Nismo mi dostojni naših heroja!

Tibor Cerna je herojski poginuo na Košarama.
Drugačije se i nije moglo ginuti gore, u vrletima Prokletija gde su deca- arhangeli do nogu potukla zveri ne želeći da uzmaknu ni pedalj pred njima, znajući da pred sobom brane „samo“ život a za sobom Srbiju celu!
Heroji su ginuli da bi kukavice danas govorile o njima, ali vazda je naš usud bio da najbolji ginu kako bi najgori vladali i davali sebi za pravo da im pominju imena umesto da ćute doveka!
O Tiboru Cerni danas je govorio Aleksandar Vučić otkrivajući mu spomenik u Debeljači.
Bez zadrške, bez stida, bez iole premišljanja govorio je znajući da laže, ili još strašnije- ubeđen da govori istinu!
Slagao je rekavši da se 18 godina ćutalo o herojima Košara, sve dok, eto, on u šestoj godini svoje despotovine nije progovorio o njima! Strašno!
Pa, vajni gospodine predsedniče- nije se o herojima Košara, Morine, Đeravice, Gorožupa…ćutalo već niste želeli da čujete ni reč o njima, ni reč od njih, jer heroji Košara nisu ćutali ali jesu bili ućutkivani minulih 18 leta!
Znam ih bezmalo sve koji su se, Bogu hvala, vratili s Košara, kao i porodice junaka kojima su Košare ostale zadnja vojna pošta- punih 18 godina govore ne tražeći baš ništa za sebe, već pravdu i poštovanje za svoje pale drugove!
Znali ste sve to, odlično ste znali, baš kao i svi Vaši prethodnici ali ste ćutali dok nije došlo vreme da od svega napravite rijaliti, sprdnju bezmalo otimajući se o leševe zarad kadra i kojeg sramnog političkog poena!
Vi ste, predsedniče Srbije, ponajviše znali jer ste u dane kada je ta mladost padala ko snoplje na Košarama bili ministar informisanja!
Svi smo tada znali pred vrata kakvog pakla su stali srpski graničari i apostolski jurnuli na njih, ali Vi ste imali najveću moć da o tome ponešto i kažete Srbiji, ali ne…
Nije Vas u to vreme interesovalo Kosovo i Metohija, baš koliko Vas ni danas ne interesuje, osim kada se na nekom lešu il stradalništvu može strvinarski zgrabti kakav otužni benefit!
Rekoh, znali ste tada, ’98. i ’99. godine ali Košare nisu bile dovoljno rijaliti da biste ih rečju pomenuli!
Ćutali ste i potom, svih onih godina kada ste kao treći čovek najveće opozicone stranke mogli da ih se setite i pomenete u parlamentu, ali ne, nisu bile dovoljno rijaliti ni tada.
Znali ste i 2012. kada je onu „žutu“ lepru smenila Vaša kuga i kada ste umislili da ste veći i značajniji od Stefana Nemanje ali ste ćutali još bezmalo šest godina da biste danas rekli kako se čitavo punoletstvo ćutalo o herojima Košara, zaboravljajući na ostale karaule (ne zameram Vam, ne znate Vi ni gde su Košara tačno, a kamoli koje su ostale karaule), policajce, dobrovoljce, braću Ruse koji su branili Kosovo i Metohiju jednako kao da brane prag doma svog!
Ćutali ste jer Vam, rekoh, ništa od toga nije bilo dovoljno rijaliti kao što danas jeste, pa ostaje još samo da Stanija, Soraja il neka treća iz te fele istetovira na guzici „Košare forevr“, ubeđena da je reč o kakvom letnjem modnom hitiću…
Zapravo i jeste. Sve ovo o čemu pišem a Vi govorite kad ushvali tema za sve vas jeste samo prolazni hit, ko slana „plazma“, pa ni toliko.
Svako ima prava i treba da govori o Košarama i herojstvu stradalnika na Kosovu i Metohiji, ali Vi ne!
Zapravo, imate i Vi, naravno, ali pre nego što kažete da se o tome ćutalo dok Vi niste prohodali po vodi objasnite koji je od Aleksandara Vučića i zbog čega ćutao 18 godina, a znao je sve, ili još gore- nije znao ništa, jer ga ništa što se nije dalo pretvoriti u rijaliti nije interesovalo!
Slava braći koji su ostali da zauvek stražare kraj karaule čuvajući je za neke bolje od nas!
Slava braći koja su nam se, Bogu hvala, vratila, oni nikada zaćutali nisu, samo što ni za koga od vas nisu bili dovoljno atraktivne rijaliti zvezde…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, iliti, monolog lažnog cara- Aleka malog

Još Vam se trag dlana poznaje na Ustavu i Miroslavljevom jevanđelju, vajni predsedniče, a već je zasmrdeo nečovještvom što vladika Rade napisa za one kojima zakon leži u topuzu!
Zakleli ste se na dve svetinje Srbije a koji dan potom ih izdali, da ponovim- IZDALI, kao da ste spustili ruku na dve rolne toalet papira i zakleli se da ćete kao predsednik Srbije činiti sve da je za Vašeg mandata ostane taman onoliko koliki je eho jadnog aplauza vaših čauša bio!
Kažete da je vreme za unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji i raskid sa mitskim poimanjem te šake svete srpske zemlje?!
Evo se već bezmalo šest godina svaki „unutrašnji dijalog“ u Srbiji svodi na Vaše isprazne monologe kojima pokušavate da nas ubedite kako smo bedni, mizerni, ništavni i nedostojni postojanja mimo Vas, zapravo se ispovedajući apostolima jada koji su Vas udenuli tu gde jeste da služite, poslužujete, robujete njihovim naumima dok im valjate, a posle ko svaku prnju, tamo gde i basta…
Je li Vas sramota, mada za to treba obraza, da kao predsednik pomislite a nekmoli najavite taj nekakav raskid s mitskim poimanjem Kosova i Metohije?!
Šta je mit, otužni predsedniče: Gazimestan; svaka stopa kojom zgazite a pod njom humke stradalnika za Kosovo i Metohiju; Gračanica; Dečani; Pećka patrijaršija; Devič; Zočište; Gorioč; Banjska; Sveti Arhangeli; Samodreža; Bogorodica Ljeviška, Budisavci…stotine palih a neutihlih zvonika; stotine groblja preoranih i zadušnica o kojima majke leleču i sabiraju kosti sinova u marame…
Jeste li nekada videli starca kako tuži nad dve kosti koje je otrgao od papratišta i trna nazivajući ih sinom?!
Ja jesam, na groblju u Peći, a Vi pokušajte, ja ne umem niti bih se usudio, da tom nesrećniku objasnite da je naricao nad mitom!
Objasnite mu da se o te dve kosti mora povesti „unutrašnji dijalog“ pre nego što ih ponovo nazove imenom deteta, pa na njima položite zakletvu dok se urezuju u liniju života…
Recite ocu Stefanu, pronađete li mu gde telo, i ocu Haritonu naiđete li negde na glavu njegovu- da su preklani za mit moleći se i za Vaše spasenje!
Kažite Marici Milić, silovanoj pa zaklanoj pred majkom, da zaćuti s vapajima i dozivanjem matere dok se vodi „unutrašnji dijalog“ i o njenom slučaju! Mitskom, naravno!
Stanite pred borce s Košara, Gorožupa, Morine, Đeravice…i objasnite živima da budalasto nisu odstupali braneći mit, a poginulima da su brzopleto i glupo natrčali na kuršume i bajonete remeteći vam mir potreban za monolog o „unutrašnjem dijalogu“…
Evo, ne morate baš ništa od toga, možda je previše, ali barem kao predsednik Srbije otiđite do Velike Hoče i Orahovca, skoro da nema kuće u njima bez preklanog vrata ili nade da će doživeti da pokopaju tela kidnapovanih!
Dok im govorite o mitu poslušajte samo sekund kako se smisao življenja sveo na nadu da prigrle kosti, odavno su živima prestali da se nadaju…
Otiđite do Gore, eno u njoj nekoliko bajkovitih sela tog divnog naroda koji su vazda za Albance bili Srbi a za neuke Srbe isto što i Albanci, nema ih šaka ali prkosno odbijaju da uče decu albanskom jeziku i da im deca uče kakvu drugu istinu osim da na Gori čuvaju najudaljeniju luču Srbije na Kosovu i Metohiji!
Na tabli pred džamijom u selu Mlike stoji ploča s uklesanim rečima vladike Njegoša.
Neću Vam reći šta piše, Vaše je da kao predsednik zagazite na Kosovo i Metohiju i pročitate, ja znam, verujte!
Eto, i to je na posletku sasvim dovoljno- otiđite barem do Leposavića, jer, avaj, predsednik ste Srbije, valjda ne morate da molite krvnike OVK za dozvolu da zakoračite na Kosovo i Metohiju?!
A, da, morate, obavezali ste se na poslušnost lokalnih birokrata potpisavši Briselski sporazum, pa sad u južnu srpsku pokrajinu možete samo ako se nekoj sekretarici mesnog kabadahije navrne da skrati pauzu i uzme vašu zamolnicu u razmatranje…
E, to je jedini mit o kojem možete da vodite „unutrašnji dijalog“- Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, na Kosovu i Metohiji!
Još Vam se, rekoh, otisak dlana vidi na Miroslavljevom jevanđelju a već ste…
Ma, kome pišem?!
Znate li, barem, po čijem je htenju napisano jevanđelje?!
Miroslava, da, brata velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika svete loze…
Onom mitskom nad čijim ste se svetim spisom zakleli da ćete raskrstiti s tim istim mitom.
Ili ćete možda s Nemanjićima „unutrašnji dijalog“, jer šta su oni za Vas- velikog župana rasrbljene Srbije i temeljaca neke nove, manje ali funkcionalnije, da se zbog prostora ne izgubi na estetici, jel da..?
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Oprosti mi NATO sve te grube riči… (hapsi Milo, srećno ti bilo)

Ono mučeno kukavičje gnezdo pod Goricom, što sebe voli da naziva vlašću Montenegra umesto pravim imenom- Dnevna bolnica „Milo Đukanović i nesrećnici“ razrezalo je kaznu za „javno izrugivanje NATO“ od čak 10.000 evra, tačnije, nekoliko hiljada plata siraka tužnog iliti jedan „radni“ ručak pomenutih desperadosa bespameti!
Ej, globit nekog što, recimo, pljune na ono pogano obeležje alijanse koja je više zla nanela svetu negoli sve zarazne bolesti od postanja naovamo!
Kazne za izrugivanje Crne Gore naravno- nema! Barem ne novčane, jer ona se plaća precima i pokolenjima, ali to je za njih sitnina, kusur, ono što ostave konobaru kad viknu: „Mali, profakturu na račun Crne Gore i ne štedi, dodaj koju nulu slobodno kad nule plaćaju!“
Šteta što odavde ne podležem krivičnom zakonu Milolenda, rado bih postavio pod pašče to tužno znamenje zla, da se olakša na njemu kako valja, al onda bi valjda mojeg Đuru nejakog (maltezer, nema u njemu ni tri kilograma, al ne bi Trampu oćutao ćuškanje ko Duško Marković garantujem) priveli i oglobili za poganjenje „svetog kivota“!
Vala, to bi bila prava mera i personifikacija Milofrene vlasti- maltezer pred sudom, a mogli bi usput da mu nakaleme i učešće u organizovanju onog spektakularnog „državnog udara“ i to kao glavnoosumnjičenom, jer, realno, nit manjeg psa- niti prgavijeg stvora, ne smem ni da pomislim šta bi se dogodilo da je Đuro moj uspeo da se dokopa Mila i nasrne na nebranjene mu cipele od nekoliko hiljada evra..?
Ne brini, Katniću (specijalni tužilac Milogorja, mesta nalik Međugorju gde se pravovernima ukazuju Sveti Milo i Marlboro), ispitaću ja nesoja kad ga sledeći put izvede u šetnju, pa samo li mi zareži na pomen: „NATO, Đuro, fuj to!“ ja ga dovodim do granice a odatle Vi preuzimate povodac i pravac Podgorica, sud, al ne zamerite ako Vas koji put zapiša, nije ništa lično, za njega ste tek još jedna od bandera koja mu se našla na putu, da prostite…
Šalu na stranu, ove će vaše nastrane šale mnoge poštene ljude koštati sumanute cifre novca, ali to je ništa naspram onoga koliko će koštati vas, korisnike dnevne bolnice „Milo i nesrećnici“- cene koju ne možete platiti jer se grobovi i kolevke ne mogu podvući ko račun u vašem zadimljenom bircuzu Milolenda u kojem se tura plaća obrazom, ili se, pak, obraz plaća turom (ne pića, već turom, guzicom) jedinom vrednošću po kojoj se još možete poznati!
Čujem da je za ponedeljak na repertoaru ukidanje imuniteta Nebojši Medojeviću, deklarisanom Crnogorcu a jednako mi prijatelju ko i Marko, Nikola, Andrija…bez razlike da li se kao i ja osećaju Srbinom ili Crnogorcima, ali svakako ne Milogorcem i Montenegrinom,  i borimo se za isto- povlačenje priznanja Kosova i Metohije kao nekakve države, totalnom rasrbljivanju Crne Gore, članstva u NATO, jer samo u toj vašoj nahiji ludosti čovek se može kazniti što zlo naziva zlom, ali polako, rekoh već- cena koju ste razrezali je za čoveka makar ga oterala u dužničko ropstvo, ali ona koju je Crna Gora razrezala za vas nenaplativa je, jer s ropstvom u preziru vekova prošlih i budućih nema na rate i poček!
Ajte sad polako s tefterom po prađedovskim grobljima, pa na svaki po bilet!
Molim vas da svratite do Crkvina kod Kolašina, tu se moji kopaju, tu je grob Mijaila Medenica, jednog od mojkovačkih stradalnika pa razrežite i prađedu tih 10.000 evra, al nemojte nogama u guzice ako vam se pridigne, pa smrači obrve i zavrne rukave…
Ako mi gde nađete grob đeda Ilije (ne zna mu se beleg, takvi nalik vama su razrezali da ocu i stričevima nije valjano znati gde da otuže oca), četničkog vojskovođe, pišite i njega, al i on je na oca malo prek, pao je za Crnu Goru i Srbiju boreći se protiv onoga u šta se danas zaklinjete, pa dok bežite pokušajte u trku da mu objasnite kako je po zakonu Montenegra kažnjiva sprdnja sa zlom, a on će vam objasniti kako je po običajnim zakonima Crne Gore kažnjivo sprdati se s grobovima i kolevkama!
Ne to, Đuro, fuj, bre! Pardon, NATO, Đuro, fuj to…
E, jbg, opogani vam pašče „kivot“, al ne brinite, poslaću vam njegovu fotografiju pa ako pokuša da uđe u Milogorje- hapsi to odmah i predajte Katniću, znaće on da ga ispita, sličan se sličnom raduje i razumeju se…
Ponudite mu nešto mesa i status zaštićenog svedoka, sve će vam taj otkriti, znam ga potkupljivog!
Najnovija vest: maltezer Đura otkrio inspiratore državnog udara i ukazao na potencijalne sprdače s NATO svetinjama! Milo Đukanović izjavio: „Dokazali smo da…ne to, Đuro, đavoli s tobom, znaš li ti pošto su te cipele, budalo pseća, skuplje od obraza, bre!“
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Ma, neka ste je otpustili tako bolesnu i samohranu…

Draga Violeta Petrović, pročitah da si ponovo dobila otkaz u „Juri“ i vidim sa se čitava Srbija kao nešto nasekirala oko toga lamentirajući nad sudbinom kletom!
Sramota, jeste, ali ne poslodavca ili vlast koja je prethodnog puta obećala da se tako šta ne može i ne sme ponoviti, već za tebe jer si prevarila te divne ljude i eto ponovila- ponovo si dobila otkaz iako je vlast rekla da nećeš, ali zašto bi pa slušala vlast kad ti je lakše terati po svom, jel da?!
Vidi, meni je žao što moram da ti saopštim ono što izgleda niko drugi neće, štedeći te valjda od gorke istine, ali ti si em samohrana majka, em obolela od tumora, pa reci realno da li takva možeš da radiš dok hiljade mladih i zdravih partijskih kadrova bleje po kafićima čekajući na zaposlenje koje ti tako bahato uzurpiraš?!
Ne možeš, naravno, jer rekoh i izvini što ću ponoviti: samohrana si majka a uz to i bolesna, a Srbija, oprosti, nema vremena da čeka na bolesne i socijalno ugrožene da uhvate korak, jer jednostavno usporavaš taj galop ka veličanstvenom sutra koje bi možda već juče bilo da nema takvih kao ti na grbači ove sirote države u kojoj je najlakše biti bolestan i siromašan i praviti se važan zbog toga, čineći da zdravima i bogatima bude neprijatno, jer i oni plaču, da znaš, samo se kroz zatamljena stakla „audija“ ne vidi…
Ako ti se već toliko radi uzmi pa kukičaj, heklaj, pleti…pa lepo ko čovek prodaj na ulici dok te komunalna policija ne ispresavija ko kiflu i uhapsi jer zna se neki red- na ulici mogu da prodaju samo uredno registrovani dileri i makroi, a ne svaka šuša kojoj se prohte da zaradi neku crkavicu jer mu druge nema!
E, pa uvek ima druge i uvek postoji način, poštovana Violeta, ali ti si htela linijom manjeg otpora: kao žuljaju pelene u „Juri“, bolest uzima svoj danak, deca gladna i ostale gluposti koje se mogu videti i u „Parovima“, ali tamo niko ne pravi žrtvu od sebe zbog toga…
Priznaj, zašto si po drugi put dobila otkaz?!
Jesi li i dalje bolesna- jesi! E, pa ako su mogli da ti izađu u susret onomad mogla si i ti njima- da ozdraviš pa da radiš ko čovek, a ne da vučeš tu bolest ko da je grip, ne daj bože!
Jesi li i dalje samohrani roditelj- jesi! A zašto pored toliko neženja u Srbiji, ali molim te nemoj da odgovoriš ono patetično: „Zato što sam bolesna i borim se za svoje potomstvo“, jer je to toliko bedan izgovor da je dobro što si samo dobila otkaz, a ne i rešenje da ti firmi dođeš neke novce jer su te trpeli toliko!
Moraš i ti njih da razumeš, Violeta! Na šta bi ličilo da svi koji se razbole nastave da rade dok zdravi, pravi i visoko obrazovani na prestižnim montažno- demontažnim univerzitetima nemaju ni za ‘leba da njim iz kafića gađaju sirotinju, jer ne ide da arče one kroasančiće što se dobijaju uz preplaćene kafe, a i kroasanom je defakto teže pogoditi socijalnog slučaja u glavu, jer su onako mekani i paperjasti a ne ko buđav hleb postojani i precizni!
Evo, iskreno- dokle si to pa očekivala da radiš?! Nije ti to dedovina pa da se raskomotiš ko na livadi ubeđena da ti rođenjem pripada!
Radno mesto je kao i mesto u autobusu- nije zakupljeno, ustaneš kad uđe neko stariji, odnosno, jebeš starije, neko s partijskom knjižicom ili preporukom nekog ko ima partijsku knjižicu, ili u krajnjem slučaju neko ko nema knjižicu ali ima zdravlje, a zdravlje je, moja Violeta, najvažnije!
Šta će ti plata ako nemaš zdravlja, ajde realno?! Jel sreća u novcu ili zdravlju?!
Šta prvo poželimo nekom: „Da si živ i zdrav“ ili „Da si zaposlen i primaš platu ne znajući ni gde ti je firma u kojoj radiš“, a?!
Pa, ovo prvo, dabome, a ti ni to nisi u stanju da ispuniš ali se, vidimo, jagmiš za platu kao da su deca baš zapela za tri obroka dnevno umesto za jednu majku, koja je na poslu umesto kraj njih!
Glad prođe, znaš, ali želja za majkom nikad, znaš?!
Upamet se, poštovana Violeta! Ne pravi problem gde ga nema, jer ako nemaš posla imaš jednu obavezu, što će reći i problem manje, ali ne, neki ne shvataju da život čine male stvari kao što je život bolesne samohrane majke u Srbiji danas…
Mani se te stranputice kojom si pošla, Srbija u galopu ne može da čeka da se ti odlučiš jesi li bolesna, samohrana majka ili nešto treće?!
Razmisli šta si ponajviše pa će ti se neka vrata i otvoriti, bez obzira što je iza njih zid, jer i on je kapitalna investicija a ne kamen temeljac spoticanja, što bi dušmani rekli!
I za kraj, pre nego što staviš prst na čelo i izviniš se poslodavcu i vlasti koji su ti onomad izašli u susret, ali ti teraš po starom, priznaj da ovog puta otkaz nije ni nalik prošlome, što fakat znači da i nisi dva puta dobila otkaz u istoj firmi, barem ne na isti način: prošli put su te obavestili na poslu, a sada nisu želeli da te maltretiraju da dolaziš već su to učinili telefonski, o svom trošku!
Ne može se kroz život tako na mufte, poštovana Violeta Petrović, ne može!
Bolest i gladna deca nisu izgovor! Radi pa ih prehrani umesto što dramiš!
A, da, ne možeš, dobila si otkaz…
Ma, samo da je zdravlja, biće posla, ne sekiraj se!
A, da, nemaš ni zdravlja…pa oda logično da nema ni posla, šta tu nije jasno, moja Violeta..?
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Inauguracija uživo

12:00- Skupštinsko obezbeđenje reagovalo nakon pokušaja Maje Gojković da u ekstazi baci brushalter ka Vučiću dok se penjao ka ulazu u parlament.
Nakon nekoliko minuta Gojkovićka se pribrala a potom pala u nesvest ugledavši svog omiljenog „Bitlsa“ na vrhu stepeništa, preko kojeg su umesto crvenog tepiha, na ličnu inicijativu, polegali Martinović, Rističević, Vulin i Stefanović. Pregazivši preko njih Vučić je vidno nezadovoljan prokomentarisao: „Kakav bofl! Gde ste ovo kupili- kod Kineza, a?! Ovo nije ni za jednokratnu upotrebu, bre! Čim se popnem srolajte ovo i u kontejner ali pazite da ne povredite nekog penzionera unutra, znate da su oni za mene svetinja…“
12:05- Još onesvešćenu Maju Gojković uzima u naručje, unosi u parlament i spušta u stolicu predsedavajuće, nakog čega se osvestila i ponovo pokušala da otkopča brushalter pa je obezbeđenje ponovo reagovalo- onesvestivši je i diskretno odnevši u prostoriju s četkama i metlama, donevši usput jednu od metli koju su postavili u stolicu Maje Gojković da predsedava sednicom. Vučić izuzetno zadovoljan radom metle, razmišlja da njoj poveri mandat za sastav buduće vlade…
12:10- Dragica demostrativno ustala sa svog mesta i podviknula na Tomslava Nikolića: „Polazi, bre, nesrećo, poslao mi Radomir poruku da je zamenio brave u Predsedništvu, idemo da se zabarakadiramo dok ovaj ne stigne tamo!“
Nikolić u trku razdelio ordenje iz džepova okupljenim pristalicama SNS-a, poručivši: „Ne vadite ih bez povoda- ne vraćajte ih bez časti, ili to beše piše na onoj sablji..? Jel Dragice kako beše, tebi sam dao dve da imaš za turšiju i kupus?!“
12:15- Marija Maksima emotivno izvela himnu Srbije: „On je Vučić Aleksandar!“. Dr. Nada Macura negodovala zbog neslojevitog izvođenja himne i nedovoljno unosa tečnosti gospođe Maksime tokom interpretacije.
12:20- Aleksandar Vučić se obratio diplomatskom koru i crkvenim velikodostojnicima: „Svi ste vi špijunčine koje rade protiv Srbije, ali vam i ovog puta poručujem da nećete vi sastavljati vladu, ali ako imate neki ok predlog, svoji smo, tu smo da se pomažemo… Što se vas, predstavnika verskih zajednica tiče- ko priznaje drugog Boga osim mene nek lagano napusti salu…“
12:30- Metla pozvala Vučića da položi zakletvu nad Ustavom i Miroslavljevim jevanđeljem.
Vučić na brzinu prelistao Ustav i bacio ga u stranu uz komentar: „Kakva gomila gluposti, država se ne vodi zakonima već ide za mnom…“, a potom i Miroslavljevo jevađelje takođe uz komentar: „Stefanoviću, odmah mi pronađi i privedi ovog Miroslava! Vidi, bre, koliko vekova nije vratio knjigu u biblioteku?! Pa, ne može to tako u državi koja srlja u bolje sutra!“
12:40- Nakon polaganja zakletve Vučić položio i kamen temeljac za fabriku novih predsedničkih zakletvi koja će uposliti 200.000 mladih i obrazovanih kadrova, pa čak i neke koji nisu iz SNS-a.
12:50- Novopostavljeni predsednik Srbije pozdravio spontano okupljene pristalice ispred skupštine: „Iju, prepadoste me, a znate da se ja ničega ne plašim, ali nisam očekivao nikoga kad ono vas toliko samovoljno i bez ikakve najave dovedeni…ovaj, zakupili autobuse i došli da me pozdrave! Hvala vam na podršci, bez vas ne bih danas bio ovde kao ni vi bez mene i onih koji su vas naterali…pardon, pomogli da se samovoljno opredelite za dolazak! Izvinite zbog sendviča, nešto su skromniji ovog puta, nismo smeli majonez da ne užegne zbog vrućine pa samo klot kifla i flašica mlake vode!“
13:00- Vučić stigao do zgrade Predsedništva gde je Tomislav Nikolić i ceremonijalno trebalo da mu preda dužnost.
Nakon nekoliko minuta čekanja pred zaključanim vratima s druge strane se začuo žamor: „Pusti sad lopatu, Tomislave, čuće nas! Idi do vrata i reci da nema nikog i da svrati od septembra… Eto ti tvoje „poraslo dete, vreme da se osamostali…“ Ti ako hoćeš izađi, mama i ja ne mrdamo…“
13:10- Vučić izjavio da je njemu udobno i u žbunju, važno je samo da služi Srbiji! Inventar kabineta prenet u obližnje žbunje, uhapšen simpatizer koji se olakšao: „Nemojte ljudi, života vam, ja mislio obični džbun pa rekoh daj da izbacim onu mlaku vodu, nisam znao da je kabinet, mame mi…“
13:15- Vučić prvim predsedničkim ukazom pomilovao pomenutog simpatizera a zatim poručio okupljenima: „Zezajte se vi po gradu još malo a ja odoh da radim, neće se Srbija sama od sebe rasprodati…ovaj, rasvetati ko pupoljak ruže na koju će mnoge pčele sletati da uzimaju polen i donose investicije…“
14:00- Srbija već oseća prvi boljitak, dr. Macura najavila da je zbog stupanja Vučića na dužnost predsednika smanjen broj infarkta i moždanih udara, odnosno, da su građane koji su se žalili na bol u grudima i glavi uputili da se žale mami, što je procentualno smanjilo broj intervencija pa su vozila Hitne pomoći mogla da budu preusmerena na prevoženje dobrovoljno dovedenih simpatizera do kuća, uz usputna stajanja za šoping kod Kineza i panoramsko razgledanje prestonice…
Srbijo- srećan ti predsednik, a jednog ćeš dana možda dobiti i državnika na tom mestu!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Bujanovac „gori“ a Beograd se češka… (Dani komadanta Lešija)

Za sreću je zaista potrebno malo: trouglasta „Kravica“, Bata Gašić sa špahlom i fug- masom u BIA, Marjan Rističević u krupnom planu i eto razloga da čovek ne misli na „Dane komadanta Lešija“ koji se održavaju u Bujanovcu.
Za one koji se pitaju o čemu ja to kad u Srbiji postoji samo jedan komadant čiji su dani- svaki dan, evo ukratko: juče je počela a sutra se završava ta divna kulturno- istorijska manifestacija, nešto nalik „Zmajevim dečijim igrama“, s tim što se u ovom slučaju na jugu Srbije dvoglavi orlovi igraju s nama praveći nam decu, da prostite!
Naime, bez ikakvih problema, a još manje ustručavanja, Albanci već drugi dan biju u zurle i tapane u slavu Ridvana Ćazimija, rečenog komadanta Lešija, „finog“ momka iz Bujanovca i nešto manje finog komadanta zloglasne terorističke „Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe“, stradalog na današnji dan 2001. godine!
Jeste, to je onaj čovek u slavu čijeg imena nam Jonuz Musliju poručuje da budemo srećni što nam neće uzeti i Niš, već samo takozvanu Preševsku dolinu, na šta mu je iz Beograda poručeno: „Slušaj, Musliju- sad si pomenuo Niš i nikad više! Izvini, a kad si ga već pomenuo jel naplatna rampa ostaje nama ili i nju uzimate, čisto pitamo zbog Babića, da ucrta na mapi Kondidora Srbije?!“
Dakle, dok je u Beogradu „radno“ u Bujanovcu je paradno a Beograd, naravno, nema vremena da se bavi time, jer ako bi se trošilo vreme na svakog teroristu kojeg ti u sred države slave jer se borio protiv te iste države ne bi ostalo vremena za bavljenje državom, logično!
Mislim, onim delom države kojim vlast suvereno vlada ne dozvoljavajući da je iko ponižava: Kalemegdan- Terazije- Slavija, muzička fontana- „Beograd na vodi“!
Da me ne shvatite pogrešno, ni slovom ne pozivam na mržnju prema Albancima, naprotiv- iskreno se divim njihovoj kuraži, ponosu koji osećaju i gaje prema svojim herojima, za razliku od nas!
To što se usput pitam da li bi, recimo, u Americi nekome smelo da padne na pamet da pomene s pijetetom Bin Ladena, a kamoli da ga slavi, to je već drugi par rukavica, jer šta taj Zapad, u koji smo zagledani ko turisti u amsterdamske izloge s kurvama, zna o demokratiji i poštovanju ljudskih prava i kulturno- istorijskim manifestacijama?!
Mislim, mogu ja sad da napišem kako na jugu Srbije nema ni jednog belega srpskim policajcima i vojnicima postradalim 2001. od tog istog komadanta Lešija i njegovih krvoloka, ali to bi već bilo zlonamerno i umanjilo bi značaj pomenute kulturne manifestacije koja vremenom može da postane jedan od zaštitnih znakova Srbije, nalik „Egzitu“, Guči, Kosidbi na Rajcu ili Danu sećanja na mučenog policajca (neću mu zbog porodice pominjati ime) kojeg su u selu Dobrosin čitavu noć Lešijevi kurjaci sekli na „kaiševe“ držeći radio- stanicu uključenom kako bi njegovi saborci u urliku i plaču za njim slušali šta mu čine?!
Pardon, taj dan ne postoji, jer čemu kvariti raspoloženje Jonuza i drugara zbog „nekolicine“ policajaca, vojnika i civila, kad su već u dubokoj žalosti za Ridvanom Ćazimijem, u Bujanovcu, gradu na jugu Srbije u kojoj je prema poslednjim podacima bezbednosna situacija više nego zadovoljavajuća!
Mislim, nisu baš išli predstavnici vlasti da provere da li je tako, ali im je Jonuz Musliju poručio da je sve ok i da za taj deo Srbije ne moraju da brinu- on i drugari drže sve pod kontrolom, a ako neko sumnja može slobodno da proveri s naplatne rampe Niša, dotle mogu skoro i bez prethodne najave da svrate…
Ponavljam, ni rečju, baš ništa ne zameram Albancima, jer ljudi ne čine ništa što im je zabranjeno ili ne daj Bože protivzakonito!
To što je onoliko majki zakukalo za decom zbog komadanta Lešija nije njihov problem, a očigledno ni naš!
Na posletku, najvažnije je očuvati mir i stabilnost u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, a kako drugačije nego ulaganjem u kulturu ili barem prećutnom saglasnošću da „Dani komadanta Lešija“ nisu veća provokacija za Srbiju od problema koji se nižu u „Parovima“ a vlada jedva uspeva da ih pokrpi rastom BDP-a i inostranim investicijama!
Moglo bi naravno i drugačije, ali čemu?!
U pravu je Dačić bio rekavši da nije problem uhapsiti Musliuja zbog ratnohuškačke retorike, ali to bi izazvalo više problema nego donelo dobra- možda bi se čovek čak i prehladio sedeći na ‘ladnom zatvorskom betonu, pa kako onda to objasniti a da ne izazove gnev Albanaca koji samo žele da to malo teritorije otcepe, pripoje „Velikoj Albaniji“ pa kasnije vrate kad se izigraju..?
Najmudrije je ovako, praviti se mrtav dok sve ne prođe, pa kad na posletku ne prođe…praviti se mrtav i dalje!
P. S. Ako ikada i stignu ono „migovi“ pred kojima je Aleksandar Vučić pozirao kao pubertetlija pred „mercedesom“ na sajmu automobila, valjalo bi na njih nakačiti plugove pa na njivu, najsvrsishodniji su tamo!
Ne treba Srbiji oružja da se brani od tuđina, već pameti da se odbrani od sebe, a onda će i tuđini zaćutati!
Ne pred argumentima sile koliko pred argumentima državnosti…
P. P. S. Hvala „Vranjskim“ što su imale kuraži da pišu o ovom događaju!
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

BIA, Bato, BIA

Dobar dan, dobili ste firmu „Bata i armirači“, skraćeno BIA, za razgovor sa operaterom pritisnite taster „0“ i uživajte slušajući „Odakle si sele, devojano mlada“ do javljanja operatera.

– Dobar dan, majstor Bata na vezi, kako možemo da vam pomognemo?

– Ovaj, hteo sam da prijavim sumnjivo ponašanje komšije s trećeg sprata, sumnjam da špijunira za…

– A je l’ vam prokapalo?!

– Mislite, je l’ mi prekipelo da gledam kako domaći izdajnici vršljaju Srbijom?

– Čekajte, bre, je l’ mu nešto prekipelo ili pukla cev pa prokapalo do vas?

– Ne znam ništa o njegovim cevima, ali znam da radi za strance i…

– Slušajte, gospodine, mi smo ozbiljna firma i nemamo vremena za komšijska opanjkavanja! A ako su mu radili stranci, onda je sto posto isfušerisano, ništa bez našeg dunđera, bre!

– Nisam mislio da su stranci njemu radili nešto, već da on nešto za strance…

– Ništa ne brinite, obratili ste se na pravu adresu, recite mi samo o kolikoj površini govorimo?!

– Pa ne znam tačno kako se to meri, ali po mojoj proceni površina njegovog rada je veleizdajnička!

– Aj da zaokružimo na sto kvadrata, nek ide život, pa ako i bude više, nek ide na moj trošak, nije Bata nikad žalio ni pločice ni fugu…

– Je l’ vi to u nekim šiframa, ništa ja vas ne razumem?! Mogu li vaši operativci da ga stave pod prismotru, bre?!

– Pod prismotru, nego šta, a možemo da stavimo i italijansku sanitariju ako ste zainteresovani?! Jeste malo skuplja ali za sefte nek ide po ceni domaće! Dogovoreno…?

– Ozvučićete mu kupatilo znači?!

U principu ne radimo struju, al’ mogu da pitam ministra obrazovanja, sigurno ima nekog profesora s Elektrotehnike da

tezgari, pa možemo da se pogodimo đuture za keramiku, sanitarije i struju, a…?

– Možete li, bre, vi njega jednostavno da privedete i završite priču, nije baš tolika zverka da mobilišete…

– A to jok! Privodimo tek ako neće da plati, mada možemo da se dogovorimo i na odloženo…

– Nema vremena za odlaganje, molim vas, morate hitno da reagujete!

– Znači, jeste procurilo?! Jesam li vas pitao ko čoveka još na početku je l’ probilo do vas, a vi vrdate pola sata zadržavajući vezu ko da ste zvali hot-lajn, a ne BIA! Nemamo mi, čoveče, vremena za gluposti, znate li kakva je bezbednosna situacija u Srbiji, aman?!

– O tome i govorim sve vreme, ovaj podriva…

– Prvo, ne kaže se podriva nego štemuje, a drugo, je l’ podriva u kupatilu ili u kuhinji, mada se kaže podliva, ali ajde… E, svako bi danas da se igra majstora, ccc…

– Ma ne u stanu, obično to radi u kafani preko puta…

– E, pa sad to menja situaciju, za ugostiteljske objekte je druga cena, malo jača, znate, ima tu da se obija onoliko pločica u kuhinji, pa u muškom toaletu, ženskom, iza šanka… Danima će tu moji majstori morati da kleče, a ja ne volim kad lako kleknu, a cena mizerna…

– Dobro, bre, gospodine, bavite li se vi bezbednošću uopšte, ili da ga ja sam zavrnem i dovedem?

– Bezbednošću ne, al’ imam drugara, Nebojšu, on ima firmu za obezbeđivanje, možemo da završimo i tu nešto al’ prvo da rešimo ovo s podlivanjem, nije to za igranje! Nikako sami da ga zavrćete, ‘oće ventil da oblajzne pa propiša, da prostite, a onda ode i parket pa ćemo morati i njega da radimo…

– Znači, šifra će biti „parket“?! Čekaću ja ispred zgrade, pa vaši kad dođu, samo nek je kažu i odvešću ih do…

– Ma jok, šifra je bukov ili hrastov, a može i bambusov, ali to ozbiljno utiče na cenu! Znate, njim se hrane oni medvedići koale, a mi im faktički otimamo iz usta da ispunimo vaš hir, al’ ako ste za bambus, nek bude bambus, evo pišem…

– Čekajte, agenti će biti maskirani kao koale i onda će da ga izbambusaju kad naiđe?

– ‘Oće ako ne plati, al’ prvo da završimo posao! Biće u kombinezonima, bre, piše im onol’ko BIA na leđima, vidi se iz aviona, aman!

– Pa zar ne bi trebalo to malo diskretnije, mislim, nije da vašoj firmi treba tol’ka reklama?

– Jok nego ću da pustim one iz VBA da mi preuzmu sav posao! Naravno da ulažemo u marketing: angažovali smo klince preko omladinske da na ulici dele flajere, od ove sezone bićemo generalni sponzori „Parova“, a da vi’š kako su mene nacrtali na fresci u Kruševcu, ko Beli anđeo, bre, samo zaboravili da napišu kontakt telefon ispod, al’ dodao sam flomasterom.

– Izgleda da sam ipak pogrešio broj, meni je trebala ona BIA, agenti, špijunaža, dosijei i to…

– E, prijatelju, šta sam ja sve BIA u životu, al’ eto jedna izjavica pred kamerama i trt, smena, a padne onoliki helikopter, odzviždim s lica mesta I nikom ništa. no…! Nego, jesmo li pogodili posao ili…?

Halo, gospodine, halo… Prekide vezu, budala, kako sad da znam gde da šaljem majstore, nije ovo Udba, bre, pa da imamo opremu za lociranje!

Ništa, zvaće opet kad procuri slavina, ima da moli da dođemo, al’ tad ću ja da se pravim blesav: „Ne mogu, izvinite, pogodio sam posao za neke Hrvate, ako vam je hitno, onda dupla cena, ili zovite Tomu, al’ on je više za lopatu, priučen keramičar…“
Mihailo Medenica

 

Објављено под Uncategorized | 1 коментар