Гаде ми се…

Шиптари су (знам то одлично) презирали Адема Јашарија.

Страховали су од те дреничке звери, друмског разбојника, битанге за коју плен није имао ни веру ни нацију- звер је звер!

Пострадали су Шиптари од њега онолико, битанга злог семена рођена да мрзи и своје и туђе, но…

Шиптари га данас славе, иако им је дражи мртав него жив, и то ме не чуди, но чуди ме (изнова и изнова) да међу Србима има оних (не мали број) који саосећају са „жртвом“ звери Јашарија, пате за њом, наричу над крвником из Преказа, стопе му љубе…

У томе је суштинска разлика између нас и Шиптара: они ће и своју звер славити, а ми ни наше јунаке!

Шиптар ће увек бити Шиптар и ништа друго, а Србин ће бити све осим Србина, пун разумевања и за јаму и за маљ и за нож и за колац и за конопац!

Немам другу реч, нити други осећај, до: ГАДИ МИ СЕ таква балега, не зато што другачије мисли већ што не мисли!

И они имају барем по један незнани гроб, неку кост у јами, згариште, црнину што се чува ко плаштаница…али не мари- преклаће себе ако треба и весело подврискивати до задње капи крви како је џелату теже него жртви…

Гаде ми се јер стоје на српским гробовима и држе говоре о истини и помирењу, а истина и помирење су вазда ћуприје преко река српске крви, но не маре.

Гаде ми се јер не желе да знају за Ораховац, Велику Хочу, Радоњићко језеро, Клечку, Старо Грацко, Малишево, Качаник, Залазје, Сасе, Братунац, Кравицу, Казане, Глину, Бенковац, Обровац, Книн, Јасеновац, Јадовно, Јастребарско…али су и очеви и мајке Преказу и Сребреници!

Гаде ми се јер живе да доказују и сведоче како је Србин и мртав превише жив, како је нормално да нас је под земљом више неголи на њој, како су нам мера крваве колевке и празни сандуци, како је Србин ваљан само ако српство носи ко срамоту и проклетство, како су нам опела успаванке…

Гаде ми се јер знам да одлично знају ко су Адем Јашари, Харадинај, Тачи, Орић, Готовина…али ће за шаку гована и кост учинити све!

Кост својих предака, бачена пред пашчад да се крве око ње и глођу!

Гади ми се, понајвише, што пишем о таквима, но горе је оћутати им!

На њихов глас три наша треба да се чују, да се у сватове не одлази са шотом но са двојницама, да се не правдамо што смо Срби но да славимо постојање и трајање у народу што јатакује Христу, да нам потомци не носе камен уместо крста, да пред звери не стојимо преплашено и покорно јер нема звер чељусти колико је човека у нама…

Лако ћемо с душманима, но шта ћемо са собом ако дозволимо да из српства тражимо збег?!

На сваки њихов глас три наша треба да се чују, најгоре је оћутати им јер дужни смо гласа онима под земљом- тамо су да бисмо ми на земљи знали одакле смо и куда ћемо!
Михаило Меденица