Социјална дистанца- никада и ни по коју цену! (ако то учинимо- постигли су све!)

Не инсистира се улудо на фамозној “социјалној дистанци” под окриљем наводне бриге и борбе за човека.

Не “греше” случајно, нити је реч о лапсусу јер одлично знају да физичка дистанца није довољна, ни приближно довољна и мрачна колико и- социјална!

Нажалост, умногоме су успели у свом науму: страхом су учинили да зазиремо једни од других.

Да се осетимо као плен, немоћни и прогоњени, да сумануто јурцамо свакодневицом бежећи од свег оног чему смо до недавно хитали…

Учинили су да “борбу за човека” прихватимо као борбу човека против човека, као арену у којој се гладијаторски боримо до крви да утекнемо једни од других.

Да нас утамиче у животима, јер најбоље ћемо се сачувати ако успемо да утекнемо и од себе самих!

Кад то постигнемо- постигли су све!

Пошаст ће наравно проћи, ђавоља је то работа, одосно, работа ђавољих шегрта намерених да утамниче и поробе оно једино што заиста имамо- веру и мисао!

Не пристајем, ни по коју цену јер нема веће од те коју ћемо платити да трајемо у форми без суштине!

Не пристајем да у пријатељу видим потенцијалну опасност, иначе ћу довека у опасностима видети потенцијалне пријтеље.

Да не пригрлим децу, оца, брата, супругу, да пред црквом стојим као пред каквом пиљаром у непрегледном реду- верујући у Христа- Бога а не верујући у брата и сетру крај себе – никада!

Не кажем: срљајте, али велим: не срљајте у оно што желе да верујете већ верујте у оно ка чему сте и досад корачали, вољена браћо и сестре!

Не дозволимо злу да живимо страхујући од сваког новог дана, да исчекујемо када ћемо оболети, да у свему видимо лек осим у леку- човекољубљу!

Исто су нас у овом ђавољем експерименту учинили ко јагањце пред вашар: ко претекне нека слави и стрепи од следеће згоде када ће доћи на ред…

Нормално је и посрнути и пасти, али како устати ако зазиремо од испружене руке..?

Како да фукару спречимо у велеиздаји Косова и Метохије ако смо се са собом разишли да стотину страна?

Како бити саборан ако смо између срца и душе начинили “социјалну дистанцу”, а некмоли једни међу другима..?

Како да не дозволимо да нам Србију не раскусурају ко ситниш за просјака ако смо просјаци у ономе што заиста имамо: вери и мисли?!

Зато и рекох да ђавољи шегрти инсистирају на “социјалној дистанци” јер физичка се кораком прегази, а социјална- за њу је живот пучина црна…

Пошаст ће проћи, свака мука утихне, али где људи утихну ту се пошаст разгрлати довека!

Пошаст далеко опаснија од болести!

Пошаст која ће учиити да и оно што остане од Србије буде превише, јер шта ће земља људима који су и од себе утекли у збегове…

Довека у Призрену!
Колика год да је физичка дистанца- корака имамо, но ако је “социјална”- узалуд корака ако није траг човека, но звери…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Докад ће свака крв бити црвенија од српске? (о фамозној истини и помирењу)

Вазда сам и за истину и за помирење, но не може вазда бити истини како нам се ваља помирити са страдањем Србља и наставити даље!

Не живимо ми у прошлости, како нам фукара спочитава, но је у нас прошлост најживља садашњост, под земљом нас је више него на њој, на небу нас је више него под њим…рану- раном превијамо и опет веле како нас је превише претекло…

Ево, и да наставимо даље не помињући неожаљену крв рода свог- где год даље да се обренемо јаме су, вртаче, незнане хумке, непобројане кости српске…

Какво то даље Србин има ако зна где му је плот али не и где му је гроб?!

Спочитавају ми да превише говорим и пишем о лелеку СРПСТВА, а ја заиста не могу певати о слави рода свог док не исплачем страдање његово!

Веле да мрзим, а како може мрзети неко из чије је куће више удовица него радосница?!

Моја кућа- толиким српским кућама налик: потомци смо предака којима за душу палимо воштанице над којим год се гробом затекнемо, на коју год ливаду да застанемо, у коју год шуму а зађемо, с којег год потока да се умијемо…

Да се неко пресамити над каменом и заплаче- заплачи и ти, Србине, слободно, нећеш погрешити- можда ти је баш то ђедово узглавље…

Нисмо народ мржње већ бола.

Бола што се заветује у наслеђе да ако га неко одболује, но…

Не дају нам одболовати, вазда је нечија крв црвенија од крви рода нашег, вазда су нечије кости прече, вазда је негде црнина тврђа него у српске мајке…

Не да нам свакојака олош, ондашња и овдашња…

Да један једини Србин остане за толико ће бити превише, но жалост је што колико је ондашњих толико је, ако не и више, овдашњих фукара што нас свезаних ногу и с каменом око врата терају у кас, у ту будућност у којом нам ваља без прошлости!

И све више верујемо у то. Све је више оних којима је праг што и пањ; икона што и флека на зиду; име што и број; гроб што и јендек крај прашњава једносмера пута.

Бол су продали за песме које не разумеју; сузе са осмех пто им не пристаје лицу; воштаницу за некакво “светло на крају тунела”, тунела у који не морају ари хрле само да би се надали некаквом светлу, па нек је и огањ спаљених српских села…

Не мрзим већ ме је страх да ћемо престати да трагамо, питамо, говоримо, остављамо у завет…

Да ћемо на крају поверовати како се кроз живот иде само земљом…

Да ће кости почети да траже а нас а ми ћемо се саплитати о њих као о стрњику.

Измирићемо се са свима осим са собом.

На хумкама ће нам подићи шатре а ми ћемо подврискивати на столу с мусавим певаљкама…

Нема ништа прече од истине и помирења, истине да смо народ страдалника и славе- помирења да се никад нећемо измирити с ћутњом и заборавом у који нас терају тврдећи да је последње што су видели ископане очи Србинове- та будућност у коју нам ваља касом похитати…

Не познамо ли, не ожалимо ли сваку жртву рода свог, и не буду ли звери одговарале за њих- црнина српских мајки биће небо над Србијом довека!

Доста смо уста пуних крви певали зверима да се разгале!

Време је, задњи је час, да се поименце разбројимо у прошлости и да сви погну главе над невином крвљу српском, како нам “светло на крају тунела” не би довека био далеки зрак сунца над вртачама…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

На улици сам, јер…

Истрошени, лажљиви и покварени политиканти; белосветске хуље од невладиних органзација и разноразних иницијатива, и остале бедне шићарџије- даље рука од протеста!

Ни нос да нисте помолили на њих јер борба против Вучићеве велеиздајничке власти једнако подразумева и борбу противу вас!

Не можете стати ни испред народа, ни крај њега а богами се ни крити иза народа јер- ви нисте народ!

Штрчите, одавно однарођени, коров на пољу божура…

Нисте ништа друго до траг Вучићевих стопа, ехо његовог гласа, хоризонт његових визија, све оно против чега се “борите” а тако силно желите да будете…

На питање бившег колеге: “Зашто си био на улици ако не верујеш политичарима?”, одговорио сам: “Зато што верујем у Србију! Много, много бољи од мене су страдали за њу, па одакле онда мени право да жив будем тиши од њих уснулих у Христу?! Оно за шта најбољи дају живот- за то ми морамо живети!“

Није проблем најављени дводневни “полицијски час”, ни по јада, проблем су полицијске године, осам година страховладе и магле у којој полако нестаје Србија а ниче Вучићева задужбина велеиздаји, бесчашћу и сећању на народ који је живео од славе али не и за славу!

Но, ту си се, Јудо- Вучићу, мало заиграо, чвршћа је српска кост, српски дух и вера Србинова од те арматуре лажи којом потпиреш темеље свог пашалука!

На улици смо јер је Косово и Метохија- Србија!

Било одувека и биће довека!

Разграничавај и размењуј ти своје ливаде ако ти је шта остало у наслеђе, а нашег завета се не дирај- ни метра!

Нема компромиса без оног с Газиместана: није глава највредније што носимо- већ небо!

На улици смо јер се, Богу хвала, поново чују звона Богородиц Љевишке, па ти, кмету западних робовласника, подај прапорце са капе дворске луде а на звона не помишљај!

Не звоне да разгоне тишину већ да се Србин зна где му је праг!

Свукуд му може бити кућа, али огњиште само тамо где ни огњи иконе не горе…

На улици смо јер нам звери кидишу на свету Српску православну цркву и род у Црној Гори!

Ћутиш на вапаје крви своје, но ми ћутати нећемо јер то је крв наша, одавно твојим венама не тече ништа до проклетсво ноћи Гетсиманског врта…

На улици смо јер је улица постала дом гладнима, обесправенима, пониженима, раскућенима…

Младост си продао- старост понизио!

На улици смо јер си намерен да читав народ жртвујеш пошасти зарад бедног останка на власти!

Не итересује тебе ни коликом ћеш Србијом владати, нити колико ће народа претећи док год чуваш балкон с којег ћеш с мржњом гледати и на оне што ти се диве.

Ништа ти не умеш осим да мрзиш!

На улици смо јер нам улицама парадирају “азиланти” који то нису- већ војска што чека команду твојих заповедника…

На улици смо јер немамо где друго бити- улице су Дрима, Ибар, Ситница, Лаб, Самодрежа, Дечани, Грачаница, Гориоч, Кошаре, Паштрик, Велика Хоча, Ораховац, Гораждевац…читава Србија!

Онолика колика нам је од прадедова остала да је за праунучад саувамо!

На улци смо јер нису само Срби страдали за Србију- њихов глас смо!

Под српским знамењем, уз песму Србији!Ово је наш

Кајмакчалан- потмци смо уснулих на њему!

П. С. Понављам, политиканти бедни и сви њима налик- трагови вам смрде Вучићевм нечовештвом, ваш пут је његова странпутица, нашим не покушавајте ни да закорачите!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

О студентима и студентарији (чувајте Србију, на вама остаје, постидите ли се својег неба- тражићете се под туђим облацима)

Драга децо, поштовани студенти, ви на којима свет остаје и ви за којима је питање шта ће од света остати…

Ваше је непорециво право да се борите за боље сутра јер то сутра припада управо вама, али жалосно је у вама видети све оно лоше, најгоре, од овога система којем се противите.

Лично, сматрам моралном обавезом сваког честитог човека да се противу овога зла бори свим силама, док то нису исте силе које су овом пошашћу од власти казниле Србију!

Апсолутно сам уз вас баш колико сам и против вашег синоћњег изласка на улице Београда.

Није ово слово намењено онима на којима свет остаје, немам за такве реч покуде и добро знам да је већина вас честите и добре деце, но пишем онима за којима је, рекох, питање шта ће од света остати?

Пишем вама, гласовима у оној тмини, који су панично и престрашено повикали да се склони застава Србије и оно дивно знамење са нашим пресветим Косовом и Метохијом на њему и заклетвом: “Нема повлачења- нема предаје!”

Верујте, престравио сам се чувши повике: “Склоните заставу, ово је студентско питање” и “Склоните заставу- нису овде сви Срби”!

Ви који сте разапели та часна и света знамења- клањам вам се, а знам ко сте и колико је митинга подршке заветовини, трибина, хуманитарних акција…за вама, а ви који сте скочили ко опарени кад су се развијорили барјаци- ви сте, децо, пали све испите, залуду вам индекси…

Желите да будете грађани света, лепо је то, но ко вас је то слагао да ћете под било којим барјаком постојати ако вас под вашим нема?!

Откуд у вама, будућности, та страшна клица што ће вас довека изједати: да сте већи људи ако сте мањи Срби?!

Та света тробојка је небо слободе за које се борите и немојте мислити да под којим другим има места за вас ако своје место под српским барјаком с гнушањем уступите!

Не можете бити будућност света уколико нисте будућност Србије.

Шта велико да остане за вама ако вам се стопе не познају, ако вапите да будете број уместо имена, ако грабите у будућност свезаних ногу и с повезом преко очију..?

Које год питање да решавате, децо, за шта год да се борите, ако света тробојка није разапета над вама- нема тог неба којим ћете слободно полетети…

Није српска застава ни власт ни опозиција већ оно што сте, а то што јесте темељ је за све што ћете саздати за вечност.

Борба за бољу Србију је борба за најбоље у нама, за оно чиме смо заслужили да стојимо под том милом заставом, за то што нигде нећете бити туђини док год се небо над вама вијори у те три свете боје!

Е, сад, што се тиче опаске: “Нису овде сви Срби!”, тачно је, али овде је све Србија и ако ви, поштована омладино, некога чувате од српске заставе- изгубили сте себе занавек а за пријатеље изабрали оне од којих би вам се понајвише ваљало чувати…

Знате, под том заставом, за ту заставу и Србију нису гинули само Срби!

Много бољи и од мене и од вас су пали да то знамење никада не падне, а славили су благдане, бајраме, пасхе…

Та светиња је кивот а не корбач!

Ако се ви, децо, борите да некоме у Србији не буде непријатно под српском заставом- ви онда тетошите оне који ће се сутра борити да вам буде непријатно што постојите!

Борите се да сутра будете туђини на својему, да вас мршкају с рођеног прага, да будете грађани света а ни свет вас неће хтети као статисте у сопственом идентитету!

Као новинар сам обишао пола света и нигде ми није било непријатно под туђом заставом!

Непријатно би ми било да су се где постидели свог знамења, јер страховао би шта мени мисле кад о себи мисле најгоре…

Залуд вам индекси, поштована децо, јер образовање без знања не вреди ни пишљива боба!

Знање да сте из Србије- знање је да сте потомци славе, па се немојте успињати да будете преци бруке!

Живела Србија!

Чувајте је, на вама остаје, постидите ли се својег неба- тражићете се под туђим облацима…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Да ли се Вучић догодио Србији, или се Србија догодила њему?

Више нисам сигуран да ли се то Александар Вучић догодио Србији или се, пак, Србија догодила њему..?

Баш онаква по мери нечовека спремног да жртвује све и сваког зарад голе и бедне власти, не марећи шта ће од Србије остати за њим.

Нема ово слово никакве везе са изборима, но са избором који морамо направити јер задњи је час!

Избором да Јуди ни по коју цену не дозволимо велеиздају, јер готово је, само потпис бедника фали на тапију вечног проклетста Србије уколико оћутимо, уколико утекнемо у збег мрака у којем ћемо чучати док све не прође, а кад прође- неће бити ничега то ћемо познати…

Немамо никаквог права да се лажемо како од нас ништа не зависи, како се ни за шта не питамо, како бедник испуњава агенду прљавог Запада и ми ту не можемо ништа до да посматрамо како оно о чему с највећом љубави певамо нестаје ко јефтини стих певаљке са кафанског стола.

Не пристајем, по цену главе, наносио сам је се, вала, да будем генерација која ће се у срамоти прећуткивати!

Коју неће својатати ни преци нити потомци.

Која ће живети бреме своје бруке, ћутње, страха…беживотна и неваскрсна.

Ништа нећемо бити до сенке без људи за њима.

Не пристајем да ни напрстак Косова и Метохије разграничимо ни за шта, без са небом!

Нема поделе, нема Вучићевог (нити било чијег) кусурања са Србијом, оном од чега је саткана и без чега може потрајати али не може постојати- Косовом и Метохијом!!!

Не иде Јуда у Вашингтон не знајући шта га тамо очекује, као што тврди, већ да са оном звери крвавом Хашимом Тачијем целива скуте везиру и понизно упита треба ли још колико Србије да раскрчми?!

Не иде да се “бори” за “највише што можемо да добијемо” већ да договори цену за највише што може да да!

Нема шта да се бори за највише што можемо да добијемо, јер добија се туђе а своје се не да!

Никада, никоме, ни по коју цену!

Пристанемо ли да нам се бедник “избори” за највише што може- пристали смо да довека будемо чопор проклетих луталица, туђини на својему, незнанци деци и крвници очевима!

Куку и земљи под коју ћемо и небо на које ћемо- нигде смираја неће бити за Србина који је пристао да види само што може да догледа…

Први ћу проклети себе да ме моје Јана и Ива презру и никада не помену ко оца ако дозволим да им дечанске висине буду недостижне, грачанички смирај- неутешан, хочанско јутро- несвановно, пећко кандило- згасло, самодрешка причест- непокајна…

Све зависи од нас, добри и вољени народе мој!

Јуда тргује Србијом онолико колико нас је убедио да распродаје поњаву а не ћивот…

Метри и разрезује онолико колико смо спремни да прећутимо гробове међаше…

Крчми колико у страху верујемо да смо ми направили цех и да немамо чиме да платимо до колевком!

Нема и не може бити никаквог референдума којем се нада, одавно се Србин казао првом камену Пећке патријаршије и Љевишкој посестрими!

Ништа је у венама крви колико је у гробној и плодној заветовини!

Ништа нас је на земљи колико нас је под њом и ништа под небом колико на њему!

Пострадалих за Косово и Метохију, да знамо одакле смо и ако се кад колебамо куда ћемо…

Нека се Вучић догодио Србији, но не смемо дозволити да се Србија догоди Вучићу- познати нећемо оно што за њим остане!

Све зависи од нас, од нашег избора: дозволимо ли велеиздају- Вучић ће бити оно најбоље у нама.

Трајаћемо, али никада више- постојати!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Ко на велеиздају ћути- у велеиздаји саучествује, и не залуђујте се да ће Србија оћутати!

Колико је то Косова и Метохије довољно, бедниче, да га буде потаман за твоје лажне победе?

За велике говоре малог и мизерног човека којег презиру и ону што му се диве?

Кличу ти, Вучићу, немајући храбрости да узвикну шта ти заиста мисле, схваташ ли?

Схваташ, и не смета ти, презиреш и ти њих, на томе почивате- узајамној мржњи зарад проклете љубави према голој власти, но…

Колико је то Косова и Метохије довољно Србији?

Велиш, “борићеш” се да изгубимо најмање што морамо…

Није то борба, Јудо, већ гола и најбезочнија велеиздаја!

Бориш се за највише!

Не за који метар Косова и Метохије већ сваки метар!

И не лажи више, бедниче, не морамо да изгубимо баш ништа, но си се заветовао газдама да ћеш издати колико год будеш могао, по цену да Србије остане толико да на њу посадиш фотељу, завалиш се и гледаш како се све около руши и суновраћује, а народ слави амбис верујући да је и пад- лет…

Рекао сам и написао небројено пута и понављаћу док је гласа у мени: НИЈЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА ТЕК ШАКА ЗЕМЉЕ, ВЕЋ ЈЕ СРБИЈА ШАКА ЈАДА БЕЗ ЊЕГА!!!

Нема друге истине.

Нема постојања Србији без заветне светиње, а ти компромиси за које се “лавовски бориш” ништа су до убеђивање мајке како су сванућа најепша над гробом сина…

Веруј, Јудо, грдно се вараш ако мислиш да ће издаја проћи!

Ништа ти о Србину не знаш, баш ништа!

Нека је и ђудњив и ћутљив и лењ и наопак и прек и страшљив и поткупљив, нека је свакакав али кад му заореш по души, кад га шчепаш за срце, кад му удариш на гробове и колевке- нема те силе која пред њим није кајно пала на колена!

Запамти, не познајеш Србина јер га презиреш, јер не схваташ да је бити Србин- небеско племство, да није то тек пука националност већ жива веђа векова…

Веђа исткана баш на Косову и Метохији, а где би друго до ту где у три стопе закорачиш прађедовим, својим и праунучићевим трагом..?

Ништа ти о Србији не знаш ако заиста мислиш да је распета- немоћна!

Да на крсту пати, запомаже, вришти у болу и очају…

Пева, бено!

Пева, вечна и дивна!

Србија је, лудо, припрата небесног манастира, небо јој иконописано, планине монашка братства, ливаде сетринства грачаничких векова, реке литије незауставне…

Еј, Јудо, Господ нам је размерио светињу- ко си ти да метриш колико је довољно да не буде певише?!

За то су бољи од нас живели и страдали, мислиш ли да ћемо дозволити да будемо прец потомака што ће нас у стиду прећуткивати?!

Не играј се, Вучићу!

Не играјте се ни ви што се тобож борите противу њега жалећи што му нисте више налик!

Слушам вас и не чујем да вам је Косово и Метохија темељаш!

Неки од камичака у ципели јесте, али темељаш…

Ако имате какву резервну заветовину, какве височије Дечане, већу Хочу, дивнији Призрен, растрчанији Дрим или благословеније Проклетије- реците, да овај мучени народ зна да је већа јагма за пољупцем у Гетсиманском врту неголи за место на Голготи?

Знаће народ да “цени” и “награди”…

Реците, пошто на Вучићеве љуте “битке” углавном ћутите- јел и вама који метар Косова и Метохије довољан, или нема Србије без последњег метра светиње?!

Да поновим- Вучићу, ништа ти о Србину не знаш, баш ништа, но ако ти се толико жури научићеш…

Ви, господо што јуришате на фотељу уместо на Кајмакчалане- чини се да више знате о Вучићу него о Србији, па упамет се, није ово тек пуко гласачко тело но тело предака и потомака наших.

Ко на велеиздају ћути- у велеиздаји саучествује, и не залуђујте се да ће Србија оћутати!

Јесте тиха, поспана, лења, но није ли такав и поток док га бујица не начини силом пред којом и мора таласима узмичу..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Чија су деца са Косова и Метохије, Александре Вучићу?

Чија су деца са Косова и Метохије, Александре Вучићу?

Чији су оно анђели што нам чувају заветовину, ако наша нису, бедниче?!

Чије су оно очи иконописане, ако наше нису?!

Најлепше очи, ничега се до патње нагледала нису, а ништа до суште среће у њима.

Знаш ли како изгледају очи у које запливаш, запеваш у њима, исповедиш им се и причесте те, поседну и казују а ти ћутиш, слушаш, постојиш, умиреш, васкрсаваш, пролазан, вечан, ништаван, горостасан…

Све си и ништа ниси у само једном погледу.

Погледу детета с Косова и Метохије, погледу свих векова прошлих и будућих у само једном погледу.

Тек у том погледу прогледаш…

Кроз детиње очи догледаш до Господа, до саме суштине кад ти се каже и ко си и шта си и куда ћеш.

Онуда куд те тај поглед узме за руку и поведе, у далеке и дивне бистрине, тамо где се читаво небо свило под трепавице.

Никада се ти, Јудо, ниси загледао у очи што плачу небо, што сузе грумењем пресвете земље, што трепћу ветром читавим од смиља и тамјана…

Ништа од Дечана није веће до мироносног погледа детета с Косова и Метохије.

Читаву земљу да раскопаш не би нашао први камен премиле пећке светиње, није под земљом, у оку је…

Јесте, баш у оку деце с пресветог Косова и Метохије, насмејаним тапијашима Србије на земљу од неба и небо од земље.

Докле догледају- тамо су нам међе.

Ја кћерима немам шта да оставим до тог погледа, до тих очију, до завета да трена не жале за мном јер стајао сам пред тим очима, запливао у њима, певао, шетао вековима ко мирисном кошевином, гледао Грачаницом и Архангелима, понео Шару и Проклетије на плећима, сакрио се иза божура, оденуо се у Призрен и опасао
Ђаковицом.

Ништа ја деци немам да оставим до ту децу.

Ништа до благослова да су преци и потомци погледа с Косова и Метохије, постојања већег од живота…

Чија су деца с Косова и Метохије ако наша нису, Александре Вучићу?!

Имаш ли још које небо до оног што је заспало у тим колевкама под танким, свиленим трепавицама?!

Имаш ли још коју Србију до оне под паперјастим капцима анђела са светиње?!

Ако издаш те очи мислиш ли да ћеш имати шта друго да сачуваш?

Чиме ћеш уставити бујице кад заплачу?!

Шта ће остати за дане будуће ако не прогледају данима прошлим..?

Чија су то деца ако наша нису?!

Чија смо ми деца ако нисмо тих очију?!

За коју се то “нашу децу” “бориш” ако си издао и прежалио све што наша деца јесу- поглед вечни с Косова и Метохије?!

Бедниче, ћутиш док крвници славе некакве дане оне звери комаданта Лешија усред Србије.

Ћутиш док се зоре и заклињу над гробом крволока.

Ћутиш, намерен да издаш очи анђела, но заборављаш, Вучићу, мислећи да ни ми не памтимо где смо прогледали..?

Ништа друго немамо до очију с Косова и Метохије!

Ништа пожалити нећемо да довека гледамо Грачаницом и Архагелима…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Коју то правду ви нудите за терористе, господине Годфри?! (браћа Битићи, терористи а не туристи)

За разлику од Вашег претходника, Кајла Скота, Ви сте, господине Ентони Годфри, свакако далеко прихватљивија амбалажа, но суштина остаје иста- амбасадори САД у Србији били су, јесу и биће ништа друго до Скотови, с малим или великим “с”, без разлике…

На Вашу срећу а нашу жалост ми умногоме робујемо форми, односно, амбалажи, па тако и Вас доживљавамо као пријатеља Србије заборављајући да се иза мекоте речи вазда крије бандитска силина америчке политике сведена на правду по вашој мери, која, наравно, подразумева да је живот Американца светиња а све остало пука статистика.

Наравно, мислим на браћу Битићи, ваше држављане а наше крвнике, и правди на којој, као и Скотови пре Вас, инсистирате, претећи некаквим букагијама за Србију у супротном…

Може Вам се, јер нажалост, у Србији деценијама нема државника већ лакеја који се продају за државнике, подводећи Србију ко прецвалу анимир даму похотној западној погани, док за народ играју животне улоге родољуба спремних да пострадају за наше боље сутра, које ћете, дабоме, скројити ви, по оној мери да је вама увек удобро а осталима довека кусо и тесно у сопственој кожи.

Да је среће да је другачије, да Србијом не владају бедници, до сада би ставили тачку на сваки помен крвничке браће, јер, као што сам толико пута писао па и да поновим: браћа Битићи ниси били туристи већ терористи!

Терористи, звери, припадници крвничке Атланске бригаде која је чинила незамисливе злочине по нашем светом Косову и Метохији.

Заправо, вама замисливе, јер проклету бригаду сте ви основали, обучили, наоружали, отправили пут Србије са жељом да за њом остане што дубљи поток невино проливене крви, баш као за сваком вашом цокулом, јер историја ваше “демократије” је предање исписано и испричано крвљу, врисцима, вапајима и сузама невиних.

Коју то правду очекујете?

Коју то правду ви нудите за терористе?

То што су имали пасоше САД значи да се крв на њиховим рукама не рачуна?

Да српске мајке не смеју да наричу над мртвим синовима јер их нису маскрирале звери већ амерички држављани?

Понављам- нису дошли да разгледају Проклетије већ да по њима распу кости наше деце, а Ви иштете правду, да од гробова наши страдалника начинимо какав нови Кип слободе..?

Жалосно је што ја морам да Вам отписујем, што Србија нема државника већ издајничке протуве, што ћете инсистирати на правди за звери а ови бедни послушници учинити да је и дочекате газећи кроз потоке крви рода свог, не помишљајући да затраже правду за сузу Србије, као да је тек кап што се слива низ образе и нетрагом нестане.

ДА је до мене, на сваки помен браће Битићи повео бих Вас стазама њиховог крвништва, потом по хумки њихових жртава, па напослетку пред мајке у црнини да се загледате у те очи и кажете шта видите у њима?

Да чујем шта бисте рекли тој тишини..?

О какавој правди бисте говорили старици што живи само за воштаницу..?

Да је убедите како су браћа превалила хиљаде километра да би Проклетијама брала лековито биље, а понеки српски врат се замакао случајно…

Терористи а не туристи, но…

Пасош није јатак, нит алиби, звер је звер!

Запамтите- ваши чауши владају Србијом али не владају Србином!

Крв вам нећемо опростити!

Суза наша никад неће бити понорница!

Србија није прћија већ кивот!

Правда није капут скројен по вашој мери, већ небо заздано од страдалника за светињу!

Више нас је на њему него под њим- узалуд нам претите, ране деце наше ране су потомака наших!

Довека у Призрену- вечност је Србинова!

А, шта је ваше кад вам трага има само у рекама крви, јецају, вриску и вапају невиних..?
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Слобода! (или само певамо о њој?!)

Пробудио ме је вапај мобилног да се јавим, но нисам могао а ни хтео, искрено.

За пропуштеним позивом ето поруке, другар, вели: “Срећна слобода, брате!”

Ништа му одговорио нисам, јер не знам шта бих, каква слобода, какви бакрачи..?

Ако је слобода то што наново можемо да поседнемо гузице у кафиће и тумарамо по васцелу ноћ- онда о слободи тек певамо у пијаним кафанским ноћима, страхујући да није једна од скупљих песама…

Слобода је, брате, кад не морам да ти је честитам јер је ниси добио, већ си је наследио, у завет праотачки!

Ако си је добио значи да је ниси имао, а ниси је имао јер ти је лакше било веровати да си за нешто ускраћен него да си нечим благословен…

Вазда је лепше и лакше бити жртва, живети у самосажаљењу како смо заслужили више од живота, а преклињућу живот да нас превише не помиње и не упире прстом на нас.

Искрено, гади ми се кад чујем како је тешко живети у Вучићевој Србији!

Откад је то Србија- Вучићева, или било којег од те беде политиканстке?!

Нису, бре, они ни стопа Србије, ни једна травка, нису баш ништа што их ми нисмо призвали да буду.

Србија је њихова онолико колико ми стрхујемо да буде наша!

Они су најамници на нашим ливадама, а понашамо се као волови упрегнути да за надницу ору своје њиве.

Тешко је живети у Вучићевој Србији онолико колико је тешко бити гост на сопственој слави…

Србија је њихова јер једни другима честитамо слободу а страхујемо да нам се не отме превише!

Презиремо те одвратне шићарџије а пратимо их у стопу.

Што их више презиремо то их послушније пратимо, јер боље је ићи за њима, да нас не виде, него стати пред њих и подвикнути: “Куда, несрећници, преко наших ливада?!”

Вазда је Србија нечија осим наша, и вазда је тешко живети у таквој Србији, јел да?

А, знате ли шта је слобода, вољени мој?

Марко је слобода, она насушна, Богом дана!

Марко, дете из метохијске енклаве, тек неколико српских кућа у жици и он (тада) једино дете у њима.

Свакога дана је ишао на ливаду по којој су се Шиптари зорили, сваког је дана добијао батине, и сваког се дана враћао ливади.

Не што је тврдоглав ил неразуман, већ што је слободан, најслободнији међу тим калемовима жице- јер ишао је на прађедовско!

На своје!

Сваког се боговетног дана враћао модар од батина једноставно знајући да је слободан, осећајући чисто и непатворено како то само дете уме.

Престали су и да га туку и да долазе на ту ливаду јер баш ништа нису могли слободноме Србину!

Не препричавам, био сам у том селу мало после рата и написао причу о слободноме Марку, баш на тој ливади на ехо, на песму, од дивних ораховачких винограда.

И сада ћемо једни другима честитати слободу коју смо освојили у Вучићевој Србији..?

Па, његова је, дабоме, као што је била и оне пошасти пре њега, и толиких пре њих, јер о слободи певамо док није међу најскупљим песмама!

Ја не живим у њиховој Србији већ Србији мојих праотаца и нема ко шта да ми честита слободу- нисам је наручио поузећем па после токо времена стигла нека лоша копија, али подсећа…

Устај, Србијо, усправи се, побогу, доста смо тежачили у њиховим “Србијама”, крајње је време да стнемо пред лупеже и подвикнемо: “Куда, злотвори, преко наших ливада?!”

У супротном- честитаћемо једни другима свако ново јутро као позајмљено, надајући се да нас живот неће проказати и упрти прстом баш на нас…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Слава Србији- Слава России

Ваљда је желео да заподене свађу бедном опаском: “Шта је то, твоја вољена Русија на коленима…”, но залуду му, научио сам се некаквом миру и мудрости да будалама заиста не вреди објашњавати.

А, будала је, заиста, велика, ништаван човек којем је животна радост- нечија мука, но…

Јесам ли му шта одговорио? Јесам, наравно, кратко: “Моја Русија, баш као и моја Србија, никада не могу бити на коленима јер су на распећу…”

Не верујем да је разумео, и ако јесте вероватно погрешно јер сирома мисли да је распеће казна и да је све што за човеком остаје- неколицина уплаканих над раком и товар свелог цвећа, али…

Не могу да се радујем патњи ни највећег душмана а камоли браће, а шта су Србин и Рус до браћа рођена, па и више од тога- један за другог пострадавали, један уз другог васкрсавали, једна им се мајка радовала, једна их мајка оплакивала, једна их заветовала да гроб брата није пањ но праг…

Зато, и сада као и увек- СЛАВА РУСИЈИ за све!

За све што је и сада учинила за Србију, а ми смо некако ћутке, тихо, као у полусну прешли преко свега.

Нигде билборда, нигде плаката, нигде насловница и великих слова о добровољцима који су по ко зна који пут похрлили из Русије да стану у ров уз брата!

Деведесет добровољаца- руских лекара, јунака, ратника и 11 авиона медицинске помоћи!

Више него ко други, али само ове Јуде (све одреда, мизерије политикантске) знају зашто се о томе говорило шапатом, онако успут, но и није њихово да памте, нељуди су то- наше је да не заборавимо да су и у ове дане страдања браћа стајала уз нас, баш као што су им и очеви, дедови, прадедови…чинили!

Не, нису дошли касно, како им неки спочитавају, већ је копрена о њиховом доласку била бесрамно густа и шапутало се, рекох, а ваљало је Србија да зна, као што ваља Русији знати да смо и ми, данас као и вазда, ту да брату понесемо крст!

Верујем да Русији не треба помоћ, али подршка да, и зато нећу дозволити, као што знам да васцела Србија неће, да се ко порадује како је брат “на коленима”, јер док је Србиновог прага- биће и руског огњишта!

Деведесет витезова ће отићи тихо као што су тихо и дошли, но остајемо ми да као распећа сведочимо о слави и љубави два брата с истога распећа!

Слава Србији- слава Русији- слава Господу који нас је занавек благословио да једни за друге не пожалимо живот од живота већи!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар