Сузе „друге Србије“…

На претходни текст: „Не бој се- само веруј“, добијем на десетине увреда неаке господе која „не могу више да издрже тиранију нас верника“ (то је суштина њихових порука), притом се, безмало сви, декларишући као „милитантни атеисти“.

Поштујем свачије право да не верује, у шта год хоће, баш колико они не поштују моје/наше право да верујем/верујемо у Бога и Сина Божијег, и никада никоме нисам наметао своју вољу или свој суд, но…

Заправо, они поштују моје право да верујем док год то скривам, ћутим, чиним у потаји, утрчавам у цркву ко да бежим с пљуска и истрчавам из ње као да сам украо новац с иконе…

Речју, верујући човек је затуцана будала али му је опроштено уколико је свестан те болештине и уколико је спреман да се лечи, или барем да се јавно стиди својег хендикепа јер, побогу, 21. век је- доба паметних телефона и све глупљих људи!

Мислим, наравно, на ове просвећене који су толико даровани сазнањима да су „милитантни атеисти“ подјармљени „тиранији верника“!

Дакле, толико не верују да су милитантни, што би ваљда требало да значи да су спремни верујућем да пуцају у чело како би му доказали да неће васкрснути, односно, спалили би цркву ликујући како Господа нема да угаси пламен…

Ајде што не верују, њихово право, али они, заправо, не верују ни у то у шта не верују, чудо једно…

Што се њих тиче Бетмен је рађен по стварном лику али Бог не постоји јер га нису видели…

Заправо, не виде га само у православљу, колико сам приметио.

„Храбри“ су једино о Васкрсу, никад о Ускрсу, Пасхи, Бајраму…приљежно презиру искључиво веру у којој су рођени, све српско и сваки помен националног, јер то су „грађани света“, а свет је оно што су видели путујући ногама, а лутајући душом…

Тако милитантно продуховљени прескочили би и фратра и рабина и муфтију да где на улици леже у невољи, правећи се да не виде, а овакве затуцане будале би главу дале за сваког од њих јер ме дивна православна вера учи да на човека гледам с висине једино кад му пружам руку да устане.

На човека, јер ни Господ неће познати себе у мени ако ја у другоме не видим најпре човека, које год вере или невере био.

Нисам милитантно верујући, нити се то може бити, јер распеће није батина већ спона, ћуприја којом ћеш ми доћи у невољи и којом ћу ти доћи у доброме.

Ево, у ове године овог тровања званог вирус јасније се него икад видело шта истинска вера чини у човеку и од човека: нагонили су нас да бежимо једни од других, да се „чувамо“ тако што ћемо једни у другима видети звери, али оно најбоље у мени је вазда трчало брату у загрљај.

Можда звучи глупо, али верујући људи су сачували човекољубље за дане будуће, сачували су човека за човека, за оне што су веровали да неће оболети ако сатру све људско у себи јер камен не побољева…

 И остали би довека скамењени да није затуцаних будала које су знале да је болест опака колико је опак лек, а за ову су нам нудили најотровнији: сачувај себе!

А, шта ћу са собом без брата и сестре?

Нисам милитантни атеиста, није ми довољно само да је мени добро; туђа беда није моје богатство; нема победа у поразу ближњег; како да се смејем а свуд око мене лица у грчу и гримаси..?

То је та поган од такозване „друге Србије“: они што презиру ђеда јер му је црно испод ноктију, оца што га је њива ишколовала, мајку што је у град донела девојачку спрему са села, село што има тако простачко име и онолико сведока да се за славу нису наручивали канапеи и лигње из извиканих ресторана…

Да је од ресторана старија кафана, а од кафане само црква…

Не поричу да су Срби кад се помену Тесла, Пупин, Миланковић…али се гнушају кад се говори о чобанину што је оставио стадо и потрчао да крвавих гаћа и опанака брани Европу и свет!

Наравно, појма немају да су се Тесла, Пупин и Миланковић клањали том истом чобанину. Да је Пупин добио Пулицерову награду за аутобиографски роман: „Од пашњака до научењака“, да је Србин раскивао тарабу себи за покров- другима за колевку…

Верујући Србин!

Понављам, ово је слово о будалама које себе називају „милитантним атеистима“, а много их је, и није проблем што не верују у Бога, њихово право, већ што невером тобож поштују различитости, а различитостима сматрају да постоји њихово право, и она погрешна…

Они су, рекох, грађани света, диве се римском Колосеуму али им је Студеница гомила камења; узидшу на Јелисејским пољима ал им је туђе Поље Косовско; знају сваку стопу Лондона али не знају зашто је Хоча Велика, највећа; не знају да је Лувр тек остава Хиландарске ризнице…

Видео сам све то, и уживао гледајући све те лепоте, знајући да су моје, да сам их све у Србији већ видео, да за разлику од њих заиста поштујем туђе јер ми није туђе- свега је тог моја Србија ризница и чувар!

Видевши Дечане научио сам да видим лепоту, озоривши у Призрену схватио сам да небо није само моје, седећи на ливади са косцима разумео сам и Гогена и Сезана…

Затуцани верник који их у тим расправама назива браћом, а они мене идиотом, и увек ће имати идиота за брата, а ја њих..?

Ето, у 21. веку, добу еманципације вере ни у шта.

У 21. веку, добу којем не припадам/не припадамо, осим ако тај „њихов“ 21. век није време рачуњања од дана…

Нека, нек размисле, нећу да им стајем на муку, нећу им рећи да и као „милитантни атеисти“ ипак живе веру…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

НЕ БОЈ СЕ- САМО ВЕРУЈ!

Не плашим се смрти, страх ме је да она буде све што сам проживео…

Страх ме је страхова којима се предајем, којима верујем да су ту у доброј намери, који говоре тихо и мудро, који тобож брину и опомињу, који понекад надгласају једину истину: НЕ БОЈ СЕ – САМО ВЕРУЈ!

И, заиста- САМО ВЕРУЈ, СРБИНЕ МОЈ!

Страхуј од Господа, али не од гнева његовог, гневни смо ми што би од јутра нешто више од благе светлости и од ноћи нешто јаче од слаткога мрака…

Страхуј од Господа колико страхујеш од мајчине сузе, колико желиш да не брине и не стрепи, колико јој се гласу радујеш…

Страхујем да Господа не изневерим, а не да га не наљутим.

Љутња је оков нас самих. Љутња је изговор да не будемо бољи и да не можемо боље јер, ето, само смо људи…

А, шта више од тога да будемо?!

Шта је лепше и величанственије од тога, мој Србине?!

Човек!!!

Вера у човека јесте вера у Господа, не треба других доказа да Господ постоји док је у нама човека.

Падаш, страдаш, устајеш, видаш ране, настављаш даље…то је Господ у нама, и ми са Господом!

И ако не верујеш у Бога он верује у тебе, и не да те!

За тебе једнога се бори као да си једини, знај то.

И, није грех питати се, преиспитивати се, доказивати веру наново…зло је кад немаш шта да доказујеш, шта да се упиташ, шта да преиспиташ…

Када је смрт једино што си проживео.

Није ни вера ићи у цркву јер се ваља, јер је ред, јер је празник…

Није дан празник, но читав живот.

Немој у цркву без цркве у себи. У икону не гледаш већ се огледаш у њој…

И да читавог живота трагаш за том црквом у себи, и да је нађеш тек последњег часа- живео си и вери и Господа, и довољно си Сина Божијег одменио на распећу.

Трагао си и нашао, само то је важно, у који час (?) – сваки је једнак и сваки је прави.

Лута ко ни за чим не трага- ко читав живот тражи- наћи ће.

Не бој се- само веруј!

У себе, оно најбоље у себи, ништа друго Господ не тражи од нас.

Веруј у васкрснуће, сваки нови дан ти је доказ тога!

Васкрснуће је свако добро које учиниш, једнако на своју корист и на своју штету, док год је другоме на корист.

Стотину пута сам се расрдио што ми се добро није добрим вратило, и што сам ваљао онима што су ми окренули леђа док нисам схватио: што сам се више трошио- више ме је било, и где су ме више сатирали- више сам себе пронашао.

Тако је, заиста!

Где ми је себе било жао ту сам се предао вери у награду, а где ми је због среће оних што су ме напустили било драго- ту сам награђен Господом у себи.

Лепо је и лако уснити на распећу, добри мој Србине!

Клинови и ране боле само док се питаш: „Зашто?!“

Кад се уместо питања успеш на распеће с одговором- клин је ко трн, а ране ко облаци…

Не бој се- само веруј!

Рођењем си већ васкрсао, добри мој роде.

Није смрт казна. Човек је жив док је живе вере у њему, нема смрт ништа с тим…

У нама су звери толико пута покушале да убију Бога, но нису стигли даље од човека…

Зато је Србин с осмехом умирао, због тога је и мртав јуришао- не држе нас кости но зидови цркве у нама…

Веруј у себе, Србине мој!

 Веруј и за мене кад ме где видиш да безверан лутам- тражим те.

Тражим човека што га видех у теби, тражим крст што га олако збацих ко терет, а ти ме ко брат сачекај, дај ми свој крст да се под тежином исправим, дај ми својих мука- нека је на моју штету ако је теби на корист, не може онда ни мени бити на штету…

Не плашим се смрти, страх ме је да оне буде све што сам проживео…

Да ме не траже и не налазе на гробу.

Да не помсилим да је живот све што имам.

Да за мном остану само лелек и плач

Кад кости струну да не остане олтара…

Да станем под распеће питајући: „Зашто?!“, уместо да му се радујем, знајући због чега.

НЕ БОЈ СЕ- САМО ВЕРУЈ, ДОБРИ РОДЕ МОЈ!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ- ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!     
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

„Силуј, слободно, али са заштитом…“

Дакле, руски војници јуришају Украјином исуканих ножева и спуштених гаћа, па шта им западне за клање, а шта за силовање, мада највише воле ако могу да обједине оба „задовољства“…

И не само то, не да силују све што хода већ од супруга имају и благослов да то чине, све док користе заштиту како се кућама не би вратили с каквим осипом, или нечим грђим, како тврде белосветски подводачи истине и правде.

Наравно, реч је о монструозној пропаганди западних дописништава пакла, но та пропаганда полако али сигурно постаје безусловна истина, за коју сви знају да је лаж, али не мари: важно је само да за Русом остаје траг крви, све и да је његова, нема везе, крви се у зрнца не гледа…

Речју, преклан, распет и спаљени Рус није жртва, жртве су нож, клин и пламен…

„Слободарски“ запад у екстази живи своју Кристалну ноћ, заборављајући најважнију чињеницу- на истоку свиће, увек и занавек!

Но, од те „слободарске“ полусветине ме ништа не чуди, Гебелсова пасторчад су то, али ме чуде овдашњи чауши, не само другосрбијански но и овни што се тобож гнушају те другосрбијанштине, како без размишљања, без иоле промисли, без критичке мисли прихватише здраво за готово да Руси гологузи и с крвавим ножем у зубима пајају украјинском бестрагијом!

Знам да од чауша никад човек, али рачунам: ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех пропаганде запада онда смо то ми, овај мучени народ и ова сирота држава, па ваљда смо бољи од тога да гутамо сплачине и тражимо репете, но, ето, врднуше се неки да се у сплачинама и купају убеђени да ће мирисати на пољско цвеће и лаванду…

И сад то што су начули проносе ко непорециву истину, а оно што су видели, као да нису…

А, видели су што и свако од нас- на стотине престрашних урадака оних украјинских фашистичких умоболника, на којима уживају у мучењу, касапљењу, раздробљавању, клању заробљених рускох солдата!

Да, видели су, звери су толико тога учиниле и снимиле дичећи се злом, јашта су видели…

Толико је мученица силовано, пребијано кост по кост, силовано наново па пребијано ако је још која кост остала на пола, а онда спаљено живо- само зато што су Рускиње!

Видели су, јашта да су, баш као и тај плачни запад, но Азов, Ајдар, Десни сектор…су и даље строј мученика, до последњег ока које су ископали, до послењег детета које су пререзали на пола, до задњег старца којег су спалили са кућом- само зато што су Руси!

Дакле, говорка се да руски војник силује и убија, убија и силује, убија силовањем и силује убијене, а види се шта нацистичке звери украјинске чине- но зашто очима веровати кад се јасније говоркањем види…

Понављам, ако је неко платио, преплатио, још плаћа цех лажи запада- то смо ми, па опет…

Због тога и запињем (вероватно вас већ умарајући) да стигнем свако слово о страдању Руса у Донбасу, Луганску, Харкову, Одеси, Маријупољу…јер прећутим ли/прећутимо ли то- прећутаћемо све наше страдалнике чије нас кости дозивају из јама, вртача, незнаних гробница, кречана, јаруга, јендека…

Ми смо народ праведника и страдалника чија је крв и кост оклеветана, и ако данас нисмо уз браћу на крсту како сутра да у молитви станемо под њега?!

Једини смо на шару земаљском којег клеветају за злочине и геноцид, а тамо где смо „починили“ та зла диме се оџаци „жртава“- наших нема…

Ако са браћом данас не понесемо крст- довека ћемо носити себе ко терет!

Себи смо дужни да нашим путем до Голготе нико више не прође…

Србин је оно најбоље у Русу и Рус је оно блажено у Србину!

Наше је да сведочимо истину, видљива је, да се не чују чауши где „сведоче“ лажју!

Дужни смо себи, страдалници смо, а не тек жртве, нарочито не жртве самосажаљења и самопрезира.

Запад живи своју Кристалну ноћ, но на истоку свиће, довека!

Није Рус брат што је тако казано, но што је то и на земљи и над њом- доказано!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Умете ли шта осим да мрзите, хуље?!

Који вас то немири гоне да с толико јарости желите „смрт Русији“, ви који то говорите, ви који то пишете, ви који се тиме хвалите скривени ко хуље иза измишљених имена и лажних слика на друштвеним мрежама?!

Мислите ли да сте некакви борци за правду, слободу, мир…уопште врлине и идеале, тако што некоме желите смрт?!

Данас је то Русија, ваља је презирати, ваља је метрити у гробове, ваља пожелети да се мајкама не врате синови већ ковчези, ваља једноставно мрзети јер чиме бисте себи оправдали да постојите док мрзите, да ћете нестати ако се у вама јави тек назнака некакве љубави, према чему год…?

Ништа лакше него презирати, не треба вам за то ни човек, ни мисао, ни поглед, ни реч…баш ништа што би за вама оставило сенку и траг…

Волети је подвиг, волети је дивно, волети је одрицање зарад давања а не отимање зарад имања ничега, што мржња јесте, а та борба коју наводно водите није ништа до предаја и подаја ђаволу, који вас ни такве неће.

Његов су плен душе а не бездушници, половна сте роба и за пакао па пакао чините ономе што мислите да живите јер за вас је живот од сванућа до смркућа, форма, празан лист хартије на којем изнова, свакога дана, испсиујете пустахије не би ли за вама остало које слово, а слова повешана, подављена, преклана…

Крв ваших живота је на вашим рукама, нема мелема за те ране, нема видара, нема лека јер нема човека…

За разлику од вас никада нећу написати, ни помислити, ни пожелети: „Смрт Украјини!“ јер свака мајка у болу и црнини је моја мајка у болу за мном…

Бескрајна љубав према Србији и Русији научила ме је љубави према свакоме, а чему је вас мржња научила?!

Ничему осим мржњи!

Данас Русе, сутра намерника јер је безразложно насмејан, дете јер се радује, јутро што је свануло, суце што се разбашкарило небом, земљу што рађа, земљу на којој нигде ваших отисака, сенки…

Рекох, нисам ја научен да волим већ сам имао шта заволети, проходао сам и проговорио у бескрајном пространству душе и духа Србије и Русије, волим их јер су оно најбоље од мене и најбоље у мени…

Могу шта да не волим али не умем да мрзим, а умете ли ви шта осим да мрзите?!

Ви сте у корак са светом, јел да, а видите ли отисак тог корака?

Јел људски, или траг звери?!

Ви који тако силно желите смрт Русији- силно се радујете свакој смрти јер чиме би друго то што отаљавате назвали- „животом“?!

Силно другима призивате смрт плашећи се једино шта кад смрт не дође по вас јер како би, где да позна човека кад га нема?!

Ви сте давно умрли, но није то смрт, проклетство је то- јутром себи на опело, ноћу на задушнице…

Носите себе ко гроб па где застанете ту умрете, и тако изнова, изнова, изнова…

Да је човека неко би стао да вас ожали, а овако- Господа не дозивате, ђаво вас се гнуша, није ни то зло сакупљач секиндарних сировина…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Опрости, Русијо!


Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Пишем бесан, вероватно не бих требао тако, али не желим да сачекам јутро, доста ми је више јутра паметнијих од ноћи јер то је бедни изговор да вазда за гадост тражимо разлог и оправдање.

Нема разлога, нема изговора, нема оправдања за беду коју смо ти учинили, вољена Русијо, и нећу се крити иза изговора да то није моја власт, да их презирем, да нисам гласао за њих, да ме ни у чему не представљају јер то је лаж иако је свака реч истинита!

Није се Србији догодио Вучић већ се Вучићу догодила Србија, баш по његовој мери скројена: подрана и одрпана, флека обична…

Да смо другачији и он би чинио другачије!

Ћутао би, бедник, док Србија говори, а овако Србија ћути ко сеоска млада на поселу и само трепће загледана у ђувегију…

Обожава га и презире, једнако, у исти мах, воли оно најгоре од себе у њему и диви се ономе најбољем од њега у себи!

Најбоље од њега смо ми овакви, ми који не знамо ни Србију волети искрено, часно, без поганих примисли већ онолико колико нам треба, колико можемо да сабијемо у алава уста и гузице.

Опрости, Русијо, но кад не волимо мајку како волети мајчицу?!

Кад су нам Дечани превисоки како да нам Кијевопечерска лавра буде потаман?!

Кад нам је Хоча превелика јер не схватамо зашто је ВЕЛИКА где ће нам неки Доњецк или Луганск бити комотни?!

Опрости, јер ми себи очигледно јесмо опростили све што смо вољно згрешили…

Вољно смо брука предака и потомока!

Вољно смо беда на јаслама славе!

Вољно се „причешћујемо“ кидајући месо једни другима, копајући очи ономе ко се усуди да погледа, ломећи ноге ако се дрзну да закораче…

Народ распећа који распећа раскива и налаже фуруне.

Народ за којег су његови најбољи страдали да би смо се данас разазнавали по смраду уместо образу…

Опрости, Русијо, и ако ти је за какву утеху и против себе би гласали, и гласали смо…

Па, ми прадедовину продајемо за полован ауто и пар вештачких сиса, а нећемо тебе која си пострадавала са нама и за нас!

Опанак нам је тесан али је патика таман, па нек је и без ђона. Нек савијамо прсте у њој, кад свијена кичма стане у сваку кожу куд неће нога у сваку патику…

Заклиљемо се у село и сељака а праотачка нам гробља у трну и коприви. О задушницама мртви устану за наше душе…

Опрости, Русијо, ја себи не могу!

Балега сам!

Да нисам не би балегари владали Србијом, ови, они, свакојаки…

Не би нико владао, заправо, већ служио Србији, но у земљи понизних слуга и дворске луде су аристократија.

Нисмо говна, говна су у наше име гласала против тебе, али ми смо гласали за та говна, дакле- ипак смо говна!

Нисам гласао, чини ли ме то бољим од оних који јесу?

Не, ни мало, познајем се по смраду а не образу, да није тако не би се Србија догодила Вучићу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 7 коментара

Срећно, трећа смено! Нека вам је лака црна земља, барем сада…

Два пута сам, пишући репортаже, силазио у рударска окна.

Језив осећај, ако је уопште осећај, обамре човек, ћути и чека крај.

Крај пута, а нигде краја. Ни на дну није крај. Нема тај пут краја…

Стотину сам пута био у опаснијим ситуацијама али никада крај нигде био тако известан, нисам га чекао, није ме дочекивао, никада нисам био толико беспомоћан да крају утекнем као тада.

Јама, она тињаво светло ко да за собом палиш и са собом носиш воштаницу за душу, нас неколико збијених једни уз друге, и крај…

– Како ти се чини, мали?- сећам се, сувоњави старац је прекинуо тишину питањем на које нисам могао глупље ни истинитије да одговорим!

– Ко у гробу! Ви као да читав живот копате себи гроб…- насмејао се, чини ми се да јесте, оне проклето тињаво светло, и крај…

Добри су то људи!

Верујем да кад рудар страда почине и један анђео.

Верујем и да су се сретали кад једни пођу у јаму а други на небо, гласну се оно: „Срећно!“, па свако на своје видиковце док се не преморе, док не одмене једни друге…

Јунаци су то, витезови!

Нису то поља ко Косовско, нису то кајмакчаланске висине, нису то јуруши с Кошара, али јесу све од тога!

Јесу, Богами!

Подвижници.

Мала рударска братија у својим манастирима, у својим келијама, својим животима, својим гробовима…

Жалићемо их који дан, памтити који дан дуже, помињати о годишњици, и…

Ништа!

Земља покрила оно што је читавог живота покривала.

Заборав ће покрити оно што из заборава никуд и провирило није…

Земља- земљи, прах- праху, рудар крају још с почетка…

ЈЕзив осећај, ако је уопште осећај, све обамре у човеку, само је рудар жив…

Пошао да смени анђеле.

Срећно!

Ваљда зато и тињају звезде, трепере ко да ће да згасну, то су оне исте лампе и воштанице живих за душе живих…

Грмело је данас опако, пробијали су небесна окна…

ПОнели своје келије и манастире на облаке…

Оне смотуљке с храном за смену.

За душу.

Једино ће их земља ожалити, она их једина знала, она им се радовала, она данас нариче, а ми…

Ми ћемо их се сећати који дан.

Дан жалости је данас, у Алексинцу, нигде друго и нигде дуже да шта фукари не поквари весеље сутра…

То су само рудари, јунаци гаравих лица, црних плућа, подраних дланова, визетови окна…

Срећно, трећа смено!

Господ да вас помилије и подари Царство небеско!

Нека вам је лака црна земља, барем сада…
Михаило Меденица

 

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Гласнимо се у недељу- ваља се!

Не разумем и не желим да разумем изговор: „Мој глас ништа неће променити!“

Бедно је то. Не не дати глас некоме на изборима већ- одузети га себи, јер ко мисли да његов глас ничему не вреди- тај нека се сутра не вајка због чега га нико не чује!

Све зависи апсолутно од нас, од једнога човека, од једнога гласа, и пустите сад приче да ће бити онако како белосветски моћници одлуче јер они одлучују тамо где човек пристане на бедни изговор: „Мој глас ништа неће променити…“!

Заправо, то више и није човек, човек се по гласу распознаје и познаје, а глас није тек моћ говора но моћ једне речи над бујицом, над лавином, над јуришем бесног чопора јалових реченица!

Ко заћути на изборима тај је заћутао над сваки избором у животу.

Да глас једнога не може да промени све не би га фукара убеђивала како „глас једнога не може да промени ништа“!

Тишина је далеко лепша и угоднија јер не иште човека, но кад смо то па бирали лакше и угодније путеве?!

Вазда смо се на врхове пели највећим стрминама али смо се успињали и дохватили сваки врх.

Народ смо којем није дато да ногу пред ногу, с рукама у џеповима, лагано стиже куд је наумио, и то се неће променити ако не кренемо стрмином…

Велики и јесмо зато што нисмо бирали путеве но циљеве, због тога наши врхови јесу даљи и тежи неголи другима, али смо с тих врхова могли да догледамо векове, док други нису могли да виде ни метре пред собом!

Глас нас је води, ноге су само пратиле.

Глас предака и потомака, вазда глас!

Глас Божији, глас Сина Божијег, глас небеса народу који се увек знао гласнути.

Памтим ко дете кад би Колашином шетали о пијачном дану отац је свако мало говори: „Хајде да се гласнемо човеку, ваља се!“

Трајале би те шетње у недоглед, но вазда је било најпрече гласнути се човеку јер- ваља се!

И оца су то научини стари, и више од тога нису морали јер то јесте све: гласни се човеку- гласнуо си се Господу, човеку у себи, ваља се…

Па, откуд идеја да глас једнога није глас свакога?!

Један се на распећу гласнуо за све нас, а ми се с гласа плашимо ко да ће нас проказати душманима, а не утрти путоказе ка врховима, онима што ће за нашим гласом поћи?!

Немамо шта деци да оставимо до гласа, и виде ли од нас како повијена репа бежимо од сопствене речи немојмо се питати што ће будућност бити немушта и наглува?!

Глас једнога је баш тај који хоће променити све, јер глас нам је дат, глас је дар, глас је једино што нам нико не може одузети, нити учинити да се не чује!

Урлик не може да надјача глас, страх не може да победи глас, глас је меле на живу рану, глас споменик човеку где се и камен и гранит раздробе у пепео и прах!

Глас нам је дат да се гласнемо и да гласамо, пред сваким избором који се пред нас попречи!

Човек вреди онолико колико се човек може и хоће гласнути, а нечовек „вреди“ онолико колико за њим нико неће пустити ни гласа!

Глас тебе који мислиш (лажеш себе) како твој глас ничему не вреди јесте баш онај глас који потомци чекају да за њим крену пут врхова, па ти види..?

Ако ти је добро и довољно да сопственоме животу будеш тишина (али не она молитвена, суштинска, но кукавичја ћутња) немој се сутра једити што те нико не чује, јер клапараш по камењару речи без гласа!

Нису нам дати лакши путеви, али јесу виши врхови, па се гласнимо у недељу- ваља се!

Човек у ланцима није поробљен док има гласа- слободан без гласа је роб којег ће и папрат оковати да струне у тамници сопственог безгласја…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

Њена екселенција Јелена Милић, амбасадор беде и јада!

Није Јелена Милић тек бедни чауш оног НАТО пакта с ђаволом, оно блато и смрад друге Србије..Јелена Милић је много више и много опасније од свег тога- она је све оно што суштином нисмо и све оно што нам се намеће да нам ваља бити.

Као таква је именована за амбасадора Србије у Хрватској.

У Хрватској ће Србију представљати неко за кога је Јасеновац сеновито излетиште на Сави!

Неко за кога је „Олуја“ поветарац, лахор што је развејао маслачке…

Неко ко ће на згаришту српског дома пожалити ватру…

У Хрватској ће Србију заступати као оптуженика бесчасни адвокат по службеној дужности, адвокат који би славио да му „брањеник“ допадне вешала…

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској, еј!

Јелена Милић, амбасадор, еееееј!

Јелена Милић, жена којој би Србије било превише све и да је нема довољно за саксију цвећа!

Јелена Милић, она којој је Србија- кућа, кафић, омиљени ресторан, оно неколико њој сличних фукара што јој кличу…и то је то!

Србија је за њу онолико колико може од ње да захвати, искористи, пљуне, баци, згази с гађењем…

Оно што би да јој служи, да је окована моли за милост, да пребијене кичме пузи пред њом, да слепа и осакаћена проси, да се као прецвала курва подаје пијаној белосветској фукари…то је Србија какву жели, каквој се радује, каква би била по мери Јелене Милић, амбасадора Србије, ееееј!

Амбасадора Србије у Хрватској, у држави насталој на невиној крви Србља, крви која је за Јелену Милић крчаг проливене устајале воде, ништа више од тога!

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској- јаме и гробнице вриште, сене усташа кличу…

Е, моја Србијо, никад довољно распета, вазда превише жива, никад превише понижена…

Моја Србијо: на љуте ране- љуте траве; окове ко токе; стид ко мираз; крвнике за сватове; силоватеље за девере…

Јелена Милић амбасадор Србије у Хрватској- устајте мучене кости ваља вам бежати…

Еј, мучена Србијо моја, да те је за саксију цвећа било би те, очигледно, превише!

Јелена Милић, све оно што Србија није, представник Србије каква би ваљало да је: довољно жива да се пати у агонији – недовољно мртва да почине у спокоју…

Њена екселенција- излетник у Јасеновцу, туриста у Јастребарском, домаћица у спаљеном дому с речима утехе за јаде ватре и пламена…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 6 коментара

Доњецк, град у којем неће имати ко да остари, но то су само Руси…

Тако је дивно, лако и модерно презирати Русе!

Као модни тренд, малтене, статусни симбол, дијета коју држиш између две тепсије бурека…

Највећа фукара се уписује међу „људе“ мржњом према свему руском- гадљивошћу на сам помен, на призвук, на мирис, на наговештај…

Наједанпут је сасвим довољно пљунути ка Москви и добар си, најбољи, мера врлине и части.

Светковина битанги којима се не сме ништа спочитати јер су се, ето, повили у заставе Украјине и на јуриш успели на „иконе“…

Мржњом доказују „љубав“ и „човечност; презиром проповедају толеранцију; над крвљу наричу али крв не жале…

Не видех и не чух да су пожалили руску, да су заплакали над децом, ДЕЦОМ, анђелима Донбаса јутрос пострадалим!

Дете је дете, све док није руско…оно је, ваљда, рођено да страда, за њима мајке не кукају, њихова крв није те нијансе тако модерне овог пролећа, ни једног пролећа…

Ђавоља копилад су јутром гранатирала сам центар Доњецка, касетним бомбама…

Деца нису стигла ни да заплачу, мајке да јаукну, очеви да закораче да их заштите…

Јутро налик данашњем је истоветно јутрима које годинама свићу Доњецку, но то су само Руси…

У Доњецку неће имати ко да остари кад то стараца почине…

Нема везе, неки срећнији су стигли да остаре, можда неком и испричају како је то, можда ће их нека деца слушати са неверицом, лаж, старост не постоји…

Не за руску децу, али не мари, то су само раскомадана тела оца који није стигао да закорачи, мајке што није ни јаукнула, анђелчића што му је само трен фалио да заплаче…

Нема трена, превише је то, луксуз, живот су капарисали богати, самилост крвници, саосећање бездушници, људскост- нељуди…

Тако је лако и лепо презирати наговештај руског, па нек је у колевци…

Задње ми било ако се рату радујем, не озорио ако ми се душа не полови на јаук сваке мајке, нека ме кћери презру ако ми и једно дете има националност осим ону од Бога писану- ДЕТЕ, али проклет био ако ћу ћутати у дане када се фукара уписује у „људе“ мржњом!

Мржњом према свему руском!

Мржњом коју правдају „љубаваљу“…

Крвљу коју жале, не жалећи крв јер та нијанса није у моди…

На мирис им позли, но не схватају да им то душе труле и трују…

Не жале они Украјинце, брига их да до последњег изгину, они једноставно морају неког да мрзе, иначе…иначе би схватили да себе презиру.

Јесте ли чули за Доњецк, град у којем неће имати ко да остари..?

Нисте, уписали сте се у „људе“, сад можете да будете фукара на миру и на тенане, уживајте…
Михаило Меденица  

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено…

Најчешћи и „најдобронамернији“ савет који добијам је: „Ма, пусти то…“!

Не тражим га, нити ми такви савети требају, али људи имају потребу да ми скрену пажњу како ћу писањем заробити себе у некакав теснац, у неки мрак, у какво лудило из којег нема ни пута ни повратка…

 Наравно, мисле на писање о страдању и патњи српског рода, на сва слова о проливеној крви и расутим костима, о незнаним гробовима и знаним гробницама, о свему томе налик што се, ваљда, подводи под: „Ма, пусти то…“?

Ни по јада да је то нешто људи који, ето, саветују једнога човека, но јад је што се то запатило у нама толико да нас деформише, да нас витопери у дублере сопствених живота, да од нас ствара сенке- сенки које беже у мрак како им се не би познао обрис сенке…

Једноставно, постали смо срећни у незнању.

Заправо, толико смо жељни среће да прихватамо све што јој личи па нек је осмех грч на лицу- само да је осмех.

Дословно смо довели себе до тога да обамрлост називамо смирајем, и да нам је ћутња што и тишина.

Потпуно разумем да је људима више него доста лоших вести, којима започињу и завршавају дани, но мученичка страдања рода нашег- нису вест, и слово о томе није завирај у мрак већ искорак из њега!

Не може нам бити боље само зато што то желимо, ваља нешто и учинити!

Стрепимо од будућности јер премало знамо о прошлости, јурцамо у сутра желећи што пре да заборавимо јуче које је, гле, исто било сутра…

О страдању морамо знати да бисмо знали живети, нема ту друге!

Нема ту: „Ма, пусти то…“, јер нас окови безречја неће пустити, а заиста нећемо имати речи да се будућности представимо ко смо ако ћутњу једначимо с тишином!

Главе су падале да би смо се наносили својих!

Реке крви наше праведничке су наши Јордани, а не бујице што ће нас однети нетрагом!

Морамо трагати за сваким гробом и сваком кости јер дом се не темељи на земљи…

На земљи је кућа, а кућа изгори, сруши се, кљуне, закорови…а дом никад!

Није тачно да: „Што мање знамо- то смо мање несрећни“, то је поган смислила да робљу прода слободу на метар, а Србин није роб баш зато што је вазда знао да су бољи од њега страдали за њега, па је животом њима био споменик а будућности светионик!

А, шта смо ми данас?! Најгори од рода свог?! Ни случајно!

Па, ми смо ти бољи којима ваља пострадати, а пострадати значи- живети, ништа више и ништа мање од тога!

Живети значи знати где су ти гробови како би знао где ће ти колевке.

Знати где су ти очи повадили како би могао да догледаш, а не само да видиш!

Знати где су те јаме пуне како ти села не би била пустахије.

Знати где су ти била села како не би папратишта сведочила да смо постојали.

Знати да црнина Српкиње- мајке, жене, сестре, није покров већ небо!

Знати да су Дечани високи онолико колико се Србин усправи.

Да се у Самодрежи и данас причешћујемо.

Да је Косово поље свака прађедовска ливада.

Да на Ловћену није гроб пред којим се умрлом поклањамо, но извор с којег се живе воде напијамо.

Да су на Мојковцу и Кајмакчалану јуришали нашим стопама…

Да смо народ Хиландара и оне долине чемпреса до самих обалака, јер су спомен Србину!

Нису мали народи они којих мало има, но они који мало о себи знају и мало доброга о себи мисле, па нећемо се, ваљда, сад уписивати међу мале после вековања на распећу?!

Нико нам неће дати шта нам припада ако не знамо шта нам припада, а ако знамо- нема тога који ће се усудити да у то дирне!

Припада нам слава, не зато што смо најбољи, већ због тога што смо увек знали бити бољи, а то је и борба и победа највећа!

Пред Господа смирено, пред човека усправно, пред будућношћу измирено с прошлошћу…

То си и такав си, Србине мој!

Никакво: „Ма, пусти то…“, јер пустиш ли- оде живот па ти пробај да престигнеш реку…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар