Nemanjići- polemika o nakaradnoj seriji ili nama..?

Kako nisam gledao tu famoznu prvu epizodu serije o Nemanjićima osećam se sasvim pozvanim da se priključim hajci na nju jer me je duboko razočarala!
Mislim, stvarno sramota, ako je već toliko miliona utucano u nekakav ambiciozni uradak valjda s pravom od njega treba i očekivati da nas nauči slavnoj i prebogatoj istoriji, ili…
Ili ipak ne treba, a?
Da li je serija zaista toliko loša ili smo mi toliko plitak potok da smo kivni na nju umesto sebe?!
Zar nije sramota očekivati od televizije da nas nauči onome što bi trebalo da je obaveza svakoga od nas, s kolena na koleno?!
Toliko smo razočarani u seriju a ajmo iskreno- koliko smo pre nje zaista znali o svetorodnoj lozi?
Koliko nas je učeno i koliko nas uči decu o Nemanjićima, njihovom značaju, njihovim zadužbinama, njihovim visinama i posrnućima?!
Koliko nas u trenu može da pobroji sve velikaše iz svete dinastije?
Koliko nas je ovoliko jeda i srdžbe sručilo na sramotan obrazovni sistem koji nam decu o Nemanjićima uči sve ukupno nekih pola sata za čitavu osmoletku, i to onako usput, pominjući ih više kao krajputaše negoli zvonike beskraja?!
Verujte, sat vremena sam polemisao o epizodi s poznanikom koji je toliko razočaran ostvarenjem, a pritom tvrdi da se Sveti Sava zamonašio u Hilandaru a upokojio u Mileševi!
Banalan primer možda, ali dovoljno rečit i za mene daleko razočaravajući od neke serije koja bi, valjda, trebalo da nam otvori oči, zar ne?!
Opet, ne, naravno, jer ponavljam- ko je očekivao više taj je više trebalo da učini!
Preterujem?! Možda, ali evo još jednog primera za koji mi nikako ne može biti kriva preambiciozni televizijski „promašaj“, iliti, promašaj: minulog leta sam s bratom i decom, putujući za Crnu Goru, želeo da ispunim deci želju i obiđemo Miščiće, selo u kojem je rođen Rastko Nemanjić, potonji arhiepiskop za kojeg, potpisujem, značajan deo Srblja misli da je i prvi patrijarh.
Sramotno je i reći koliko smo ljudi od Raške do Novog Pazara pitali za put ka selu koje bi trebalo da je mesto hodočašća a ne magle neznanja!
Jednako mojeg koliko i onih koje smo ustavljali, jer samo su slegali ramenima gledajući nas u čudu, a selo na korak, eho od njih, mene, nas…
Da, pronašli smo selo na kraju, celivali metalni krst kao jedino obeležje na malenoj zaravni i zapalili sveće i…
I ništa, ostalo je valjda da čekamo seriju koja će nas naučiti da smo obavezni, OBAVEZNI da hodočastimo Studenici, Đurđevim Stupovima, Gračanici, Pećkoj patrijaršiji, Morači, Hilandaru (amanet Svetog Save je da svaki Srbin barem jednom za života dođe ovoj veličanstvenoj svetinji)…
Naša je obaveza da čuvamo Nemanjiće, a ne televizije!
Ukoliko nas nekakva serija toliko razočara i uzdrma temeljce identiteta onda nam je identitet jednak uvodnoj i odjavnoj špici, bez ičega između…
Ako se Sveti Sava već zamonašio u Hilandaru onda ne vidim problem da Stefan Nemanja govori blokovsko- dorćolskim slengom (kako čujem jedna od najvećih zamerki, što jeste sramotno, ali ni približno koliko kolektivna nemar)!
Da se razumemo, kudim sebe ponajviše, ali svoje greške i neznanje pokušavam da ispravim upravljajući sebe i decu putem slave i svetosti naše velike i divne Srbije a ne daljinskim upravljačem…
Rečju, loša serija (ako se zaista ispostavi totalnom katastrofom) može samo da produbi zdenac neznanja, a za to nisu krive preplaćene filmadžije već duhom klonuo narod.
A, na argument: „Ispašćemo klošari u očima dušmana“ valja se samo zamisliti kakvi ispadamo u očima samih sebe najpre, a dušmani će doveka ostati dušmani, no odgovor na njihovu srdžbu su nam ostavili upravo Nemanjići ali ga ne treba tražiti u seriji već u onome što nismo naučili a morali smo, odavno…
Mihailo Medenica