Sinjavina bola i jada

Ništa me ne razdire kao patnja dece i starih. Ono kada u očima pred kojima je život, ili za kojima je život ceo- nema ničeg do tuge.
I kad se plave- ko pučina jada su. Sinjavina bola…
Dete sam starca od 86 zima (nije mnogo leta bilo za njega). Časne, poštene i čojstvene starine koja je vazda držala do obraza po cenu svega, a jutros sam jedva poznao te obraze i oči moje starine, kljunule u travu i blato.
– Komšija, otac ti je pao pred zgradom…- sjurio sam se ne videvši ni ko mi dovikuje kroz prozor, poznah štap i ceger što vazda nosi sa sobom moj Momčilo!
– Dobro sam, dobro…malo mi se stužilo (vazda je koristio tu reč šta god da mu je. U njoj je sve i nije ništa. I vapaj i kuraž.) pa padoh…- podigoh ga iz blata da sedne, u blato, da vidim plavi li se sirota pučina pod sedim obrvama…
– Nije ništa, ne brini, drži me samo da ustanem pa ćemo polako…- iz besa valjda ne dadoh da mi ko pomogne, da ko vidi tu starost kako se jedva pridiže iz blata, kako se oslanja na mene i štap… Na pomisao da mu se samo „stužilo“ i da će već za koji tren vetar da razveje sve što starinu može da „stuži“…
– Ja poš’o do tebe da podelimo ovu pomoć, podigao sam malo pre…- veli, poštapajući dane što ih kao kaznu nosi! Podigao je „pomoć“ pa kljunuo u blato i travu… Stužilo mu se! Stužilo mi se da vrisnem nebesa da poparam, al ćutim, vučem 86 godina sinjavine jada polako za sobom, ne znajući više jel ga to život blagosilja il se naličje života sprda s njim..?
Ozorio je u pošti po tih 5000 dinara milostinje što se država „stužila“ da „pomogne“ starosti da se olupa ko talas o hridi života, a život…život ko pena talasa- naoko gorda, silna i sjajna, al zausti i zaćuti pred obalom dok se drobi i nestaje. Stuži se…
Požurila je stara sinjavina do mene, predaleke obale za štap i jedro od cegera…
Došao je da podelimo..?
– Znam da nemate, a ja sad imam, pa da…- šta imaš, tata?! Previše godina za toliko jada i čemera! Previše života za sobom da bi se više i sećao šta je to život, starče moj!
– Znam da nemate, pa…- šta da podelimo, tata?! Tu bedu što si svio negde u dnu cegera da zveri ne nanjuše, taj nedogled zgaslog pogleda, korak što mu štap beži, sate čekanja da ti neko isplati „pomoć“, muko moja, kupivši ti još dan robije u onome što ti bahato i sramno nazivaju- životom?!
– Znam da nemate, pa da…- nemam ja, tata, jer imam ovo blata na rukama što ti stresoh s lica, a ne zato što sam bez dinara!
Nemam jer ti se svakog jutra obradujem kada se glasneš, a u glasu nigde one mekote godina ti, već muke da ne čujem kako se dan stužio nad tobom, prokazujući te noći da si još tu, da dišeš, da postojiš u blatnjavom otisku u koji te sapnuše, tata, a ti…
– Ali ja sad imam, ne treba meni toliko…- a, koliko je to, tugo moja?! Koliko su te ubedili da ti više ne treba da bi ti bilo šta trebalo do golog svanuća i tužnog smrknuća?!
Koliko to imaš? Daj da delimo, tata! Previše ti je obraza ostalo za njihovu meru, previše si gord i tako povijen, bezglasan i bezličan!
Jesu li ti isplatili pomoć, stari?! Koju?! Pomogli su ti da se ne stidiš svojih godina, ili platili da ne vide tvoje godine, talase moj što te bacaju o hridi besramlja?!
– Znam, ali da podelimo, biće mi lakše…- ne sme ti biti lakše, tata, nikako ne sme! Ne smeš sebi to da dozvoliš, jer njihova je pobeda ako ubediš sebe da ti je šta lakše kad muku podeliš s mukom misleći da je šta manja!
– Uzmi, molim te, pa daj deci kad dođu, reci da je od dede…- nemoj, tata, molim te, nemoj da ti to čine! Ne razgrći ceger- vrisnuće nebesa ko da im drob razgrćeš…
Lezi, opruži taj vek skoro da dane malo, ja ću stražariti da se dan više ne sprda s tobom, a ako se ne probudiš znaj- onaj otisak obraza u blatu značiće deci više nego ta mizerija kojom nesoji ispiraju savest!
– Uzmi, molim te, sine…- neću tata, već si mi previše dao!
Ja imam šta da pokažem, onaj otisak obraza pa neka je sto puta u blatu!
Tebi se stužilo, pao si, godina ti je…
Oni su pali, tata, ali se pridići neće, jer čoveka ne uspravljaju noge već obraz…
Nikad se njima stužiti neće, jer pustahija su njihova plavetnila, a tvoj je horizont jada!
Jad je ljudski, tata, a pustahija očiju jedini horizont…
Odmori sad. Spavaj, dobra moja starino. Podelićemo, obećavam ti- evo tebi malo mira, a ja ću uzeti nemir na sinjavini barke s jedrom od štapa i podranog cegera.
Spavaj, biće jad tu i kad se probudiš. Tek ti je 86, ima još vremena da ti starost učine težom od godina…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 5 коментара

Slučaj Herte Miler, iliti, da li se Herta Miler mogla dogoditi negde osim ovde?!

Da se ne lažemo- Herta Miler se mogla dogoditi samo nama, baš kao i svojevremeno ona gadost od „izložbe“ u sred Beograda, čija je okosnica bio predimenzionirani pano s likom monstruma Adema Jašarija!
U državi koja iole poštuje sebe, svoje žrtve i svoje žive, Herta Miler i njoj nalik ne bi stigli dalje od granice, jer kći SS zlikovca nije u Srbiji izjavila ništa što toliko puta do sada nije rekla, i ostala je dosledna sebi!
Ona mržnji, patološkoj, a mi istini da ćemo doveka biti žrtve sebe, zbog čega nas pod zemljom i ima više negoli na njoj, dok po toj zemlji gazimo kao po komini a ne svetinji!
Međutim, ono što mene daleko više boli jeste ono s početka teksta- Herta Miler se mogla dogoditi samo nama, jer šta je ta primadona apokalipse učinila a da mi nismo mnogo pre nje?!
Opravdala je 78 dana pakla 1999. godine?! A, mi nismo besramnom koalicijom s onom zveri od Ramuša Haradinaja i potpisivanjem punomoćja NATO satrapama da Srbijom mogu da se zore i šenluče kako im volja?!
Pljunula nas je u oko?! A, mi nismo oprostivši Haradinaju sve povađene oči?!
Ujela nas je za srce?! A, mi nismo zamolivši ono đavolsko seme od Tačija da nam oprosti krike umirućih u agoniji dok im na živo vade srca?!
Udarila nam na identitet, veru, tradiciju? A, šta mi činimo živeći u strahu i govoreći šapatom, jel nam to u identitetu?!
Šta činimo unižavajući svetu Srpsku pravoslavnu crkvu premeravajući je i presuđujući po uposlenicima u njoj, poistovećujući grešno i truležno (takvi smo svi, ljudi smo samo, mantija ne čini anđela) sa dva milenijuma postojanja, sabornosti, spasenja, duhovnosti, smiraja i spokoja koja su za njom i, daće Bog, još nebrojeno milenijuma pred našim oltarima?!
Šta činimo kada o godišnjicama u Bratuncu, Kravici, Zalazju, Sase, Kamenici…gore samo voštanice presamićenih crnina, boraca i poneke nižerazredne mastiljare iz Beograda?!
Šta je, dakle, to nesojno, zvano Herta Miler učinila što mi već nismo sebi samima?!
Boli li nas, iskreno, zla reč pogane žene ili to što samo ovde takav nesoj može da govori o domaćinu, prekorevajući ga da tiše nariče nad pobijenom decom?!
Lično, meni za Hertu Miler što se ono kaže “ni uz Ibar- ni niz Ibar”, ali me ubi ono što Ibar nosi a mi (da budem jasan, kad kažem mi mislim na vlast, ovu i prethodnu ponajviše, i onaj stroj patriJota koji se suštinski gnušaju reči- rodoljub) zagledani u mirnu vodu praveći se da ne čujemo vapaje davljenika…
Opskurna “književnica” je bila, otišla, ne povratila se, ali šta ćemo s onim što doveka ostaje a pravimo se da je nož u tuđem srcu- istina da je nacistička kći pokazala pravo lice zato što joj se moglo i imalo gde!
Istina da smo pridržali kondir krvnicima da operu ruke, pa ih celivali ištući blagoslov?!
Istina da smo Srbiju prodali ko precvalu animir damu pijanim belosvetskim politikantski hohštaplerima da se iživljavaju nad njom dok još ima snage u sirotici, pa da je sapnu ko goveče kad ni za orgijanje više ne basta!
Istina da su nam Toni Bler i klika savetnici u propasti!
Istina da Ana Brnabić, predsednica društva za očuvanje lika, dela i sapunice o Velikom vođi bez one trunke drhtaja u glasu poštenog čoveka izjavi kako srpske sudije i tužioci nisu položili zakletvu pred krvnikom Tačijem, kao da smo kolektivno slepi, gluvi i glupi!
A, pred kim su je položili?! Pred ogledalom, savešću, ikonom..?
Kome će služiti, mučeni?! Pravdi, Tačijevoj, ili za Srbe postoji neka naročita pravda na Kosovu i Metohiji, a meri se kubicima ilovače?
Dakle, ništa Herta Miler nije rekla što mi nismo delom učinili svojim ubogima, herojima, materama svijenim doveka u crninu, majkama što jecaju nad gladnom decom, decom što će detinjstva dobrano nositi ko traume, svetinji koju smo izdali zaboravljajući Njegoševe da “Čast i bruka žive dovijeka!”
Da je časti Milerova bi dobro znala da se u Srbiji ne može kofom krvi i žuči po Srbiji, ali bruka nije njena već naša, a Herta Miler je samo dosledna sebi tamo gde joj se da!
Gde joj se poda, tačnije!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 4 коментара

Otkaz za obolele od kancera, nego šta! (nije to kijavica pa da se umire od toga, aman)

Dakle, kancer nije oboljenje već stanje svesti, i to ono subjektivno kad čovek umisli da mu je nešto a zapravo mu nije ništa pa na posletku umre ni od čega, potpuno zbunjen i zdrav!
Mislim, da je oboljenje, i to ozbiljno, ona poslanička šaka jada, odnosno, jadna šaka bi glasala za predlog zakona koji obolele štiti od otkaza, mada, rekli smo, očigledno je sve to samo uobrazilja onih što vole da im nešto fali, pa makar to bila i koja godina života, ali samo da fali…
No, recimo i da je taj famozni kancer zaista nekakva bolest- zašto bi na osnovu toga neki bili „privilegovaniji“ od drugih?!
Ako je već neko sedeo na hladnom betonu i razboleo se od tog kancera znači li to da poslodavac treba da ga trpi tako mušičavog i neodgovornog, ili da oslobodi radno mesto za mladog, jedrog i dokazano stranački zdravog udarnika?
Ma, gadi mi se i sama pomisao da neko zaista može biti toliko bahat u ovo vreme štednje: ima kancer a još bi i posao da zadrži, dok neki nemaju ni posao a kamoli oboljenje pride, ako je kancer, rekosmo, bolest uopšte?!
Pa, statistika veli da je za 800 procenata povećan broj doktora nauka u minilih deset godina, i sad ispada da su se ti mučenici onoliko zlopatili da po čitavu noć kucaju sms-om doktorate da bi danas bili prokazani samo zato što su zdravi (Bogu hvala)?!
Ali, gospodo kanceraši, ako mogu tako da vas nazovem, prozrela je vašu prevaru vladajuća većina!
Pa njima ne promakne ni „poskupljenje“ tufahija u skupštinskom restoranu, a kamoli ta sramota koju ste pokušali da progurate na mala parlamentarna vrata, zaboravljajući da Maja Gojković vreba iza svake ključaonice, osim onih u toaletima, njih duži Aleksandar Martinović…
Ne, zaista su poslanici ovog puta ispravno postupili, vodeći se onim principom: „imaš kuću- vrati stan“, iliti, „imaš kancer- vrati radno mesto“, jer, gospodo, ako već imate čime da se „zabavljate“, prekraćujete vreme a bogme i zaradite na tome- zašto biste bili izuzeti od otkaza koji vam preti čim poslodavac načuje da ste se nakašljali i mimo pauze, ili promenili pelene više od dva puta u toku radnog vremena?!
Da, opšte je poznati da oboleli od kancera itekako dobro žive od dijagnoze, s obzirom da troškove života, pa i sam život, svedu na minimum!
Zrače se po čitav dan ko u solarijumu, imaju zavidnu kolekciju lekova o kojoj pošteni tabletoman može samo da mašta, svi im donose voće, sokiće, slatkiše, šta god im se prohte, ko da su uplatili ol-inkluziv aranžmana ne tobož oboleli?!
Znači, gospoda bi i preko ‘leba- pogače, odnosno, platu preko citostatika!
E, pa neće moći tako više, bogami!
Ako ste već bolesni zna se: čaj, oblozi od rakije il luka, tuširanje mlakom vodom i sabajle na posao, ili…
Pomislite li nekad koliko direktora kuburi s hemoroidima od onolikih vožnja službenim automobilima i sedenja u tobož udobnim foteljama, ali ćute i trpe!
Koliko samo narodnih poslanika živi bez mozga i ne žali se, već najmanje tri puta godišnje svrate do skupštine, prijave se, siđu u restoran i tu muče svoju muku daleko od očiju javnosti, ne želeći da ih iko sažaljeva, pa ni konobar dok tugaljivo gledaju u njega i pitaju: „Pa, kako više nema pečenja- Božeeeeeeee šta sam ti ja skrivio?!“
Rečju, nije još došlo vreme za opuštanje, bahanalije i luksuz, gospodo, pa da tumorčić i eventualno poneka metastaza budu zaštitni znak privilegovanih!
Jel lepo kaže ona mudrost: „Život ti je onakav kakve su ti misli“, pa mislite pozitivno i eto tumora ko rukom odnesenog! Ma, ko kurje oči, s tim što su one daleko opasnije, jer bilo je slučajeva da potpuno hendikepiraju narodne poslanike kad iz kaljača pređu u „paćoti“ cipele, a s tim se nije zezati!
Da podvučemo i sumiramo- poslanici su glasali valjano, jer ako, recimo, Vulin može da bude ministar vojni a nije služio vojsku jer vidi ko krtica, može i oboleli od tumora da radi ko bela lala, pa i više od drugih jer neki, rekoh, imaju samo posao i zdravlje a ovi i posao i zdravlje i tumor pride, što mu dođe nešto kao regres ili 13 plata!
Narodni tribuni su rekli šta su imali i u pravu su: tumor možda i ne postoji, a ako i postoji pitanje je da li uopšte spada u realna oboljenja ili hipohondriju, jer opšte je poznato da još niko nije umro od tumora, već ubeđenja da ga ima i da, eto, mora da umre kako ne bi ispalo da je lagao u društvu!
Rekoh i ponoviću- ako poslanici (čast reeeeetkim izuzecima) mogu da žive bez mozga i pritom ne kukaju na onoliki holesterol, vala mogu ti s kancerima!
Imaju fontanu na Slaviji, kažu da leči dok svira, svetli i preliva, pa eto im je, čim je oprave, za dve, najkasnije dve i po godine…
Do tada, nek se strpe malo, aman! Nije kancer kijavica pa da se može umreti od toga…
Mislite pozitivno i proći će! Ako ne prođe- sami ste krivi, niste mislili dovoljno pozitivno i tačka!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Ne, danas nisam opčinjeno zagledan u nebo, već posramljeno u zemlju…

Ne, danas nisam zagledan u nebo, opčinjen vojnom svetkovinom, već zagledan u svod, a svod je tamo gde se Srbija razgovara s Gospodom- na Kosovu i Metohiji!
Nebo je tamo i za sunčanih dana kao u suton, ali je svoda vazda, dok sam smeo dole video sam ga, verujte, kako se jutrom razgovara s vekovima a pećka Bistrica teče bez glasa i huka, liturgijski, a jutro…jutro ko tamjanište, molebanski ko dečanski monasi, možeš se njime pričestiti, zakrstiti, leći na travu kao pod kivot i…
Kakvo li je nebo danas nad Kosovom i Metohijom?! Grmi li nad Beogradom dovoljno da se ne čuju reči Hašima Tačija: „Srbija je dala odobrenje da 42 sudija i tužilaca položi zakletvu pravosuđu Kosova!“
Nije Srbija, al jesu Srbi! Nesoji!
Jel parada u slavu pobede dovoljno gizdava da zaseni paradu u slavu poraza?!
Jesu li govornici dovoljno glasni kad usklinku laž: „Nikada nećemo izdati Kosovo i Metohiju“ da se ne čuje eho: „Nikada nećemo izdati ono što smo već izdali, nema potrebe dva puta, iz prve smo se dokazali…“?!
Jesam li glup i naivan što ne mogu da shvatim, prihvatim, što izgaram u besu i očaju da Srbija po prvi put za svojeg postojanja ne želi Kosovo i Metohiju, lažući da bez njega može biti Srbije?!
Oni Srbi, nesoji! Pogan koja se nada da će zurlama i talambasima poplašiti svod da uzmakne i ne zapamti te izvitoperene grimase koje su pod svoj jastuk sakrile krvavu Haradinajevu čakiju, pogodivši se, ko na stočnoj pijaci, koliko Srbin vredi žive vage i koliko su dobri ako Ramuš malo ukrade na kantaru, jer, eno fukare, dodaje grobove dok tas ne pretegne a lepo su mu rekli da se mane grobova- ovo što je nad zemljom to je na prodaju, ono pod njom…zasej, brate, smilje nek zamiriše metohom, od izdaje samo grđe smrde trupla bez krsta i belega!
Evo se nadam da će aplauzi nadgalamiti čauše dok se Tačiju zaklinju da će poštovati „pravni sistem i ustavni poredak kosova (vazda malim slovom)“, zasnovan na onome za šta se krvolok vazda zalagao: moje je pravo da ti rasporim grlo od uva do uva, a pravda je malo sporija, stići će čim popali kuće po selu i siluje sve što još ima truni života u sebi, al stići će, ne brini, samo ti polako umiri, za sve ima vremena, vidiš kako ti se majka bezbrižno klati na vrbi…“!
Zakleće se Justiciji, ne znajući, ili, pak, odlično znajući, da na Kosovu i Metohiji nije slepa pravde radi, već zato što su joj Ramuš i Hašim izvadili oči, pa bubrege, jetru, slezinu, rebra, matericu, dojke…al osta taman nešto kostiju za koje se skoro sa sigurnošću može reći da pripadaju ili njoj, pa se zaklanoj mogu zakleti da će suditi po pravu, pravdi i svemu ostalom što se još pronađe u jamama, dok ih ne pokrije smilje…
Eto, ne gledam u nebo, rekoh, jer nije ga bilo ni one noći nad „Pandom“, nit onog dana nad Goraždevcem, Starim Gradskom, Orahovcem, Velikom Hočom, Prizrenom, Đakovicoma…
Al, bilo je svoda, da se pričestiš i zakrstiš njime, no šta je svod- pod njim umrlima dajemo 40 dana, a pod nebom živima 42 sudija i nešto Srba žive vage…
Ajte, samo hrabro, nije vama teže položiti zakletvu pred Ramušom i Tačijem nego što je njima bilo položiti zaklane pred ocem, majkom, sestrom, bratom…
Ne brinite za pravdu, spora je ali dostižna, eno su je mnogi stigli i zaboli nož pod rebra.
Krvari, ali stići će, poznaćete je po odeći, žici na zglobovima i onom povezu preko očiju…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Najskuplja srpska reč- Maca i Diskrecija

Dakle, Vlada Srbije formirala je nešto što se odaziva na prozaično ime Radna grupa za podršku unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji, i što će prema rečima Ane Brnabić, čuvara otirača pred kabinetom premijera, služiti ne samo kao sigurna kuća za žrtve sopstvene gluposti, već će i pružati logističku podršku Aleksandru Vučiću tokom trajanja tog monologa, što mu, valjda, dođe nešto kao lakeisanje u izdaji!
Pardon, kako su mi neki „prijatelji“ dobronamerno savetovali da manje koristim termin- izdaja, jer eto imamo toliko lepih sinonima nalik: „dijalog“, jer Kosovo i Metohija valjda nisu izdani, već se razgovara o modelima kako da ga se ratosiljamo a da narodu ne zamiriše na najveće besčašće koje smo spremni da učinimo (vlast, ne narod), tako ću iskoristiti ovu priliku da priupitam: „Izvinte, a čemu će ta radna grupa neradnika konkretno služiti i šta tačno treba logistički da podržavaju?!“
1. Još zdušnije mučenu Srpsku listu koja je ritualno oprala krv s ruku do ramena Ramušu Haradinaju i presvukla u svadbeno ruho, femkajući se ko seoska mlada da li „nevinost“ da sačuvaju za prvu bračnu noć, il da se lečka povaljaju u seniku praveći se da to žulja trava a ne krstače s humki Haradinajevih žrtava…
2. Mož’ bit valja pridržati i podržati srpske sudije koje će položiti zakletvu pred Hašimom Tačijem, čovekom koji je Justiciju silovao, iskopao joj oči i povadio organe, ali to je bilo samo zbog toga što je načuo da je pravda slepa, pa kad već može bez vida može, vala, i bez bubrega, srca, jetre, rebara…
3. Da otrče u toalet umesto predsednika, jer on niti ima kada već pet godina, niti sebi može da priušti taj luksuz u godinama štednje, finansijske konsolidacije i rešavanja suštinskog državnog pitanja: „Kolicka Srbija treba da bude da uđe kroz ključaonicu Evropske unije, majku mu..?“
4. Prinesu sendvičiće i sokiće tokom iscrpnog unutrašnjeg dijaloga, dok predsednik i sagovornici većaju: „Da li svi da glasamo za Macu Diskreciju ili da se fokusiramo na problem ono Srba po enklavama?! Ma, kad su izdržali tolike godine nek se strpe još malo, Maci je ovo životna šansa da učini nešto značajno… Dakle, sveta srpska zemlja Maca i Diskrecija umesto Kosova i Metohije!“
5. Eventualno da Ivica Dačić razgali atmosferu nekim evergrinom, možda „Šotom“ (ne, nije vesela svadbena pesmica kako neki pokušavaju da poture), jer nije monolog- dijaloga zec pa da pobegne, dok Ivica jeste, toliko nastupa, ovaj, posla ga čeka u diplomatiji i priključenijima?
6. Možda će se, pak, Marko Đurić kao predsedavajući grupe u pauzama obraćati medijima zvaničnim saopštenjima: „Predsednik Vučić je nakon „Đulića“ odlučio da vrati i Kosovo i Metohiju, shvativši da ga je pozajmio pre dvadeset i kusur godina, ono kad mu je trebalo za maturski rad „Velika Srbija“, a kao odgovoran čovek ne želi nikome da ostane dužan, ponajmanje Ajkuli, jer na šta bi ličilo da ga još i zbog tričavih 15 odsto teritorije tera u ćošak?! Jedno su „Đulići“, oni su mu zaista trebali, KiM je pozajmio čisto zbog društva, da ga ne zezaju više kako je Prizren odmah kod Vršca pa da voz „Kosovo je Srbija“ preusmeri na tu stranu?
7. Ko zna, možda ipak budu imali neku svrhu jer će sva ministarstva biti uključene u rad, pa dođu do ingenioznog plana kako zaista da podrže dijalog: „Odličili smo da Kosovo i Metohiju polako vraćamo u Srbiju, u delovima od po 9000 evra, za šta će biti zadužen ministar Vulin! Otkupiće ga tetka iz Kanade pa će inkognito otići jedno 200 puta do nje i preneti KiM u džepovima parče po parče, a onda ćemo ga sklopiti negde u tajnosti i predstaviti narodu za sledeći Vidovdan, na Gazimestanu koji će se najverovatnije nalaziti dijagonalno od fontane na Slaviji i takođe će pevati, svetleti i prelivati!
8. Šalu na stranu, radna grupa je formirana zato što zaista postoji potreba za njom! Za svađu je potrebno dvoje, za ljubav je potrebno dvoje, pa zašto bi za dijalog- monologa bio samo jedan?! Da predsednik sam odluči odmah bi se našao neko da vikne: „Izdaja“, a ovako će logistička podrška uskliknuti: „Pobeda- rešili smo pitanje Kosova i Metohije na zadovoljstvo svih! Kojeg Kosova i Metohije?! Ne razumemo o čemu pričate? Nije nam poznat taj termin! Vi mora da ste drogirani Sorošev plaćenik koji je sada naš prijatelj, pobratim, kum i stari svat, ali to ne menja na suštini da pod uticajem opijata pominjete neke haluciogene gluposti za koje prvi put čujemo!“
9. Na kraju krajeva, ako opadne gledanost „Parova“ i „Zadruge“ kamere odmah mogu biti uprte na Radnu grupu za podršku unutrašnjem dijalogu o KiM- e, tad će videti raja šta je pravi šou i da nad Zmajem od Šipova ima zmaj…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Eno svatova preklanih vratova…

Preklani vratovi ko svatovi, eno se nižu.
Creva se vuku ali ih stižu…

Krvave čakije ko buklije- zovu na veselje:“Neka je sa srećom domaćine, sve ti u kući jaukalo i lelekao dok kuću plamen liže i delje…“

Hajdemo Srbi, u kolo, brže,
eno vam trupla prestižu noge,
hvatajte se za ruke, zar važno je čije su,
zalud li poklaše svatove mnoge?

Eno je mlada, sva u belom,
bezglavi dever bratu je vodi,
ispraća majka ćerku opelom
svatovska povorka ka humki hodi.

Na hum stao kum, podigo zdravicu,
valja se kad se Srbin ilovačom ženi,
u drugu ruku od kumčeta glavicu:
„Zdravo nam bile srpske seni…“

Da mi je očiju pa da zaplačem za kćeri,
od sreće, dabome, jedinicu dajem,
silovaše je pa zaklaše zveri,
muzika, udri, za novce ne hajem…

Svirajte glasnije od plača,
glasnije od ropca preklanog vrata,
glasnije od vriske nedoklane sestre
nad spaljenim telom mlađega brata.

Raduj se zemljo, evo ti Srba,
evo ga otac gde kolo vodi,
eno deveruša vise sa vrba
evo mladoženje bez nogu hodi…

Ajte dželati i vi u kolo
basta vam da ga vodite prvi,
samo polako meka je zemlja
teško je nogama kroz ušće krvi…

Zdravo došli i zdravo nam pošli
pratila vas doveka opela,
gledaju vas oči povađene
sa prozora rasporenih sela…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Eno svatova preklanih vratova

Preklani vratovi ko svatovi, eno se nižu.
Creva se vuku ali ih stižu…

Krvave čakije ko buklije- zovu na veselje:“Neka je sa srećom domaćine, sve ti u kući jaukalo i lelekao dok kuću plamen liže i delje…“

Hajdemo Srbi, u kolo, brže,
eno vam trupla prestižu noge,
hvatajte se za ruke, zar važno je čije su,
zalud li poklaše svatove mnoge?

Eno je mlada, sva u belom,
bezglavi dever bratu je vodi,
ispraća majka ćerku opelom
svatovska povorka ka humki hodi.

Na hum stao kum, podigo zdravicu,
valja se kad se Srbin ilovačom ženi,
u drugu ruku od kumčeta glavicu:
„Zdravo nam bile srpske seni…“

Da mi je očiju pa da zaplačem za kćeri,
od sreće, dabome, jedinicu dajem,
silovaše je pa zaklaše zveri,
muzika, udri, za novce ne hajem…

Svirajte glasnije od plača,
glasnije od ropca preklanog vrata,
glasnije od vriske nedoklane sestre
nad spaljenim telom mlađega brata.

Raduj se zemljo, evo ti Srba,
evo ga otac gde kolo vodi,
eno deveruša vise sa vrba
evo mladoženje bez nogu hodi…

Ajte dželati i vi u kolo
basta vam da ga vodite prvi,
samo polako meka je zemlja
teško je nogama kroz ušće krvi…

Zdravo došli i zdravo nam pošli
pratila vas doveka opela,
gledaju vas oči povađene
sa prozora rasporenih sela…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар