Санкције Белорусији и прикљученија

Не знам да ли ће велеиздајник смети да стане пред камере и објасни због чега се Србија срамно и бесчасно придружила санкцијама Белорусији, уведених од ђавољих шегрта из ЕУ, но и кад би то учинио претпостављам да би звучало овако:

“Србија се никада, понављам- никада, неће придружити срамним санкцијама Европске уније против Белорусије, али ако некад то и учинимо биће из најплеменитијих и најчаснијих побуда, јер ако се сада не нађемо братском белоруском народу- не знам кад ћемо?!

Дуго смо размишљали како да се одужимо Белорусији за сва добра која је учинила Србији и схватили да нема ничега бољег од увођења санкција.

Можда звучи парадоксално али заправо није, односно, јесте али само у случају ако толико мрзите Србију и не желите да настави путем реформи које су нас прославиле у свету више чак и од легендарне Кебине обраде Ролингстонса.

Ако питате какве везе има Кеба са увођењем санкција Белорусији одговорићу вам без страха и увијања: нема баш никакве, али гарантује да никада нећу признати независно косово јер сам Аљбину Куртију у лице рекао: “Клемпаве ти уши и око тога нема никаквих преговора! Око свега осталог ћемо се договорити, али да знаш да си ружан и да ти смрди из уста, и зато не очекуј од мене да признам независно косово…поново!”

Дакле, Србија је економски тигар, а тигар припада породици мачака и познато је да где нема мачке- мишеви коло воде, а мишеви који ће убудуђе водити коло у Србији биће домаће производње, из наших фабрика, од наших сировина, одгајани руком нашег радника који одлично зна да од Русије и Белорусије немамо већих пријатеља!

Због тога смо се и придружили санкцијама Белорусији на прелет њихових авиона преко Србије и слетање на наше аеродроме, јер смо суверена и самостална колонија којој нико неће одређивати шта да ради, изузев у 2876 случајева кад су наредили а ми понизно послушали јер имамо највећи раст БДП-а у Европи, а и шире…

Значи, толико нам добро иде да смо размиљали у шта да уложимо вишак новца и одлучили се за придруживање санцијма Белорусији, јер уколико њихови авиони не буду могли да лете то ће значити огроман прилив капитала за њих, с обзиром на уштеду горива, глупих аеродромских такси, плата запосленима и још стотину бесмислица на које им је одлазила гомила новца.

Сад ће белоруски пилоти моћи, рецимо, да продају кокице, сладолед и оне крофнице, у чему ће им Србија издашно помоћи донацијом штапића за сладоледе, а гарантујем вам да ће од тога моћи боље и пристојније да живе него од летења, јер добро је познато да ко високо лети- тај ниско пада, а неки би се, знам, порадовали паду белоруског авиона, али док сам ја председник Србије то се неће догодити!

Баш као што нкада нећу признати косово…поново, што је јасно оном клемпавом Куртију, којег Српска листа подржава али само због тога што ћемо се за Косово и Метохију борити као лавови, који су такође из породице мачака, а ми нисмо ничији кућни љубимци већ несутрашиви мишеви, а сигуран сам да сте сви гледали цртани филм у којем се слон уплаши од миша, е па тај миш сам ја…

Дакле, злонамерне тврдње како је придруживање санкцијама Белорусији чин издаје имају утемељења у истини колико и приче да је клан Веље Невоље чедо ове власти!

Можда смо малчице помогли да се створи, али никад није било чедо! Замишљено је било као културно- уметничко друштво, али су, ето, наступе по иностранству користили за шверц наркотика и убиства, а ми смо били убеђени да су им ношње крваве од напорних припрема оних силних народних игара из свих крајева Србије…

Да закључим: ко год каже да смо се придружили санкцијама Белорусији- лаже! Јесмо им забранили слетање и прелет, али зар пословица не каже: “Не једе се све што лети…”, а и како би српски пензионер поред богате понуде по контејнерима још тражио леба преко погаче, односно, авион преко једва бајатог месног нареска..?

Речју, Курти је клемпав и само онај ко то не види може рећи да ћу признати косово…поново!

Верујем да сам разјаснио све, а ако некоме и даље није јасно тај није видео Вулина како на крову полицијског аутомобила изиграва ротацију и звучне ефекте, иначе би знао да цени све што смо досад постигли, закључно са Кебином обрадом Стонса…“
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Застава Србије у блату Бујановца (привредни тигар- национални миш)

Знате ли ко је Шћиприм Муслију?

И нема потребе да знате.

Да је среће, име те бедне фукаре никоме у Србији баш ништа не би требало да значи, но…

Ипак значи, јер је та фукара, иначе заменик председника општине Бујановац, јача од државе!

Та фукара је заставу Србије, свету тробојку, покидала, бацила на земљу и на њено место побола заставу Албаније!

На улазу у село Кончуљ, село на злу гласу, проклето село у којем су шиптарске звери из оне ђавоље ОВПБМ касапиле Србље!

Село које ће довека живети свој кошмар…

Село налик толиким селима на злу гласу у такозваној Копненој зони безбедности, у сред Србије!

Село пред којим је, у којем је, иза којег је на свакој стопи белег терористичким зверима!

У сред Србије!

Ништа у тој питомини не успева ко патаолошка мржња према свему српском, и белези зверима!

У сред Србије!

Читав су крај звери преметнуле у “спомен собу” својих крвавих руку…

У сред Србије!

Зоре се заставе Албаније, слави име кољача капетана Лешија (једног од команданата проклете ОВПБМ), јутра се саплићу о гранитне громаде у славу крвника рода нашега, као какви злогласни путокази куд све то иде…у сред Србије!

У сред Србије понајмање Србије!

У сред Србије – Шћиприм Муслију, један од стотину Шћиприма, а Србије нигде!

Нигде, осим у блату кад фукара стргне и покида свету тробојку па на њено место пободе оне злослутне црне орлове, лешинаре српског страдања…

У сред Србије- нигде Србије!

Привредни тигар- национални миш!

Демократија је то, јел да?!

Права националне мањине?

Суживот тамо где за Србе нема живота осим у зебњи за живот?!

Србија је једина сиротица на овом шару земаљском у којем су њени крвници, терористичке звери- национална мањина!

Једина сиротица која нема права на црнину да не увреди џелате својих синова!

Једина бескућница у сопственом дому…

Дому у којем ће Шћиприм Муслију крваве руке обисати о српску заставу и…

Ништа, баш ништа!

У сред Србије!

Ништа, јер зна да је привредни тигар- национални миш!

И није то тек до ове велеиздајничке власти, она жута једнако издајничка пошаст је свето српско знамење дало ко крпару свакојаким Шћиприма…

Но, понајвише је до нас, власти јесу онакве какве заслужујемо јер још једино у ћутњи постојимо!

У њој смо најгласнији и најхрабрији!

Зна то Шћиприм Муслију, знају сви њему налик.

У сред Србије- понајмање Србије!

За шта су најбољи од нас пострадали ми немамо храбрости ни да живимо.

Знају то звери одлично, због тога ће на Србију вечито кидисати као плен, у сред Србије!

Да је среће, не би Муслију допао букагија због онога што је учини, но не би смео ни да помисли да учини тако шта…

У сред Србије!

Привредни тигар- национални миш!

Данас застава а сутра…

О томе ћемо сутра, зар не, далеко је тај Кончуљ, бољи од нас су страдали да нам ништа не повреди право на- ћутњу!

Ако прећутимо можда се и није догодило?!

Ако прећутимо можда звери налик Шћиприму не чују да смо код куће кад ударе и на наша врата..?

У сред Србије…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Довека ће српска крв бити најјефтинија, јел да, Вучићу?

Ниси ти, Александре Вучићу, ни за шта крив!

Заиста ниси!

Бедник си, кукавица и Јуда таман онолика колики смо ми, јер ниси се ти догодио Србији већ Србија теби…

Србија која ће у страху оћутати свако твоје непочинство, сваку твоју лаж, све што чиниш да у теби видимо све најгоре у себи, но пристали смо да то најгоре буде најбоље што смо заслужили…

Народ Газиместана, Кајмакчалана, Кошара, Паштрика…је дозволио себи да му бедна кукавица командује јуриш у вечита повлачења…

Да се разумемо – не презирем тебе већ себе, јер да је ишта праотачког у мени не би нам се ти, и она жута куга што ти је претходила и утабала пртине- догодили!

Да ми заиста схватамо да је бити Србин благослов а не јарам, не би ти смео ни да помислиш а камоли изговориш оно што јеси, бедо, а што смо ти оћутали отаљавајући животе у сенкама да где не сретнемо себе…

Председник Србије да изјави: “Немам права као председник државе казати да је у Јасеновцу био геноцид, то би значило наредних сто година проблема с Хрватима”, и никоме ништа!

Тишина у Србији! Нико ни речи!

Гласније је оно свето, мученичко јасеновако поље, више је живота у расутим костима, гледају повађене очи, вичу преклани вратови, дигле се јаме и вртаче, прелиле реке крви…само Србија ћути.

Па, шта је ако геноцид није, ти најбољи од нас најгорих?!

Шта је твоје, вајни председниче, него да то вазда и свугде понављаш, па нека то значи стотине векова немира с Хрватима ако је барем трен мира невиној српској крви?!

Државништво је то да крвнику не замеримо што су му руке крваве?!

Да му са крваве колевке дамо плахту да пребрише нож?!

Национални интерес је да пазимо када ћемо и коме говорити о националној трагедији?!

Врли си јунак док запоседаш ровове по Србији, али кад друго где треба стати на бедем радије ћеш стати на живу рану рода свог?!

Какав нам то мир купујеш продајући црнину српске мајке за панађурске шатре?!

Питам, шта је Јасеновац ако геноцид није, и колико река крви кошта хрватски мир?!

Мислиш ли, Јудо, да је нису још жедни ако Јасеновац избиртијаш и подвучеш црту- кућа части?!

Колико нас ваља под земљом за мир с Хрватима и колико над земљом да теби и тебима налик не буде превише?!

Нека је довека немира са свим крвницима Србије ако ће бити трен мира за све знане и незнане гробове наше!

Но, рекох и понављам: ниси ти ни за шта крив- ми смо!

Колико год знали да си оно најлошије у нама и од нас толико смо спремни да то најлошије трпимо!

Лакше нам је животе прихватити као милостињу неголи благослов!

Благослов ваља свакога дана животом потврђивати – за милостињу је довољно сагнути главу да где не угледамо себе…

Отуда теби и храбрости јер није врани тешко међу пленом бити орао, а шта смо ми до плен себе самих!

Ти си, бедо, само последица- узрок смо ми, требало нам је оправдање за пад уместо снаге за лет…

Отуда теби и храбрости да питаш: “Шта за узврат Косова и Метохије”, као да постоји нешто за узврат колевке и гроба!

Шта је Јасеновац ако геноцид није, шта је Косово и Метохија ако није веђа свакога од нас са оним вреднијим од пуког кусурања дана, оно дивна спознаја да живот није авет но завет..?

Код тебе је, лажни месијо, све за узврат, но за то смо криви ми!

Ми, пристали смо да за узврат Србије нагомиламо залихе ћутње за црне дане, питајући се зашто не свиће..?

Погнутих глава чекамо да нам неко покаже плаветнило неба…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

НАТО- злочин звери који траје…(НАТО- МРШ ИЗ СРБИЈЕ!)

Почело је тог 24. марта 1999. године и завршило се…

Заправо, није се завршило, ништа се није завршило, никада се неће завршити јер смо, нажалост, народ присећања а не сећања.

Да се заиста сећамо, да памтимо, да смо свесни славе рода својега- не би онај ђавољи накот имао “канцеларију” у сред престонога града.

У сред Србије, у сред Генералштаба славне војске, међу народом који се вазда борио за мир, а са миром није умео да се избори…

Док год проклети крвници, тај пакт звери и ђавола звани- НАТО има поменуту “канцеларију за сарадњу” у Србији, дотад ће 24. март бити датум почетка бескраја!

У међувремену ћемо се само присећати.

Сећање нам је под окупацијом, сећања се само присетимо над гробовима знаним и незнаним о које се поштапамо, о које се дохватимо као о пале тарабе док посрћемо, убеђени да корачамо своји на својему…

Србија је под окупацијом, колонија, запећак колоније, излетиште крвника и џелата које смо дозвали у чело трпезе, а трпеза на гробовима…

Дозвали смо их да буду здравичари о поменима и задушницама жртвама.

Где звери нису могле преко Кошара, Паштрика, Коритника, Јуника, Призрена, Ђаковице, Бајгоре, Дренице, Качаника…могу ногу пред ногу, ко на корзоу, улицама “слободне” Србије…

Бољи од нас, најбољи међу нама пострадали су да би нас најгори убеђивали како ваља опростити али не и заборавити!

Како да опростимо крв невиних?!

Хришћанин сам али не умем да праштам врисак мајке за дететом, расуте кости по Проклетијама, обезглављена тела, црнину старице што на прагу спаљеног дома још чека синове, ил смрт, па ко је пре благослови…

Људима и да опростимо, но како се то ђавољем накоту прашта?!

Како да опростим Милицу?!

Хришћанин сам, но опростим ли јесам ли намирио човека у себи или подмирио звер једнаку њима?

Не праштам, јер ко да ми опрости ако у очима мојих кћери нема Миличиних видика…

Не праштам јер имам где мрети али немам где васкрснути ако опростим пресвето Косово и Метохију!

Не праштам јер не могу, не желим, шта да кажем Самодрежи ако је опростим?!

Да исповедим како сам опростио, па да се причестим преораним грбљем у Пећи, Витомирици, Призрену, Вучитрну, Клини, Приштини…

Шта год да опростимо за нас опроста нема и не сме га бити!

Заборавимо ли- нека нас и дани и ноћи забораве!

Нека нас забораве и преци и потомци!

Док год је тог предворја пакла од такозване “канцеларије за сарадњу” са проклетим НАТО, и силним споразумима којима смо од жртава постали чауши, 24. март биће дан када је све почело, а завршило се…

НАТО је у Србију добродошо колико и крвави нож у кућу прекланог!

Док то зло не протерамо као што се свака фукара мршне с прага- неће то бити “тек” канцеларија, већ ће Србија бити један од шалтера, и то онај за којим ће нам звери с осмехом издавати умрлице- живима!

Живима који су најпре опростили а напослетку и заборавили!

Живима који животе вуку ко бреме, као казну, као плен звери коју смо намамили невином крвљу рода својега…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

17. март- ноћ када је огањ имао име, славу, домаћина, праг…

Ништа мучније и одвратније него слушати ову беду издајничку како “надахнуто” говори о 17. марту и погрому наше браће и сестара на пресветом Косову и Метохији!

Шта ти Јудо знаш о Косову и Метохији, том проклетом 17. и 18. марту 2004. страдању Србља, завету, значају заветовине, плим звоницим и прекланим олтарима?!

Ти који метриш колико је Косова и Метохије- Србији довољно?

Ти који имаш некакав компромис за проливену српску крв?

Компромис мајци за палог сина..?

Да ти испирчам како је тог 17. марта било на светињи, мада знам да ти то баш ништа не значи, али нек те прогони довека, баш као и ону жуту кугу…

Знаш ли, Јудо, како је кад сваком пламену знаш име?

Гледаш ватре и побрајаш села!

Мрак, а плачни “путокази” те воде Метохијом- пратиш огњеве, прекрстиш се и поменеш му име, за душу…

Ватре су те ноћи имале име, веру, националност, славу…све осим домаћина на прагу!

Знаш ли, бедо, како зајече звона и звоници кад ударе у земљу?!

Свету, гробну и вскрсну земљу?!

Како цркве и манастири горе ко воштнице на бдењу?

Како се сјаје расуте српске кости из прекопаних гробова?!

Свукуд мошти, а небо кивот- то је Косово и Метохија!

Знаш ли како миришу села и цркве у пламену..?

Силна, небројена тамјаништа.

Негде смо пред зору стигли у Велику Хочу.

Напрстак раја на замљи.

Велика Хоча, далеко у Метохији, читаво село- црква!

Свака је кућа- келија, сваки крак- литија, ноћ те исповеди- јеванђељска тишина причести…

И читаво село сабрано у порти, крај оца Миленка…

Певају, Вучићу!

Певају колико је гласа у њима!

Гласом својим, гласом предака, гласом потомака.

Певају да се гласну Призрену, Ђаковици, Ораховцу…

Да чују пламенови, да се умире, да запевају гласом села и манастира којима су се разиграли…

Пева Србин, певају векови, пева вечност, пева све оно што се разграничити, разделити и разрезати не може!

Никада!
И, није ту реч о две шаке земље, лако бисмо да је до њива и ливада, но шта је Србин без дома?!

Кућа се кућа кад знаш где ти је дом, а дом свакога од нас је тамо где иконе у огњу не горе, где преорни гробови моштима зборе, где црквишта литургијом оре, где огњишта васкрсавају у зоре…

Није Србин толико страдао за светињу што се наносио главе, но што глава ни по јада не вреди ако не знаш одакле си је понео!

Глава сваког од нас је глава палих за нас, и крст што носимо су кости бољих од нас.

Ваљамо онолико колико знамо да је није наше што имамо већ што оставимо, а шта друго и шта вредније до Србије да оставимо траговима будућим?!

Но, шта ти о томе знаш, Вучићу?!

Све, али ти ништа не значи, Србија је за тебе плен, власт, ловина…

Нема компромиса и поделе онога где пламеновима знаш имена, домаћина, славу, гробове…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Знаш ли Србијо који ти је витез данас уснио?


Јавили су ми да је умро Алберт.

Без суза, само толико: “Отишао је наш Алберт…”

Без суза, само толико, а и шта више?!

Шта друго рећи кад усни витез у Господу?

Није умро, уснио је…

На свом Паштрику!

На пресветоме Косову и Метохији!

Тамо где је остао без ока, горостас, Рус, брат, Србин- Алберт Андијев!

Није око камен да се изгуби, није га ни Алберт изгубио но оставио врх Паштрика да види…

Довека да гледа куд су међе Србинове! Куд је браћи руској светиња једнака!

А, тражиле су га звери! Желеле су плен!

Преоравали су Паштрик, клали камен на камену, размицали поносну планину, али…

Залуду, мислили су да се око Албертово скрива, да бежи, да узмиче, да ће га крвавог где наћи како јеца и моли за милост, па да се зоре пленом, пусте звери…

Земљом су тражили оно чим се небо закитило…

Не зна пашчад шиптарска да се заветна светиња не метри корацима већ небом што је прогледало очима страдалника, јунака, бесмртника…

И данас ће га, на вест о смрти, звери чекати у заседи, потерати хајке, спремити ланце и окове, преклати снегове врх Паштрика да одају Алберта, до задњег ће метка стрељати свој страх, но…

Залуду им, рекох, где они у мржњи крај очију не виде- ту небо у љубави све даље догледава…

Очима страдалника, јунака, витезова, бесмртника…

Земљу би звери, као да је на пресветом Косову и Метохији шта на земљи..?

Знао је тај дивни горостас, Рус, СРБИН, оно што су многи од нас заборавили или мисле да могу заборавити: није Косово и Метохија свето што се стрдало на њему већ што се страдало- ЗА ЊЕГА!

Од чега се страда од тога се узмиче- за шта се страда- за то се живи!

И зато данас, Србијо- мајко, застани и ожалио својега сина којем се мајка још увек нада!

Застани Србијо, застани Русијо за својега сина!

Радуј се небо, ето ти још једног знамења!

Не дозволимо да брат Алберт буде још само тужни број кад у оне сате штуро саопште данашњу статистику пошасти!


Уснио је у болничкој постељи борећи се за дах- нека се у миру и спокоју надише ветрова с врха Паштрика…

Чувај нам неба, да ако прогледамо…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

То је крај свега, то је почетак свега…

Борба против мафије заправо је борба дијагноза!

Њихових које “лече” влашћу и грабежом за власт, и наших које се силно труде да нам успоставе, да нас сведу на себи исте, да од Србије начине дневну болницу у којој ће нам животе свести на тапациране зидове…

И, није проблем што покушавају да нас копчају на леђима, никада будале нису у разумнима виделе спас већ претњу, али је проблем што тако олако, годинама већ, деценијама…пристајемо на терапију верујући да ће будале нестати ако прогледамо њиховим лудилом…

Наравно да неће, нестаћемо ми у фуснотама и напоменама њихових дијагноза, а оно за шта верујемо да је нормалност биће ништа друго до њихови кошмари који ће постати наши снови.

Док схватимо да себе лече експериментишући на нама- одоше и возови и шине и сећање да је ту некада била пруга…

Свака њихова борба је- борба за човека!

Не за његово добро, већ за човека као плен, и сјајни су у томе.

У њиховом лудилу има и реда и поретка и идела (наопаких и погубних, али их има), док се ми тобож разврставамо за и против њих, а у ствари се понајвише разбрајамо у колоне- против себе!

Тако су дубоке и болне поделе међу људима, но те смо поноре сами ископали!

Њихови су будаци и лопате, али су руке и зној наши.

Не владају они државом већ нама, а ми смо се добрано помирили са судбином да ништа не зависи од нас и да ће то боље које нам следује пре или касније пасти с неба…

Но, с неба падају само киша и снег, а за све остало ваљало би нам се мало пропети на прсте и дохватити небо…

Толико је безразложног страха у нама да то више није ни запрепашћујуће но смешно.

Тако лако налазимо изговор за страх да је и страх срамота од нас!


Страховати од Вучића и њехових јахача пропасти, баш као и некад оне жуте куге, исто је као да храст страхује од лахора, осим ако га лахор не убеди да није храст већ најобичнији суварак…

Е, то смо ми: храстова шума, вековна, коју шумокрадице виком секу…

Доста више, побогу, и страха и ћутње и разбројавања на наше и њихове- прогледасмо гузицама а очи упрли у под!

Раскусураше нам Србију!

Нисмо више ни колонија већ заселак колоније!


Живот срчемо на кашичицу, прошлост прећуткујемо а будућности рачунамо сатима!

Ако ништа више нисмо дужни себи- јесмо потомцима!

Ако смо себе прежалили одакле нам права да наричемо над нерођенима?!

Нису нам животи тешки но смо ми животу тешки, јер уместо да га поносно живим он нас свакога јутра оживљава…

Тргнимо се, роде вољени, задњи су часи!

Ако не због нас- због оних који ће идентитет тражити у нашим траговима ловине и преплашеног плена.

Због оних који су кадри да буду храстови али како да изникну на трулежу суварака..?

Довољно је за почетак да подигнемо главе и отворимо очи, тога се највише плаше- кад свој мрак не могу да нам продају за видике…

То је крај свега, то је почетак свега…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Колико је то Косова и Метохије Србији довољно?

Шта је то, како велиш Александре Вучићу: “никоме све- свако довољно”?!

Компромис за који се бориш?

Откад се то издаја зове борбом?!

Какав је то компромис у којем крвнику нудиш да размери колико му је жртвине куће, ливаде и гроба довољно?!

Колико ће му од мајке и удовице у црнини, сиорчића, оца свелог над крстом- бити довољно?!

Јесу ли довољно преклали да довољно и добију?!

Колико је то Србији довољно и ко си ти, несоју погани, да разрежеш меру?!

Дечани су нам превисоки- довољни су нам мањи?!

Превише нам је Бистрица, Ибра, Ситнице, Лаба и Дрима- довољно нам је колико захватиш у чашу да се жедан бедне власти и лажне моћи- напојиш?!

Много нам је Орахоца и Велике Хоче- премали смо да довека знамо колико смо велики?!

Распростро се онолики Призрен, па се још нагиздао Богородицом Љевишком, Архангелима, Богословијом…огрнуо се Метохијом и упасао Ђаковицу у корице- превише је све то, јел да?!

Превише се сванућа, ко косови, разлети с Пећке Патријаршије, превише кандила засја Грачаницицом, превише тамјана замирише васкрсном Самодрежом- ваља разрезати колико је довољно да тињамо док трајемо, јер траје се за даха овоземног а постоји довека, но…

Најбоље ћеш ти знати колико је Србину довољно Газиместана да се не растрчи; колико крвавог жита Старог Грацког- да се не преједе; колико Кошара и Паштрика да не устрчи до неба; колико Дренице да не памтимо Србицу; колико магле с Бајгоре да у колевкама не прогледамо вековима и не проходамо стопама Милоша Ћирковића!

“Ви идите- ја нећу”, заклео нас је!

Ти, Вучићу, разрезуј- ја не дам!

Не дам, па нек се сто ђавола у теби разгоропаде и зареже- не дам, јер немам ни напрстак Србије вишка да дам!

Једнако грешни и ти и ја стојимо пред Косовом и Метохијом знајући да је заветна светиња оно најбоље у нама и да је оно најбоље од нас- на њој!

Тебе је, у тој гордости и злоби, страх и саме помисли да негде још постојиш ко човек, а ја, ништа бољи, горд и злобан, не могу без тог добра и тог човека што седи негде у свелим виноградим више Ораховца и чека ме- јер нећу да ме деца памте оваквог, мизерног, већ да ме познају у том винограду…

Не знам чији је? Неког отетог и убијеног мученика, па откуд ми онда право да га не зовем својим, јер где ми је незнани брат пострадао све ми је знано и моје!

Зато ти не дам да метриш ни корака, јер све што ће за мном остати јесте оно где сам познао себе, волео оно што јесам, имао све што сам једином могао звати својим, јер огњиште је тамо где те и снегови огрију…

Једино чега је на Косову и Метохији превише српскога јесте- крви!

Стотину Дрима невине српске крви, нит је земља попила, нити сунце сажегло, но ево те реке ковитлају венама, чине брзаке душе браздјући кањоне на срцу!

Свака од ових шара на длановима јесу бразде Косова и Метохије!

Бразде рода што ми га убише за плугом и воловима.

Како се то крв српска мери колико је довољно?!

Зверима колко су је пролили или нама колко смо је проплакали?!

Никада, Александре Вучићу, никаквог компромиса око заветне светиње нема и не може га бити!

Ни једног до оног са Богом да делић раја свије на земљи…

Не дам Србије ни шаку, јер ми на тој шаци усни глава дететова.

Све што имам стане у ту шаку, и није то много, ал много и не тражим.

Траже они који немају- они који имају чувају.

Чувају да би имали где најбољег од себе наћи и најбоље у себи наћи!

Тамо где се страдало- за то се мора живети, и нема ту никаквог поговора, преговора и поделе!

Косова и Метохије је Србину довољно само- читаво, запамти то, Александре Вучићу!

Не може колевке и гроба никад бити превише!

Људи смо онолико колико смо спремни да постојимо, трајати се може и сто година а не живети ни дан…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Тијана Ајфон и Мими Оро- врх леденог брега!

Дакле, врх леденог брега су Тијана Ајфон и Мими Оро!

Добро, негде и јесте логично да онако “бреговите” и буду то што јесу- државни непријатељи број један, јер ако им онолике груди нису служиле за прислушкивање Вучића, па и потенцијални атентат на њега, не знам чему јесу?!

Нисам баш стручан али претпостављам да је план био да, налик бомбашима самоубицама, активирају експлозивне брусхалтере када се нађу у председниковој близини, а признајмо- онолика количина силикона у њима направила би кратер величине Вулинове празнине у глави, но на срећу све је на време откривено и осујећено.

Добро, приводе се ту још неки ликови, мало се проћаска са њима, па се као у спортском риболову: пољубе и пусте!

Наравно, то не значи да држава није баш- баш спремна да се једном за свагда обрачуна са организованим криминалном, али је и тај проклети криминал изгледа превише организован, богами далеко уређенији систем од државе, па ај се сад ти обрачунај с њим а да не оштетиш државу?!

Мислим у кадровском, сручном, смислу, јер греота је да похапсиш баш све који имају везе са мафијом и притом осакатиш државу за најбољи кадар!

Тешка су времена, силне су невоље притисле Србију, па није баш упутно да више од једне Невоље одговара за све пасјалуке који се гоооооодинама чине…

Добро, неће само једна Невоља одговарати за све, старлета имамо на претек тако да је за очекивати да привођења на испитивања и испипавање буду свакодневна, јер, понављам, премала је Србија за толико сиса криминалних намера!

Зна се, бре, ко је врховна сисица и с колико се муке та сисица труди да нас све подоји ко недоношчад, и неће Србија више трпети зулум лажних “петица” и “шестица” поред чистокрвних и расних нула!

Ево, са нестрпљењем исчекујем то историјско обраћање председника, па да занемимо и ми, а богами, и читав свет, како је најавио!

Судећи по свему биће то врхунска порнографија!

Неколико сати телевизијског кадра пуног сиса, ваљда је због тога и најавио да деца не би смела да гледају, док ће се силне сисице провући у мраку погашених рефлектора…

И тако, биће то још један коначни обачун са организованим криминалмо који ће се завршити славно!

Опастаће!

Па, не зове се узалуд “организовани”, аман!

Није власт (једнако и претходна) улуду толико улагала у њега и организовала га до савршенства да би зарад јефтиних политичких поена упропастила најуспешније јавно предузеће- мафију!

Реална опасност је кад се обесправљени радник, мучени сељак и социјални случајеви организују, то је већ криминал који се неће толерисати!

Поред толико понуђених сиса- они би да загледају и у будућност, је ли?

Куш, море, бандо незахвална!

Поглед у под и сигурним кораком у боље сутра.

И овако подсећате на старлете с тим напућеним устима од глади и слепљеним желуцима од држања линије…

А, старлете су, зна се шта- државни непријатељ број један!

Немој сутра ђаво да вам буде крив кад се открије и ваша веза с криминалном, кад сте ономад гласали за Ајфонку и Оро у ријалитима!

Лако је доказати кривицу ономе који ништа није згрешио…

На “врху леденог брега” још има места.

Пао је један Невоља, но то није ништа наспрам невоље с којом ће се власт најодлучије обрачунати: народа који тражи длаку у јајету, односно, хлеба преко погаче, тачније- хлеба уместо понуђених сиса…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Шта год да обелоданите у четвртак биће тек сенка свега што ћете прећутати, Александре Вучићу!

Поштовани Александре Вучићу (ово поштовани тек реда, куртоазије ради), јесте ли свесни да су висине Вашега лета- даљина Вашега пада?!

Високо сте, нема збора, но толико ће пад бити болнији, само је питање колико ћете, нажалост, Србије повући са собом у понор?

Неће Вас срушити опозиција, та беда нема снаге да сруши ни Снешка Белића, а нарочито нема воље да руши Вас јер заједно владате бедом и муком Србије, већ ће Вам фотеље доћи “мангупи из ваших редова”, баш као што Стаљин каза.

Највећи мангуп из ваших редова сте – Ви, господине председниче, а нема ничега страшнијег него живети у параноји и зазирању од себе самога, а убеђен сам да то јесте Ваш највећи страх.

Не знам заиста да ли Вам неко ради о глави, али Вам многи од Ваших раде о фотељи, но за Вас је фотеља, гола и безочна власт, једнако што и глава, нажалост, ако не и вреднија?!

Отуда сва ова шарада са Невољама, невољицама, мукама и мукицама делује отужно, јер ваљда треба да поверујемо како је та силна фукара самоникла, у држави где мимо Вашег знања и сагласја само свиће и смркава се, а и то је упитно, није искључено да сте и ноћ и дан поткупили, подјармили, уценили…

Апсолутно поздрављам хапшење фукаре, немам дилему да јесу починили најмонструознија недела, но немам ни дилему да је та фукара Ваша, и да то што су задње битанге без иоле срца, душе и памети јесте био њихов највећи квалитет и препорука за високо друштво најнижих порива и страсти!

Можда нисмо најбистрији, али свакако нисмо будале, па немојте мислити да нам довека можете сервирати муда за бубреге, и махати некаквим четвртком када ћемо, не само ми, већ читав свет остати у шоку кад чујемо шта ћете обелоданити.

Лично, више ме интересује шта ћете сакрити, јер шта год да обелоданите биће тек сенка свега што ћете прећутати, то гарантујем.

Не зато што знам нешто више, већ што знам довољно: десета је година како сте на власти, владате апсолутно свиме: од управника зграда па до сванућа, и апсолутно је немогуће да Вам се поткраде мафија јача од власти, јер у Србији одавно не постоји организованија криминална група од оне у фотељама и службеним аутомобилима!

Она жута куга је имала своју “мафију” за показне вежбе правне државе једнако као и Ви сад, и све се то углавном завршавало и завршава исто: падају ситне и нешто крупније рибе а капиталци настављају да се башкаре по мутној води, у коју сте, сви заједно, претворили ову дивну и намучену државу.

Једнставно, дошло је време да се зарад ових или оних интереса решите мало баласта, да опчините народ који ће нетремице гледати где вадите зеца из шешира, не обраћајучи пажњу где му гулите кожу с леђа, издајете и распродајете Србију чинећи је све већом колонијом, и- пуф, толико за ову представу.

Понављам, не сумњам да су ти злотвори чинили страхоте за које заиста морају најстроже да одговарају, али понављам и то да све што су чинили радили су не зато што су умислили да су јачи од система, већ што су знали да су заштићени системом!

Због свега тога, ако заиста намеравате да нас фасцинирате у четвртак учините само једну ствар: пред камерама, јавно, похапсите читаву претходну власт, читаву садашњу, и све то крунишите маестралним завршетком- хапшењем самог себе!

То је апсолутно једини начин да докажете како нико није јачи од државе!

Све остало су приче за децу, мада ни деца нису толико наивна!

Док је жута олош на слободи, а Ви господарите апослутно свиме изигравајући француску собарицу, јасно је само једно: довека ће се на грбачи овог народа смењивати Курта и Мурта, откупљујући слободу по унапред договореној цени.

Нама ваљда остаје да откупимо од сопствених живота шта се откупити да, убеђени да ће се ствари саме од себе променити на боље?!

Хоће, кад и ми будемо бољи, што непрежаљени патријарх Павле каза!

А, бићемо бољи кад се пренемо из овог страха и безречја, и кад напокон подвикнемо: “Доста, бре, више, битанге! Тишина! Сад ћете да чујете шта народ има да каже, а онда ће вам друмови бити мали да их ноге стигну…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар