањима на које немамо одговоре и живети у опсени да што мање знаш- то си мање несрећан!

Неће ни веронаука дати деци све одговоре, али ће их раскрилатити да их траже јер вера и црква нису збег затуцаних но дом неспутаних.

Вера је и да понекад посумњаш у Господа, али невера је туга да вазда сумњаш у себе.

И да се где мимоиђем са Богом путеви ће нам се укрстити јер не могу да живим а да не трагам за собом, најбољим у себи, а кад се са собом мимоиђеш познати се нећеш, све да на себе натрапаш- видећеш странца.

На послетку, ако вам је веронаука највећи проблем у животу онда проблема немате јер вам је живот колико ћете дограбити, а не колико ћете оставити да се другима нађе…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Јел Отворени Балкан голо арнаутско пркно пред црквом?!

То је, дакле, тај Отворени Балкан- гола гузица шиптарске педерчине пред црквом Светог Марка, и пароле у славу „републике косово“?!

Не, нису то били никакви гејеви већ педерчине, није то била шетња за права секусалних мањина но марш фукаре која је дошла да освоји, да покори, да понизи…

Зајебите ме политичке коректности јер сасвим смо се некоректно нагутали и сузаваца и пендрека тог дана, а ништа учинили нисмо осим што смо се сили нашли на путу.

У Београду су се приљежно и понизно браниле „европске вредности“, бранила се заповест оне колонијалне погани Кристофера Хила, бранило се Србији да буде Србија, и нема ту друге истине!

Ко је у свему томе видео „државничку мудрост“ Александра Вучића већа је битанга од њега, јер ако су „мудрост“ и „државништво“ подвести Србију ко конкубину америчком заступнику зла и гологузим бедницима у шовинистичкој екстази- једнако би ваљан председник Србије била и она звер од Рамуша Харадинаја!!!

Баш ништа ту није имало везе са борбом за људска права и слободе јер, господо организатори, ваљда сте и Срби, ваљда је ова мученица наша једнако и ваша држава, ваљда вас је и повредило и увредило оно што је олош чинила пред црквом и чему је скандирала, или није..?

Јесте ли им скренули пажњу да не чине то зло, или су превладале „европске вредности“  које подразумевају да је све осим српског вредно?!

Јел вам пало на памет да вам браћу и сестре на Косову и Метохији пребијају само зато што су Срби, да их по хрватској прогоне ко дивљач, да у Босни ваљају само кад их нема..?

Не, наравно, зашто би марили за то, важно је побројати и наплатити голе гузице, важно је оправдати звање професионалних гејева јер то сте, од секусалне оријентације сте начинили струку, позив, занимање, биографију…

Не интересује вас како живе ваши сапатници док год ви можете да будете само гејеви, вечито угрожени и тарифирани!

Ви све чините да не будете прихваћени, јер како и од чега живети ако нечим заиста будете морали да се бавите осим да будете професионална и висококвалификована сексуална мањина!

Због тога сам стајао, и увек ћу стајати, наспрам вас, а не против вас, јер не дозвољавам да нас поносу уче накупци и закупци поноса!

Ви стојите против мене/нас, вама вечито треба непријатељ, ви иштете крв јер ништа се тако не продаје као она, ништа се не исплати као лелек, ни од чега се не живи тако комотно као од страха који и сејете и жањете, молећи се да вазда издашно рађа…

Ви мрзите, ја само не дам на оно што волим, оно што ми је свето, оно што је најбоље у мени, обо због чега ћете ви бити моја браћа и сестре колико год ја за вас био звер.

Узалуд вам и Вучић и Хил, и ко год да дође после њих, те „вредности“ Европе, Отвореног Балкана и америчке амбасаде- овде се неће запатити, будите убеђени!

Слобода није оковати другога у ланце, нити је понос гола гузица под распећем, нити ће икада бити!

Од мене не треба да страхујете, али сигурно нећу дозволити да се стидим због вас и ваших газда!

Не због ваше сексуалне оријентације, но због тога што „параде поноса“ сваке године све више личе на дивљачке јурише на плен, а Србију нећете понети као трофеј, то добро знајте!

Колико год голих гузица призвали да се зоре Београдом- толико ће образа стајати наспрам вас! Десетину, стотину више!

Ако је ваше право да се у сред престоног града скандира „републици косово“ и да беласа арнаутско пркно пред црквом- моја је обавеза да вам будем „непријатељ“ јер, верујте, искренији сам вам пријатељ од оних за које сте само роба, броја, ситнина за коју не маре и ако им се загуби кроз бушне џепове…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Шака земље, или шака јада?!

Знам ко сам и од којих сам јер знам за шта су ми ђедови пострадали.

Није живот Србинов само мука и патња, али све чему се порадовао и запевао, мука и патња је посветила.

Што нам је дато- све су нам отимали, свака је ливада Србину била и Косово поље и Мојковац и Кајмакчалан.

Зато су нам и сетве и жетве- задушнице!

И косач и орач прежали себе кад пође у поље и њиву.

Не пита се: „Где ти је муж?“, но: „Где ти је страдалник?!“

Што нам је дато- све су нам отимали, и вазда је откуп био у главама.

Нит веће сиротиње, нит скуљег намира…

Нема куће која се наносила глава!

Дуже је трајала јабука на грани но Србин на земљи!

Данас је момак што је некад био старац.

Ко је Србину дао времена да оседи и да га године повију..?

И опет је Србин вечан, јер није нудио блага за оно што се главом плаћа!

Није питао колико је то Срба на Косову и Метохији па да одмери ваља ли му пострадати, јер Косово и Метохија нису земља но небо све наше земље!

Докле нам је неба- дотле нам је земље, па нек је и камен пусти, рађаће и он!

Село може да опусти, да му се име заборави, да нема ко о њему да сведочи, а да на Косову и Метохији не остане ни једнога Србина вазда ће му се име знати јер заветна светиња сведочи о нама, а не ми о њој.

Но, они што им је ђедовина закоровила веле: „шта ће нам земља без људи на њој“, а за ђедовиу тврде да је њихова, а пут јој нашли не би!

Туже се око метра земље на којој нису били, не дају, брату копају очи, а за ђедовину свих наших ђедовина веле да нам не треба јер нема Срба на њој (лажу)!

Писах и понављаћу: није Косово и Метохија шака земље, но смо ми шака јада без ње!

Волео бих да вам речима опишем зашто је Косово и Метохија светиња Србинова, но да се речима светиња може описати онда би била шака земље…

Озорите у Великој Хочи, прођите Дреницом, седите на камен више Призрена, станите пред Девич, устрчите Проклетијама, Паштриком, Коритником, Шаром, Бајгором…умите се Ибром и Дримом, станите на Газиместан, загрлите шам- дуд у порти пећке светиње, прогледајте Симонидиним видом…учините било шта али учините на Косову и Метохији, нећете схватити због чега пишем све што пишем али ћете почети себе да схватате…

Схватићете да глава није највредније што имамо, и да платити главом није само изгубити је- но знати зашто је носимо…

Косово и Метохија пати за све нас, за сваким од нас, радује нам се, моли се за нас, страда за нас, чека нас- грех је рећи да нам не треба земља без људи јер где ћемо се ко људи познати без Косова и Метохије?!

Знам ко сам и од којих сам јер знам за шта су ми ђедови пострадали.

Како ће ми деца знати и ко су и од којих су ако нисам спреман ни за шта пострадати, лажући се како за њихово добро чиним најгоре- остављам им ливаде уместо завета!

Ливаде имају цену, завет је плаћен најскупљим намиром, да ливаде никада немају цену…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Не играјте се, не тече свим Србима еспресо кроз вене…

Мука ми је кад чујем како се Александар Вучић „лавовски“ „бори“ за опстанак Србља на Косову, и још ми је мучније кад видим да неки заиста у то верују!

Бори се таман колико се и она „жута“ губа борила, негде отприлике колико се и фукара Аљбин Курти бори.
 
Бори се колико је његова, а не српска, „Српска листа“ у свакој приштинској власти признајући „косово“ као државу, заклињући се као министри над некаквим „уставом“ „косова“, љубећи скуте највећим крволоцима рода нашега!

 И сада је у тој истој власти, не пада им напамет да иступе, да дигну чаушке главе и глас, да руше проклетника Куртија, јер зашто би, па Вучић се „бори“..?

„Бори“ се за опстанак Срба на Косову никада не помињући Метохију јер, што се њега тиче, тамо немамо ништа, тамо немамо никога…

Заправо, не мари тај ни за Косово, већ за оно од Јариња до моста на Ибру и Митровици, као да Пиштина није Косово, као да Грачаница није, Липљан, Обилић, Старо Грацко, Гњилане, Партеш, Клокот, Витина, Косово Поље…

Тамо нема Срба?! Или то што има није вредно „борбе“ јер „јунак“ је заветну светињу премерио на „Заједницу српских општина“, нешто што би евентуално требало да има значај и снагу скупштине станара, да се питају у коју ће боју да прекрече ходнике зграда и да ли да замене сандучиће за пошту..?

Да ме нико не схвати погрешно, на северу Косова, у те заиста јуначке четири општине (Лепосавићу, Зубином потоку, Звечану и Митровици) имам небројено браће и сестара које обожавам, живот ћу дати за њих, предивни су то људи, страдалници, и они први о Косову не говоре прећуткујући Метохију, читаво Косово, за њих светиња није тек оно куд они могу већ куда се тешко стиже, али стиже…

Поновићу, Вучић се „храбро“ „бори“ за опстанак Срба, многи у то верују, не схватајући да саучествују (неки ненамерно, многи сасвим намерно) у велеиздаји- јер Косова без Метохије нема, као ни Србије без Косова и Метохије!

Заклињемо се: „Догодине у Призрену“, а где је Призрен у тој „борби“ овог „лава“ што не једе, не спава, не дише, не трепће, не мокри…што се као авет шуња по телевизијама и пренемаже како је живот Срба на Косову и Метохији песма у односу на његове муке?!

Где су Пећ, Ђаковица, Дечани, Будисавци, Гораждевац, Бело поље, Исток, Ораховац, Велика Хоча, Зочиште, Гора..?

Где су Кошаре и Паштрик које толико славимо?!

Нема Срба јужно од Ибра, или су у овом игроказу Вучића и Раме (Курти је ту само бедни подизвођач) ситнина коју ће свако од њих да баци у фонтану и замисли жељу, а жеља им је иста, верујте!

Десетине хиљада Срба чува Метохију за сваког од нас, а ми Метохију ни грешком да поменемо, баш као и читаво Косово а не само оно што је Вучић разрезао да је Косово, а и тога би да се курталише што пре!

„Отворени Балкан“ је оно за шта се заиста саборци Вучић и Рама боре, а корист за Србију од тога је да ће с јесени Албанци да нахрупе овамо, а за Албанију је оставрење свих снова ђавољих Призренских лига- „велика албанија“ које нећемо бити ни свесни док се црни орлови на црвеном платну не раскриле толико да ће наш бели, двоглави, постати угрожена врста…

Борба за Косово и Метохију почиње од свести да смо без Косова нико, а без Метохије ништа, и да наше није колико се с Приштином истргује, но оно за шта су бољи од нас пострадали чувајући завет Србина и Бога!

Писах и поновићу: није Косово и Метохија тек 15 одсто територије већ 100 одсто нашега идентитета, душе и постојања!

Свугде ћемо бити туђини, проклетници, одрекнемо ли се и камена! Не из ината већ што је то окамењена кост Србинова!  

Једноставно, не можемо постојати без Косова и Метохије, јер храст није силан што је до неба, но што је дубоко под земљом!

Није Косово и Метохија најскупља српска реч што згодно звучи, већ што смо без ње и неми и слепи, а то не разуме само ко никад крочио није на светињу!

Не они што нису ногом загазили, но што духом нису проходали.

Ако нису тамо- нису нигде, и нека се не лажу, није то духа у њима но празнина с које се напајају колико и са сувога врела…

Но, нека је све ово игроказ Вучића и Раме, а јесте, нек они што нам се зоре по згаришима знају- нема вас довољно да браните отето колико је нас спремно да отето вратимо!

Будите убеђени у то и не играјте се, не тече свим Србима еспресо кроз вене, има још оне крви коју, у јуришу пострадалих, коњице живих нису могле да стигну!

За себе, и још мноооооого предивне браће и сестара знам, измирени смо и са собом и са Господом!

Због бољих од нас који су пострадали за нас!

Због бољих од нас који чувају Косово и Метохију за нас!

Због деце, јер шта сам им оставио ако им оставим кућу а издам дом?!

Због Косова и Метохије- оно је све што у мени ваља, па шта сам и куд ћу ако ће ми Призрен довека остати- догодине..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

На Косово и Метохију, немамо где друго!

Наравно да је све што се дешава на Косову и Метохији игроказ Александра Вучића и побратима му Еди Раме (Курти је ту ситни кооперант), уз саслужење америчких им макроа, али то никако не значи, не сме да значи- да ће нас љубав или мржња према Вучићу одређивати и према заветној светињи!

Обавеза свакога од нас (не деце, нас магараца од 40+ година за којима остају деца) да заиста будемо спремни изгинути за оно за шта су бољи од нас изгинули да бисмо ми нечему ваљали!

И, ваљамо ли?!

Искрено верујем да ваљамо, таман толико да потомцима не оставимо бруку и беду да нас по њима познају.

А, неће имати по чему другоме ако им оставимо кућу а не сачувамо дом!

Писах стотину пута и писаћу: кућа је све што се омеђи са четири зида, а дом је оно на чему се та четири зида темеље!

Кућу закључаш да би је сачувао, дом нема браве – да би нас сачувао!

Где је Србину дом до Косова и Метохије?!

Колико је то имање довољно велико да Србин каже: „Видиш, све то је моје…“, или богаство да устврди: „Имам колико не могу да потрошим…“?!

Ништа немамо и све смо потрошили без Косова и Метохије!

Никад не заборави, Србине, да ти је свака ливада Поље Косовско, и свака вода Ситница, Бистрица и Лаб!

Нису Дечани да им се дивиш но да их живиш!

Не можемо се довека заклињати: „Догодине у Призрену“, молећи Бога да та година не буде за наших живота!

Ево, дабогда била за мојега, није смрт пострадати крај Архангела, но васкрсење!

И ја сам отац, није се мени живот досадио, нити сам се наносио главе, али пожалио не бих да ме деца оплакују над каменом у Призрену, него да се „наживим“ ко пусти камен који никад ничему неће бити темељац…

Без Косова смо- нико! Без Метохије смо- ништа!

Није то 15 одсто територије већ 100 одсто свега што јесмо, што су нам преци били и што ће нам потомци бити!!!

Тога и Шиптари морају бити свесни: није Србија она накарада од „мирдита- добар дан“, нити су проклете „жене у црном“ што и Српкиња у црнини, нити смо сви еспресо патриоте којима светиња стане у три срка…

Певамо о Кошара и Паштрику јер ћемо се вратити на њих!

Нису то песме о нечему што је било већ што ће тек бити!

Нису нам деца остала горе да ми останемо овде, у четири зида без дома…

Није наше колико нам остане деобом очевине, но колико ми праочевине оставимо да се никада не дели!

Ако је ово та година у Призрену- хвала ти Господе, биће нас довољно…

Косово и Метохија није проблем већ решење свакога проблема!

Ви који се гнушате ових редова искрено поздрављам, уживајте у свему што мислите да имате и што не бисте да изгубите, а мислите да можете да сачувате.

Шиптари, ако вас је ко рекао да Србин неће гинути за Косово и Метохију- слагао вас је, опако!

Пријатељ ми каза да је моја највећа мана што се вазда водим срцем а не памећу, и да словом могу добити више битака него мачем.

Тако је, све се битке добијају пером, али је у неким биткама потребно мачем прокрчити пут перу…

Не багателише Србин главу, али је и не жали, запамтите сви што сте нам рушили цркве мислећи да је убити Србина исто што и убити Бога у њему.

И мртав Србин јуриша, бежале су цокуле пред крвавим опанком…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Заборављеном анђелу- Слободану Стојановићу!

Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…

Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..

Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице…

Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.

Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?

Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.

Ниси се плашио ножа, зашто би?!

Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…

Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?

Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!

Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…

Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збеги из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!

Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!

Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…

Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Слободан Стојановић

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…

Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!

Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…

Слободане, Слобо, анђеле…јеси ли, нема на ножу више места од крви..?

Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!

Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…

Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!

Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!

Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…

Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.

Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!

Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…

Познао те је тата, јесте!

Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…

Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ…

Ма, не би разумео, тек си дете, схватичеш кад оддрастеш!

Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?!

А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!

Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си!

У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!

Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство!

Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!

Мали си, сине, схватичеш.

Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…

Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути…

Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Јаме моје (у незаборав Јадовну, свим нашим јамама, страдањима, васкрсењима…)

Јаме моје, безданице, невестице, несрећнице…

Метох кости рода мога, испоснице живог Бога…

Јаме моје, мртва прела, мобе моје и посела…

Јаме моје Србља пуне, и буклија, здравичара,
гусала ми јаме струне, и гудала од ребара…

Јаме моје чобанчићи низа стране кад дојаве,
мртва стада и опанци, распеване мртве главе.

Јаме моје крај узглавља, подвижнице православља,
више куће горска врела, жива моја мртва села.

Јаме моје у сватове, ајд у коло рода праху,
сабро сам ти мајко кости да дочекаш мртву снаху.

Јаме моје некошене, мртви косци, мртве косе,
јаме моје од полена када јутром кости росе…

Јаме моје дома мога, лучо она што је пратим,
залуду се ноћи црниш- јамама се дому вратим.

Јаме моје од небеса, ћивот тихог ноћног свода,
све где звезда рстрепери- то су кости мога рода.

Узалуд се зоре звери, где су јаме Србља пуне- кост је српска нетрулежна- јамом звери душа труне.

Јаме моје, нафорнице, ево вам се исповедам,
што сте дубље, безданице, то у небо даље гледам…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Полен Србинов…

Преписка до дубоко у ноћ…

Паметни народи не робују митовима, морате да прихватите да сте изгубили Косово…

Не робујемо ни ми, Косово и Метохија није мит већ завет, суштинска разлика је то!

Разлика у чему?!

У миту можеш да живиш, да трајеш…у завету постојиш.
Све може да траје неко време, нека су и векови, али мало шта може да постоји довека. Траје и живот, но ако си омеђен њиме сваки си корак потрошио тражећи себе…

Не, глупост! Све што учиниш за живота- то ти је…

А, шта учиниш за живота ако не знаш где си још пре рођења прохода и где ћеш после смрти доходати..?
То је Косово и Метохија за Србина!

То је лаж у коју сте заробили и себе и потомке. Због тога и не можете даље, свет вам се смеје…

Видиш, баш због тога и можемо даље, због тога и јесмо много даље од тог света који нам се, кажеш, смеје.
Завет није камен који с муком носиш па га предаш да га с муком понесу други- завет је када верујеш у Бога јер знаш да постоји, а не зато јер су ти рекли да постоји…

И, ви сте сви на Косову видели Бога па вам је зато највећа светиња?! Зато, као, не можете без њега, без онолицког парчета земље?!

Не, могли бисмо без њега да је „онолицко“ парче земље, али не можемо јер уопште није реч о земљи… Косово и Метохија је полен читавог српства! Где су ми ђедови пали свуд је Косовско поље- где су ми се деца крстила све су Грачанице, куд идем свугде пратим Дрим и Лаб…

Ето, зар то није мит?!

Није. Митом живе они што наричу над срушеном кућом верујући да су четири зида дом, а Србин ће се скућити и у пламену којим му пале кућу јер зна где му је дом!
Ти мислиш да је твоје оно што можеш да закључаш и забравиш, а ја знам да је моје тамо где ми не требају међе да бих био на својему…

Глупости! Твоје је тамо где други газдују?! Помирите се стим да није ваше и пристаните на поделу, ако је још могућа?

Газдују ливадама, али Србин господари, кореном и гробовима, схваташ?! Трава прерасте њихово газдовање, а Србиновом господарству и векови су откоси…
А, што се поделе тиче- да је кришка хлеба па да га делимо, али није, Косово и Метохија је нафора сваког живог, умрлог и још нерођеног Србина, стотину пута то и рекох и написах, и тако јесте!

Значи, патићете за њим вековима, плакати, понављати како је ваше, певати песме о њему, и шта..?

Ево да ти поновим: Косово и Метохија је полен Србинов, чак и оног несоја који би га се сутра одрекао не схватајући да би у истом часу нестало свега што мисли да је његово, што мисли да има, што тобож чува…
Знаш ли зашто је полен? Зато што је оно најбоље у нама, оно најчистије и најсјаније. Ако није тако зашто нам га пале и руше изнова?! Ако је њихово зашто га не чувају, ако није наше зашто прекопавају тако дубоко? Чији корен траже?!

Ма, све и да је тако мораћете да се суочите са реалношћу кад- тад, а реалност је…

Шта је реалност?! Да си ти слободан када се вратиш кући и сакријеш иза три браве и спуштених ролетни, или ја што воштаницом „откључам“ Самодрежу и станем на молитву, а звери ни да приђу?
Теби на кући врата ко шака дебела, а мени на дому ни као копрена…
Реалност је да ћеш ти деци оставити више да потроше, а ја више да имају!

Па, чија ће бити срећнија?!

Реци ми ти?! Шта ће имати кад потроше? Ти им остављаш наследство, а ја завет!
Хоће ли твоја знати да се снађу кад немају? Моја ће вазда имати…

Чега, завета и празних стомака?!

Ето, у томе је суштинска разлика између тебе и мене: теби је живот колико ти стане у тањир, а мени, Србину сваком, колико стане у душу! Тањир има дно, а душа…

Узалуд се ми расправљамо, не желиш ти да схватиш колико су и живот и свет компликоване ствари, колико не можете против свих.

Напротив, ништа једноставније од живота. За тебе је борба у којој само тражиш изговор да се предаш, за нас је победа јер предали смо се Господу, а тад нема силе која може да те победи!
И, није питање можемо ли против свих, но могу ли они против нас, јер где се силни устреме на једнога- није тај један у невољи већ они…

Ма, поразиће вас, човече, не лупетај…

Могу да нас поразе, није спорно, али не могу да нас понизе! Народ који има
Косово и Метохију- непонизив је, а такав је вечан!
Тај врли свет се уби размишљајући о смислу жиљења, а ми се са смислом рађамо, са смислом мремо, у смислу васкрсавамо…
Тебе у четири зида, иза три браве, прогоне питања, а Србин и кад му кућу пале у пламену има одговора…
Мени кад звери бране у Ђаковицу, рецимо, то чине јер ће ме Ђаковица и познати и обрадовати ми се, а они ће изнова морати да јој се правдају ко су и одакле су и како је то мржњом воле…

Значи, ништа није албанско на Косову?!

Не, наше је само онолико колико је било крштења и опела, црква и црквишта, битака и крви, песме и суза, а све остало је њихово. Кад нађу, ако нађу, толико Косова и Метохије да стане у по напрстка- нек узму, припада им.

Убиће вас мит, нема вама помоћи!

Добро, нек убије, васкрснуће нас завет!

Ко се зори по ливадама не газдује ветром, а поленн уставити не могу…

Они копају темеље да се утврде, а Србин зида да дозида Дечане…

Темељи струну- висине су довека…

Жао ми је што ти од живота имаш само живот. Не знаш ко ти главу носи, а Србин на раменима још две осим своје: предачку и потомачку.

Чувај ти то што могу да ти узму, а ми ћемо оно што не могу да нам отму…

Немају они пламенова колико ми Косова и Метохије!

И то што пале преметне се у кандило, не у згариште…

И да нестане задњег Србина сенке би претеривали- зашто ако је њихово, и како није моје ако ми се гроба плаше..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Сузе „друге Србије“…

На претходни текст: „Не бој се- само веруј“, добијем на десетине увреда неаке господе која „не могу више да издрже тиранију нас верника“ (то је суштина њихових порука), притом се, безмало сви, декларишући као „милитантни атеисти“.

Поштујем свачије право да не верује, у шта год хоће, баш колико они не поштују моје/наше право да верујем/верујемо у Бога и Сина Божијег, и никада никоме нисам наметао своју вољу или свој суд, но…

Заправо, они поштују моје право да верујем док год то скривам, ћутим, чиним у потаји, утрчавам у цркву ко да бежим с пљуска и истрчавам из ње као да сам украо новац с иконе…

Речју, верујући човек је затуцана будала али му је опроштено уколико је свестан те болештине и уколико је спреман да се лечи, или барем да се јавно стиди својег хендикепа јер, побогу, 21. век је- доба паметних телефона и све глупљих људи!

Мислим, наравно, на ове просвећене који су толико даровани сазнањима да су „милитантни атеисти“ подјармљени „тиранији верника“!

Дакле, толико не верују да су милитантни, што би ваљда требало да значи да су спремни верујућем да пуцају у чело како би му доказали да неће васкрснути, односно, спалили би цркву ликујући како Господа нема да угаси пламен…

Ајде што не верују, њихово право, али они, заправо, не верују ни у то у шта не верују, чудо једно…

Што се њих тиче Бетмен је рађен по стварном лику али Бог не постоји јер га нису видели…

Заправо, не виде га само у православљу, колико сам приметио.

„Храбри“ су једино о Васкрсу, никад о Ускрсу, Пасхи, Бајраму…приљежно презиру искључиво веру у којој су рођени, све српско и сваки помен националног, јер то су „грађани света“, а свет је оно што су видели путујући ногама, а лутајући душом…

Тако милитантно продуховљени прескочили би и фратра и рабина и муфтију да где на улици леже у невољи, правећи се да не виде, а овакве затуцане будале би главу дале за сваког од њих јер ме дивна православна вера учи да на човека гледам с висине једино кад му пружам руку да устане.

На човека, јер ни Господ неће познати себе у мени ако ја у другоме не видим најпре човека, које год вере или невере био.

Нисам милитантно верујући, нити се то може бити, јер распеће није батина већ спона, ћуприја којом ћеш ми доћи у невољи и којом ћу ти доћи у доброме.

Ево, у ове године овог тровања званог вирус јасније се него икад видело шта истинска вера чини у човеку и од човека: нагонили су нас да бежимо једни од других, да се „чувамо“ тако што ћемо једни у другима видети звери, али оно најбоље у мени је вазда трчало брату у загрљај.

Можда звучи глупо, али верујући људи су сачували човекољубље за дане будуће, сачували су човека за човека, за оне што су веровали да неће оболети ако сатру све људско у себи јер камен не побољева…

 И остали би довека скамењени да није затуцаних будала које су знале да је болест опака колико је опак лек, а за ову су нам нудили најотровнији: сачувај себе!

А, шта ћу са собом без брата и сестре?

Нисам милитантни атеиста, није ми довољно само да је мени добро; туђа беда није моје богатство; нема победа у поразу ближњег; како да се смејем а свуд око мене лица у грчу и гримаси..?

То је та поган од такозване „друге Србије“: они што презиру ђеда јер му је црно испод ноктију, оца што га је њива ишколовала, мајку што је у град донела девојачку спрему са села, село што има тако простачко име и онолико сведока да се за славу нису наручивали канапеи и лигње из извиканих ресторана…

Да је од ресторана старија кафана, а од кафане само црква…

Не поричу да су Срби кад се помену Тесла, Пупин, Миланковић…али се гнушају кад се говори о чобанину што је оставио стадо и потрчао да крвавих гаћа и опанака брани Европу и свет!

Наравно, појма немају да су се Тесла, Пупин и Миланковић клањали том истом чобанину. Да је Пупин добио Пулицерову награду за аутобиографски роман: „Од пашњака до научењака“, да је Србин раскивао тарабу себи за покров- другима за колевку…

Верујући Србин!

Понављам, ово је слово о будалама које себе називају „милитантним атеистима“, а много их је, и није проблем што не верују у Бога, њихово право, већ што невером тобож поштују различитости, а различитостима сматрају да постоји њихово право, и она погрешна…

Они су, рекох, грађани света, диве се римском Колосеуму али им је Студеница гомила камења; узидшу на Јелисејским пољима ал им је туђе Поље Косовско; знају сваку стопу Лондона али не знају зашто је Хоча Велика, највећа; не знају да је Лувр тек остава Хиландарске ризнице…

Видео сам све то, и уживао гледајући све те лепоте, знајући да су моје, да сам их све у Србији већ видео, да за разлику од њих заиста поштујем туђе јер ми није туђе- свега је тог моја Србија ризница и чувар!

Видевши Дечане научио сам да видим лепоту, озоривши у Призрену схватио сам да небо није само моје, седећи на ливади са косцима разумео сам и Гогена и Сезана…

Затуцани верник који их у тим расправама назива браћом, а они мене идиотом, и увек ће имати идиота за брата, а ја њих..?

Ето, у 21. веку, добу еманципације вере ни у шта.

У 21. веку, добу којем не припадам/не припадамо, осим ако тај „њихов“ 21. век није време рачуњања од дана…

Нека, нек размисле, нећу да им стајем на муку, нећу им рећи да и као „милитантни атеисти“ ипак живе веру…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

НЕ БОЈ СЕ- САМО ВЕРУЈ!

Не плашим се смрти, страх ме је да она буде све што сам проживео…

Страх ме је страхова којима се предајем, којима верујем да су ту у доброј намери, који говоре тихо и мудро, који тобож брину и опомињу, који понекад надгласају једину истину: НЕ БОЈ СЕ – САМО ВЕРУЈ!

И, заиста- САМО ВЕРУЈ, СРБИНЕ МОЈ!

Страхуј од Господа, али не од гнева његовог, гневни смо ми што би од јутра нешто више од благе светлости и од ноћи нешто јаче од слаткога мрака…

Страхуј од Господа колико страхујеш од мајчине сузе, колико желиш да не брине и не стрепи, колико јој се гласу радујеш…

Страхујем да Господа не изневерим, а не да га не наљутим.

Љутња је оков нас самих. Љутња је изговор да не будемо бољи и да не можемо боље јер, ето, само смо људи…

А, шта више од тога да будемо?!

Шта је лепше и величанственије од тога, мој Србине?!

Човек!!!

Вера у човека јесте вера у Господа, не треба других доказа да Господ постоји док је у нама човека.

Падаш, страдаш, устајеш, видаш ране, настављаш даље…то је Господ у нама, и ми са Господом!

И ако не верујеш у Бога он верује у тебе, и не да те!

За тебе једнога се бори као да си једини, знај то.

И, није грех питати се, преиспитивати се, доказивати веру наново…зло је кад немаш шта да доказујеш, шта да се упиташ, шта да преиспиташ…

Када је смрт једино што си проживео.

Није ни вера ићи у цркву јер се ваља, јер је ред, јер је празник…

Није дан празник, но читав живот.

Немој у цркву без цркве у себи. У икону не гледаш већ се огледаш у њој…

И да читавог живота трагаш за том црквом у себи, и да је нађеш тек последњег часа- живео си и вери и Господа, и довољно си Сина Божијег одменио на распећу.

Трагао си и нашао, само то је важно, у који час (?) – сваки је једнак и сваки је прави.

Лута ко ни за чим не трага- ко читав живот тражи- наћи ће.

Не бој се- само веруј!

У себе, оно најбоље у себи, ништа друго Господ не тражи од нас.

Веруј у васкрснуће, сваки нови дан ти је доказ тога!

Васкрснуће је свако добро које учиниш, једнако на своју корист и на своју штету, док год је другоме на корист.

Стотину пута сам се расрдио што ми се добро није добрим вратило, и што сам ваљао онима што су ми окренули леђа док нисам схватио: што сам се више трошио- више ме је било, и где су ме више сатирали- више сам себе пронашао.

Тако је, заиста!

Где ми је себе било жао ту сам се предао вери у награду, а где ми је због среће оних што су ме напустили било драго- ту сам награђен Господом у себи.

Лепо је и лако уснити на распећу, добри мој Србине!

Клинови и ране боле само док се питаш: „Зашто?!“

Кад се уместо питања успеш на распеће с одговором- клин је ко трн, а ране ко облаци…

Не бој се- само веруј!

Рођењем си већ васкрсао, добри мој роде.

Није смрт казна. Човек је жив док је живе вере у њему, нема смрт ништа с тим…

У нама су звери толико пута покушале да убију Бога, но нису стигли даље од човека…

Зато је Србин с осмехом умирао, због тога је и мртав јуришао- не држе нас кости но зидови цркве у нама…

Веруј у себе, Србине мој!

 Веруј и за мене кад ме где видиш да безверан лутам- тражим те.

Тражим човека што га видех у теби, тражим крст што га олако збацих ко терет, а ти ме ко брат сачекај, дај ми свој крст да се под тежином исправим, дај ми својих мука- нека је на моју штету ако је теби на корист, не може онда ни мени бити на штету…

Не плашим се смрти, страх ме је да оне буде све што сам проживео…

Да ме не траже и не налазе на гробу.

Да не помсилим да је живот све што имам.

Да за мном остану само лелек и плач

Кад кости струну да не остане олтара…

Да станем под распеће питајући: „Зашто?!“, уместо да му се радујем, знајући због чега.

НЕ БОЈ СЕ- САМО ВЕРУЈ, ДОБРИ РОДЕ МОЈ!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ- ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!     
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

„Силуј, слободно, али са заштитом…“

Дакле, руски војници јуришају Украјином исуканих ножева и спуштених гаћа, па шта им западне за клање, а шта за силовање, мада највише воле ако могу да обједине оба „задовољства“…

И не само то, не да силују све што хода већ од супруга имају и благослов да то чине, све док користе заштиту како се кућама не би вратили с каквим осипом, или нечим грђим, како тврде белосветски подводачи истине и правде.

Наравно, реч је о монструозној пропаганди западних дописништава пакла, но та пропаганда полако али сигурно постаје безусловна истина, за коју сви знају да је лаж, али не мари: важно је само да за Русом остаје траг крви, све и да је његова, нема везе, крви се у зрнца не гледа…

Речју, преклан, распет и спаљени Рус није жртва, жртве су нож, клин и пламен…

„Слободарски“ запад у екстази живи своју Кристалну ноћ, заборављајући најважнију чињеницу- на истоку свиће, увек и занавек!

Но, од те „слободарске“ полусветине ме ништа не чуди, Гебелсова пасторчад су то, али ме чуде овдашњи чауши, не само другосрбијански но и овни што се тобож гнушају те другосрбијанштине, како без размишљања, без иоле промисли, без критичке мисли прихватише здраво за готово да Руси гологузи и с крвавим ножем у зубима пајају украјинском бестрагијом!

Знам да од чауша никад човек, али рачунам: ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех пропаганде запада онда смо то ми, овај мучени народ и ова сирота држава, па ваљда смо бољи од тога да гутамо сплачине и тражимо репете, но, ето, врднуше се неки да се у сплачинама и купају убеђени да ће мирисати на пољско цвеће и лаванду…

И сад то што су начули проносе ко непорециву истину, а оно што су видели, као да нису…

А, видели су што и свако од нас- на стотине престрашних урадака оних украјинских фашистичких умоболника, на којима уживају у мучењу, касапљењу, раздробљавању, клању заробљених рускох солдата!

Да, видели су, звери су толико тога учиниле и снимиле дичећи се злом, јашта су видели…

Толико је мученица силовано, пребијано кост по кост, силовано наново па пребијано ако је још која кост остала на пола, а онда спаљено живо- само зато што су Рускиње!

Видели су, јашта да су, баш као и тај плачни запад, но Азов, Ајдар, Десни сектор…су и даље строј мученика, до последњег ока које су ископали, до послењег детета које су пререзали на пола, до задњег старца којег су спалили са кућом- само зато што су Руси!

Дакле, говорка се да руски војник силује и убија, убија и силује, убија силовањем и силује убијене, а види се шта нацистичке звери украјинске чине- но зашто очима веровати кад се јасније говоркањем види…

Понављам, ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех лажи запада- то смо ми, па опет…

Због тога и запињем (вероватно вас већ умарајући) да стигнем свако слово о страдању Руса у Донбасу, Луганску, Харкову, Одеси, Маријупољу…јер прећутим ли/прећутимо ли то- прећутаћемо све наше страдалнике чије нас кости дозивају из јама, вртача, незнаних гробница, кречана, јаруга, јендека…

Ми смо народ праведника и страдалника чија је крв и кост оклеветана, и ако данас нисмо уз браћу на крсту како сутра да у молитви станемо под њега?!

Једини смо на шару земаљском којег клеветају за злочине и геноцид, а тамо где смо „починили“ та зла диме се оџаци „жртава“- наших нема…

Ако са браћом данас не понесемо крст- довека ћемо носити себе ко терет!

Себи смо дужни да нашим путем до Голготе нико више не прође…

Србин је оно најбоље у Русу и Рус је оно блажено у Србину!

Наше је да сведочимо истину, видљива је, да се не чују чауши где „сведоче“ лажју!

Дужни смо себи, страдалници смо, а не тек жртве, нарочито не жртве самосажаљења и самопрезира.

Запад живи своју Кристалну ноћ, но на истоку свиће, довека!

Није Рус брат што је тако казано, но што је то и на земљи и над њом- доказано!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Умете ли шта осим да мрзите, хуље?!

Који вас то немири гоне да с толико јарости желите „смрт Русији“, ви који то говорите, ви који то пишете, ви који се тиме хвалите скривени ко хуље иза измишљених имена и лажних слика на друштвеним мрежама?!

Мислите ли да сте некакви борци за правду, слободу, мир…уопште врлине и идеале, тако што некоме желите смрт?!

Данас је то Русија, ваља је презирати, ваља је метрити у гробове, ваља пожелети да се мајкама не врате синови већ ковчези, ваља једноставно мрзети јер чиме бисте себи оправдали да постојите док мрзите, да ћете нестати ако се у вама јави тек назнака некакве љубави, према чему год…?

Ништа лакше него презирати, не треба вам за то ни човек, ни мисао, ни поглед, ни реч…баш ништа што би за вама оставило сенку и траг…

Волети је подвиг, волети је дивно, волети је одрицање зарад давања а не отимање зарад имања ничега, што мржња јесте, а та борба коју наводно водите није ништа до предаја и подаја ђаволу, који вас ни такве неће.

Његов су плен душе а не бездушници, половна сте роба и за пакао па пакао чините ономе што мислите да живите јер за вас је живот од сванућа до смркућа, форма, празан лист хартије на којем изнова, свакога дана, испсиујете пустахије не би ли за вама остало које слово, а слова повешана, подављена, преклана…

Крв ваших живота је на вашим рукама, нема мелема за те ране, нема видара, нема лека јер нема човека…

За разлику од вас никада нећу написати, ни помислити, ни пожелети: „Смрт Украјини!“ јер свака мајка у болу и црнини је моја мајка у болу за мном…

Бескрајна љубав према Србији и Русији научила ме је љубави према свакоме, а чему је вас мржња научила?!

Ничему осим мржњи!

Данас Русе, сутра намерника јер је безразложно насмејан, дете јер се радује, јутро што је свануло, суце што се разбашкарило небом, земљу што рађа, земљу на којој нигде ваших отисака, сенки…

Рекох, нисам ја научен да волим већ сам имао шта заволети, проходао сам и проговорио у бескрајном пространству душе и духа Србије и Русије, волим их јер су оно најбоље од мене и најбоље у мени…

Могу шта да не волим али не умем да мрзим, а умете ли ви шта осим да мрзите?!

Ви сте у корак са светом, јел да, а видите ли отисак тог корака?

Јел људски, или траг звери?!

Ви који тако силно желите смрт Русији- силно се радујете свакој смрти јер чиме би друго то што отаљавате назвали- „животом“?!

Силно другима призивате смрт плашећи се једино шта кад смрт не дође по вас јер како би, где да позна човека кад га нема?!

Ви сте давно умрли, но није то смрт, проклетство је то- јутром себи на опело, ноћу на задушнице…

Носите себе ко гроб па где застанете ту умрете, и тако изнова, изнова, изнова…

Да је човека неко би стао да вас ожали, а овако- Господа не дозивате, ђаво вас се гнуша, није ни то зло сакупљач секиндарних сировина…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Опрости, Русијо!


Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Пишем бесан, вероватно не бих требао тако, али не желим да сачекам јутро, доста ми је више јутра паметнијих од ноћи јер то је бедни изговор да вазда за гадост тражимо разлог и оправдање.

Нема разлога, нема изговора, нема оправдања за беду коју смо ти учинили, вољена Русијо, и нећу се крити иза изговора да то није моја власт, да их презирем, да нисам гласао за њих, да ме ни у чему не представљају јер то је лаж иако је свака реч истинита!

Није се Србији догодио Вучић већ се Вучићу догодила Србија, баш по његовој мери скројена: подрана и одрпана, флека обична…

Да смо другачији и он би чинио другачије!

Ћутао би, бедник, док Србија говори, а овако Србија ћути ко сеоска млада на поселу и само трепће загледана у ђувегију…

Обожава га и презире, једнако, у исти мах, воли оно најгоре од себе у њему и диви се ономе најбољем од њега у себи!

Најбоље од њега смо ми овакви, ми који не знамо ни Србију волети искрено, часно, без поганих примисли већ онолико колико нам треба, колико можемо да сабијемо у алава уста и гузице.

Опрости, Русијо, но кад не волимо мајку како волети мајчицу?!

Кад су нам Дечани превисоки како да нам Кијевопечерска лавра буде потаман?!

Кад нам је Хоча превелика јер не схватамо зашто је ВЕЛИКА где ће нам неки Доњецк или Луганск бити комотни?!

Опрости, јер ми себи очигледно јесмо опростили све што смо вољно згрешили…

Вољно смо брука предака и потомока!

Вољно смо беда на јаслама славе!

Вољно се „причешћујемо“ кидајући месо једни другима, копајући очи ономе ко се усуди да погледа, ломећи ноге ако се дрзну да закораче…

Народ распећа који распећа раскива и налаже фуруне.

Народ за којег су његови најбољи страдали да би смо се данас разазнавали по смраду уместо образу…

Опрости, Русијо, и ако ти је за какву утеху и против себе би гласали, и гласали смо…

Па, ми прадедовину продајемо за полован ауто и пар вештачких сиса, а нећемо тебе која си пострадавала са нама и за нас!

Опанак нам је тесан али је патика таман, па нек је и без ђона. Нек савијамо прсте у њој, кад свијена кичма стане у сваку кожу куд неће нога у сваку патику…

Заклиљемо се у село и сељака а праотачка нам гробља у трну и коприви. О задушницама мртви устану за наше душе…

Опрости, Русијо, ја себи не могу!

Балега сам!

Да нисам не би балегари владали Србијом, ови, они, свакојаки…

Не би нико владао, заправо, већ служио Србији, но у земљи понизних слуга и дворске луде су аристократија.

Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Нисам гласао, чини ли ме то бољим од оних који јесу?

Не, ни мало, познајем се по смраду а не образу, да није тако не би се Србија догодила Вучићу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 7 коментара

Срећно, трећа смено! Нека вам је лака црна земља, барем сада…

Два пута сам, пишући репортаже, силазио у рударска окна.

Језив осећај, ако је уопште осећај, обамре човек, ћути и чека крај.

Крај пута, а нигде краја. Ни на дну није крај. Нема тај пут краја…

Стотину сам пута био у опаснијим ситуацијама али никада крај нигде био тако известан, нисам га чекао, није ме дочекивао, никада нисам био толико беспомоћан да крају утекнем као тада.

Јама, она тињаво светло ко да за собом палиш и са собом носиш воштаницу за душу, нас неколико збијених једни уз друге, и крај…

– Како ти се чини, мали?- сећам се, сувоњави старац је прекинуо тишину питањем на које нисам могао глупље ни истинитије да одговорим!

– Ко у гробу! Ви као да читав живот копате себи гроб…- насмејао се, чини ми се да јесте, оне проклето тињаво светло, и крај…

Добри су то људи!

Верујем да кад рудар страда почине и један анђео.

Верујем и да су се сретали кад једни пођу у јаму а други на небо, гласну се оно: „Срећно!“, па свако на своје видиковце док се не преморе, док не одмене једни друге…

Јунаци су то, витезови!

Нису то поља ко Косовско, нису то кајмакчаланске висине, нису то јуруши с Кошара, али јесу све од тога!

Јесу, Богами!

Подвижници.

Мала рударска братија у својим манастирима, у својим келијама, својим животима, својим гробовима…

Жалићемо их који дан, памтити који дан дуже, помињати о годишњици, и…

Ништа!

Земља покрила оно што је читавог живота покривала.

Заборав ће покрити оно што из заборава никуд и провирило није…

Земља- земљи, прах- праху, рудар крају још с почетка…

ЈЕзив осећај, ако је уопште осећај, све обамре у човеку, само је рудар жив…

Пошао да смени анђеле.

Срећно!

Ваљда зато и тињају звезде, трепере ко да ће да згасну, то су оне исте лампе и воштанице живих за душе живих…

Грмело је данас опако, пробијали су небесна окна…

ПОнели своје келије и манастире на облаке…

Оне смотуљке с храном за смену.

За душу.

Једино ће их земља ожалити, она их једина знала, она им се радовала, она данас нариче, а ми…

Ми ћемо их се сећати који дан.

Дан жалости је данас, у Алексинцу, нигде друго и нигде дуже да шта фукари не поквари весеље сутра…

То су само рудари, јунаци гаравих лица, црних плућа, подраних дланова, визетови окна…

Срећно, трећа смено!

Господ да вас помилије и подари Царство небеско!

Нека вам је лака црна земља, барем сада…
Михаило Меденица

 

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Гласнимо се у недељу- ваља се!

Не разумем и не желим да разумем изговор: „Мој глас ништа неће променити!“

Бедно је то. Не не дати глас некоме на изборима већ- одузети га себи, јер ко мисли да његов глас ничему не вреди- тај нека се сутра не вајка због чега га нико не чује!

Све зависи апсолутно од нас, од једнога човека, од једнога гласа, и пустите сад приче да ће бити онако како белосветски моћници одлуче јер они одлучују тамо где човек пристане на бедни изговор: „Мој глас ништа неће променити…“!

Заправо, то више и није човек, човек се по гласу распознаје и познаје, а глас није тек моћ говора но моћ једне речи над бујицом, над лавином, над јуришем бесног чопора јалових реченица!

Ко заћути на изборима тај је заћутао над сваки избором у животу.

Да глас једнога не може да промени све не би га фукара убеђивала како „глас једнога не може да промени ништа“!

Тишина је далеко лепша и угоднија јер не иште човека, но кад смо то па бирали лакше и угодније путеве?!

Вазда смо се на врхове пели највећим стрминама али смо се успињали и дохватили сваки врх.

Народ смо којем није дато да ногу пред ногу, с рукама у џеповима, лагано стиже куд је наумио, и то се неће променити ако не кренемо стрмином…

Велики и јесмо зато што нисмо бирали путеве но циљеве, због тога наши врхови јесу даљи и тежи неголи другима, али смо с тих врхова могли да догледамо векове, док други нису могли да виде ни метре пред собом!

Глас нас је води, ноге су само пратиле.

Глас предака и потомака, вазда глас!

Глас Божији, глас Сина Божијег, глас небеса народу који се увек знао гласнути.

Памтим ко дете кад би Колашином шетали о пијачном дану отац је свако мало говори: „Хајде да се гласнемо човеку, ваља се!“

Трајале би те шетње у недоглед, но вазда је било најпрече гласнути се човеку јер- ваља се!

И оца су то научини стари, и више од тога нису морали јер то јесте све: гласни се човеку- гласнуо си се Господу, човеку у себи, ваља се…

Па, откуд идеја да глас једнога није глас свакога?!

Један се на распећу гласнуо за све нас, а ми се с гласа плашимо ко да ће нас проказати душманима, а не утрти путоказе ка врховима, онима што ће за нашим гласом поћи?!

Немамо шта деци да оставимо до гласа, и виде ли од нас како повијена репа бежимо од сопствене речи немојмо се питати што ће будућност бити немушта и наглува?!

Глас једнога је баш тај који хоће променити све, јер глас нам је дат, глас је дар, глас је једино што нам нико не може одузети, нити учинити да се не чује!

Урлик не може да надјача глас, страх не може да победи глас, глас је меле на живу рану, глас споменик човеку где се и камен и гранит раздробе у пепео и прах!

Глас нам је дат да се гласнемо и да гласамо, пред сваким избором који се пред нас попречи!

Човек вреди онолико колико се човек може и хоће гласнути, а нечовек „вреди“ онолико колико за њим нико неће пустити ни гласа!

Глас тебе који мислиш (лажеш себе) како твој глас ничему не вреди јесте баш онај глас који потомци чекају да за њим крену пут врхова, па ти види..?

Ако ти је добро и довољно да сопственоме животу будеш тишина (али не она молитвена, суштинска, но кукавичја ћутња) немој се сутра једити што те нико не чује, јер клапараш по камењару речи без гласа!

Нису нам дати лакши путеви, али јесу виши врхови, па се гласнимо у недељу- ваља се!

Човек у ланцима није поробљен док има гласа- слободан без гласа је роб којег ће и папрат оковати да струне у тамници сопственог безгласја…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Њена екселенција Јелена Милић, амбасадор беде и јада!

Није Јелена Милић тек бедни чауш оног НАТО пакта с ђаволом, оно блато и смрад друге Србије..Јелена Милић је много више и много опасније од свег тога- она је све оно што суштином нисмо и све оно што нам се намеће да нам ваља бити.

Као таква је именована за амбасадора Србије у Хрватској.

У Хрватској ће Србију представљати неко за кога је Јасеновац сеновито излетиште на Сави!

Неко за кога је „Олуја“ поветарац, лахор што је развејао маслачке…

Неко ко ће на згаришту српског дома пожалити ватру…

У Хрватској ће Србију заступати као оптуженика бесчасни адвокат по службеној дужности, адвокат који би славио да му „брањеник“ допадне вешала…

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској, еј!

Јелена Милић, амбасадор, еееееј!

Јелена Милић, жена којој би Србије било превише све и да је нема довољно за саксију цвећа!

Јелена Милић, она којој је Србија- кућа, кафић, омиљени ресторан, оно неколико њој сличних фукара што јој кличу…и то је то!

Србија је за њу онолико колико може од ње да захвати, искористи, пљуне, баци, згази с гађењем…

Оно што би да јој служи, да је окована моли за милост, да пребијене кичме пузи пред њом, да слепа и осакаћена проси, да се као прецвала курва подаје пијаној белосветској фукари…то је Србија какву жели, каквој се радује, каква би била по мери Јелене Милић, амбасадора Србије, ееееј!

Амбасадора Србије у Хрватској, у држави насталој на невиној крви Србља, крви која је за Јелену Милић крчаг проливене устајале воде, ништа више од тога!

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској- јаме и гробнице вриште, сене усташа кличу…

Е, моја Србијо, никад довољно распета, вазда превише жива, никад превише понижена…

Моја Србијо: на љуте ране- љуте траве; окове ко токе; стид ко мираз; крвнике за сватове; силоватеље за девере…

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској- устајте мучене кости ваља вам бежати…

Еј, мучена Србијо моја, да те је за саксију цвећа било би те, очигледно, превише!

Јелена Милић, све оно што Србија није, представник Србије каква би ваљало да је: довољно жива да се пати у агонији – недовољно мртва да почине у спокоју…

Њена екселенција- излетник у Јасеновцу, туриста у Јастребарском, домаћица у спаљеном дому с речима утехе за јаде ватре и пламена…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 6 коментара

Доњецк, град у којем неће имати ко да остари, но то су само Руси…

Тако је дивно, лако и модерно презирати Русе!

Као модни тренд, малтене, статусни симбол, дијета коју држиш између две тепсије бурека…

Највећа фукара се уписује међу „људе“ мржњом према свему руском- гадљивошћу на сам помен, на призвук, на мирис, на наговештај…

Наједанпут је сасвим довољно пљунути ка Москви и добар си, најбољи, мера врлине и части.

Светковина битанги којима се не сме ништа спочитати јер су се, ето, повили у заставе Украјине и на јуриш успели на „иконе“…

Мржњом доказују „љубав“ и „човечност; презиром проповедају толеранцију; над крвљу наричу али крв не жале…

Не видех и не чух да су пожалили руску, да су заплакали над децом, ДЕЦОМ, анђелима Донбаса јутрос пострадалим!

Дете је дете, све док није руско…оно је, ваљда, рођено да страда, за њима мајке не кукају, њихова крв није те нијансе тако модерне овог пролећа, ни једног пролећа…

Ђавоља копилад су јутром гранатирала сам центар Доњецка, касетним бомбама…

Деца нису стигла ни да заплачу, мајке да јаукну, очеви да закораче да их заштите…

Јутро налик данашњем је истоветно јутрима које годинама свићу Доњецку, но то су само Руси…

У Доњецку неће имати ко да остари кад то стараца почине…

Нема везе, неки срећнији су стигли да остаре, можда неком и испричају како је то, можда ће их нека деца слушати са неверицом, лаж, старост не постоји…

Не за руску децу, али не мари, то су само раскомадана тела оца који није стигао да закорачи, мајке што није ни јаукнула, анђелчића што му је само трен фалио да заплаче…

Нема трена, превише је то, луксуз, живот су капарисали богати, самилост крвници, саосећање бездушници, људскост- нељуди…

Тако је лако и лепо презирати наговештај руског, па нек је у колевци…

Задње ми било ако се рату радујем, не озорио ако ми се душа не полови на јаук сваке мајке, нека ме кћери презру ако ми и једно дете има националност осим ону од Бога писану- ДЕТЕ, али проклет био ако ћу ћутати у дане када се фукара уписује у „људе“ мржњом!

Мржњом према свему руском!

Мржњом коју правдају „љубаваљу“…

Крвљу коју жале, не жалећи крв јер та нијанса није у моди…

На мирис им позли, но не схватају да им то душе труле и трују…

Не жале они Украјинце, брига их да до последњег изгину, они једноставно морају неког да мрзе, иначе…иначе би схватили да себе презиру.

Јесте ли чули за Доњецк, град у којем неће имати ко да остари..?

Нисте, уписали сте се у „људе“, сад можете да будете фукара на миру и на тенане, уживајте…
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено…

Најчешћи и „најдобронамернији“ савет који добијам је: „Ма, пусти то…“!

Не тражим га, нити ми такви савети требају, али људи имају потребу да ми скрену пажњу како ћу писањем заробити себе у некакав теснац, у неки мрак, у какво лудило из којег нема ни пута ни повратка…

 Наравно, мисле на писање о страдању и патњи српског рода, на сва слова о проливеној крви и расутим костима, о незнаним гробовима и знаним гробницама, о свему томе налик што се, ваљда, подводи под: „Ма, пусти то…“?

Ни по јада да је то нешто људи који, ето, саветују једнога човека, но јад је што се то запатило у нама толико да нас деформише, да нас витопери у дублере сопствених живота, да од нас ствара сенке- сенки које беже у мрак како им се не би познао обрис сенке…

Једноставно, постали смо срећни у незнању.

Заправо, толико смо жељни среће да прихватамо све што јој личи па нек је осмех грч на лицу- само да је осмех.

Дословно смо довели себе до тога да обамрлост називамо смирајем, и да нам је ћутња што и тишина.

Потпуно разумем да је људима више него доста лоших вести, којима започињу и завршавају дани, но мученичка страдања рода нашег- нису вест, и слово о томе није завирај у мрак већ искорак из њега!

Не може нам бити боље само зато што то желимо, ваља нешто и учинити!

Стрепимо од будућности јер премало знамо о прошлости, јурцамо у сутра желећи што пре да заборавимо јуче које је, гле, исто било сутра…

О страдању морамо знати да бисмо знали живети, нема ту друге!

Нема ту: „Ма, пусти то…“, јер нас окови безречја неће пустити, а заиста нећемо имати речи да се будућности представимо ко смо ако ћутњу једначимо с тишином!

Главе су падале да би смо се наносили својих!

Реке крви наше праведничке су наши Јордани, а не бујице што ће нас однети нетрагом!

Морамо трагати за сваким гробом и сваком кости јер дом се не темељи на земљи…

На земљи је кућа, а кућа изгори, сруши се, кљуне, закорови…а дом никад!

Није тачно да: „Што мање знамо- то смо мање несрећни“, то је поган смислила да робљу прода слободу на метар, а Србин није роб баш зато што је вазда знао да су бољи од њега страдали за њега, па је животом њима био споменик а будућности светионик!

А, шта смо ми данас?! Најгори од рода свог?! Ни случајно!

Па, ми смо ти бољи којима ваља пострадати, а пострадати значи- живети, ништа више и ништа мање од тога!

Живети значи знати где су ти гробови како би знао где ће ти колевке.

Знати где су ти очи повадили како би могао да догледаш, а не само да видиш!

Знати где су те јаме пуне како ти села не би била пустахије.

Знати где су ти била села како не би папратишта сведочила да смо постојали.

Знати да црнина Српкиње- мајке, жене, сестре, није покров већ небо!

Знати да су Дечани високи онолико колико се Србин усправи.

Да се у Самодрежи и данас причешћујемо.

Да је Косово поље свака прађедовска ливада.

Да на Ловћену није гроб пред којим се умрлом поклањамо, но извор с којег се живе воде напијамо.

Да су на Мојковцу и Кајмакчалану јуришали нашим стопама…

Да смо народ Хиландара и оне долине чемпреса до самих обалака, јер су спомен Србину!

Нису мали народи они којих мало има, но они који мало о себи знају и мало доброга о себи мисле, па нећемо се, ваљда, сад уписивати међу мале после вековања на распећу?!

Нико нам неће дати шта нам припада ако не знамо шта нам припада, а ако знамо- нема тога који ће се усудити да у то дирне!

Припада нам слава, не зато што смо најбољи, већ због тога што смо увек знали бити бољи, а то је и борба и победа највећа!

Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено с прошлошћу…

То си и такав си, Србине мој!

Никакво: „Ма, пусти то…“, јер пустиш ли- оде живот па ти пробај да престигнеш реку…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Одувек и заувек!

Данима већ, неразумнима и неумнима, одговорам на питање: шта ћемо данас овде?!

Нисмо данас овде да сведочимо овоме дану, већ да сведочимо да смо на овоме истом месту ОДУВЕК И ЗАУВЕК!

Нису ни дан ни скуп мера братства СРПСКОГ И РУСКОГ народа, СРБИЈЕ И РУСИЈЕ, већ векови минули и векови будући, и због њих смо овде да не дозволимо да нас ико испише из њих, да некоме падне на ум да ово свето братство сведе на пролазност, јер пролазност је својствена земаљском, а братство СРБИЈЕ И РУСИЈЕ је небеско, и није то никаква фраза, нити мит, већ истина исписана животима и страдањима једних за друге, једних уз друге, једних крај других…

Нисмо ми „мали Руси“ како неки веле, но велики СРБИ јер СРБИН је велики јер зна да је живот вредан онолико колико га имаш за шта вредније од живота дати- а шта су слобода и правда до најузвишенији идеали вредни свакога живота!

За те идеале, за правду, слободу, част, за саму веру у Бога- Христа Русија данас бије праведнички бој у Украјини!
Није то никаква инвазија или окупација већ ослобођење!

Ослобођење руског народа, украјинског, свег слободарског света јер у Украјини је данас армагедон, бојиште добра и зла- РУСКЕ ХРИСТОВЕ ВОЈСКЕ против нацистичког зла предвођеног кијевским чаушима проклетог НАТО пакта, пакта с ђаволом!

Није то рат против украјинског народа, напротив, већ, рекох, бој за све оно за шта је и СРБИН одувек страдао не жалећи главу- ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ!

Овде су данас и наши преци и наши потомци, пред њима стојима да потврдимо завет с којим се рађамо и умиремо: БРАТСВО СРПСКОГ И РУСКОГ НАРОДА ОМЕЂЕНО ЈЕ ЖИВОТИМА И СТРАДАЊЕМ!

Животима једних за друге и страдањем једних за друге!!!

Једнако су и песма и плач, и небо и земља кумовали томе братсву и нема те силе која га може раставити, до Божије, а Бог сигурно неће, а нећемо ни ми- Божији народ!

Бити данас уз Русију значи бити довека уз човека, онога крај себе, а понајвише онога у себи!

Стајати уз њу је стајати уз распеће, понети братовљев крст као свој!

Оно што Русија данас брани то смо одувек бранили заједно и заувек ћемо, једни уз друге и једни за друге, јер братство у слави и страдању јесте највећа светиња!

Певали смо с највећом љубављу једни о другима, плакали једни за другима, живећемо довека једни у другима јер душа СРПСКА је одувек била олтар души РУСКОЈ, једнако као што је душа РУСКА била дом души СРПСКОЈ!

На мојим брдима кажу: „Вода све опере до црна образа“, па сигурно нећемо дозволити да нас однесу те воде без повратка, већ ћемо сачувати образ, јер то је једино чиме ћемо се небу преставити!

На образу СРБИНОВОМ су слава, част и лик брата!

Брата РУСА!

Нећемо дозволити никоме да се с нашим образима поткусурава, то гарантујемо, главом ако треба!

Вољена Русијо знај- да се читав свет острви на тебе праведну- СРБИЈА ЈЕ ТУ, чува завет и то неба којим смо се збратимили!!!

ЖИВЕЛА СРБИЈА, ЖИВЕЛА РУСИЈА, ЖИВЕЛА БЕЛОРУСИЈА, ЖИВЕЛА СРПСКА ЦРНА ГОРА, ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА, ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА!

ДОВЕКА У ПРИЗРЕНУ!!!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Баш у ове дане, када су Срби понели гробове…

Сећаш ли се, врли свете, кад су Срби селили гробове?!

Баш негде у ове дане, хиљаде мртвих за хиљадама живих, хиљаде живих за хиљадама мртвих, кости су носиле кости…

Сећаш ли се, врли свете, сарајевских Срба- нема их!

Нема ни гробова, сећаш ли их се..?

Сећаш ли се страдања народа за којег није било мира ни на земљи, ни под њом?

Никада!

Ваљало би да се сећаш јер, ето, силно жалиш страдалнике док ти низ руке дивљају брзаци њихове крви…

Ваљда данас тако пресамићен у болу помињеш и Србе, јел да, народ који се кућио гробовима ко домовима..?

Тако „праведничког“ те сигурно боле ране народа што не зацељују..?

Ране што син понесе од оца, отац понео од ђеда, ђед од праотаца…ране вечито распетога народа.

Сарајево је побило своје Србе, што је претекло понело је своје гробове те коротне ’96. ко младице да им негде нађе мира да стасају…

Знаш ли, „правдољуби“ свете како је народу и какав је народ вазда тражи мало мира и спокојни грумен да запати гробље?!

Страдалнички и праведнички, но што би за Србином заплакао, ваљан је само док гине за тебе.

Док јуриша крвави опанак, док тело нема кад да застане и потражи главу, док га осакаћеног и смлевеног још има довољно за куршум и нож…

Баш у ове дане, „тугаљиви“ свете, Срби су носили гробове, гробови су носили Србе да се негде на миру запате…

У ове дане, у сваке дане, мој свете, нема за Србе много бољих док за њих не пострада, док ти живиш своје најбоље за које ти је тај исти Србин крварио, но…

Ево ти прилике да се покајеш- непокајниче, баш у ове дане док наричеш помени народ којем гробовима не дају мира!

У Босни и Херцеговини, у Хрватској, на заветној светињи Косову и Метохији…

Нема народа на овом шару земаљском којем су толико разгртали и колевку и гроб, који никад није био довољно мртав, којем кости нису стигле да струле, који носи више ћивота него ћебади, који није жалио себе за друге и којег други пожалили нису- до Срба, и..?

Хоћеш ли га се сетити, „праведнички“ свете, а још ти је његове крви на рукама у којима залуду држиш сребрну виљушку и нож…

Док се „гушиш“ у сузама зове ли се бар једна именом Србиновим?!

Ништа ти не тражим до оног што народу мом припада- мало мира и смираја, па има ли га, добри свете?

Има ли довољно земље да се на њој запатимо а да нико не врисне како нам је превише и да се кућимо и да се копамо..?

Превише живи и никад довољно мртви…

Баш у ове дане кад су Срби из Сарајева, губилишта што је некад био град, пошли за гробовима…

У ове дане, у сваке дане- ено нас пуне јаме по Хрватској, ено нас о задушницама на пресветом Косову и Метохији живи оплакују живе, једни су другима споменик кад белега нема, ено нас у Босни и Херцеговини над трном и папратиштем, а ти, врли свете…

Ти крвавим рукама зовеш на мир!

Ти жалиш, плачеш, тугујеш…а на саучешћа идеш с музиком.

У ове дане мој народ је пошао за мртвима, по ко зна који пут, но то су само Срби…

Зашто би се сећао, накупче слободе, крваве си руке склопио на „молитву“, плачеш- цењкајући се ко ће више понудити за сузе, која ће се бол скупље продати, чију ћеш крв сабрати у бочице парфема…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Застани да чујеш човека…

Свугде сам по нешто, у цркви сам све.

Где никога не знам- свакога познајем, и свак ме зна.

Ко дете кад се шћућури уз мајку, шћућурим се уз воштаницу.

У стотину бих ватри сагорео да ми није тог пламена…

Свугде сам по нешто…

Облак. Но шта је облак без неба, до једро подрано са катарке, поњава…

Свакога знам. Никога по имену, но по човеку.

Молим се за онога крај себе: „Боже, дај му јер он је мени дао!“, и молим се за себе: „Боже, дај ми да подам даље…“

Шта ће ми више од Литургије?

Моје је колико ће за мном остати, а не колико ћу оставити.

Силан је човек свугде по нешто, но шта ће човеку сила?

Да подигне камен што ће га здробити?

Лако је подићи камен, но хајде буди камен, делић планине, а не одрона…

У цркви си то.

У цркви сам то.

Молим се за оне што не верују у Господа –  Господ верује у њих.

Док год веле да: „не верују док не виде“- верују у тебе Господе, јер ко се видом води тај вазда чека зору да се раздани…

Не тражи Бога, брате, но сачекај, не брини, он тебе тражи…

Свакога знам  и сви ме знају. Не ко сам, већ што сам..?

Оно сам у тишини њиховој, и тишина су моја.

Није тишина празнина, но испуна душе.

Друго је ћутња. Ћуте они што немају речи, а утишају се врли што речи имају њих…

Кад не говориш већ те говоре, кад си молитва незнаноме крај себе и кад ти је молитва незнанац до тебе…

Свугде сам по нешто, ко семе жита разбацана наоколо…

Семе је семе, једнако на камењару и њиви, но по камењару је бачено а по њиви посејано…

Под иконама клијам, стасавам, зрим…

Пожњу ме кандила на моби, па расеју изнова, изнова, изнова…

Нема краја ту где је вазда почетак.

Свугде сам по нешто, само сам у цркви све и ништа.

Не оно ништавно ништа, уморно од хтења и сулудог трка, но ништа ко у трену постања…

Свугде сам по нешто, јалово разапет, није свако дрво за распеће, нити свака вода- Јордан.

У цркви сам све. Све у њој, и сва је у мени.

Душо моја- мили манастиру…

Шћућурим се крај воштанице, пламен згасне све ватре…

Постојим док знам да нисам вечан, а вечан сам јер знам да Бог постоји!

Стотину ми се пута казао. Видео сам га где год сам видео човека…

Зар није Господ незнанац крај мене што се на Литургији моли за мене. Мир мојега мира…

Свугде сам по нешто, и све бих… Све сам пред олтаром, и све што бих одавно имам. Одувек.

Молим се за оне што не верују у тебе, Господе, да верују у себе, тада ће знати…

Бог се јави, стотину сам га пута чуо кад год сам застао да чујем човека!

Бог се јави, у гласу детета.

Бог се јави, сваки пут кад помислиш да немаш куд па стазе дођу по тебе…

Бог се јави! Само веруј, не тражи да видиш- умири се да осетиш.

Бог се јави- ваистину се Бог јави!

Свугде сам по нешто, но имам где бити све…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Све имам, све ми је дато…

Не молим Господа да ми да ишта до снаге да сачувам све што ми је дао.

Крштен сам Морачом, задојен Дрином, оплакаће ме Дрим, па за шта још да молим..?

Ишти Господе од мене јер свега имам, ишти ако где којим добрим људима фали милости да им постељим Дечане, изнећу свежих божурова на трпезу и ведра пуна хиландарских јутрења…

Нека их на конаку колико желе, дао си ми Господе да дарујем, немам шта од тебе да тражим до намерника што су залутали па да им помогнем, знам куд су им пути…

Оседлаћу откосе и навиљке, повешће их тамо куд нису пошли не знајући да једино тамо могу стићи јер су им стопе отрчале уз Ловћен, поглед им је одавно у сватовима врх Романије, пошла распећа да испросе Богородицу Љевишку…

Нећка се Призрен, Господу је обећана…

Стали ђевери Архангели и Будисавци пред сватове, велим да си ме лично послао Господе јер немам те за шта замолити да ми дарујеш но те преклињем да иштеш од мене, да тражиш јер само ћу тако знати да сачувам.

Погордим се, признајем, кад се оденем Србијом, опашем Црном Гором, огрнем Српском и накривим Крајину ко ону капу прађедовску што је застала крај стотина глава у крвавом снегу Мојковца да сваку отужи…

Да ти ишта потражим, Господе, отео бих од некога доброга што нема ни упола колико ја, јер Србин је рођењем посвећен да се смрћу причести.

Но, боје се људи смрти, моле ти се за који дан што им не припада, живели би довека и још би тражили који трен, а што ће мени то кад сам дете шума распећа, кад ваљам онолико колико су бољи од мене пострадали за мене, кад ме је крстила Морача, задојила Дрина, оплакаће Дрим…

Не молим ти се: Господе дај но Господе чувај ме да дајем, јер шта нема човек који је повијен Острошким миром, који је погледао у јамама, којем су на бабине дошли васкрсли, који носи име предака да им се гроб у њему зна..?

Србин је споменик прађеду и колевка потомку…

Свега имам, Господе, и на свему ти хвала јер деци ништа не морам да оставим, све што имам од њих сам узео да од себе за њих сачувам.

Боже, како је дивно расти дечанским висинама, најести се качамака од морачког камена, наздравити росом с крстова Малог Зејтилника…

Најбољи су страдали за најбоље у мени, па шта више да тражим, Господе?

И кров дома мог и гроб дома мог је на три воде: Морачу, Дрим и Дрину- пуни су ми амбари и појате и радости и суза, хвала ти Господе!

Србин сам рођењем- Србин сам подвижењем – Србин сам што од Господа ништа не тражим до милости да вазда дајем јер имам свега што ме узноси и кад немам ништа што ћу понети…

Славим те Господе за све што ми ниси дао јер како бих другачије знао шта имам…

Имам дом и гроб на три воде, и не бојим се смрти јер бољи од мене су за мене пострадали…

Није тешка црна земља но човек земљи ако не зна зашто је њоме ходио?!

Себе сам сејао да потомци пожњу, баш као што сам и ја жњео распећа…
Хвала ти Господе, Морачом сам крштен, Дрином задојен, Дрим ће ме оплакати, и шта бих више?

Куку ономе ко се ко Србин тек родио, наздравље свима што су се српством подвижавали.

Хвала ти Господе за ову келију у мени, ишти, молим те, имам шта да сачувам….

Мој дом и гроб су на три воде, воде живе!

Хвала ти Господе за Србију, Црну Гору, Крајину и Републику Српску!

Хвала ти за те Витлејеме, Синајске горе, Јордане и Голготе!

Хвала ти што сам Србин- хвала ти што вазда имам на чему бити захвалан!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Немаш газду, човече, ако те плаћа није те купио!

Не презирем људе- презирем оно малодушно у људима, оно кад се човек „помири са судбином“ па и од барице зазире као од пучине пусте.

Знам, досадио сам пишући о томе али живот јесте борба, а то што је борба не значи да је проклетство и пораз, напротив…

Што се мене тиче већи је грех дићи руке од себе неголи на себе, а толико смо склони том проклетом самосажаљевању да је упитно знамо ли уопште живети, или смо животе свели на акцијску робу широке потрошње?!

Рекох, знам да сам досадио пишући о томе али пишем јер искрено верујем да јесмо народ и мисли и промисли, и не баста нам да нам „даске које живот значе“ буду оне од којих ће нам сковати сандуке…

Разговарам са људима, и кад им се не слуша- причам, и кад би да узмакну- пресретнем их јер разговора нам фали!

Не оних лажних у којима се тобож нешто питамо а и не слушамо одговоре, но истинских, у којима се човек обраћа човеку, ономе крај себе и ономе у себи.

Јесте нам тако како нам је јер једни друге нуткамо страхом, шапућемо, кантаримо да се не отме која реч превише јер може да се догоди, шта?!

Да нас неко чује?

Па и треба, нама зато и владају јер нас не чују!

Да нас чују не би владали већ служили, и у томе је разлика да ли имамо господаре или слуге?!

Не слуге у ономе у ономе робовском смислу, већ слуге како служимо и Господу, и ближњима, и себи…

Скаменим се од беса кад чујем оно: „Мој газда…“!

Па, Србине, брате, ниси стока па да имаш газду!

Ако те ко плаћа- није те купио!

Ако те је нечим задужио- одужи још бољим а не робуј му!

Над тобом је само Господ, не дозволи да те наткрили свака фукара што се пропне на прсте, или те зајаше ко мулу јер си се повио ко папрат!

Народ смо камена и храста а свијамо се ко да су нам кичме сплетене од маслачка…

Нема никаквог „мирења са судбином“ јер нигде нам није записано како ће нам бити већ нам је по рођењу дата и хартија и перо да сами исписујемо, па ако смо вољни да за нама остану празне странице сами смо криви што ће нам се житија преметнути у ролне тоалет папира…

Борба непрестана, друге нема, али није борба мука, крв и јад но благодат.

 Нису бојишта све крваве пољане, но оне бистрине у нама које не смемо дати јер чему очи ако само погнуте глева гледамо пред собом, а страхујемо од завираја у себе?!

Ту, у нама је онај човек о којем певамо као о славним давнинама!

Нису они били бољи од нас већ разговорнији.

Нисмо ми њихова срамота, како нас убеђују, већ њихов подвиг!

Не почивају нам ђедови у гробовима, но у нама, па устанимо више са те самртне постеље у коју смо залегли „помирени са судбином“…

Говори, Србине, побогу, у теби је језик непокорних!

Ни Господ ти није газда но отац, ни Христ ти није господар но брат, па коме ћутиш витеже спуштеног копља?!

Чудо једно, на сахранама се разгрлатимо, ваљда се тамо окуражимо да ће и реч покрити црна земља, а овако- шапат!

Нису нам рамена дата да њима вазда слежемо већ да носимо анђеле на њима…

Ни монашка тишина није ћутња но молитва.

Ни гробна тишина није тајац но глас васкрснућа.

Како онда живот да прећутимо, коме ћемо рећи да смо постојали?!

Ко ће рећи да смо постојали?

Фукаре ће нама владати док се не разговоримо!

Кад се упитамо и кад заиста чујемо одговор- њима је крај!

Немаш Господара, Србине!

Није њихово од Господа већ твоје!

На себе дигни руку само кад се крстиш, а од себе- никада!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Само референдумско НЕ нема алтернативу!

Стотину је изговора да се буде пизда, али ни један разлог!

Баш као што је стотину изговора да се бојкотује референдум 16. јануара, али, опет, ни један- једини разлог!

Обавеза свакога од нас је да изађе и заокружи- НЕ!

Нема изговора да то не учинимо, јер 17. јануара се нећемо правдати себи већ- деци!

Она не смеју, ни по коју цену не смеју, довека бити таоци тога што вечито тражимо изговоре уместо разлога.

Ако смо своје животе свели на пуко трајање без даха и гласа, немамо права да њих осуђујемо на трајање кад су вредни постојања!

Наше НЕ 16. јануара је њихово ДА занавек!

И нема глупљег изговора од онога да је то Вучићев референдум и да га због тога ваља преспавати, јер и ако је референдум његово одговоре је- НАШ и само НАШ, а нема другог одговора до НЕ!

Не свему што ће подвести под „уставне реформе“, јер подвеће све!

За почетак правосуеђе, на послетку којим ћемо данима и у колико сати на испашу- народ ће преметнути у стадо а државу у пашњак, но и за ту испашу ћемо морати и да молимо и дебело да плаћамо…

И нећемо бити за боље, ни те испаше достојни, јер стока је племенита категорија, а народ који дозволи, који жели да га преметну у стоку- нема у себи ничег вредног поштовања и помињања!

Наше НЕ није НЕ само Вучићевој велеиздаји Србије, већ НЕ и онима који се боре против Вучића (част изузецима, има их) желећи силно да буду Вучићи, јер њихови јуриши су искључиво на његову фотељу…

Највећи дар који Вучић може да им остави јесте ДА на референдуму, јер све што они желе је да замене, а не да смене Александра Вучић!

Наше НЕ је НЕ свакоме ко помисли да ће Србијом господарити уместо служити јој!

Наше НЕ је можда и потоња шанса да нас прошлост не заборави а деца не прећуте!

Наше НЕ није референдумско, но суштинско- јер ако нисмо кадри да злу кажемо НЕ, не надајмо се доброме да ће рећи ДА!

Коме да каже?!

Народу који има толико изговора за 17. јануар..?

Не, нисмо пизде, заокружимо НЕ да би нам деца знала и шта је и докле је Србија, а не шта је и докле је била?!

Није то Вучићев референдум, не ако изађемо и кажемо НЕ, све остало су изговори, е то онда јесте Вучићев референдум, а ми полако на испашу, и то камењара, нека ливада за стоку која их је вредна…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

„А, имао је све…“

Позва ме другар да се хитно видимо, а нисмо се видели, вала, поодавно.

Одох синоћ после посла, хитније нисам могао, а знам да је његово „хитно“ вазда нешто што може да сачека коју годину…

– Јеси ли чуо за Фићу..?- пита, климнух главом.

– Па, шта му би, брате?! Јел имао неки проблем? Чуо сам се са свима из друштва, никоме се ни на шта није жалио…- слушам га размишљајући се: зар заиста нисам имао на шта паметније да раскусурам ово време, но…

Фића, односно, Филип, другар из те екипице блоковских вињак филозофа отишао је у искушенике.

У манастир, замислите!

ПОред свега што је имао у животу, а имао је све, он тако…

И, што је најгоре- нико из друштва наслутио није да је у некаквом проблему, и то изгледа тешком, нерешивом, богами!

Мора да је тако чим је отишао у манастир!

Градско дете, школован, фин и честит, из диве куће, а то да нам уради, у манастир, еј…

Шалим се, наравно, но то је негде суштина другаровог „лелека“ за несрећним Филипом којег, ето, „изгубисмо“ а ни покушали нисмо да га спасимо од те муке.

Мора бити да је мука, отишао је у манастир, понављам!

Здрав, прав, млад, учен, нормалан…а у манастир.

Гледам час у шољицу кафе, час у врх цигарете, час кроз друга који млатара рукама ваљда објашњавајући план како да спасимо Филипа, бескрајно срећан због Фиће и очајан због нас двојице.

Заправо, жао ми је себе што сам после толико година морао да сазнам колика ми је будала- другар!

Не Филип, овај мученик искрено забринут за срећнога човека!

Жао ми је, али, будала!

– Ти идеш у цркву, шта мислиш да треба да урадимо…- подгуши ме смех на ово питање, ако је уопште питање?

– Па, како ја да помогнем кад сам и сам у проблему? Лепо кажеш да идем у цркву, видиш да и мени нема помоћи, на корак сам од Фиће…- ћути, гледа ме, јесам ли озбиљан, или..?

Не би да ме увреди, не би да каже нешто што ће ме натерати да учиним још тај један корак у неповрат и…одем у манастир, куку и леле…

– Брате, ако имаш неки проблем дај да разговарамо, јбт, знамо се толике године, имаш децу…

Више ми ништа није било смешно, напротив, обузе ме страх од тога: „имаш децу“ и схватања човека да су Бог, црква, манастир, вера…нужда а не потреба!

Крштенога човека, човека који се венчао у цркви, крстио сина, слави славу…

Човека који није једини, нажалост, сличних сам се причао наслушао онолико…

Пресрећан сам због Филипа!

Одрекао се „свега“ зарад истинског свега!

Но, мораће да објасни своју „муку“?!

Ето нам се другар силно забринуо, а сигуран сам да није једини, верујем да је тушта њих већало шта ваља чинити, ако се више ишта може учинити..?

На срећу, ништа Фића не мора да објашњава- све је објаснио без и једне речи, а плашим се да их за нас неће бити довољно да себи објаснимо муку коју ми мучимо.

Народ суштине који толико бежи у форму вајкајући се како му измиче суштина…

Народ којем се небо дало ко покривач а он га распростро ко отирач…

Обожен народ који се толико успиње да верује у оно што види неголи у оно што осећа…

Пуне цркве људи а празне цркве у људима…

Славимо славу у славу бахатости- пуни стомаци а светац гладан човека…

Ето, „изгубисмо“ и Фићу, а имао је све!

Одрекао се зарад свега, али није то исто, мора да га је нешто силно мучило, не иде се у манастир тек тако..?

Није упитно што пола живота бациш по „шопинг- моловима“ исповедајући нову „веру“, али у манастир…у искушенике се не иде без силне невоље!

Народ обасут одговорима који вазда поставља погрешна питања.

Народ Белог Анђела који с усхићењем гледа у голе зидове и празна платна.

Народ који ће ћутке пострадати за слободу, а слободу оковати у ланце…

Народ који је убеђен да је волети себе- грех!

Ништа, ћутимо, гледам у ону шољицу кафе и радујем се због Филипа.

Знам да чека да нешто кажем, предложим, да заједно смислимо како да „помогнемо“ брату..?

– Да се молимо Богу да помогне сиротом Филупу, шта ћемо друго…- мислим се, замало да ми се омакне у шали и јаду, но страх ме је…

Страх ме је да би ме послушао.

Страх ме је да би ноћио у цркви молећи се за Фићино избављење….

Страх ме је нас двојице, овог разговора, што о њему пишем…

Страх ме је што сам толико пута поновио: „страх“, а тако сам срећан због Фиће!

Страх ме је што ћемо се растати, а обојица ћемо постављати погрешна питања даровани одговорима…

Страх ме је да нисам ништа мања будала, да ће ми се сутра пред Филипом отети: „Зашто?!“, уместо: „Хвала ти, брате!“
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 5 коментара

На улице- да зло види од чега смо: од дечанских висина и самодрешке причести!(чиме да браним Подриње ако немам Подримље?!)

Где сутра- на улицу, наравно, али понављам: не као уличари, не само да бисмо рекли како смо изашли већ да овом злу буде јасно да смо- изашли!

Нема то везе са тим колико ће нас бити но какви ћемо бити, а даће Бог бићемо- саборни!

Под светим српским знамењем и подигнуте главе уместо песнице (отпор је стање свести и духа, а не белосветско просеравање по диктату и за јаничарски ћар)!

Не плаши се ово зло народа, народом владају ко робљем, али страх их је појединца, човека, онога који зна да не мора да буде ни вођен ни предвођен јер робу је и маслачак ко оков а слободном- ланци ко копрена…

Бићемо саборни ако смо слободни у глави и души, тога се зло највише плаши и противу тога нема багера, чекића, нема довољно фантомки којима ће сакрити страх…

На улице, под светом тробојком, у славу Србије, јер пострадала је сирота и због нас колико и због овог зла!

Нисмо бољи зато што нисмо као они, напротив, они су мрак онолико колико ми нисмо имали храбрости да упалимо свећу, но…

Ево нам прилике да победимо себе, а чим то учинимо- побеђено је и зло!

Досадан сам, знам, али опет понављам- победићемо само саборношћу, а не пуким протестима!

Саборношћу у веру, свести и сазнању да излазимо на улице како сутра не бисмо тумарали тражећи и богазе!

Ако ћутимо на велеиздају Косова и Метохије узалуд узвикујем противу проклетог Рио Тинта!

Ако нам ваља Мали Шенген (Отворени Балкан) нека нам слободно закона о експропријацији!

Ако дам Велику Хочу, Призрен, Пећ, Митровицу, Приштину, Ђаковицу…чиме ћу бранити кућу кад зло дође по њу?!

Ако дамо дом- шта значи кућа?!

Чиме да браним Подриње ако немам Подримље?!

На Цер се Проклетијама пењем…

Нису ми деца слободна ако за њих има вишка корака колико другој мањка…

За мене је Косово и Метохија питање свих питања и решење свакога проблема, јер народ који се одрекне заветне светиње нема шта друго да зове својим, нити шта да чува!

На улице- ДА, под светим српски знамењем и дигнуте главе, да виде шта смо а не колико нас је!

Понављам: нећемо отерати проклети Рио Тинто ако нам је Богородица Љевишка предалеко, нити ћемо одбранити куће ако не сачувамо згаришта, а понајмање ћемо уставити накарадне законе људске ако прећутимо Законе Божије!

На улице- да зло види од чега смо: од дечанских висина и самодрешке причести!

Саборно- не плаше се они народа, страх их је човека, а шта је сабор до устанак човека у човека, за човека крај њега.
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

На улицу- ДА, али не уз фукару, иначе ћемо се борити за поразе!

Протести- да, увек, али не по сваку цену, тачније, не под руку са сваким…

Јасно је да ће ово зло пасти само на улици, а данас више него икада имамо обавезу да будемо на њој, али не као уличари, не као луталице, не као маса но као скуп, као сабор…

Корачаћу сам за оно у шта верујем, а на томе путу нема места за Брковића (унука оне погани Јеврема), Ћоровићку и још сијасет њима налик фукара!

Да, фукара је то, није то никаква „друга србија“ (малим словом, наравно), не могу они бити никаква Србија јер Србија је за њих плен, ловина, крпара…

Србија за њих није циљ, није оно најсветије, није завет но- изговор!

Што је за Александра Вучића то је и за њих!

Што је за ону жуту пошаст- то је и за њих!

Што је за свакога чије су руке огрезле у крви српских страдалника- то је и за њих!

Извините, али циљ не оправдава средства а они јесу средство овога и свакојаког белосветског зла да нас убеде како ђаво има одличан план за нас и како нам ваља расковати распећа јер ваљанија су да се о њих поштапамо неголи да за њима корачамо…

Борба за Србију је обавеза свакога од нас, пред Богом, собом, потомцима, али где дозволимо фукари да се испоставе као некакви предвоници- нисмо сабор већ маса, а у маси нема идеала, вере, куражи, но само слепила да се зло- злим побеђује!

Ја заиста не могу са ђаволом под руку верујући како ћемо касније свако на своју страну, јер нема више стране на коју бих пошао до у њихово црнило!

Мрак не могу звати даном, нити од њихове мржње према свему српскоме сачинити крила, јер колико год их ветар носио то су ипак само једра Титаника…

На улицу ћу, вазда, али не као уличар, не дигнуте песенице већ главе јер будућност не песничим но желим да је догледам…

Сам, јер верујем у оно за шта корачам, а увек ће, Богу хвала, бити оних дивни, часних и куражних људи уз које ћу поносно напред, у име оних за нама и оних пред нама!

Оних који су нас Србијом даровали у последњем даху и оних које ћемо Србијом овенчати у првоме плачу.

ПОбедићемо ово зло, убеђен сам, но не као маса, масе се они не плаше, из ње су изникли, њих је страх од сабора, а сабор је и један човек којем не треба нико да га води, нити ко да га следи- док год води Господ а следе идеали!

Сваког ћу дана на протесте, немам шта деци да оставим до Србије, али никако за онима, или крај оних којима је Србија плен на који бесно кидишу!

Продам ли ђаволу душу по којој цени ћу је откупити потом?!

По цени потомака, једнакој коју и ово зло нуди, е па неће моћи!!!

НЕ референдуму о уставним променама, не издаји Косова и Метохије; не проклетом Рио Тинту; не фашистичком одузимању земље и подвођењу Србије ко курве белосвесткој олоши; не поганој подели на вакцинисане и невакцинисане; не свему што ће међе учинити јамама!

На улицу- ДА, али неће ми на тим улицама фукаре бити путокази, циљ не оправдава средство, мрак ми неће продати ко дан…

Саберимо се, вољена браћо и сестре!

Не постоје ни Вучићева, нити „друга Србија“ већ само наша- она чије улице воде вековањем…

За ту Србију, једину, морамо устати и немојмо страховати ко ће нас повести?!

Ко нас је вазда водио кад смо корачали, а не саплитали се о сопстевене кораке- Господ!

Нисмо маса, ми смо народ саборништва, устанимо такви!

Сабор ходи- маса гази, једнако се иде напред али разлика је какав траг остаје..?

На улицу- ДА, али не уз фукару, мршнимо их, иначе ћемо се борити за поразе!

П. С. Својевремено смо нас тројица протетсвовали у Ковилову против срамне утакмице коју је репрезентација оне крваве „државе зла“ „косово“ требало да игра против Србије!
Било нас је само тројица- не, било нас је чак тројица, више него довољно ако верујеш у оно за шта корачаш!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 7 коментара

Човек или пизда, питање је сад и довека!

Зар нам заиста не допире до свести које су зло спремни да почине проклетим „уставним променама“ и референдуму о истим, на којем ми треба да сперемо крв с њихових руку?!

Тренутно, то је питање свих питања и битка свих битака!

Наш Газиместан, наш Кајмакчалан, наше Кошаре!

Немојмо се тешити како то „није ништа“ и како „неће ићи тако далеко“ јер ово зло не иде, оно галопира, оно гази и руши све пред собом, оно је спремно на све, осим…

Осим ако коначно не схватимо да нам ваља устати, не због себе, но због оних којима не смемо оставити да бију наше поразе јер ако им то заветујемо – довека ће јуришати у повлачења…

Не претерујем, верујте, задњи су часи да кажемо: ДОСТА!!!

Себи да кажемо: ДОСТА смо живели уплашено и себично, ДОСТА смо се лагали да увек може горе, ДОСТА смо дана наших потомака ставили на коцку у партији где нам чак нису ни подељене карте, али играмо…

Играмо се, заправо!

Некаквог бунта, некаквог непристајања, некакве куражи, а сумануто јурцамо да утекнемо сопственој сени…

Па, јебем му матер, није Србија тек географија, не боримо се за кућу и окућницу већ за оно преко тарабе, преко свих тараба…за ону раван где се састану небо и земља па се јадају једно другоме како нигде човека међу толико људи.

Не желим својој деци да оставим приче о Србији већ Србију да са њом причају, да се разговоре, да се познају кад се виде а не да их фукаре упознају ко пусте незнанце.

Нису мени ђедови оставили питања, но одговоре…

Сваком од нас!

Није тачно да је тешко бити човек, најлакше је то, тешко је бити пизда а ми се, ето, натоварли пиздалуком па кукамо како је неиздрживо.

Ништа није теже него кад човек себе носи, вукља, ко проклетство и муку!

Ми на референдуму треба да отмемо од деце и подамо овом злу да окове преметну у вериге.

Неће то више бити зло насупрот нама, но ћемо ми бити једнаки том злу, насупрот ономе што нисмо желели да будемо- ЉУДИ!!!

Уставне промене биће- животне, није то тек мртво слово на папиру већ мртав човек а жив, односно, „жив“.

Све ће се једнако звати Србијом али ништа се неће одазвати кад назовемо: Србијо!

Понављам, ово је битка свих битака наших генерација јер прође ли им референдум, прођу ли им „уставне реформе“- зло ће у Србији наћи свој „рај“!

Свакојако зло, и нећемо се имати чиме изборити с њим јер- бићемо на истој страни, пука пешадија зла.

И доста више лажи да ће све бити по вољи Божијој, јер воља Божија је воља људска, а где Бог не види људе- нема се чему ни освртати!

Бог ће дати онолико колико затражимо, колико смо спремни да понесемо, али не себе као проклетство већ крст који ћемо потомцима оставити као видик…да не јуришају довека у повлачења…

Ђедови нам нису оставили питања, немојмо ни ми деци празне странице на којима ће избледети шта год да напишу!

Не референдуму, не уставним променама, не Србији која се имену свом неће одазвати!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Мурал, мурали и ми

Генерал Ратко Младић је јунак!

Војска Републике Српске је јуначка, славна, чојствена, часна и страдалничка!

Република Српска није ентитет већ држава!

Република Српска је светиња за свакога од нас!

Следно свему генерал Ратко Младић заслужује много више од мурала, а не мислим на улицу или споменик, јер све то је козметика док год измиче суштина…

Суштина је да својим чињењем, делима и речју, бранимо и чувамо оно за шта је витешка Војска Републике Српске, предвођена славним генералом, страдала и васкрсавала…

Суштина је да од свега и свакога чувамо српство, по сваку цену, а понајвише од себе јер за шта су најбољи страдали ми, маловерни и млаковерни, немамо права да кусурамо као да је ситнина добијена у прошњи…

Српство није реч, није пијани урлик, није поклич да се дохватимо за гуше и једни- другима поразбијамо главе кантарећи ко је већи Србин, напротив…

Српство су вера, љубав и памћење.

Вера у Господа, вера у себе самим тиме, а ко верује у себе за њега су они најбољи пострадали знајући да њихова жртва није губитак већ дар.

Но, веровати у себе не значи бити пун себе, мислити да се небо због тебе једнога плави, но веровати да тамо где можеш да дохватиш небо ваља клекнути и подићи онога ко не може небо да досегне а толико му се радује…

Српство је када најбоље од себе не чуваш за неке боље дане јер нема бољих од ових. Ако не ваљају, није до дана…

Није српство када ћутимо у четири зида док се ближњему руше. Ћутњом ћемо можда сачувати кућу али занавек изгубити дом, а кућа је и камењар у којем се змије легу…

Није српство када ми је Србије довољно колико могу да поорем, већ колико могу да пожњем на мобама, знаном и незнаном.

Није српство кад се сетимо шта су славни преци учинили за нас, но кад знамо шта је нама учиити за њих..?

Српство је и кад памтим и славимо оне див јунаке што су пострадали за Србију и српство а нису били Срби!

Српство је кад гробови не затраве; кад је село живо; кад у цркву не свраћамо већ одлазимо; кад старост није пресуда а младост патња; кад се не тужимо око међа јер међе нам нису ограде имања већ знања, памћења, самосвести, сећања, љубави према себи у другоме и другоме у себи.

Српство је живот за живот вечни…

Када знаш и одакле си, и где си, и куда ћеш, и када нема зла ил препреке које ће те уставити на томе путу јер што је крст већи и тежи то се даље стиже!

Српство је све оно за шта вреди живети- српство је све оно због чега није страх мрети!

Речју- српство је када си измирен са Господом знајући да ниси изневерио себе.

Ко не изневери себе тај није ни Господа, нити оне којима се поноси, нити оне који ће се поносити њиме.

На свему томе је створена Република Српска, на свему томе се темељи Србија, а све то је- Косово и Метохија!

Ако то издамо и изневеримо- узалуд и мируали и споменици- српство ће остати само реч некад давно изговорена низ ветар, а ми мурали исцртани тишином у забораву…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Референдум – издаја у којој ћемо саучествовати!

Сами бирамо висину с које ћемо пасти, а нажалост „летимо“ превисоко, и то није лет човека окрилаћеног животом већ камена баченог у вис па где падне и како му буде…

Лако се постане камен, довољно је рећи: „Доста је било од нас, нека се сад мало други боре за Србију…“, као што другар, уз кафу, нехајно каза као да смо, ето, носили плакар до петога спрата па нека га сад на степеништу, нека га даље носи коме треба..?

А, треба нама! Треба њему! Треба мени!

Силно смо се посвађали и жао ми је због тога, предобар је човек, није заслужио да планем колико јесам али „плакар“ оста на пола пута и само то је важно.

Како се ово зло не замори?!

Како они не кажу: „Доста је било, шта смо сатрли од Србије- сатрли смо…“?!

Како без предаха газе, мељу, уништавају све чега се дохвате..?

Једноставно, знају свој циљ а ми наше не видимо јер покушавамо да их догледамо.

Заборављамо да је борба сама по себи и циљ и награда, како год скончала.

Нека стотину битака изгубимо нисмо поражени док год потомцима у завет не оставимо повлачења и предаје!

Нема ко други да се бори за Србију до нас!

Нема клупе са резервим играчима, нема полувремена, нема продужетака, нема тајм – аута, нема ништа до јуриша, и кад ноге више не могу, јер јуришамо корацима потомака…

Боримо се за њихове победе…

Зло, ево, галопира у уставне промене од којих ће, пилатовски, опрати руке на јануарском референдуму.

Виде и они да нам је доста борбе па нам нуде „победу“ да „сами“ одлучимо колико ће нам то Србије бити довољно..?

Зло зна свој циљ, његова је лопата а на нама је, искључиво на нама, хоћемо ли да копамо темељ или гроб?!

Да, гроб, без иоле претеривања јер прође ли им референдум (по било којем питању)- од Србије неће остати ни за пола строфе песме…ма ни за разбрајалицу…

Зло неће издати Косово и Метохију, Стари Рас, Војводину, Републику Српску, Прешево…неће дозволити Рио Тинту и осталом белосветском олошу да нас сатру ко заморце- ми ћемо то учинити јер, ето, „доста је било од нас, нека се сад мало други боре…“

Заморили смо се па није згорег да се бојиште преметне у излетиште, ако може?

Може, Кајмакчалан је данас дивна, мирисна планина јер су преци нашим корацима устрчали уз њу…

Задњи је час да се пренемо, борба је сама по себи и циљ и награда.

Зло нас зове за трпезу, време је да подвикнемо: „Сити смо свега!“

Сами бирамо висину с које ћемо пасти, и да ли ћемо пасти?

И ако смо камен- будимо темељац а не онај о који ће се довека спотицати!

Зло је спремило лопату, на нама је шта ћемо ископати?

Или је било доста од нас..?
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Јел Отворени Балкан отворени сваки српски гроб о задушницама?!

Коме да дамо Косово и Метохију?!

Овима због којих су нам њиве опустеле и закоровиле а гробља преорана..?

Овима што им је Србин превише жив и кад је мртав?!

И кад је мртав није довољно мртав док год су му кости на броју, па распи кости, расеј их по трњу и коприви, баци пашчадима па нек мучена мајка тужи над рупом, много је гроб за Србина…

Компромис с ким?

Откад то човек чини компромис са ђаволом..?

Јел тада ђаво мање ђаво, или је човек мање човек..?

Да им дамо земљу коју толико презиру?!

Не ишту звери Косово и Метохију што им је дом већ што је Србину гроб!

Нема звер дом, звер се не кући, звер живи да би мрзела, звер је вечито жедна крви и гладна костију.

С ким и где да се разграничимо?!

Да ударимо међу тамо где о задушницама воштаница мирно догори..?

Па, ни за воштаницу нема мира на заветној светињи, и на тај пламичак кидишу звери да се где од пламичка не заметне огњиште…

Ни дом- ни гроб.

Вазда је Србин превише жив и вазда премало мртав…

Борите се за некакву „заједницу српских општина“ а зверима превише и заједница српских костију!

Гробља су им прегласна, споменици превелики, страх их да се полен с крстача и распећа не распе Косовом и Метохијом, да кости не пусте пупољке, да не процвета свуд куд је засузило…

С ким и о чему да преговарамо?!

Којим језиком они говоре кад плач не разумеју?!

Шта је њихово тамо где им гробови сметају?!

Разјаре се где кандила замиришу, урличу где звона певају, славе где мајка развеже црнину да у њу сакупи костију…

Чије год, нека ће друга оплакати над њеним дететом…

Отворени Балкан (Мини Шенген)- отворен сваки гроб Србинов на заветној светињи…

Преговарате, несоји?!

Пустите нек то споменици чине!

Црквишта, спаљена села, крваве житнице…

Ма, ни то земље што им је под ноктима остало док су прекопавали горбове није њихово!

Где их се пет генерација родило није њихово јер им је под прагом десет генерација костију…

Наших костију!

Трпезе су им од српских колевки сковане…

Постеље су им српски ћивоти, мирази силованих и прекланих невеста, гуњеви и шајкаче чобанчади…

Да још стотину година прекопавају залуду им- под гробом је гроб, па под њим гроб, па још хиљаду гробова до гроба где су кости свакога од нас!

За живота смо их још положили тамо, на Косову и Метохији, другде би струлиле али тамо…

И да преговарамо?

Са зверима да се питамо колико је наше од нашега и колико је њихово на нашему?!

Да се разграничимо?!

Како?

Могу људи да се међаше, али не може човек са зверима, никако!

Не иште поган Косово и Метохију из љубави, но из мржње!

Где гробовима нема мира- ту нема човека…

Са зверима да преговарамо?!

О чему?!

Колико ћемо на својему бити довољно мртви да би звери биле довољно живе…

Колико нам је светиње довољно да је и даље зовемо светињом?!

Па, и оно под ноктима ако им дамо- дали смо им све!

Ако се са ђаволом шта договоримо- чини ли то њега мање ђаволом, или нас мање људима?

Тамо где су нам њиве опустеле а гробља преорана- тамо сејемо и тамо жњемо…

И камен да роди- темељац је!

Да се разделимо?!

Нашега раја да на њему свију пакао..?

Кога о задушницама да оплакујемо- оне за чију душу тужимо, или нас без душе за којима не вреди ни заплакати…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Коме да дамо Косово и Метохију?!

Овима због којих су нам њиве опустеле и закоровиле а гробља преорана..?

Овима што им је Србин превише жив и кад је мртав?!

И кад је мртав није довољно мртав док год су му кости на броју, па распи кости, расеј их по трњу и коприви, баци пашчадима па нек мучена мајка тужи над рупом, много је гроб за Србина…

Компромис с ким?

Откад то човек чини компромис са ђаволом..?

Јел тада ђаво мање ђаво, или је човек мање човек..?

Да им дамо земљу коју толико презиру?!

Не ишту звери Косово и Метохију што им је дом већ што је Србину гроб!

Нема звер дом, звер се не кући, звер живи да би мрзела, звер је вечито жедна крви и гладна костију.

С ким и где да се разграничимо?!

Да ударимо међу тамо где о задушницама воштаница мирно догори..?

Па, ни за воштаницу нема мира на заветној светињи, и на тај пламичак кидишу звери да се где од пламичка не заметне огњиште…

Ни дом- ни гроб.

Вазда је Србин превише жив и вазда премало мртав…

Борите се за некакву „заједницу српских општина“ а зверима превише и заједница српских костију!

Гробља су им прегласна, споменици превелики, страх их да се полен с крстача и распећа не распе Косовом и Метохијом, да кости не пусте пупољке, да не процвета свуд куд је засузило…

С ким и о чему да преговарамо?!

Којим језиком они говоре кад плач не разумеју?!

Шта је њихово тамо где им гробови сметају?!

Разјаре се где кандила замиришу, урличу где звона певају, славе где мајка развеже црнину да у њу сакупи костију…

Чије год, нека ће друга оплакати над њеним дететом…

Отворени Балкан (Мини Шенген)- отворен сваки гроб Србинов на заветној светињи…

Преговарате, несоји?!

Пустите нек то споменици чине!

Црквишта, спаљена села, крваве житнице…

Ма, ни то земље што им је под ноктима остало док су прекопавали горбове није њихово!

Где их се пет генерација родило није њихово јер им је под прагом десет генерација костију…

Наших костију!

Трпезе су им од српских колевки сковане…

Постеље су им српски ћивоти, мирази силованих и прекланих невеста, гуњеви и шајкаче чобанчади…

Да још стотину година прекопавају залуду им- под гробом је гроб, па под њим гроб, па још хиљаду гробова до гроба где су кости свакога од нас!

За живота смо их још положили тамо, на Косову и Метохији, другде би струлиле али тамо…

И да преговарамо?

Са зверима да се питамо колико је наше од нашега и колико је њихово на нашему?!

Да се разграничимо?!

Како?

Могу људи да се међаше, али не може човек са зверима, никако!

Не иште поган Косово и Метохију из љубави, но из мржње!

Где гробовима нема мира- ту нема човека…

Са зверима да преговарамо?!

О чему?!

Колико ћемо на својему бити довољно мртви да би звери биле довољно живе…

Колико нам је светиње довољно да је и даље зовемо светињом?!

Па, и оно под ноктима ако им дамо- дали смо им све!

Ако се са ђаволом шта договоримо- чини ли то њега мање ђаволом, или нас мање људима?

Тамо где су нам њиве опустеле а гробља преорана- тамо сејемо и тамо жњемо…

И камен да роди- темељац је!

Да се разделимо?!

Нашега раја да на њему свију пакао..?

Кога о задушницама да оплакујемо- оне за чију душу тужимо, или нас без душе за којима не вреди ни заплакати…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Све ћа на крају доћи на своје, но то је опет крај…

Чудан народ…

Разговор се вазда преметне у свађу, свађа у рат, рат у мржњу, мржња у једино у чему се познајемо и здравимо.

Певамо о слободи али добро је и овако…

Нека слободе у песмама, кад је се зажелимо лако је наручити и закитити сисату певаљку…

Слобода је статиста у порнићима Б- продукције.

Заклети смо у Косово и Метохију док год је довољно далеко.

Најскупља је српска реч док год ништа не кошта…

Верујемо у идеале док год има ко други да пострада за њих…

Поносимо се славним прецима сасвим безбрижни што ће нас се стидети славни потомци.

Верујемо у Бога али не верујемо у цркву.

Иконе китимо ко трубаче.

Што смо даље од литургијске суштине то су нам веће воштанице…

Нижемо бројанице до лакта, пребирамо које грехе да исповедимо, што нам је даље ближњи то га више волимо…

Све ћемо дати за српство и Србију, но све нам треба, како да дамо, нек се снађе Србија.

Огрезли смо у имању- немања…

Знамо куда ћемо али нас не интересује одакле смо пошли.

Чувамо традицију, а дедовина закоровила.

Сељак је увреда- лудак комплимент.

Дивимо се битангама, а гнушамо пријатеља.

Пријатељи ће свакако увек бити ту а битанге ваља неговати…

Хуље нам владају животима, но није тако лоше, и овако не знамо шта бисмо с њима..?

Са животима, не са хуљама, са њима ћемо се разрачунати кад неко други скупи храбрости.

Бринемо о деци бринући да туђем случајно не буде боље него нашем!

Откад су то деца туђа?!

Продају нас и кусурају, а ми поносни јер, ето, нешто вредимо…

Што нам је мање Србије то су нам веће заставе.

Једнак нам је и јарбол и вешало.

Славимо победе стидећи се јунака.

Надамо се старости проклињући старе.

Боримо се за истину лажући да ништа нисмо знали.

Оплакујемо страдалништво рода свог изјављујући саучешће крвницима…

Сложни смо једино у неслози.

Где се двоје даве и трећи ће ускочити да се удави, лакше је него помоћи.

Кукамо на зла што нам се дешавају- кука и зло на нас запањено како нам се лако догодило.

Видимо само отворених очију…

О Кристијану знамо више него о Светоме Сави.

Не гледамо „Задругу“- они гледају нас…

О покојнику све најлепше док нервозно чекамо крај опела…

Увек заслужујемо више него што нам је дато, па нек је то више и нечије мало…

Чудан народ…

Толико пострадао за слободу а слободу иште само ако је препланула, пуна силикона и шупље главе.

Све ћа на крају доћи на своје, но то је опет крај…

Чудан народ, свиме дарован ал једино мари за оно што купи.

Мали су нам гробови колико мислимо у њих да понесемо…

Чудан народ, саткан од љубави а с толико презира према себи.

Лоше је, но добро је док не морамо да чинимо ништа.

Устали би али се кичма таман привикла на корбач.

Чудан народ, певамо о слободи али добро је и овако…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Не постоји слобода која се потписује, постоји пресуда…

Проћи ће и ова пошаст, као што свака прође, и неће се за њом збрајати колико је умрло већ колико је преживело?

Не болест, но колико је преживело себе саме, колико није презрело човека у себи и човека у другоме, колико је носило крст и колико је понело јарам мислећи да чине добро ако не чине ништа..?

Поделили су нас на вакцинисане и невакцинисане.

Не, нико нас није поделио- сами смо то учинили, они су само стајали по страни и гледали докле смо спремни да идемо?!

Ђаво вазда стоји по страни и гледа како се човек, оно што је било човек, труди да га задиви.

Верујем да се и ђаволу згади…

Да ли сам вакцинисан- нисам!

Да ли сам вакцинисан- јесам!

Нећу дозволити да ме то одређује као човека и нећу дозволити да ми то одређује човека, никада и ни по коју цену!

Јесам ли слободан ако ми неко изда ћитап на којем пише да јесам, а брата ми распињу у окове?!

Никакво ми зло није учинио али и то је сасвим довољно да у њему видим сушто зло?

Што ће њему више да пребију кичму то ће моја бити тврђа?

Слободан сам онолико колико то нису они који ми баш никакво зло нису учинили..?

Гостићу се корацима који нису моји и веровати да сам победио звер тако што сам проговорио урликом и запарао канџама?

Не, није ово борба за здравље људи, није то никада била, ово је лов, хајка, потера за пленом у којој ђаво само стоји по страни и навија.

Нису ни вакцине, нити најављени аусвајси повод овоме тексту, они су тек форма, суштина смо ми.

Суштина је очајна, суштина је да се безмало презиремо, суштина је да бисмо једни друге за гуше и очи, суштина је да смо постали бедна форма, ништа више од тога!

Еј, људи, што сад сејемо- жњећемо довека, побогу!

Кад се запати то зло семе нема тога што ће га раскоренити!

Није ово подела, ово је кањон, ово је јама у коју бисмо једни друге живе…

Није то тек папир који ће некоме омогућити да крочи негде већ тапија на слободу!

Тапија која ће бити оков и за онога ко је има и онога ко је нема!

Тапија да пристајемо на ланац уместо букагија, а слобода је колико ланац допусти…

Све ће проћи и ништа проћи неће…

Звери које смо данас једни другима сутра неће бити крпењаче…

Борба за слободу није трка у којој ће неко победити но циљ кроз који ћемо заједно проћи, у супротном ће циљ вазда узмицати.

Данас нам потурају папир као слободу, сутра ће се тај папир окаменити, а међу зидовима нема слободних ма с које стране били..

Не желим да живим у лажи како сам довољно добра учинио тако што нисам учино никакво зло, јер од ћутње и пристајања нема већега зла!

Човека питам како је а не да ли је вакцинисан!

Човека тражим у души а не у рамену, пелцованом или не.

Два папира признајем: лист књиге и тоалет папир, трећи не постоји!

Понављам, што данас посејемо- жњећемо довека!

Не постоји слобода која се потписује, постоји пресуда…

Није ово борба за здравље већ плен, а ђаво само стоји са стране и пита се откуд толко пакла зовемо слободом..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Ништа није поскупело него смо ми јефтини!

Дакле, што се Бранислава Недимовића, министра пољопривреде, тиче, цитирам: „Скок цене уља на месечном нивоу није ни пола еспреса у кафићу“!

Следно томе, ваљда ни месо није прескупо јер је још увек јефтиније од вискија, а познато је да мучена сиротиња највише воли да пржи на еспресу и о празницима спреми роловани виски у сосу од суза…


Наравно, како слабо шта бива у земљи Србији тако је и ова бездушна, нељудска, срамота и страшна изјава Недимовића прошла као прдеж у лифту: сви осете али се праве блесави.

Недимовићема бесрамност није ништа друго до водиља ове бедне власти, баш као и оног зла пре ње, јер они чују себе, не народ, и одлично знају да све може да поскупи али ће живот као роба пред истеком трајања- бити све јефтинији!

А, како и да чују народ, ко проговара, шта да чују, што их то надглашава осим крчања празних стомака за које нисмо спремни да се боримо, напротив, спремни смо да се извинимо што ремете напредну тишину.

Све и да је изјавио: „Смрт на месечном нивоу није послупела ни трећину у односу на живот па не разумем зашто људи не искористе погодност и умру, а у каднила нека сипају еспресо ако им је уље скупо, а што се погребних трошкова тиче и даље су далеко јефтиније него летовање на Карибима ..?“

И то би прошло, наравно, јер ни за шта више нисмо кадри осим да после неколико пива или чокањчића брље, пазарене на рецку, одбрусимо онако гласно, бескомпромисмо и одлучно, у себи: „Ма, доста више!“, и отетурамо се у слатко избеглиштво из сопствених живота.

Наравно, подразуме се она: Не могу ја ту ништа да променим“, па зашто бисмо се мучили да гасимо кућу кад већ гори, а на ову зимоћу још је и корист- огреје се човек о згариште својега дома…

Дакле, није Недимовић крив, нико од њих, они једноставно чине оно што ми нећемо- живе издашно и своје и наше животе.

Своје као виски, наше као коцке леда у том вискију, а нама, ето, остају уље, месо, хлеб, евентуално месни нарезак о слави, ако је мрсна, а за посне разуме се- еспресо, али без млека…

Шта су нам све учинили и шта још треба да учине да се пренемо, да подигнемо главе и погледамо да ли познајемо где смо?!

Познајемо ли живот као својину, илити као сталну музејску поставку коју можемо посетити тек појединим данима..?

Писао сам и поновићу: нису ови (и минули) најгори од нас, но најгоре у нама!

Дорбима- лоши могу владати само ако добри пристану да врлину подају за бедне сребњаке!

И глупо је рећи да смо издали претке, ми предака немамо, ово што смо то није крв праотачка већ пољубац Јуде, тако да не знам на чије гробове одлазимо и од кога очекујемо да нам гробове обиђе?!

Поробили су нам реке у проклете цеви; у чело трпезе поседају ђавоље шегрте из Рио Тинта, плаћају белосветске робовласнике да нас уларе и самаре; тобож славе Дан заставе и националног јединства а на пресветом Косову и Метохију ту исту заству, она света четири оцила прелепљујемо да не узнемиримо Шиптаре, у Бујановцу и Прешеву нам славе крволока, некаквог капетана Лешија, певамо о Кошарама и Паштрику а молимо се да се не отму из строфа и упитају нас зашто их дајемо зверима некаквим разграничењима и поделама..?

Заклињемо се: „Догодине у Призрену“, а сутра не знамо где ћемо…

Од педесет и нешто пуковских застава славне и свете СРПСКЕ војске ни једна није пала у руке душманима за читав Велики рат, а данас смо све заставе спустили на пола копља у жалости за оним што смо могли бити али није нам се дало!

Није ово зло, и оно претходно, убило човека у нама- сами смо му језицима свезали омчу око врата и измакли ноге.

Но, добро, има још времена да се тргнемо, устанемо, проговоримо громко, наручујући тај јефтини еспресо, ако ништа друго!

Док је довољно места у кафићима нећемо их тражити под сводом небеским.

Нека је све поскупело- живот је акцијска роба, маже се на хлеб а може и прстом из тегле…

Додгодине у Призрену, а сутра…рећи ће нам где већ?

Док год је еспресо јефтинији све је у реду, мука ће бити кад конобар подвикне: „Фајронт“, а из кафића не знамо куда ћемо- кућа је изгорела, али смо се бар фино огрејали…
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Не могу истина и помирење вазда бити ћуприје преко река српске крви

Позван сам да говорим у емисији (на једном јутјуб каналу) на тему српских жртава и српскога страдања, уз молбу да: „Ако могу не будем превише екстреман“?

Одбио сам, не могу да не будем екстреман, не знајући шта уопште значи бити „есктреман“ када је о српскоме страдању реч?!

Је ли то то фамозно „помирење“ којем ваља тежити а које обавезно подразумева да Србин никада није довољно мртав и да га је увек превише?!

У сред Србије се од мене, свакога од нас, ваљда очекује да кажемо како јесмо страдалнички народа, али да су и крвници људи, да размеримо грех на пола па да памтимо али тек онолико колико нам памћење неће помутити видике..?

У сред Србије сам ваљда требао да кажем су нас јаме препуне али да нису за то искључиво криве звери већ саме јаме…

Да их није било толико не би ни нас толико било у њима, јел да?

Не би нас Хрвати истребили да нам се живело, но, ето, ваљда смо колективно били депресивни и нешто безвољни па да нас нису поклали масовно би смо се самоубили…

У Јасеновцу, Јастребарском, Јадовну, Градишки…су преклињали да не идемо под маљ али трвдолгави, луди Срби и главом кроз зид и главом на маљ…

Вековима тако.

Једнако и у Босни и Херцеговини: повадише нам очи, раздробише трбухе, размакоше груди, силоваше и преклаше труднице, распеше децу, затрше села, прекопаше гробове…но хајде да гледамо у будућност, али нам мањка очију…

Хајде ти мајко, залудна Српкињо, хајде с дечија гроба ено те будућност зове, и не мари што истим гласом дозива као и ономад што је кад су ти прве комшије упале у кућу…

Роди још које, аман, како ћеш сутра пред крвника, чиме да га дарујеш ако нових вратова и костију нема?!

Зар да се брукаш, Српкињице, побогу, што нема кога преклати до тебе мучене, а домаћинска сте кућа били..?

Хајде да говоримо о страдању и жртвама нашим али да некако не поменемо Ораховац, Велику Хочу, Старо грацко, Исток, Гораждевац, Ђаковицу, Пећ, Клину, Прилужје, Призрен, Митровицу, Бајгору…

Да не будемо екстремни, аман, па и овако се не може живети довека, а смрт је смрт, иста у постељи- иста под ножем…

Падне глава на јастук- падне глава низ ливаду, исто је то..?

У сред Србије да од прошлости Србије захватимо ко лавором кишницу…

Да знамо тек колико нас не замара да памтимо.

Да памтимо онолико колико ћемо моћи брзо да заборавимо.

У будућности вазда чека прошлост, неумирена и неоплакана, и нема ту друге.

Није будућност ништа ново но намирена прошлост!

Кад будемо знали до у кост колико нас је под земљом знаћемо и зашто смо на њој.

Не могу истина и помирење вазда бити ћуприје преко река српске крви.

Не могу српски гробови довека бити буњишта!

Није црнина Српиње и Србина рухо за свачије шатре, бре!

Нећу довека, зарад некаквог мира, о задушницама да палим воштанице по трњу и омарима, не знајући под којим ми почива ђед, чукунђед, чукунђедов отац, ђед…

Не може свачији мир вазда бити наш немир, не може!

Нећу да ћутим да ми свака црква, сваки манастир више памти огњева него јутрења…

Да су нас клали јер никад нисмо довољно мртви!

Да су нас распињали јер нас је вазда било превише, па и где ни један Србин не остане!

Нећу нигде, нарочито не у сред Србије да се стидим што ми је дом на темељу дома, под којим је још стотину темеља што још тињају и јече.

Да не будем «екстреман»?!

Дакле, да будем Србин колико ће то некоме бити забавно, ко циркуска атракција…

Никад, по цену да довека живим животима мртвих!

Будућност није ништа друго до намирена, исповеђена и причешћена прошлост.

У сред Србије да прећутим Србију?

Нажалост, постајемо народ заборава- колико смо пострадали од крвника толико је и наше страдање од веровања да су јаме и каме жртве, а ми џелати…
Михаило Меденица


Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Не презире те тамничар што си у оковима, но што окове не презиреш…

Од кукавичје тишине више презирем кукавичју реч.

Оно кад чујем: „Биће како је суђено, ништа не зависи од мене једнога…“

Па, од кога зависи, Србине мој?!

Ако чекаш суђено не надај се ничему јер пристао си на окове, оптужбу, пресуду…

Које ти добро припада ако си свикао да лоше зовеш домом?

Ако ти гори кров а ти залегнеш на под и мислиш неће, сигуран си, добро ти је, досадиће се огњу, умориће се, и овако ништа не зависи од тебе једнога…

А, од кога зависи, Србине мој?!

Од Господа?!

Па, како да те чује ако не проговориш, како да те види ако се не усправиш, како да ти помогне ако знаш да ти је лоше али трпиш јер може и горе?

Не може горе, само ми можемо бити гори…

Није зло време већ се зло у нама раскомотило…

Не можеш веровати у Бога а неверовати у себе…

Господ ти је већ дао слободу, сам си изабрао и ланце и тамницу сопствене тишине!

Окови су тешки онолико колико не желиш да их покидаш, а у тамници је мрака онолико колико страхујеш да отвориш очи.

Не презире те тамничар што си у ланцима већ што не презиреш ланце…

Ниси ваљан само ако никоме не чиниш зло, напротив, најгори си ако за себе не учиниш никаквог добра, а нема ти већег добра него устати, проговорити, прогледати…

Не клечиш пред Богом а клечиш пред собом, понизни слуго својега дома!

Ништа не зависи од тебе једнога а стојиш пред распећем загледан у једнога…

Једнога пострадалог да ни за кога распеће не буде казна, но благослов!

Нису планине тескобе, нит запреке на путу, већ достижни врхови, видици…

Пред тобом су да се попнеш на њих а не да са страхом гледаш у висине.

Врхови су у теби, мој Србине!

Чекаш да буде како је суђено…робијаш ли живот или га живиш..?
Ништа не зависи од тебе једнога, је ли?

Питај мора јесу ли од капи настала?

Питај шуму јел од семена постала?

Питај дане хоће ли те сачекати да од копрене сплетеш кичму?

Устај, бре, Србине!

Све од тебе једнога зависи!

Неће други проговорити твојим гласом, прогледати твојим видом, закорачити твојим стопама…

Мрак и тишину у које смо се сакрили ко бедне хијене- потомцима нећемо оставити као збег већ као дом!

Желиш ли то, мој Србине?!

Ни по јада што ће нас се стидети већ неће имати због чега собом да се поносе.

Не остављамо им ни праг ни гроб, но бусију да чекају у заседи ако се где човек у њима разбуди.

Све од тебе једног зависи, Србине мој, јер један се бори за стотину бољих који ће за њим доћи!

Ваљамо онолико колико им одговора оставимо…

Устај, Србине, нек си и у ланцима, поћи ће и они за тобом ако закорачи, и железо је жељно слободе.

Не презире те тамничар што си у оковима, но што окове не презиреш…
 
На ноге, Србине, више не корачаш за себе већ првим корацима потомака својих!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Запамти Вучићу, запамтите лажни борци против Вучића- НЕМА ПРЕДАЈЕ, НЕМА ПОДЕЛЕ СВЕТИЊЕ

Дакле, на седници Савета за националну безбедност сте одлучили да ћете храбро, непоколебљиво и одлучно учинити- НИШТА!

Додуше, каква савет таква и одлука…

Ови локални пијанци у сталном заседању пред драгстором у крају делују далеко озбиљније, умније и одлучније од вас- Савету за национлно ништа, но…

Све ово што се минулих дана дешава на Косову и Метохији јесте твој игроказ, Александре Вучићу, велеиздајниче!

Твој и твојих другара, јатака и саучесника у злочину према Србији: Аљбина Куртија, Еди Раме и ресто фукаре вечито жедне српске крви, и ништа више од тога!

Једна у низу онолико једночинки твоје издаје, у очајној режији и са још горим одабиром глумаца, но у Србији нажалост све пролази, нарочито такве бурлеске на позорници од кеса и картона, али неће довека, буди убеђен!

То што се некако чудно поклопило са недавном посетом твојега фирера- Меркелове, то што само на наплату долазе цехови из бирцуза „Бриселски споразум“ и прикљученија, то што си се обавезао да ће Србија бити по мери западне политикантске фукаре и твог пашалука- то заборави, Јудо, јер то што си Србију утишао не значи да неће и устати и проговорити јер и планином влада тишина али то је и даље планина, никада је човек неће прерасти…

ПОновићу по милионити пут: заиста сам мислио да од оног жутог зла веће није могло да нас задеси, но ти не да си наставио њиховом стазом издаје већ је форсираш трчећим кораком, убеђен да се нигде саплети нећеш, али…

Запамти, ни ти, ни твоји шиптарски јатаци, ни они мизерници из некакве „српске листе“ (малим словом), који протествују на специфичан начин- тако што им не пада на памет да напусте шиптарске фотеље и власт која уз њихов амин чини зло Србима- нећете успети да издате Косово и Метохију, никада!!!

Никада!!!

Не што то не желите, па на то сте се обавезали, већ што вам ћутљива Србија то- прећутати неће!!!

Јесмо се претворили у сенке некадашњих људи, јесмо фасификати и предака и потомака, јесмо преплашени од сопственог гласа, али веруј да знамо да Косово и Метохија није „проблем“, како упорно тврдиш, већ решење свакога проблема.

Косово и Метохија јесте „само“ 15 одсто територије Србије али је 100 одсто њене душе, бића и идентитета!

Косово и Метохија јесте шака земље, али је Србија шака јада без Косова и Метохије!

Трајати може- постојати не!

Мислиш ли заиста да ће и један Србин пристати да дом замени за монтажну чатмару..?

Слободно ти дели шта ти је од дедова остало, но не помишљај да ћеш поделити шта нам је од векова заветовано!

Не играј се, није светиња шака кликера па ако ти који утекне није штета, остаће их још- пресветог Косова и Метохије није довољно нешто већ- читаво!

Постојање се не метри, не разграничава, не разбраја се колико људи на њему живи већ колико их је пострадало за њега, а за Косово и Метохију се страдало да би се живело оним већим од живота, о чему ти, Јудо, баш ништа не знаш, али Србин зна!

Не заваравај се ни да ће ти терцирање тобожње опозицје олакшати да Србији намакнеш омчу о врат- ваљајте се у вашему блату колико вам воља, само нас немојте убеђивати (и ти и они) како је то блато лековито и како је најбоље да читаву Србију преметнемо у каљугу јер достојанствено се може живети само као дављеник…

Косово и Метохија јесте завет, не зато што нам је од предака остало већ од потомака!

Цех из крчме плати, али од својега, Србијом се раскусуравати нећеш!

Рекох и поновићу: ништа ти о Србији и Србину не знаш!

То што се многи плаше име да ти помену не значи да неће подвикнути своје, а кад из покорнога врисне човек, кад покида стеге и окове тишине, кад загрми…неће бити довољно рупа да се у њих сакријете харлекини из Националног савета ни за шта и никада!

Запамти јадном за свагда, издајниче, башш као и ове хуље које би да те смене али да ти личе- границе нису тамо где потпишете но тамо где су их гробови уписали!

Ако Србин и прећути кућу- гроб неће, сигурно!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

И мртав Србин је јуришао! (Дан српског јединства, слободе и националне заставе)

На данашњи дан је СРПСКА војска пробила Солунски фронт!

Савезници, илити, «савезници» су још дуго за њом чучали у рововима, ћутали ко мишеви, чекали да опанак стигне што даље, искрвари што више, да сељак с пушком и ралом на готовс посрне, да јаукне, да стане, да га прегазе…

И мртав Србин је јуришао!

Пострада, васкрсне, јуриша, пострада, васкрсне, јуриша, пострада, васкрсне…

Данас јесте дан СРПСКОГ јединства, слободе и националне заставе, не зато што неко треба на то да нам укаже већ што онај сељак, ђед, прађед…није јуришао да ослободи шаку земље већ шаку неба.

Зато је пострадавао, васкрсавао, јуришао, пострадавао, васкрсавао…

Живот је вредан док га имаш за шта вредније од живота дати!

Под ноктима је сељак понео Србије, у торбаку икону, у очима мајку, жену, децу, кућу…све што га је чекало, или није…и ништа није могло да устави опанак у јуришу…

Схватамо ли ми, достојни или недостојни потомци, шта је тај јуриш?

Шта су сви јуриши пре њега и за њим..?

Јесу ли јуришали што нису имали шта да изгубе, јесу ли јуришали што су имали све да сачувају..?

Је ли поражен онај који се врати спаљеном дому, гробовима, затрављеној њиви, палом звонику и прекланом олтару?

Јел залуд јуришао кад није имао чему да се врати или се вратио свему, јер Србин се једнако кући под земљом, на њој и над њом.

Схватамо ли, заиста, шта је овај дан, и ако га схватамо као дан, славимо ли СРПСКО јединство, слогу и националну заставу или тек- дан?!

Јурцамо ли или умемо да јуришамо?

Познамо ли наше Кајмакчалане и Косова поља, Кошаре и Паштрик, она у нама?

У јуриш на непријатеља може онај који је у јуришу најпре потукао звер у себи.

А, јесмо ли?!

Имамо ли још ногу за опанке или су нам се стопе попапучиле?

Сами са собом се посвадимо, шчепамо за грла, прокунемо, прогнамо, а славимо српско јединство…

Поробљени славимо слободу.

Слободних руку, ногу, а душе, срца и речи у ропству!

Нигде букагија а читави у ланцима.

Ништа теже од ланаца тишине…

Претрчали би нас преци да станемо пред њих!

Нит би нас видели, нити чули, понајмање познали.

Славимо дан уместо да дани славе нас!

Славимо претке, нису за то јуришали но да славимо себе!

Мртав Србин је стизао даље од нас, тобож живих…

Не живи се у прошлости но од прошлости јер тамо су врела будућности, али лакше нам је живети у славним ђедовима неголи бити славни ђед дичноме потомству…

Није Србин јуришао, страдао, васкрсавао, јуришо, страдао, васкрсавао…да га славимо на коленима…

Српска слога, слава и једниство нису у томе да надвисим брата, но да брата попнем на рамена па да дохватимо дечанске висине…

Зато и велим да суштиснки славимо дан, уместо да дани славе нас, јер шта сам учинио ако те данас изљубим, брате, а сутра погнем главу кад пружиш руку да се придигнеш..?

Шта сам учинио ако те данас славим опанче, а сутра напујдам попапучене стопе да зареже и разлају се на тебе?

Шта сам учинио ако ми је света тробојка данас светиња а јуче и сутра није постеља и покров?

Шта сам учинио ако славим ђедов јуриш уз планину ако се и о маслачак саплетем на ливади?!

Јурцамо или јуришамо?!

Или ћемо једном за свагда с поносом обути опанке, или ће нас довека обувати ко подране чарапе!

Србин се рађа, тачно је, но Србин се постаје и потврђује, још тачније је…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Вучић на полиграфу- полиграф на Вучићу

Полиграф: Ваше име и презиме?

Вучић: За разлику од многих који себи могу да приуште име и презиме, па чак и надимак, ја тај луксуз немам!

Имам стару „шкоду“ коју понекад провозам кад Мали и ја скупимо 1000 динара за гориво, имам још пола кифле коју нисам појео од 2012. имам пуну бешику јер не стижем да одем до вц-а и имам небројено непроспаваних ноћи којима тумарам по Србији: понегде нешто асфалтирам, негде озидам фабрику да прекратим ноћ, пробудим 4000- 5000 хиљада људи да их запослим, разбудим петлове па на посао…

Полиграф: Занимање?

Занима ме само будућност Србије, ништа друго!

Последњи пут кад сам славио рођендан било је пет свећица на торти иако сам пунио десет година али сам инсистирао на штедњи, одувао сам их и замислио жељу да Србија постане економски тигар…

И постала је, данас сваки радник може пристојно да живи од свог рада сва три дана у месецу, па сам зато и предложио да месеци имају по три до четири дана тако да ће година у Србији убудуће трајати 36 дана, док ће за пензионере бити скраћена на 30, што значи да ће просечно живети око 270 година, па ако то није последица привредног чуда заиста не знам шта јесте?

Полиграф: Да ли сте се некада видели са Вељком Беливуком, званим Веља Невоља?

Вучић: Што се белог вука тиче признајем да сам га видео негде раног пролећа 83. године када нас је разредна водила у зоолошки врт…

Нисам хтео да ненаменски трошим паре за улазницу па сам се попео на дрво и гледао одатле све док један другар, мали Весић звани Сићве термит, није почео да сече дрво па сам упао међу камиле…

За неког би то био пораз али ја сам и у томе видео шансу: иако у модрицама и боловима сео сам и разговарао са камилама о заједничким пројектима и капиталним инвестицијама из братских емирата, и таман кад сам хтео да прескочим код фока и са њима постигнем стратешки договор наишао је чувар и…

Полиграф: Значи, не знате ништа о Невољи?

Вучић: Ко, ја?! Па ја само за невоље и знам!

Све сам их преузео на своја нејака плећа и борим се, борим се ко…Брнабићка с падежима, рецимо, мада је то ипак епска борба…

Још за петнаести рођендан кад сам имао четири свећице на позајмљеној торти пожелео сам да решим све невоље Србије и ево успевам- нисам чуо никога од посланика да се на нешто пожалио, а они су, ипак, глас народа!

Ако они као убогу представници народа имају по неколико станова, кућа, џипова, фирми…замислите шта тек има народ који је, ипак, главни у читавој причи..?

Мало се размазио и разбахатио народ, признајем.

Чујем да има и оних који неће да уђу у сваки контејнер већ само у оне по елитнијим насељима, али то је сито па не би буђи преко погаче, што се оно каже…

Полиграф: Ни на једно питање нисте одговорили кратко и јасно, са ДА или НЕ, мораћемо да поновимо тестирање.
Ваше име и презиме?

Вучић: Па, Шефе, зови ме као и сви други, осим ако нећеш од сутра негде у Прешеву да полиграфишеш?

Полиграф: Шефе, хвала Вам на издвојеном времену, јасно је да је све што сте рекли апсолутна истина, нема сумње да би тако било и да сам укључен!

Сад, ако можемо само за оно о чему смо разговарали:  синчић од кумове свастике пожелео за шести дођендан да постане директор, или барем неки управни одборчић да се деца склоне негде у климатизовано с улице на ове врућинштине..?

Дивно дете, сад креће у први основне и до јула би требало да сипломира и заврши мастер, наручили му преко али-експреса све али треба времена да стигне, разумете…

Вучић: Јесам ли вам можда причао кад сам пунио шест година, био сам толико скроман да нисам славио на дан рођења већ две године раније тако да сам напунио четири и шест година у исто време и уштедео за линију метроа која ће водити од Сремчице до центра Сиднеја…

Полиграф: Хвала још једанпут на интервју, пардон, на испитивању, Шефе, ако нешто није ваљало средићемо то у монтажи да не буде никаквих Невоља, овај, проблема…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Мали Шенген – Отворени Балкан = велика Албанија (отвореног срца дочекајмо оне што су нам отварали груди!)

Јеси ли чуо за Круму, Александре Вучићу, проклето село у албанским врлетима више Кукса, тамо где ни Господ ни ђаво не свраћају?

У том проклетом селу злих људи (не говорим напамет, био сам у њему да напишем репортажу, да се не заборави, осетио како погледи шчепају за гуши и даве, кидају ко звери) била је једна од највећих база крвничке ОВК, у том селу је била основна школа, стара проклетиња на спрат, уз шуму, уз сам пакао у којем су и ђаволу пререзали гркљан…

У тој школи су на живо вађени органи Србима отетим са Косова и Метохије (према сведочењу једног од крволока који је учествовао у свему), у самом центру села, на ехо од кућа, крај бирцуза са мапом „велике албаније“ на зиду…

Читаво село је чуло јауке наших несрећника, читаво проклето село, слушали су, ћутали, живели и живе са тим!

Живе сасвим мирно, без гриже савести, без савести, без душе, без срца, без ичега осим оних погледа што шчепају за гушу па кидају, касапе, черече, напијају се с прекланих гркљана…

Кришом смо ушли у село, бежећи једва утекли из њега, крај језера најдивнијег плаветнила, проклетог плаветнила…

У то су језеро бацали лешеве искасапљеног Србља!

Све је на тој планини више Кукса проклето а нигде плаветнијег језера, проклето плаветног, застао би човек да га се нагледа да не зна…

Ни Господа, ни ђавола… Пакао- паклу, збег суштог зла и та проклета школа у којој су на клупама, у учионицама, крај прозора који гледају на куће крај којих су спровођени…

Сви су морали видети мучено Србље где гази задње кораке, сву су чули, сви су славили крике, мора да су славили кад с толиким миром и данас живе у паклу- пакла…

Јеси ли чуо за Круму, Александре Вучићу?!

Стотину је Крума у Албанији, стотине онаквих планинских језера, стотину школа и кућа из којих су Срби запомагали, али…

Опрао си крваве руке зверима тим Мини Шенгеном, одосно, Отвореним Балканом, како сте преименовали „велику Албанију“!

Опростио си Круми, Куксу, Тропоји…све си им опростио, помиловао звери, умио се с оних језера…

Јеси ли некада помислио на наше мученике кад већ никада ниси имао храбрости да питаш за њих, Јудо?!

Какав је то успех у некаквој слободној трговини са Албанијом?!

Нису довољно трговали органима Србља?!

Признате су им, читам, дипломе медицинских факултета.

Јел оних завршених по планинама, у школама, по подрумима кућа, над језерима и вртачама?!

Успео си, издајниче, у ономе у чему две Призренске лиге нису…

Три века киша им не би опрале крв с руку, а ти си једним папиром и потписом Јуде…

Но, зашто и не би?!

Ћутимо.

Ако те и познајемо ко Јуду правимо се да не видимо.

Ако те и презиремо због свег зла које си (заједно с оном жутом кугом пре тебе) учинио Србији- чинимо то тихо, у потаји себе самих, да не чујемо ни ми а некмоли други!

Ако и знамо да ће за тобом од Србије остати за под нокат- не маримо, па нек је и под туђим ноктима.

Прогледаћемо кад се капци окамене и проговорити кад се одроне усне, тако да не брини, Јудо, лакше нам је ћутке те презирати него гласно волети себе…

Нек нам је са срећом Отворени Балкан- отвореног срца дочекајмо оне што су нам отварали груди!

Заиграће Крума и пред нашим вратима, но боље да оћутимо, нека нам је земље за саксију мушкатли- само нек се Србијом зове…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

И сутра ћемо се звати Србима, но шта ће остати да се Србијом зове? (тргнимо се, роде мој!)

Где смо, роде вољени?

Познајемо ли се још по чему осим по ћутњи у коју смо огрезли?!

Продаје нам фукара заветну светињу- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа..?

Подводе нам реке ко прецвале курве белосветском шљаму- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа..?

Старост су учинили казном, некаквим неисповедивим грехом, вапајем да се живот смилује и…- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа, још смо довољно млади..?

Младост су преметнули у порив, у дијагнозу, у вечито данас без јуче и сутра- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа, нисмо више ни тако млади..?

Оседлали су нас и терају у кас, до краја, док се не може па још даље- не мари, није до нас, не можемо ми ту ништа, живи човек и на четири ноге..?

Јесмо ли то истински заволели ћутњу и страх?!

О слободи певамо више да је отерамо неголи дозовемо..?

Да је преплашимо урлицима, да утекне, да се не помаља за овог живота…

Нису то владари већ газде!

Нисмо народ већ својина, данак, харач, плен…

Робље што брине да се не отргне ланцима…

Што пази да му се где не познају трагови…

Што гледа у под да негде не угледа себе.

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?!

Нема муке овоземаљске коју нисмо одмучили па зар мука над мукама постаде постојати?

Чиме су нас то најгори од нас испрепадали да је најбоље по нас бити плен?!

Јел се то жртвујемо?

Бедно то чинимо, вала, јер није жртва кад потомцима оставиш ледину, пепелиште, буњишта људскости да на товарима балеге тумарају за идентитетом.

Питаће нас: „ко смо“, јер познати нас неће.

Баш као што нас преци данас питају: „ко смо“, јер познати нас не могу, а шта и да познају?!

Гримасе без гласа и погледа; трупине без кичме и костију; стопе без трага; да разгрћу мрак у који смо утекли и кидишемо на небо ако се где промоли?

Није до нас, ништа ми ту не можемо, шта ће један човек противу зла, јел да?

Па, један је праведник пострадао на распећу, од капи настане море, од једног јутра су настала сва, једним се кораком човек уписује, или исписује из људи, једном је речју човек проговорио…

Све је до нас и све ми можемо, но лакше је лагати се, за лаж не морамо да се боримо, она се бори за нас.

За оно што од нас остане…

Нигде ђаво није дошао по своје а да није позван.

Тобож верујемо у Господа а не верујемо у себе, па све чекамо да неко проговори гласом нашим…

Хоћемо ли у оволикој ћутњи познати чији је то глас?


Чекамо да се неко усправи па да покушамо и ми, али да ипак не покидамо ланце…

Кудимо дане како су тешки а они вазда једнако лаки- тешки смо себи сами, вуцарамо се ко товар камења од немила до недрага, носимо живот ко самар страхујући да нисмо довољно у страху!

НИшта нам не чине што не чинимо сами себи!

Нико нас ућуткао није- сами смо изабрали да сачувамо глас за неке боље дане, питајући се што не долазе?!

Па, ко их дозива, кога да чују, коме да се одазову..?

Нисмо желели владаре већ газде!

Поносно се називамо Србима а Србије нам довољно колко нам је ћушну у појила…

Бијемо се у прса а прса звече ко празна бурад…

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?!

Свашта човек истрпи, но није то ништа шта истрпи онај што прокаже човека у себи!

Све су огласили на продају, душу смо продали сами, отуд и мислимо да увек може горе.

Не може, ништа није горе него кад човек помисли да није до њега, да не може ништа, да је живот казна коју мора поднети…

Нигде ђаво сам није дошао по своје…

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?

И сутра ћемо се звати Србима, но шта ће остати да се Србијом зове..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Где су подигли џамије а да није метох, Александре Вучићу?

Чије је Косово и Метохија ако није само наше, Александре Вучићу?!

Бесрамно лажеш, Јудо, понављајући по ко зна који пут како је то мит, како смо се, ваљда, раскомотили на туђем својатајући га ко своје, но страшније од твојих лажи јесте факат да у њих Срби верују.

Не сви, Богу хвала, не ни велики број (надам се), али је и један Србин који прихвати ту страшну лаж- превише!

Како то пресвето Косово и Метохија није само наше, и шта то на њему није само српско, вајни председниче?!

Нису наши гробови?!

Кад се то Србин сахрањивао на туђем?

Нису наше цркве и манастири?!

Кад је то Србин зидао у славу Господа на нечијем без на својем?!

Нису наша огњишта?!

Па, зашто су у оној мржи и јарости Шиптара горела..?

Што су на тушем или да нам затру траг?!

Јел Дреница није наша?

Откуд онда Србица усред ње?!

Ђаковица, можда?!

Треба ли да ти објашњавам одакле јој име?

Велика Хоча, односно, Голема Оча, односно, много отаца (свештеника и монаха)…

Није наше?!

Јел Кошаре и Паштрик нису наши?!

На туђем су нам деца- витезови гинули, јел да?!

Зашто их, лицемеру, славиш онда ако на Косову и Метохији није све наше?!

Чије је, Шиптарско?!

Где су преклали, спалили и отели признаћемо да је њихово?

Где су од камена Светих Архангела саздали џамију- њихово је?

Где су оцу Харитону одсекли главу- њихово је и њихова је?!

Њихов је лелек сатртих кућа из којих су отели и одвели наше мученике да их на живо касапе и распродају на кило..?

Њихов је шам- дуд Цара Душана, а ни младице им нису стасале колико Косова и Метохије није српско?!

Бистрице нису наше?! Како их то зову на шиптарском..?

Због чега вековима отимају ако је њихово?!

Због чега пале и руше своје?!

Због чега нам је сваки гроб по стотину пута прекопан и преоран, чије их то кости жуљају кад заседну за “своје” ливаде?!

Чија је Шара- њихова?!

Јесу ли Горанци, онај диван народ душе ко небо, њихови што по цену живота чувају српство на заветној планини?!

Јеси ли био кад у селу Млике?

Чуо децу како певају Србији, слушао старце где с поносом говоре које су им славе праотачке, потеро с њима стада уз планину па ногу пред ногу, реч по реч о Србији, а свака реч блага и питка- Србијом се и умиваш и напојиш…

Шта је тачно то што није наше, Александре Вучићу?!

Где се Шиптар скућио а да није остало црнине на тој земљи?!

Где су подигли џамије а да није метох?!

Где су се огрејали а да није на пламену српских села?!

Где су Србину долазили на Васкрс и Божић а да га нису потом на славској трпези распели?!

Зашто је око српких кућа тараба а око њихових бедеми?!

Зашто је Србин преоравао њиве а они планине?!

Шта то рађа у гори осим звери у крвничким заседама?!

Шта ће у рововима ако су на својему?!

Кога су чекали у заседама ако није све наше?!

Зашто копне виногради око Ораховца ако су њихови?!

Зашто је свака наша песма старија од њиховог сећања?!

Зашто нам ломе порте, зашто нам терају Драгицу Гашић из Ђаковице, зашто нам ухапсише Риста Јовановића на Газиместану, зашто нам претресају монахиње, зашто нам јутрос крвнички претукоше Николу Перића, дете, анђела..?

Зверски су ломили све у њему желећи да убију Бога у детету, но Бог је најживљи у Србину…

Зашто све то чине, Вучићу, ако није све наше?!

Чега се толико плаше па само за крв и мржњу знају?!

Од чега страхују ако су им темељи под земљом а не на костима нашим?!

Не мрзе они српско што је туђе но што само у мржњи могу слагати себе да постоје и да су на својему, и ти то одлично знаш па опет…

Опет лажеш надајући се да ће Србље на послетку поверовати да је Косова и Метохије наше колико за саксију цвећа, али…

Ти што ти Србље ћути не значи да о Србљу ишта знаш и да ћеш га жедно превестни преко Ибра, Ситнице, Лаба, Дрима, Бистрица…

Читаво Косово и Метохија је Србија, нема ту никакве поделе и разграничења, буди убеђен!

Није то жива рана што су вране подерале већ што су од распећа остале…

Ако је њихово нек груменом земље докажу, ништа друго!

Груменом који се неће скотрљати из шаке већ као код Србина- на длану родити да иконе и кандила позову на мобу…


Све на Косову и Метохији је наше јер све у нама је Косово и Метохија!

Ако је шта њихово онда им не дајемо земљу већ душу, а душу они и хоће јер залуд им земља ако не отму и тапију на њу!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар