Хоча

Глув сам, нем и слеп без Косова и Метохије.

Ништа је у мени- ако оно није.

Камен који нигде не припада, камен којем се камење смеје и спрда- и камен има корен, крштеницу, својту…

С неке је планине страчао да га у неку кућу узидају; да га баце на рашчељуштене звери; да монах на њему почиње; да вода потече из њега…без овај камен пусти и црни, ни поток да га понесе, ни да потоне међ камење, ништа…без Косова и Метохије- ништа!

Дуга овоземаљског немам, земљу сам намирио- кост сам костију под њом…

И ово земље испод ноката су гробови незнани- знаних…

Дуга овоземљског немам- дужан сам Косову и Метохији, живот за живот.

Волео бих да објасним, но није све да се објасни.
Нити може, нити ваља.

Да умем да објасним шта је Србину Косово и Метохија посветио бих сваку ливаду којој то не припада, а постидео Газиместан и Газиместане пре њега.

То вино хочаснко што су звери отеле, није њима до вина но до Христа!

Мисле крви да му се напију, мисле Бога да убију кад спале манастир, мисле да нема васкрсења ако гробове прекопају…будале.

Велика Хоча је сестра Голготе, скрили су је од фарисеја и Јуда, дали Србину да је скрије и сачува.

И назва је Србин- Хоча. Само је Господу казао.

Биће вина док се небо плави, из увелих и трулих чокота рађа…

Први је калемљен распећем, сув ће родити баш као што се Србин роди где мисле да су га сатрли и раскоренили.

Да ми није сванућа у Хочи док је све око ње горело- не бих научио да видим док гледам.

Не бих имао мира да нисам у немиру Самодреже стао на молитву. Ништа ми нису могле звери, јаросне, изобличене, бледе, види човек кроз њих, ништа у њима…

Што су нас више убијали то су теже могли до Бога у нама…

Копали су нам очи као да Србин видом гледа?

Одсецали главе, а оне насмејане.

Палили куће мислећи да је Србин без зидова бескућник?

Вешали о највише гране као да деца Дечана страхују од висина?

Преклали монахе, као да српство само није искушеништво, послушање и подвиг?

Колико год да су нам отимали Косова и Метохија за нас је остало више…

Нису они одхранили сестру Голготе, нит косом мртвих синова и кикама мртвих кћери везли распећа…

Животе смо дужни Косову и Метохији, волео бих да објасним али коме треба објаснити живот тај га не живи.

Ко вели да можемо без Косова и Метохије тај нема шта да изгуби јер ништа нема. Што потроши од своје деце је узајмио, њих је задужио код ђавољих каматаша…

Нису звери хтеле вино но Христа, ни село но Хочу, ни Србина већ Бога…

Глуви смо, слепи и неми без Косова и Метохије!

Мир у који бежимо не марећи за заветну светињу ништа је до немир из којег нам деца неће утећи!

Требају ли над гробовима да нам ридају не знајући куда ће, или на Косову и Метохији да нам се радују знајући одакле су..?

Ако Хоча за нас није велика- деци ће нам и праг бити недостижна висина.
Михаило Меденица