Србе пребијају а Србија се чешка…

Министар за повратак у оној дружини Харадинајевих гејши- Далибор Јевтић дошао је до ингениозног закључка како: “Неки имају за циљ да протерају Србе са Косова и Метохије”!
Дечкић се оглашава ретко, каже мало али ваљано глупо и лицемерно, па се тихо врати у издајничко јаловиште звано Српска листа.
Најпре, Далиборе Јевтићу, немају “неки” намеру да протерају Србе са заветног огњишта него онај коме слепо и срамотно служите- крволок Рамуш Харадинај па будите барем толико човек, иако сте члан Српске листе конкубина, и назовите зло његовим именом јер засигурно није промаја та која бесомучно бије по Србима минулих дана.
Дакле, знамо ко је то “неко” које би да протера то мученика са наше светиње али не знамо ко је то НИКО које не чини ништа да се то не догоди!
Заправо, знамо и то ал хајде да се правимо блесави и “уживамо” у тој игри издајничке шугице па не кажемо: док неко има за циљ да протера Србе НИКО нема за циљ да то спречи јер му можда и више него звери Харадинају одговара да их на Косову и Метохију буде таман онолико колико може да стане под хладовину бесрамне Српске листе…
Хајде да се правимо Вулини па не кажемо да сте Ви, Далиборе Јевтићу, тај који би требало да чини све како би Срби остајали, опстајали и враћали се своме прагу, уместо што изиграва ехо крвника и своди рачуне у том јадовном бирцузу рачунајући колико му је Срба мање остало да “брине” о њима.
Хајде да се правимо Марјани Ристичевићи па не видимо ту волшебну подударност интереса званичног Београда и никад званичне Приштине- да круна овдашње издаје буде аргумент како је компромис једино могуће решење јер, авај, Срба на Косову и Метохији има тек толико да ће и Заједница српски општина бити превелика за њих па нам је “одржавање” читаве светиње прескупо и неисплативо!
Комрпомис да Срби буду сквотери међ својим светињама је некако Алекоугодније и Рамушоглагољиво…
Хајде да прећутимо колико се то Срба за Вашег просјачког мандата вратило, колико их је издржало дуже од дан или два у повратништву и колико је вас са Српске листе то насекирало до те мере да сте у знак протеста наручили “српску” салату уз службено печење и пркосно наздравили: “Данас овде- догодине у Призрену! Чекај, бре, па јесмо у Призрену…ајде онда- дана у Призрену догодине на Малдивима кад одбранимо Косово и Метохију од насртљивих Срба који би да остану, или још горе- да се врате!”
На послетку, хајде да не питамо откуд то Ви и другари из вртића “Чика Рамушеви ОВКлинци и клинцезице” на министарским позицијама када сте још ономад славно и поносно одбрусили историјско “ЈО” Харадинају и оборили владу?
Хајде да се сви окачимо на тај штрик који сте разапели до Београда и изигравамо подране гаће на сушењу правећи се да не видимо како влада чији више нисте министар осим кад јесте не чини оно што влади чији министар свакако нисте али свраћате редовно по своје мишљење у Немањину 11 и на Андрићев венац- чине све како би Срби остали и опстали на Косову и Метохији. Барем у сећању…
Дакле, неки чине све како би протерали то мученика са колевке а НИКО чини још више да се претерано не задржавају успут!
Значи, имамо једначину с две непознате и сасвим очито решење- компромисну издају на радост монструма чији “нисте” министар и власти чији министар нисте али која се бори за Косово и Метохију до последњег Србина…којег ћете љубазно замолити да пожури мало с паковањем и јави се разгледницом из избеглиштва понекад, док оштро осуђујете свакодневне нападе на злосрећнике: “Српска листа најоштрије протествује против покушаја неких да отерају Србе и Србе што им толико треба да буду отерани! Не вуците се ко неке бабе, већ поносно и пркосно како и доликује- завежљаје под мишку па трком, а ми ћемо већ пронаћи неко компромисно решење које се неће звати издаја већ, рецимо, повољно уступање светиње заитересованим инвеститорима, нама се не исплати да одржавамо онолико трошних, вековних, бесправно саграђених објеката и тврдоглавог народа који робује миту уместо нама…”
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Србе пребијају а Србија се чешка…

Министар за повратак у оној дружини Харадинајевих гејши- Далибор Јевтић дошао је до ингениозног закључка како: “Неки имају за циљ да протерају Србе са Косова и Метохије”!
Дечкић се оглашава ретко, каже мало али ваљано глупо и лицемерно, па се тихо врати у издајничко јаловиште звано Српска листа.
Најпре, Далиборе Јевтићу, немају “неки” намеру да протерају Србе са заветног огњишта него онај коме слепо и срамотно служите- крволок Рамуш Харадинај па будите барем толико човек, иако сте члан Српске листе конкубина, и назовите зло његовим именом јер засигурно није промаја та која бесомучно бије по Србима минулих дана.
Дакле, знамо ко је то “неко” које би да протера то мученика са наше светиње али не знамо ко је то НИКО које не чини ништа да се то не догоди!
Заправо, знамо и то ал хајде да се правимо блесави и “уживамо” у тој игри издајничке шугице па не кажемо: док неко има за циљ да протера Србе НИКО нема за циљ да то спречи јер му можда и више него звери Харадинају одговара да их на Косову и Метохију буде таман онолико колико може да стане под хладовину бесрамне Српске листе…
Хајде да се правимо Вулини па не кажемо да сте Ви, Далиборе Јевтићу, тај који би требало да чини све како би Срби остајали, опстајали и враћали се своме прагу, уместо што изиграва ехо крвника и своди рачуне у том јадовном бирцузу рачунајући колико му је Срба мање остало да “брине” о њима.
Хајде да се правимо Марјани Ристичевићи па не видимо ту волшебну подударност интереса званичног Београда и никад званичне Приштине- да круна овдашње издаје буде аргумент како је компромис једино могуће решење јер, авај, Срба на Косову и Метохији има тек толико да ће и Заједница српски општина бити превелика за њих па нам је “одржавање” читаве светиње прескупо и неисплативо!
Комрпомис да Срби буду сквотери међ својим светињама је некако Алекоугодније и Рамушоглагољиво…
Хајде да прећутимо колико се то Срба за Вашег просјачког мандата вратило, колико их је издржало дуже од дан или два у повратништву и колико је вас са Српске листе то насекирало до те мере да сте у знак протеста наручили “српску” салату уз службено печење и пркосно наздравили: “Данас овде- догодине у Призрену! Чекај, бре, па јесмо у Призрену…ајде онда- дана у Призрену догодине на Малдивима кад одбранимо Косово и Метохију од насртљивих Срба који би да остану, или још горе- да се врате!”
На послетку, хајде да не питамо откуд то Ви и другари из вртића “Чика Рамушеви ОВКлинци и клинцезице” на министарским позицијама када сте још ономад славно и поносно одбрусили историјско “ЈО” Харадинају и оборили владу?
Хајде да се сви окачимо на тај штрик који сте разапели до Београда и изигравамо подране гаће на ветру правећи се да не видимо како влада чији више нисте министар осим кад јесте не чини оно што влади чији министар свакако нисте али свраћате редовно по своје мишљење у Немањину 11 и на Андрићев венац- чине све како би Срби остали и опстали на Косову и Метохији. Барем у сећању…
Дакле, неки чине све како би протерали то мученика са колевке а НИКО чини још више да се претерано не задржавају успут!
Значи, имамо једначину с две непознате и сасвим очито решење- компромисну издају на радост монструма чији “нисте” министар и власти чији министар нисте али која се бори за Косово и Метохију до последњег Србина…којег ћете љубазно замолити да пожури мало с паковањем и јави се разгледницом из избеглиштва понекад, док оштро осуђујете свакодневне нападе на злосрећнике: “Српска листа најоштрије протествује против покушаја неких да отерају Србе и Србе што им толико треба да буду отерани! Не вуците се ко неке бабе, већ поносно и пркосно како и доликује- завежљаје под мишку па трком, а ми ћемо већ пронаћи неко компромисно решење које се неће звати издаја већ, рецимо, повољно уступање светиње заитересованим инвеститорима, нама се не исплати да одржавамо онолико трошних, вековних, бесправно саграђених објеката и тврдоглавог народа који робује миту уместо нама…”
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Каква црна “мирдита” и коме је то “добар дан”?!

Извините “космополите” и “грађани света” али никада прихватити нећу да уметничке слободе подразумевају слободу да свакојака фукара под копреном уметности чини шта му је воља, на усхићеност заблуделе овдашње публике која и на злочин, тероризам и крволоке аплаудира као на какво привиђење господње.
Каква, црна, “Мирдита- добар дан”, какав црни “фестивал” који промовише уметност и уметнике с “косова” (вазда малим словом) и чему све то, искрено?!
Помирењу, толеранцији, некаквим вишим вредностима и циљевима за које ми неуки нисмо спремни и не схватамо их..?
Признајем, не схватам како то Србија може да дозволи газећи Устав који, на жалост ове мизерне власти, сведочи да је Косово и Метохија јужна покрајина и да ће тако бити довека, опет на жалост мизерника из Немањине 11 и Андрићевог венца?!
Не схватам “уметност” чији су уратци панои с разулареном масом која кличе крвницима ОВК носећи транспаренте тог ђавољег шегртлука и уметнике чије су музе крваве до рамена?!
Схватам, међутим, коме је мирдита али никако коме је и добар дан, јер дани за нама сведоче о новим страховитим прогонима над Србима на Косову и Метохији док држава ћути и даље инсистира на некаквим издајничким преговорима и унутрашњем дијалогу који је, судећи по свему, одмакао толико далеко и успешно да и у сред Београда имамо Харадинаја, као “уметничку” слободу, без разлике што слободе за мученичко Србље на светињни нашој има тек у Вучићевим, Ђурићевим, Вулиновим, Стефановићевим, Селаковићевим, Брнабићкиним…халуцинацијама!
Животи Срба на заветном метоху вреде колико и Сарапин транс кад угледа председника па се ко росуља распе по студију и мантра нешто у магновењу, па можда ни толико, али слобода “уметничког изражаја” нема цену па усред Србије свака фукара, понављам, може реке српске крви да представља као уље на платну и мртву природу што, нажалост, Срби на Косову и Метохији јесу!
Све сам само не исључив али сам искључиво против тога да се под патронатом слобода промовишу тамничари српства и Србије у чему једнако учествују вајни албански“уметници” и издајничка власт овдашња!
И не, нису Албанци криви због тога, они само подло користе оно што им је дато, а дато им је да крвнике на платну представљају као пролећни сутон у којем ваља сви треба једнако да уживамо, с обзиром да за уметност нема граница, баш као и за понижавање Србије која верује како је добар домаћин уколико пожели добродошлицу и онима који у име крволока долазе да ножеве и чакије представе као “перформанс”, јер ОВК је, биће, била уметничка колонија…
Да се не лажемо, берамни фестивал “Мирдита- добар дан” је још један у низу заједничких пројеката званичнног Београда и онога што желе да нам потуре као званичну Приштину, како би се народ, већ добрано обамро од било каквог осећаја националне свести и части, припремио за “мирдита и лаку ноћ Косово и Метохија”!
Наравно, то је најлакше подвући под активизам некаквих невладиних организација које савршено пливају на таласу владиних завеслаја, али нисмо сви сисали та весла, господо!
Ваша издаја неће проћи као нехајни слободни “уметнички изражај” у којем ћете дати све што имамо, све на чему постојимо, све одакле смо поникли и чему се враћамо да бисмо трајали довека!
Мирдита је вама и вашој бриселској шибицарској велеиздаји, а да ли је Србима на Косову и Метохији, широм Србије- добар дан?!
Нити дан, нити добар, не док год трајете у тим фотељама које сте приграбили као престоле за 20 сребрњака, продавши образе и душе а очекујете да верујемо како чините све за добробит Србије!
Чините, да, али да јој мирднита постане уобичајено, уђе у уво и свикне на то, док добар дан на Косову и Метохији покушавате да представите таквим сако уколико буде и судњи!
Е, па неће моћи, неће вам проћи, незваничне мецене “косовске уметности”!
Понављам, нисмо сви сисали весла којима правите таласе плашећи нас да стиже цунами који ће однети све пред собом уколико пре тога све за собом не издамо као да никада постојало није!
И би мирдита, ал ниоткуд- добар дан, само плач, јаук и јецај Срба који би ваљало прихватити као уметничку слободу народа који слободе нема ни за изложбу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Alekije Prvi mirotočivi

Dvanaest razloga koji potvrđuju Vučićevu tvrdnju kako je za crkvu učinio više od bilo koga pre njega!

1. Zamonašio se kao Rastko Vučić Nemanjić i položio temeljac za Hilandar, koji je, usput, u dugim besanim noćima sam i sagradio- kamen po kamen, a potom i oslikao freskama nemajući kuda da šeta i razgleda zatvorene knjižare…
2. Pre toga je, podrazumeva se, bio i Stefan Vučić Nemanja, poznatiji kao Alek Mirotočivi koji je podigao Studenicu i privukao 900.000 bugarskih turista da je obiđu. Planirao je i izgradnju preosvećene fontane ispred manastira ali savremenici iz srednjeg veka nisu imali vizije i sluha za takav ingeniozno- religiozni poduhvat, pa je to ostavio za koji vek kasnije…
3. Pozvao je na unutrašnji dijalog Vukana i Stefana Nemanjiće kako bi ih izmiro i podsetio da Srbija na putu evrointegracija nema vremena za porodične nesuglasice i nejedinstvo. Nakon pomirenja Stefana i Vukana angažovao da složno, kako braći i dolikuje, bogougodno ukrašavaju Srbiju novogodišnjom rasvetom u avgustu, što je privuklo još 900.000 bugarskih turista pa je Srbija postala premala za toliki broj gostiju, ali uprkos tome nikada nije težio većoj, odnosno, velikoj Srbiji iako se u nekim falsifikovanim istorijskim spisima može pronaći i takav, blasfemični, podatak.
4. Povećanjem BDP za fantastičnih 126 odsto uspeo da izdejstvuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, postavši njen prvi arhiepiskop a potom carigradskom patrijarhu povećava penziju za 78 odsto nakon čega biva rukopoložen i za prvog patrijarha SPC, poznatijeg kao Alekije Prvi botougodni.
5. Kako mu nikada nije bilo do vlasti, titule i eksponiranja drugara iz kraja, Dušana, imenuje za cara i kao najbolji student prava u istoriji Beogradskog univerziteta pomaže mu da napiše prvi zakonik. Istini za volju, nije mu samo pomogao već ga je čitavog napisao dok je Dušan izigravao nekog Silnog po kafićima, hvališući se kroz penu od piva i kapućina kako je on kao neki car, mangup, samuraj s prizrenskog asfalta, no…
6. Lično je u Samodreži pričestio kneza Lazara, Miloša i ostale vitezove, apelujući da ne ubijaju Murata jer sa Turcima planira ozbiljne investicije u Srbiji, ali je opozicija učinila svoje i zavrbovala Obilića da sve upropasti i otera strane investitore na 500 godina!
7. Naslikao je čuvenu fresku Bogorodicu Trojeručicu, koja zapravo simboliše njega i to koliko radi za dobrobit Srbije kao da ima tri ruke mada mu ponekad manja barem još dve da bi oposlio sve što je namerio u jednom danu…
8. Organizovao je Tajnu večeru za Hrista i apostole, plativši je iz svog džepa. Dok su oni jeli on je samo gledao u šniclu, grčio se i razmišljao na šta bi pametnije bilo utrošiti vreme nego na jedenje šnicle, ne obazirući se na prozivke: „Jedi, bre, nešto, nemoj da si Juda, reforme neće da se ohlade ali šnicla hoće, hahahah….“
9. Kada su Turci spaljivali mošti Svetog Save na Vračaru trčao je s koficama vode, zahvaćene iz fontane na Slaviji, da gasi i stigao je 42 puta da se popne do platoa i vrati do fonate ali, avaj, nije mogao sve sam, uvek sam, samo on, niko drugi, i bi šta bi…
10. Faktički je izmislio post jer jednu kiflu ne uspeva da pojede godinama od silnih obaveza, što je vremenom kanonski prihvaćeno, mada ne toliko asketski koliko je Alekije Prvi običajio, živeći na jednoj pohovanoj lignji po godinu dana, čisto da se za rođendan malo omrsi.
11. Realno, zaista je učinio da se narod sve više krsti, što kad primi platu, penziju, račune za struju, infostan, telefon… Od religije je napravio uslovni refleks, malo li je, ej..?
12. Na kraju, ali najvažnije, uspeo je da stvori Zemlju i čitav svet na njoj za dva i po dana brže od Boga ali je, opet, preskroman i ćutljiv, prepustio Gospodu sve zasluge jer za razliku od Boga on nema toliko slobodnog vremena, ne želi da ga toliko pominju a naročito ne da mu se dive, klanjaju, mole, prizivaju njegove ime i pozivaju u jutarnje, popodnevne, noćne, ponoćne i ostalovremenske programe jer brže- jače i bolje beži od bilo kakvog eksponiranja, idolopoklonstva, pažnje javnosti i pojavljivanje na isceliteljskim freskama, ali je ovo poslednje jače od njega- jednostavno njegova slika leči i čovek ne može protiv toga- Alekija Prvog, našega boga…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Блуз златних времена

Ето вам на, душмани- ко није веровао да је златно доба Србије дошло тај нека живи у беди и заблуди, верујући у ону Кустуричину да је живот “непроверена гласина”!
Дакле, ако сте подлегли таквим и сличнним гласинама узалуд председник поручује из далеког али братског нам Азербејџана: “За оне који нису још осетили- златно доба Србије је почело и трајаће наредне четири године”, вама је живот заиста само гласина а не глас Саморођеног који јасно каже- да је боље не би ваљало!
Лично, осетио сам још пре неколико дана то што ваљда треба да осетимо, најпре као лагано пробадање у желуцу а касније у читавом стомаку да би кулминирало неким вирусом и завршило се инфузијама, али то је то иако душмани од лекара тврде да је највероватније од покварене паштете јер им је тако лакше- ајде да обесмислимо златно доба Србије и тај дивни осећај припишемо паштети коју данима мерачимо, уместо да часно и поштено признају пораз и констатују: “Стомачни вирус изазван осећајем златног доба у Србији, за који организам није био довољно припремљен!”
Добро, можда сам субјективан, али како другачије објаснити тај непроценљиви осмех пензионера који извирује из контејнера, сав мусав од обилатог “ручка”, па још пакује и за понети јер разбахатило се то, навукло на таблете с бувљака и осећај неспутаности који пружа подрана гардероба кад ветрић свирне кроз њу и седу хипи фризурицу…
Како другачије, него златним добом, објаснити да болесну децу лечимо смс порукама, јер да златна нису ко би имао за поруку вишка?! Да је страшно, као што није, држава би се позабавила тиме јер деца су наше највеће благо, али и она сирота само мисле да су болесна јер су премала да осете ово што председник поручује.
Осећају само бол, убод игли, како време измиче, сузу родитеља, шум апарата за дисање…све оно што их спутава да схвате да су заправо здрава али не могу на ноге јер их злонамерници држе у заблуди да и пад није лет…
Како другачије, молим вас, него златним добом објаснити да су радници робље (ако имају “среће” да раде), јер робују предрасуди да од рада могу пристојно живети, а пристојан живот није сабран у новцу и односу према раднику, већ осећаја слободе који не зависи од тога носите ли пелене, имате ли право да немате никаква права, молите ли се да инфаркт сачека крај радног времена како не бисте добили отказ због пренемагања већ искључиво од тога колико маштате о слободи!
Па, из црначког ропства је настао блуз јер нису кукали већ гледали како да у ланцима буду што креативнији и опевају једнако златна времена којих су, ето, били свесни и певали о њима…
Како другачије, авај, како другачије него златним временима објаснити испружену руку старице од осамдесет и кусур лета, јер проси зато што се осећа неспутано, растерећена стега срамоте и понижења, захвална и срећна што нико неће приметити кад јој глава клоне ту на плочнику док се кованице котрљају низ длан…
Како другачије овај мрак објаснити него златним временима, реците ми, кад и мрак има боју злата, а није злато све што сија тако да је и председник вероватно мислио метафорично, нешто налик Балашевићевом стиху: “Широк осмех и златан зуб…”, а за под златан зуб- златна времена, па ко загризе нек вари и нека се не жали на стомачне проблеме.
Све је то ствар субјективног осећаја- некоме је желудац полупразан а некоме полупун ако је осетио оно о чему Александар Вучић говори, мада оба једнако крче, али није то мука већ блуз- креативни изражај слободног човека у ланцима…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

А, колико си ти то пута, „јуначе“, заиста био на Косову и Метохији?!

Kолико си ти то пута био на Косову и Метохији, јуначе рововских конференција за штампу и херојских битака код Сарапе и Марића, редове Вучићу?!
Колико си пута заноћио у Великој Хочи док су шуме око ње гореле а проклети крволоци заурлавали пред селом ко курјаци, кидишићу на шаку непокорних?!
Колико си пута прошетао оних стотину метара Ораховцем, колико се могло, док је киша каменица бесомучно тукла о сваки део тела?!
Јеси ли то био у Зочишту на литургији док се пуцало на манастир, знаш ли где је Зочиште уопште?!
Колико те је пута, јуначино јутарњих програма, ноћ затекла у Србици на путу за Девич док је горио а арнаутски крволоци у хајци за српским вратовима…
Колико си пута помагао старцу да сакупи синовљеве кости на витомиричком гробљу (свако је гробље, нажалост, исто) и отужи тај жалосни завежљај иза шикаре, док су Шиптари славили ђавољи пир преоравајући још који заметнути гроб?!
Колико си пута упалио воштаницу у опогањеној Самодрежи па бежао пред руљом распамећених, чекајући ноћ да ако се смилује и не буде месечине да те прокаже…
Колико си пута обишао Гору и оне дивне људе што немају ништа осим песама, Србије и срца већег од планине, а имају све што ти никада имати нећеш- душе?!
Колико ти пута мајка није знала где си, јеси ли жив, хоће ли стићи глас од тебе или глас о теби, онај што се погнуте главе не изговори?
Колико си пута ушао у житиште Старог Градска да упалиш свећу док су те преклињали да то не чиниш?!
Колико си пута из ината назвао у Ђаковици: “Помаже Бог” да знају презриви погледи да се Богом ту назива довека!
Колико си пута окрвавио шаке о бодљикаву жицу отимајући се о дете које је ђавољи накот желео да отме?!
Колико си пута покушао по снегу до појаса да стигнеш до Соколице и плакао што не можеш?!
Колико су те пута шамарали у Јунику поручујући да Срби ту немају шта да траже а ти знао да ћеш му се вратити поново, јер нема тог шамара који Србина боли на својему, ту где руком можеш да помилујеш крила анђела…
Колико си то пута гледао владике Амфилохија, Атанасија и Артемија док служе опела над искасапљеним телима на ливади, у вртачама, јаругама не помишљајући да умире кандила пред куршумима?!
Колико си пута гледао како жене, деца, старци, сви до једног трче на мост у Косовоској Митровици голоруки бранећи најскупљу српску реч?!
Колико си пута губио свест на проклетијских минус 27 кад ветар збрије с планине, жалећи што још једном ниси чуо мајчин глас?!
Колико си пута испраћао погледом руске добровољце у планину, молећи се Богу да се врате сви до једног, али…
Колико си пута свратио до бака Иванке, последње Српкиње у јужном делу Митровице, пре него што су је нашли кад је тело већ струлило и почело да…
Колико си пута падао од гумених метака подивљалих НАТО звери док су бесомучно ударали на жене, свака од њих Милунка Савић, не желећи да одступе ни за корак с барикаде?!
Колико си пута био крај крвавог потока у Гораждевцу?!
Колико су ти пута Немачки окупатори разрезивали колико се смеш задржати над гробом цара Душана у Светим Архангелима, а ти поваљао: “Могу колико хоћу, ово је мој цар, ово је српска царевина?!”
Колико си пута из пркоса усред Малишева наручио кафу на српском језику и мерачио је као да си код куће, јер јеси код куће?!
Колико си пута развио пресвету српску тробојку на Газиместану?!
Колико си пута пробдео ноћ под заветним дудом у порти премиле пећке светиње?!
Колико си пута очитао Оченаш крај Кошара, подно Паштрика и Коритника?!
Колико си пута видео Симонидиним очима у Грачаници?!
Колико си пута понео шаку пресвете земље у свитку, плачући кад одлазиш с ње?!
Колико си семена божура засадио крај мајчиног гроба (Богу хвала жива ти је, жива била 100 година) желећи да се зацрвене, да их види у рају?!
Колико си то ти пута отишао, Александре Вучићу, без свите, аутобуса таопшача, обезбеђења, желећи да одеш тамо где срце вуче а камера не стиже..?
Колико си пута отишао, “див- јуначе”, осећајући да ти је ту огњиште, где год ти био дом?!
Колико си пута у Великој Хочи певао из свег гласа: “Удаде се, Јагодо…”?!
Колико си пута изговорио Косово и Метохија а да није све у теби препукло од љубави, поноса, топота векова, пркоса, смираја, туге, благодати, песме, јаука…
Колико си пута схватио да ти нам том крсту не могу ништа, баш ништа, јер ту је колевка, ту је и гроб…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 13 коментара

Гола је и бесрамна твоја издаја, Александре Вучићу

Гола је и бесрамна твоја издаја Косова и Метохије, Александре Вучићу, но још је бесрамније како с лакоћом говориш о томе пливајући на таласу оправдања за непочинства која си учинио према Србији, убеђен да се сви до једнога исповедамо Вулиновој тетки и причешћујемо сендвичима!
Велиш да је Србија умногоме погрешним потезима ставила печат на косовску независнот, је ли?!
Више се и не либиш да поменеш незавиност онога у шта си се заклињао да никада неће бити ништа до Србија, ништа до оно што јесте- од Господа даривано народу да ту траје довека где год постојао у тренутку!
Немаш више дилему коју си имао оних година када си се борио против “жуте” пошасти, заклињући се да ћеш потирати све што су учинили на штету заветне светиње, само ли се дохватиш власти.
И дохватио си се, дограбио је, оковао ко робињу па се очас преметнуо у Јуду која 20 сребрњака жели да представи као вишак у буџету а никако као мањак у души, части, моралу, завету, обавези да не помислиш како је Србији могуће трајати без Косова и Метохије, вртлару Гетсеманске неродије!
Вајкајући се како одважно носиш свој крст издао си онај на Голготи, проказао си Христа, пристао си да за напрстак власти будеш фарисеј заиста најскупљој српској речи изговарајући је већ толико јефтино и мирећи се са судбином којој си кумовао као да је реч о ливади којом туђи косци грабе па је самим тим и њихова!
Ти си их, Александре Вучићу, позвао на мобу да сатру мирисне откосе, ти си им дао косе и водијере, ти си послао своје чауше да их нахране и напоје па сад када су косци дошли по дневницу нудиш све од Ибра до Дрима, јер ако наша говеда тамо не пасу биће и да није наше, је ли?!
Све што је она претходна пошаст учинила могао си да потреш, морао си да потреш, обећавао си да ћеш али издаја је била цена коју си погодио као најобичнији надничар на својој земљи да је учиниш туђом, да слажеш како на те њиве нису рађале столећа Србије, како сетве нису биле молебанске а жетве литургијске!
Да, свако је слово о Косову и Метохији реч о вери, вртлару, јер вера није само слово о каменој светињи већ о онима који су падали бранећи их да остану за нас, од нас за следеће, верујући да се има за шта пострадати док год се Србија тога не одриче!
Косово и Метохија је, нечовече, слово о трајању једног народа који се није плашио страдања знајући да ће живети довека док год му је те свете стопе и немањићког метоха!
Косовом и Метохијом се Србија напаја живе воде, суштином постојања, послењим удахом Христа овоземаљског и Христа васкрслог да би ми имали где довека васкрсавати, знаш ли то?!
Живи смо тамо где нам душа живи, где је свако огњиште- тамјаниште, где је сваки темељ Самодрежа, где је сваки димњак звоник, где се смркава да би свануло а не где свиће да би се смркавало.
Трајаћемо, Александре Вучићи и без Косова и Метохије али мислиш ли да ћемо постојати?!
Одлично знаш да нећемо јер може се живети и као сенка без човека али може ли се као човек без сенке, а Косово и Метохија је наша сен описана око нас од самих анђела, а ти пред ђаволом спушташ крст борећи се да расксртио с митовима стварајући мит да ће нас будућност желети као сирочад прошлости!
Ништа у вези с Косовом и Метохијом није мит, Вучићу, и једино што доле јесте независно је судбина постојања ове свете државе!
Независно од било чега постојаће док год јој је Косова и Метохије, док зна да је и на крсту али да је распета од постања до вечности а не као онај разбојник непокајни.
Није твоје, Александре Вучићу, да збрајаш какве грешке и разрезујеш јесу ли довољне да се помиримо с немирљивим, већ да никада не дозволиш грешку из које ће се збрајати колико је било народа који је трајао али се одрекао постојања!
Не кити се издајом- воштаница коју распирујеш није светло будућности већ пламен за упокојење Србије!
Можеш лагати довека како си сачинио нову Ноеву барку, али ако је у боци да ли плови или тек бије о странице док је белосветска фукара предаје из руке у руку ко неповратну амбалажу…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара