Знаш ли Србијо који ти је витез данас уснио?


Јавили су ми да је умро Алберт.

Без суза, само толико: “Отишао је наш Алберт…”

Без суза, само толико, а и шта више?!

Шта друго рећи кад усни витез у Господу?

Није умро, уснио је…

На свом Паштрику!

На пресветоме Косову и Метохији!

Тамо где је остао без ока, горостас, Рус, брат, Србин- Алберт Андијев!

Није око камен да се изгуби, није га ни Алберт изгубио но оставио врх Паштрика да види…

Довека да гледа куд су међе Србинове! Куд је браћи руској светиња једнака!

А, тражиле су га звери! Желеле су плен!

Преоравали су Паштрик, клали камен на камену, размицали поносну планину, али…

Залуду, мислили су да се око Албертово скрива, да бежи, да узмиче, да ће га крвавог где наћи како јеца и моли за милост, па да се зоре пленом, пусте звери…

Земљом су тражили оно чим се небо закитило…

Не зна пашчад шиптарска да се заветна светиња не метри корацима већ небом што је прогледало очима страдалника, јунака, бесмртника…

И данас ће га, на вест о смрти, звери чекати у заседи, потерати хајке, спремити ланце и окове, преклати снегове врх Паштрика да одају Алберта, до задњег ће метка стрељати свој страх, но…

Залуду им, рекох, где они у мржњи крај очију не виде- ту небо у љубави све даље догледава…

Очима страдалника, јунака, витезова, бесмртника…

Земљу би звери, као да је на пресветом Косову и Метохији шта на земљи..?

Знао је тај дивни горостас, Рус, СРБИН, оно што су многи од нас заборавили или мисле да могу заборавити: није Косово и Метохија свето што се стрдало на њему већ што се страдало- ЗА ЊЕГА!

Од чега се страда од тога се узмиче- за шта се страда- за то се живи!

И зато данас, Србијо- мајко, застани и ожалио својега сина којем се мајка још увек нада!

Застани Србијо, застани Русијо за својега сина!

Радуј се небо, ето ти још једног знамења!

Не дозволимо да брат Алберт буде још само тужни број кад у оне сате штуро саопште данашњу статистику пошасти!


Уснио је у болничкој постељи борећи се за дах- нека се у миру и спокоју надише ветрова с врха Паштрика…

Чувај нам неба, да ако прогледамо…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

То је крај свега, то је почетак свега…

Борба против мафије заправо је борба дијагноза!

Њихових које “лече” влашћу и грабежом за власт, и наших које се силно труде да нам успоставе, да нас сведу на себи исте, да од Србије начине дневну болницу у којој ће нам животе свести на тапациране зидове…

И, није проблем што покушавају да нас копчају на леђима, никада будале нису у разумнима виделе спас већ претњу, али је проблем што тако олако, годинама већ, деценијама…пристајемо на терапију верујући да ће будале нестати ако прогледамо њиховим лудилом…

Наравно да неће, нестаћемо ми у фуснотама и напоменама њихових дијагноза, а оно за шта верујемо да је нормалност биће ништа друго до њихови кошмари који ће постати наши снови.

Док схватимо да себе лече експериментишући на нама- одоше и возови и шине и сећање да је ту некада била пруга…

Свака њихова борба је- борба за човека!

Не за његово добро, већ за човека као плен, и сјајни су у томе.

У њиховом лудилу има и реда и поретка и идела (наопаких и погубних, али их има), док се ми тобож разврставамо за и против њих, а у ствари се понајвише разбрајамо у колоне- против себе!

Тако су дубоке и болне поделе међу људима, но те смо поноре сами ископали!

Њихови су будаци и лопате, али су руке и зној наши.

Не владају они државом већ нама, а ми смо се добрано помирили са судбином да ништа не зависи од нас и да ће то боље које нам следује пре или касније пасти с неба…

Но, с неба падају само киша и снег, а за све остало ваљало би нам се мало пропети на прсте и дохватити небо…

Толико је безразложног страха у нама да то више није ни запрепашћујуће но смешно.

Тако лако налазимо изговор за страх да је и страх срамота од нас!


Страховати од Вучића и њехових јахача пропасти, баш као и некад оне жуте куге, исто је као да храст страхује од лахора, осим ако га лахор не убеди да није храст већ најобичнији суварак…

Е, то смо ми: храстова шума, вековна, коју шумокрадице виком секу…

Доста више, побогу, и страха и ћутње и разбројавања на наше и њихове- прогледасмо гузицама а очи упрли у под!

Раскусураше нам Србију!

Нисмо више ни колонија већ заселак колоније!


Живот срчемо на кашичицу, прошлост прећуткујемо а будућности рачунамо сатима!

Ако ништа више нисмо дужни себи- јесмо потомцима!

Ако смо себе прежалили одакле нам права да наричемо над нерођенима?!

Нису нам животи тешки но смо ми животу тешки, јер уместо да га поносно живим он нас свакога јутра оживљава…

Тргнимо се, роде вољени, задњи су часи!

Ако не због нас- због оних који ће идентитет тражити у нашим траговима ловине и преплашеног плена.

Због оних који су кадри да буду храстови али како да изникну на трулежу суварака..?

Довољно је за почетак да подигнемо главе и отворимо очи, тога се највише плаше- кад свој мрак не могу да нам продају за видике…

То је крај свега, то је почетак свега…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Колико је то Косова и Метохије Србији довољно?

Шта је то, како велиш Александре Вучићу: “никоме све- свако довољно”?!

Компромис за који се бориш?

Откад се то издаја зове борбом?!

Какав је то компромис у којем крвнику нудиш да размери колико му је жртвине куће, ливаде и гроба довољно?!

Колико ће му од мајке и удовице у црнини, сиорчића, оца свелог над крстом- бити довољно?!

Јесу ли довољно преклали да довољно и добију?!

Колико је то Србији довољно и ко си ти, несоју погани, да разрежеш меру?!

Дечани су нам превисоки- довољни су нам мањи?!

Превише нам је Бистрица, Ибра, Ситнице, Лаба и Дрима- довољно нам је колико захватиш у чашу да се жедан бедне власти и лажне моћи- напојиш?!

Много нам је Орахоца и Велике Хоче- премали смо да довека знамо колико смо велики?!

Распростро се онолики Призрен, па се још нагиздао Богородицом Љевишком, Архангелима, Богословијом…огрнуо се Метохијом и упасао Ђаковицу у корице- превише је све то, јел да?!

Превише се сванућа, ко косови, разлети с Пећке Патријаршије, превише кандила засја Грачаницицом, превише тамјана замирише васкрсном Самодрежом- ваља разрезати колико је довољно да тињамо док трајемо, јер траје се за даха овоземног а постоји довека, но…

Најбоље ћеш ти знати колико је Србину довољно Газиместана да се не растрчи; колико крвавог жита Старог Грацког- да се не преједе; колико Кошара и Паштрика да не устрчи до неба; колико Дренице да не памтимо Србицу; колико магле с Бајгоре да у колевкама не прогледамо вековима и не проходамо стопама Милоша Ћирковића!

“Ви идите- ја нећу”, заклео нас је!

Ти, Вучићу, разрезуј- ја не дам!

Не дам, па нек се сто ђавола у теби разгоропаде и зареже- не дам, јер немам ни напрстак Србије вишка да дам!

Једнако грешни и ти и ја стојимо пред Косовом и Метохијом знајући да је заветна светиња оно најбоље у нама и да је оно најбоље од нас- на њој!

Тебе је, у тој гордости и злоби, страх и саме помисли да негде још постојиш ко човек, а ја, ништа бољи, горд и злобан, не могу без тог добра и тог човека што седи негде у свелим виноградим више Ораховца и чека ме- јер нећу да ме деца памте оваквог, мизерног, већ да ме познају у том винограду…

Не знам чији је? Неког отетог и убијеног мученика, па откуд ми онда право да га не зовем својим, јер где ми је незнани брат пострадао све ми је знано и моје!

Зато ти не дам да метриш ни корака, јер све што ће за мном остати јесте оно где сам познао себе, волео оно што јесам, имао све што сам једином могао звати својим, јер огњиште је тамо где те и снегови огрију…

Једино чега је на Косову и Метохији превише српскога јесте- крви!

Стотину Дрима невине српске крви, нит је земља попила, нити сунце сажегло, но ево те реке ковитлају венама, чине брзаке душе браздјући кањоне на срцу!

Свака од ових шара на длановима јесу бразде Косова и Метохије!

Бразде рода што ми га убише за плугом и воловима.

Како се то крв српска мери колико је довољно?!

Зверима колко су је пролили или нама колко смо је проплакали?!

Никада, Александре Вучићу, никаквог компромиса око заветне светиње нема и не може га бити!

Ни једног до оног са Богом да делић раја свије на земљи…

Не дам Србије ни шаку, јер ми на тој шаци усни глава дететова.

Све што имам стане у ту шаку, и није то много, ал много и не тражим.

Траже они који немају- они који имају чувају.

Чувају да би имали где најбољег од себе наћи и најбоље у себи наћи!

Тамо где се страдало- за то се мора живети, и нема ту никаквог поговора, преговора и поделе!

Косова и Метохије је Србину довољно само- читаво, запамти то, Александре Вучићу!

Не може колевке и гроба никад бити превише!

Људи смо онолико колико смо спремни да постојимо, трајати се може и сто година а не живети ни дан…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Тијана Ајфон и Мими Оро- врх леденог брега!

Дакле, врх леденог брега су Тијана Ајфон и Мими Оро!

Добро, негде и јесте логично да онако “бреговите” и буду то што јесу- државни непријатељи број један, јер ако им онолике груди нису служиле за прислушкивање Вучића, па и потенцијални атентат на њега, не знам чему јесу?!

Нисам баш стручан али претпостављам да је план био да, налик бомбашима самоубицама, активирају експлозивне брусхалтере када се нађу у председниковој близини, а признајмо- онолика количина силикона у њима направила би кратер величине Вулинове празнине у глави, но на срећу све је на време откривено и осујећено.

Добро, приводе се ту још неки ликови, мало се проћаска са њима, па се као у спортском риболову: пољубе и пусте!

Наравно, то не значи да држава није баш- баш спремна да се једном за свагда обрачуна са организованим криминалном, али је и тај проклети криминал изгледа превише организован, богами далеко уређенији систем од државе, па ај се сад ти обрачунај с њим а да не оштетиш државу?!

Мислим у кадровском, сручном, смислу, јер греота је да похапсиш баш све који имају везе са мафијом и притом осакатиш државу за најбољи кадар!

Тешка су времена, силне су невоље притисле Србију, па није баш упутно да више од једне Невоље одговара за све пасјалуке који се гоооооодинама чине…

Добро, неће само једна Невоља одговарати за све, старлета имамо на претек тако да је за очекивати да привођења на испитивања и испипавање буду свакодневна, јер, понављам, премала је Србија за толико сиса криминалних намера!

Зна се, бре, ко је врховна сисица и с колико се муке та сисица труди да нас све подоји ко недоношчад, и неће Србија више трпети зулум лажних “петица” и “шестица” поред чистокрвних и расних нула!

Ево, са нестрпљењем исчекујем то историјско обраћање председника, па да занемимо и ми, а богами, и читав свет, како је најавио!

Судећи по свему биће то врхунска порнографија!

Неколико сати телевизијског кадра пуног сиса, ваљда је због тога и најавио да деца не би смела да гледају, док ће се силне сисице провући у мраку погашених рефлектора…

И тако, биће то још један коначни обачун са организованим криминалмо који ће се завршити славно!

Опастаће!

Па, не зове се узалуд “организовани”, аман!

Није власт (једнако и претходна) улуду толико улагала у њега и организовала га до савршенства да би зарад јефтиних политичких поена упропастила најуспешније јавно предузеће- мафију!

Реална опасност је кад се обесправљени радник, мучени сељак и социјални случајеви организују, то је већ криминал који се неће толерисати!

Поред толико понуђених сиса- они би да загледају и у будућност, је ли?

Куш, море, бандо незахвална!

Поглед у под и сигурним кораком у боље сутра.

И овако подсећате на старлете с тим напућеним устима од глади и слепљеним желуцима од држања линије…

А, старлете су, зна се шта- државни непријатељ број један!

Немој сутра ђаво да вам буде крив кад се открије и ваша веза с криминалном, кад сте ономад гласали за Ајфонку и Оро у ријалитима!

Лако је доказати кривицу ономе који ништа није згрешио…

На “врху леденог брега” још има места.

Пао је један Невоља, но то није ништа наспрам невоље с којом ће се власт најодлучије обрачунати: народа који тражи длаку у јајету, односно, хлеба преко погаче, тачније- хлеба уместо понуђених сиса…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Шта год да обелоданите у четвртак биће тек сенка свега што ћете прећутати, Александре Вучићу!

Поштовани Александре Вучићу (ово поштовани тек реда, куртоазије ради), јесте ли свесни да су висине Вашега лета- даљина Вашега пада?!

Високо сте, нема збора, но толико ће пад бити болнији, само је питање колико ћете, нажалост, Србије повући са собом у понор?

Неће Вас срушити опозиција, та беда нема снаге да сруши ни Снешка Белића, а нарочито нема воље да руши Вас јер заједно владате бедом и муком Србије, већ ће Вам фотеље доћи “мангупи из ваших редова”, баш као што Стаљин каза.

Највећи мангуп из ваших редова сте – Ви, господине председниче, а нема ничега страшнијег него живети у параноји и зазирању од себе самога, а убеђен сам да то јесте Ваш највећи страх.

Не знам заиста да ли Вам неко ради о глави, али Вам многи од Ваших раде о фотељи, но за Вас је фотеља, гола и безочна власт, једнако што и глава, нажалост, ако не и вреднија?!

Отуда сва ова шарада са Невољама, невољицама, мукама и мукицама делује отужно, јер ваљда треба да поверујемо како је та силна фукара самоникла, у држави где мимо Вашег знања и сагласја само свиће и смркава се, а и то је упитно, није искључено да сте и ноћ и дан поткупили, подјармили, уценили…

Апсолутно поздрављам хапшење фукаре, немам дилему да јесу починили најмонструознија недела, но немам ни дилему да је та фукара Ваша, и да то што су задње битанге без иоле срца, душе и памети јесте био њихов највећи квалитет и препорука за високо друштво најнижих порива и страсти!

Можда нисмо најбистрији, али свакако нисмо будале, па немојте мислити да нам довека можете сервирати муда за бубреге, и махати некаквим четвртком када ћемо, не само ми, већ читав свет остати у шоку кад чујемо шта ћете обелоданити.

Лично, више ме интересује шта ћете сакрити, јер шта год да обелоданите биће тек сенка свега што ћете прећутати, то гарантујем.

Не зато што знам нешто више, већ што знам довољно: десета је година како сте на власти, владате апсолутно свиме: од управника зграда па до сванућа, и апсолутно је немогуће да Вам се поткраде мафија јача од власти, јер у Србији одавно не постоји организованија криминална група од оне у фотељама и службеним аутомобилима!

Она жута куга је имала своју “мафију” за показне вежбе правне државе једнако као и Ви сад, и све се то углавном завршавало и завршава исто: падају ситне и нешто крупније рибе а капиталци настављају да се башкаре по мутној води, у коју сте, сви заједно, претворили ову дивну и намучену државу.

Једнставно, дошло је време да се зарад ових или оних интереса решите мало баласта, да опчините народ који ће нетремице гледати где вадите зеца из шешира, не обраћајучи пажњу где му гулите кожу с леђа, издајете и распродајете Србију чинећи је све већом колонијом, и- пуф, толико за ову представу.

Понављам, не сумњам да су ти злотвори чинили страхоте за које заиста морају најстроже да одговарају, али понављам и то да све што су чинили радили су не зато што су умислили да су јачи од система, већ што су знали да су заштићени системом!

Због свега тога, ако заиста намеравате да нас фасцинирате у четвртак учините само једну ствар: пред камерама, јавно, похапсите читаву претходну власт, читаву садашњу, и све то крунишите маестралним завршетком- хапшењем самог себе!

То је апсолутно једини начин да докажете како нико није јачи од државе!

Све остало су приче за децу, мада ни деца нису толико наивна!

Док је жута олош на слободи, а Ви господарите апослутно свиме изигравајући француску собарицу, јасно је само једно: довека ће се на грбачи овог народа смењивати Курта и Мурта, откупљујући слободу по унапред договореној цени.

Нама ваљда остаје да откупимо од сопствених живота шта се откупити да, убеђени да ће се ствари саме од себе променити на боље?!

Хоће, кад и ми будемо бољи, што непрежаљени патријарх Павле каза!

А, бићемо бољи кад се пренемо из овог страха и безречја, и кад напокон подвикнемо: “Доста, бре, више, битанге! Тишина! Сад ћете да чујете шта народ има да каже, а онда ће вам друмови бити мали да их ноге стигну…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Орден (и милиони) Марини Абрамович?!

Легенда вели да: ако о Сретењу Александар Вучић изађе из кабинета и угледа сенку Марине Абрамович- Србија ће још дуго бити окована у мраз и мрак.

Мраз и мрак његовог чињења да понизи Србију по ко зна који пут.

Чиме је тачно Марина Абрамович заслужила једно од највећих знамења Србије?!

“Нарочитим заслугама у уметности”, како се вели у образложењу?!

Уметност Марине Абрамович је приказ пада и суноврата човека у човеку…

Промоција најстрашнијих и најмрачнијих идеала зла званог- нови свестки поредак, и секташки игроказ са онима који ће се наслађивати балегом убеђени да је смрад тек субјективни осећај…

Уметност Марине Абрамович је једнака томе да свака будала може дијагнозу да представи перформансом и сасвим комотно живи од тога.

Уметност Марине Абрамович је све оно што Србија није, никад није била и никада не сме постати!

Чиме је онда заслужила једно од најзначајнијих одличја, а мало пре тога и два милион евра (или три, исправите ме ако грешим) нашег новца за њене свињарије?!

Претпостављам тиме што се савршено уклапа у агенду расрбљивања Србије.

Упорног чињења ове и претходне власти да нас убеде како је корен што и кучина, и како је живот- ћутња!

Не тишина већ ћутња, јер у тишини има слободе, има промисли, има човека, док смо у ћутњи налик оном магарцу у којег Абрамовичка пиљи у једној од дијагноза званих- перформанс!

Но, није она крива зато што успева да ватре пакла прода као топлину огњишта, већ ми што хрлимо (или ћутимо, што је још горе) на та буњишта убеђени у исцелитељску моћ балеге, рекох.

Отуда и орден на Абрамовичкиним грудима, заиста је заслужна за промоцију те уметности у којој смо стална поставка безимених туђина на својему прагу.

Експонати ћутње!

Отаљавамо животе као накарадне перформансе у којима смо најчешће публика, и то она што се без карте прошверцовала да с усхићењем гледа сопствено погубљење.

Где на бис убија човека у себи…

Но, понављам, нема ту кривице Марине Абрамович, њеној лудости заиста кличе добар део света, а криви смо ми што дозвољавамо да нам кучину подмећу за корен.

Да нисмо толико огрезли у окове ћутње не би Абрамовичка била преплаћена и одликована за гадости што се подводе под уметност као курве одурној и одвратној клијентели, већ бисмо о Сретењу заиста славили Дан државности уместо Дана у којем као разбацани трупци представљамо спомен- збирку славе, окамењене, да се о њу и говеда чешу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо…

Није “Дару из Јасеновца” победила политика већ- зло, но шта је политика до сушто зло, баш оно на којем је и сам Јасеновац утемељен..?

Лично, уоште не марим што је филм избачен из номинација за пусти Оскар, није тај фалус одавно ништа друго до белег белосвестког зла оличеног у паклу “новог светског поретка”!

Чак сам и убеђен да би то “признање” умногоме обесмислило и опоганило читаву причу.

Пре би је ућуткало него што би на њеним крилима полетела, па заиста нема баш никаквог разлога за јадиковку јер ако је филму требао ветар у леђа- сад га има на претек.

Но, нешто друго јесте за јадиковку а тиче се нас самих и наше већ пословичне- културе присећања.

Тако је, нажалост, јер се као народ више и радије присећамо неголи што памтимо и сећамо се!

Претворили смо се у календарску нацију која се прене о датмима, облетницама (није хрваштина већ наша прелепа реч), споменима…

Стихијски се присетимо па стихијски и заборавимо.

Велим, присећамо се, баш као какве лоше научене лекције па сричемо…

Сричемо и о слави и о страдању, јер то је судбина великог народа који је пристао да живи судбином малог и безначајног!

Тачније, да животари, јер коме је све једно да трон замени хоклицом- тај се и на хоклицу с муком успиње!

А, јесмо народ трона и по слави и по страдању, јер где год је Србин оставио кости или на голим костима прегазио јад и муку- чинио је то у име најбољег у себи и доброга у другоме.

За добро другога чешће неголи за своје добро…

Речју, док год смо робље те проклете лажи да вредимо онолико колико нам други разрежу да вредимо- пад ће бам вечито бити лет!

Предрасудама о нама болујемо понајвише ми, нема збора, баш због тога што смо заборавили да се сећамо.

Зато наша трагедија и јесте што од филма очекујемо да проговори, а ми громогласно ћутимо.

Очекујемо да свет схвати наше страдалништво и славу а ми нисмо начисто због чега су нас јаме пуне а њиве, гудуре, вртаче и јендеци “родни”?!

Због тога што смо Срби!

Што се имамо чега сећати јер свако је слово човекољубља, истине, правде, богољубља, небољубља- исписано нашом крвљу!

Наносила се сирота Српкиња црнине да јој ноћ позавиди…


Више се Србин наносио туђег крста неголи сопствене главе, а ми наше данас као да на реверс носамо…

Речју, када нас о слави и страдању Србља (а никад не заборавимо оне који нису били Срби а нештедимице су дали животе за Србију) не буду учили као да нас дресирају, но када се и над колевком запева и над гробом заплаче о томе- успокојиће се и Србија под земљом, и над земљом, и на њој.

Понављам, подсећање је понор из којег гледамо на врхове сећања, заборављајући да смо проходали на Кајмакчаланима…

Писах и поновићу: тек кад будемо знали и ожалили свакога под земљом- знаћемо и зашто смо на њој!

Чекајући да туђе очи проплачу заборавићемо својима да гледамо.

Народ смо Студенице а од буњишта очекујемо да се преметне у богомољу..?

Можда се на послетку ипак сетимо, или ће нас се потомци довека присећати…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Обрачун са мафијом и остале бајке!

Дакле, наше је да не размишљамо превише (уопште), не питам баш ништа и да се одушевљени праћакамо у мутном међуречју вакцинације и одлучног обрачуна са мафијом, срећни што нас “библијска” власт једним ударцем имунизује и против короне и против криминалне пошасти оличене у неком типу званом Веља Невоља?!

У оба случаја антитела се стичу углавном на здрав разум, но…

Иста матрица и безмало исти глумци као и 2003. године- и тада се држава одлучно “обрачунала” са кланом који је створила за своје потребе, па након истека упоребне вредности одлучила да је најсврсисходније курталисати се половне робе како би жртвовањем пилићара- петлови избегли лонац…

Тачније, петлови никад нису били ни близу лонца, углавном смо се ми крчкали у њему док су они из заветрина кабинета и удобности фотеља руководили неорганизованом дражавом и изузетно организованим криминалом.

Да се разумемо, нисам ни тад, баш као ни сад, сумњао да су и оним битангама из Шилерове и овим са трибина (немојмо их никад називати навијачима) руке крваве до рамена, но те руке су биле и остале ударна песница власти!

Памет тих људи не сеже даље од “гепековања”, премлаћивања, упуцвања и осталих непочинства, но су иза тих безвратих сировина вазда стајали они чији су вратови били утегнути у беле оковратнике, они који су им даривали улице како се од дима барута не би видео пламен којим гори држава.

Речју, господо, немојте тишину народа тумачити као колективну беспамет!

Додуше, заиста делујемо као безлична маса којој су и срце и душа сишли у пете, али лако та пета може да замаршира Србијом витлајући биртијаше што су јој државу подвели под цех…

Запамтите садашња бандо, као и ви жута куго која сте овима утрли пут и законом: “не дирам те- не дирај ме”- откупили слободу- народ има завршну реч!

Само народ, нико више!

Распродајете државу продајући нам успут муда за бубреге!

Гладни јесмо- али сити ваших лажи и бахаћења!

Да смеју ти безврати да развежу језике- развезале би се многе кравате, али…

То што владате страхом немојте да вас завара како ћемо довека живети у страху!

Неће то бити ни храброст, већ једноставно урлик сужњих којима је доста да робују сопственим животима!

Кад зазвони то неће бити звоно за велики одмор како бисте разменили кошуље и на кратко пролуфтирали фотеље.

Звониће за вама глас обесправљених, а неће бити довољно друмова да их ноге стигну…

Распродали сте нам Србију, учинили нас колонијом, будите убеђени да Шиптари, Кумови, Владе Будале, Космајци, Невоље и њима слични неће бити мишије рупе у које ћете се сакрити…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

„Дара из Јасеновца“…

„Дара из Јасеновца” је више од филма и заиста нема ничег бесмисленијег и срамотнијег него да се у сред Србије води полемика за и против њега?!

Сваки спомен Јасеновца, слово и реч о њему- морају бити спомен, слово и реч сваког од нас, јер Србије је више под земљом неголи на њој, и ко год каже да тишини морамо оставти оно под земљом тај над њом живи бедни заборав…

Једноставно, док не славимо страдања- страдаћемо у „слави“…

Кад кажем да морамо славити страдања наравно да не мислим на вашарење костију већ да једном за свагда будемо начисто колико је невине српске крви проливено само зато што је- СРПСКА!!!

Јасеновац је наш непребол и наша брука, и са тим једнако морамо бити начисто!

Брука јер се и данас не зна колико српских јаука неумирено вапи да га Србље чује…

Не лажимо се да нам је ко други крив што броје стрдалника још кантаримо ко да је шака расутог камења!

Па, да је и камење верујем да би се у број знало колико их је, али не и српских глава!

Баталимо приче да се није смело и могло- ћутали см у име братства и јединства, “братсвујући” с онима чијим се јамама још чује крик мајке за дететом…

Онима чијим се ливадама још жању кости Србинове…

Ћутали смо и ћутимо да се крвници не осете лоше што су српске мајке вазда у црнини!

Нико није боловао од југословенства као ми и нико толико није патио за болешћу прећуткујући лек.

А, лек је ништа друго до истине о страдању српском, иначе ћемо довека крварити Јасеновцем, Јастребарском, Јадовном, Градишком, Пагом…

Зар заиста очекујемо од некога да жали уместо нас, да нас поброји под земљом док ми над њом табанамо као да нас је заиста вазда било превише, па ни по јада што је толико шума олистало обешеним Србљем?!

Веле да морамо гледати у будућност, и тачно је то, но гледале су и те ископане српске очи, па шта ћемо заиста видети ако и кроз њих не прогледамо..?

Страдали смо само због тога што смо Срби, и нема ту друге истине!

Народ љубави, вере, праштања и трајања, и због тога и јесмо сатирани јер звери су о свом постојању могли сведочити само крвљу невиног Србља на својим рукама!

На злу су постали- на нашој ћутњи су опстали!

Понављам, ништа ја од тог врлог Запада не очекујем, и немамо се због чега љутити на оне који су у сваком злу против нас саучествовали, док год ми ћутимо чекајући да мртви о себи проговоре!

Једноставно, будућност ће нас призвати колико будемо чули гласове из прошлости!

Један од њих је свакако “Дара из Јасеновца”, како бисмо чули Петра, Мирјану, Слободана, Радована, Јовану, Мирка, Братислава…из Велике Хоче, Ораховца, Ђаковице, Дечана, Пећи, Приштине, Косовске Митровице, Грачанице, Старог Грацка, Обилића, Призрена, затрављених српских села више Сребренице, јаука из збегова Републике Српске Крајине…

Кад будемо знали и оплакали свакога под земљом- знаћемо и зашто смо на њој…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 5 коментара

Није Мика Алексић верник већ звер! (не стављајте му воштаницу у руке)

Чему то бедно потенцирање да је та звер од Мике Алексића те страшне “часове” глуме почињао са Оченаш, а током истих децу “тровао” црквеним, односно, духовним песмама?!

Зашто то чините, мизерници?!

Није звер довољно звер ако се не протне да је приде био и верујући човек?!

Да није те хадовске пасјалуке можда чинио у име цркве и вере?!

Не сумњам да ћете у данима пред нама открити и како је иконописао, вероватно го и у некаквој болесној екстази?

Звер је то!

Умоболна и јадна приказа која се могла огрнути каквом скројеном ризом, па чини ли га то монахом или је тек врата својег пакла покушавао да маскира рајским дверима?!

Срам вас било шта чините, вољно или невољно, но убеђен сам да одлично знате шта радите, мизерне будале!

Судите звери делом му пресуђујући кроз цркву и веру!

То је ђавоља поган и тај са пресветим светосављем има једнако колико су имали и они што су ’45. убијали Бога у име нове “вере”!

Да су том монструму шта значили Оченаш и певничка благодат пред собом би видео анђеле а не плен, но…

Ипак, згодно звучи у ове погане дане ломљења распећа подвући негде како нема зла без “саслужења” цркве јер, авај, нема звери до верскога фанатика јел да?

Рекох, ђавоља поган је то, а ђаволу је најлакше сакрити се иза крста, но није сваки крст- распеће баш као што није ни сваки човек под иконом- светац!

И под камилавком има лудих глава али није због тога камилавка нокшир…

Но, залуду распињете- распећа, нису то тек две даске приковане већ жива љубав раскрилаћена!

Пре ћете руке саломити неголи распеће.

Могло је то чудовиште да се игра и причести, исповести, да служи тобожње “литургије”, могао је каменом на камену да надвиси Дечане, но није брдо камења- манастир!

Може звер да се ушуња у цркву, притаји и умири под фрескама, но то је и даље звер а црква му није ни дом ни збег!

Могла је та звер, очигледно, шта год је хтела јер су је чувале неке звери налик њему, не сумњам у то, али га вера тајила није јер тај са премилим православљем нема баш ништа!

Презрео је тај све што православље јесте- отуда пред собом и није видео анђеле већ плен!

И због тога вас молим, преклињем, не покушавајте звери да ставите воштаницу у руке, јер дубине тог мрака огњем зла горе!

Није тај носио свој крст, већ себе ко проклетство и казну најстрашнију.
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар