Одувек и заувек!

Данима већ, неразумнима и неумнима, одговорам на питање: шта ћемо данас овде?!

Нисмо данас овде да сведочимо овоме дану, већ да сведочимо да смо на овоме истом месту ОДУВЕК И ЗАУВЕК!

Нису ни дан ни скуп мера братства СРПСКОГ И РУСКОГ народа, СРБИЈЕ И РУСИЈЕ, већ векови минули и векови будући, и због њих смо овде да не дозволимо да нас ико испише из њих, да некоме падне на ум да ово свето братство сведе на пролазност, јер пролазност је својствена земаљском, а братство СРБИЈЕ И РУСИЈЕ је небеско, и није то никаква фраза, нити мит, већ истина исписана животима и страдањима једних за друге, једних уз друге, једних крај других…

Нисмо ми „мали Руси“ како неки веле, но велики СРБИ јер СРБИН је велики јер зна да је живот вредан онолико колико га имаш за шта вредније од живота дати- а шта су слобода и правда до најузвишенији идеали вредни свакога живота!

За те идеале, за правду, слободу, част, за саму веру у Бога- Христа Русија данас бије праведнички бој у Украјини!
Није то никаква инвазија или окупација већ ослобођење!

Ослобођење руског народа, украјинског, свег слободарског света јер у Украјини је данас армагедон, бојиште добра и зла- РУСКЕ ХРИСТОВЕ ВОЈСКЕ против нацистичког зла предвођеног кијевским чаушима проклетог НАТО пакта, пакта с ђаволом!

Није то рат против украјинског народа, напротив, већ, рекох, бој за све оно за шта је и СРБИН одувек страдао не жалећи главу- ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ!

Овде су данас и наши преци и наши потомци, пред њима стојима да потврдимо завет с којим се рађамо и умиремо: БРАТСВО СРПСКОГ И РУСКОГ НАРОДА ОМЕЂЕНО ЈЕ ЖИВОТИМА И СТРАДАЊЕМ!

Животима једних за друге и страдањем једних за друге!!!

Једнако су и песма и плач, и небо и земља кумовали томе братсву и нема те силе која га може раставити, до Божије, а Бог сигурно неће, а нећемо ни ми- Божији народ!

Бити данас уз Русију значи бити довека уз човека, онога крај себе, а понајвише онога у себи!

Стајати уз њу је стајати уз распеће, понети братовљев крст као свој!

Оно што Русија данас брани то смо одувек бранили заједно и заувек ћемо, једни уз друге и једни за друге, јер братство у слави и страдању јесте највећа светиња!

Певали смо с највећом љубављу једни о другима, плакали једни за другима, живећемо довека једни у другима јер душа СРПСКА је одувек била олтар души РУСКОЈ, једнако као што је душа РУСКА била дом души СРПСКОЈ!

На мојим брдима кажу: „Вода све опере до црна образа“, па сигурно нећемо дозволити да нас однесу те воде без повратка, већ ћемо сачувати образ, јер то је једино чиме ћемо се небу преставити!

На образу СРБИНОВОМ су слава, част и лик брата!

Брата РУСА!

Нећемо дозволити никоме да се с нашим образима поткусурава, то гарантујемо, главом ако треба!

Вољена Русијо знај- да се читав свет острви на тебе праведну- СРБИЈА ЈЕ ТУ, чува завет и то неба којим смо се збратимили!!!

ЖИВЕЛА СРБИЈА, ЖИВЕЛА РУСИЈА, ЖИВЕЛА БЕЛОРУСИЈА, ЖИВЕЛА СРПСКА ЦРНА ГОРА, ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА, ЖИВЕЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА!

ДОВЕКА У ПРИЗРЕНУ!!!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Баш у ове дане, када су Срби понели гробове…

Сећаш ли се, врли свете, кад су Срби селили гробове?!

Баш негде у ове дане, хиљаде мртвих за хиљадама живих, хиљаде живих за хиљадама мртвих, кости су носиле кости…

Сећаш ли се, врли свете, сарајевских Срба- нема их!

Нема ни гробова, сећаш ли их се..?

Сећаш ли се страдања народа за којег није било мира ни на земљи, ни под њом?

Никада!

Ваљало би да се сећаш јер, ето, силно жалиш страдалнике док ти низ руке дивљају брзаци њихове крви…

Ваљда данас тако пресамићен у болу помињеш и Србе, јел да, народ који се кућио гробовима ко домовима..?

Тако „праведничког“ те сигурно боле ране народа што не зацељују..?

Ране што син понесе од оца, отац понео од ђеда, ђед од праотаца…ране вечито распетога народа.

Сарајево је побило своје Србе, што је претекло понело је своје гробове те коротне ’96. ко младице да им негде нађе мира да стасају…

Знаш ли, „правдољуби“ свете како је народу и какав је народ вазда тражи мало мира и спокојни грумен да запати гробље?!

Страдалнички и праведнички, но што би за Србином заплакао, ваљан је само док гине за тебе.

Док јуриша крвави опанак, док тело нема кад да застане и потражи главу, док га осакаћеног и смлевеног још има довољно за куршум и нож…

Баш у ове дане, „тугаљиви“ свете, Срби су носили гробове, гробови су носили Србе да се негде на миру запате…

У ове дане, у сваке дане, мој свете, нема за Србе много бољих док за њих не пострада, док ти живиш своје најбоље за које ти је тај исти Србин крварио, но…

Ево ти прилике да се покајеш- непокајниче, баш у ове дане док наричеш помени народ којем гробовима не дају мира!

У Босни и Херцеговини, у Хрватској, на заветној светињи Косову и Метохији…

Нема народа на овом шару земаљском којем су толико разгртали и колевку и гроб, који никад није био довољно мртав, којем кости нису стигле да струле, који носи више ћивота него ћебади, који није жалио себе за друге и којег други пожалили нису- до Срба, и..?

Хоћеш ли га се сетити, „праведнички“ свете, а још ти је његове крви на рукама у којима залуду држиш сребрну виљушку и нож…

Док се „гушиш“ у сузама зове ли се бар једна именом Србиновим?!

Ништа ти не тражим до оног што народу мом припада- мало мира и смираја, па има ли га, добри свете?

Има ли довољно земље да се на њој запатимо а да нико не врисне како нам је превише и да се кућимо и да се копамо..?

Превише живи и никад довољно мртви…

Баш у ове дане кад су Срби из Сарајева, губилишта што је некад био град, пошли за гробовима…

У ове дане, у сваке дане- ено нас пуне јаме по Хрватској, ено нас о задушницама на пресветом Косову и Метохији живи оплакују живе, једни су другима споменик кад белега нема, ено нас у Босни и Херцеговини над трном и папратиштем, а ти, врли свете…

Ти крвавим рукама зовеш на мир!

Ти жалиш, плачеш, тугујеш…а на саучешћа идеш с музиком.

У ове дане мој народ је пошао за мртвима, по ко зна који пут, но то су само Срби…

Зашто би се сећао, накупче слободе, крваве си руке склопио на „молитву“, плачеш- цењкајући се ко ће више понудити за сузе, која ће се бол скупље продати, чију ћеш крв сабрати у бочице парфема…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Застани да чујеш човека…

Свугде сам по нешто, у цркви сам све.

Где никога не знам- свакога познајем, и свак ме зна.

Ко дете кад се шћућури уз мајку, шћућурим се уз воштаницу.

У стотину бих ватри сагорео да ми није тог пламена…

Свугде сам по нешто…

Облак. Но шта је облак без неба, до једро подрано са катарке, поњава…

Свакога знам. Никога по имену, но по човеку.

Молим се за онога крај себе: „Боже, дај му јер он је мени дао!“, и молим се за себе: „Боже, дај ми да подам даље…“

Шта ће ми више од Литургије?

Моје је колико ће за мном остати, а не колико ћу оставити.

Силан је човек свугде по нешто, но шта ће човеку сила?

Да подигне камен што ће га здробити?

Лако је подићи камен, но хајде буди камен, делић планине, а не одрона…

У цркви си то.

У цркви сам то.

Молим се за оне што не верују у Господа –  Господ верује у њих.

Док год веле да: „не верују док не виде“- верују у тебе Господе, јер ко се видом води тај вазда чека зору да се раздани…

Не тражи Бога, брате, но сачекај, не брини, он тебе тражи…

Свакога знам  и сви ме знају. Не ко сам, већ што сам..?

Оно сам у тишини њиховој, и тишина су моја.

Није тишина празнина, но испуна душе.

Друго је ћутња. Ћуте они што немају речи, а утишају се врли што речи имају њих…

Кад не говориш већ те говоре, кад си молитва незнаноме крај себе и кад ти је молитва незнанац до тебе…

Свугде сам по нешто, ко семе жита разбацана наоколо…

Семе је семе, једнако на камењару и њиви, но по камењару је бачено а по њиви посејано…

Под иконама клијам, стасавам, зрим…

Пожњу ме кандила на моби, па расеју изнова, изнова, изнова…

Нема краја ту где је вазда почетак.

Свугде сам по нешто, само сам у цркви све и ништа.

Не оно ништавно ништа, уморно од хтења и сулудог трка, но ништа ко у трену постања…

Свугде сам по нешто, јалово разапет, није свако дрво за распеће, нити свака вода- Јордан.

У цркви сам све. Све у њој, и сва је у мени.

Душо моја- мили манастиру…

Шћућурим се крај воштанице, пламен згасне све ватре…

Постојим док знам да нисам вечан, а вечан сам јер знам да Бог постоји!

Стотину ми се пута казао. Видео сам га где год сам видео човека…

Зар није Господ незнанац крај мене што се на Литургији моли за мене. Мир мојега мира…

Свугде сам по нешто, и све бих… Све сам пред олтаром, и све што бих одавно имам. Одувек.

Молим се за оне што не верују у тебе, Господе, да верују у себе, тада ће знати…

Бог се јави, стотину сам га пута чуо кад год сам застао да чујем човека!

Бог се јави, у гласу детета.

Бог се јави, сваки пут кад помислиш да немаш куд па стазе дођу по тебе…

Бог се јави! Само веруј, не тражи да видиш- умири се да осетиш.

Бог се јави- ваистину се Бог јави!

Свугде сам по нешто, но имам где бити све…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Све имам, све ми је дато…

Не молим Господа да ми да ишта до снаге да сачувам све што ми је дао.

Крштен сам Морачом, задојен Дрином, оплакаће ме Дрим, па за шта још да молим..?

Ишти Господе од мене јер свега имам, ишти ако где којим добрим људима фали милости да им постељим Дечане, изнећу свежих божурова на трпезу и ведра пуна хиландарских јутрења…

Нека их на конаку колико желе, дао си ми Господе да дарујем, немам шта од тебе да тражим до намерника што су залутали па да им помогнем, знам куд су им пути…

Оседлаћу откосе и навиљке, повешће их тамо куд нису пошли не знајући да једино тамо могу стићи јер су им стопе отрчале уз Ловћен, поглед им је одавно у сватовима врх Романије, пошла распећа да испросе Богородицу Љевишку…

Нећка се Призрен, Господу је обећана…

Стали ђевери Архангели и Будисавци пред сватове, велим да си ме лично послао Господе јер немам те за шта замолити да ми дарујеш но те преклињем да иштеш од мене, да тражиш јер само ћу тако знати да сачувам.

Погордим се, признајем, кад се оденем Србијом, опашем Црном Гором, огрнем Српском и накривим Крајину ко ону капу прађедовску што је застала крај стотина глава у крвавом снегу Мојковца да сваку отужи…

Да ти ишта потражим, Господе, отео бих од некога доброга што нема ни упола колико ја, јер Србин је рођењем посвећен да се смрћу причести.

Но, боје се људи смрти, моле ти се за који дан што им не припада, живели би довека и још би тражили који трен, а што ће мени то кад сам дете шума распећа, кад ваљам онолико колико су бољи од мене пострадали за мене, кад ме је крстила Морача, задојила Дрина, оплакаће Дрим…

Не молим ти се: Господе дај но Господе чувај ме да дајем, јер шта нема човек који је повијен Острошким миром, који је погледао у јамама, којем су на бабине дошли васкрсли, који носи име предака да им се гроб у њему зна..?

Србин је споменик прађеду и колевка потомку…

Свега имам, Господе, и на свему ти хвала јер деци ништа не морам да оставим, све што имам од њих сам узео да од себе за њих сачувам.

Боже, како је дивно расти дечанским висинама, најести се качамака од морачког камена, наздравити росом с крстова Малог Зејтилника…

Најбољи су страдали за најбоље у мени, па шта више да тражим, Господе?

И кров дома мог и гроб дома мог је на три воде: Морачу, Дрим и Дрину- пуни су ми амбари и појате и радости и суза, хвала ти Господе!

Србин сам рођењем- Србин сам подвижењем – Србин сам што од Господа ништа не тражим до милости да вазда дајем јер имам свега што ме узноси и кад немам ништа што ћу понети…

Славим те Господе за све што ми ниси дао јер како бих другачије знао шта имам…

Имам дом и гроб на три воде, и не бојим се смрти јер бољи од мене су за мене пострадали…

Није тешка црна земља но човек земљи ако не зна зашто је њоме ходио?!

Себе сам сејао да потомци пожњу, баш као што сам и ја жњео распећа…
Хвала ти Господе, Морачом сам крштен, Дрином задојен, Дрим ће ме оплакати, и шта бих више?

Куку ономе ко се ко Србин тек родио, наздравље свима што су се српством подвижавали.

Хвала ти Господе за ову келију у мени, ишти, молим те, имам шта да сачувам….

Мој дом и гроб су на три воде, воде живе!

Хвала ти Господе за Србију, Црну Гору, Крајину и Републику Српску!

Хвала ти за те Витлејеме, Синајске горе, Јордане и Голготе!

Хвала ти што сам Србин- хвала ти што вазда имам на чему бити захвалан!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Немаш газду, човече, ако те плаћа није те купио!

Не презирем људе- презирем оно малодушно у људима, оно кад се човек „помири са судбином“ па и од барице зазире као од пучине пусте.

Знам, досадио сам пишући о томе али живот јесте борба, а то што је борба не значи да је проклетство и пораз, напротив…

Што се мене тиче већи је грех дићи руке од себе неголи на себе, а толико смо склони том проклетом самосажаљевању да је упитно знамо ли уопште живети, или смо животе свели на акцијску робу широке потрошње?!

Рекох, знам да сам досадио пишући о томе али пишем јер искрено верујем да јесмо народ и мисли и промисли, и не баста нам да нам „даске које живот значе“ буду оне од којих ће нам сковати сандуке…

Разговарам са људима, и кад им се не слуша- причам, и кад би да узмакну- пресретнем их јер разговора нам фали!

Не оних лажних у којима се тобож нешто питамо а и не слушамо одговоре, но истинских, у којима се човек обраћа човеку, ономе крај себе и ономе у себи.

Јесте нам тако како нам је јер једни друге нуткамо страхом, шапућемо, кантаримо да се не отме која реч превише јер може да се догоди, шта?!

Да нас неко чује?

Па и треба, нама зато и владају јер нас не чују!

Да нас чују не би владали већ служили, и у томе је разлика да ли имамо господаре или слуге?!

Не слуге у ономе у ономе робовском смислу, већ слуге како служимо и Господу, и ближњима, и себи…

Скаменим се од беса кад чујем оно: „Мој газда…“!

Па, Србине, брате, ниси стока па да имаш газду!

Ако те ко плаћа- није те купио!

Ако те је нечим задужио- одужи још бољим а не робуј му!

Над тобом је само Господ, не дозволи да те наткрили свака фукара што се пропне на прсте, или те зајаше ко мулу јер си се повио ко папрат!

Народ смо камена и храста а свијамо се ко да су нам кичме сплетене од маслачка…

Нема никаквог „мирења са судбином“ јер нигде нам није записано како ће нам бити већ нам је по рођењу дата и хартија и перо да сами исписујемо, па ако смо вољни да за нама остану празне странице сами смо криви што ће нам се житија преметнути у ролне тоалет папира…

Борба непрестана, друге нема, али није борба мука, крв и јад но благодат.

 Нису бојишта све крваве пољане, но оне бистрине у нама које не смемо дати јер чему очи ако само погнуте глева гледамо пред собом, а страхујемо од завираја у себе?!

Ту, у нама је онај човек о којем певамо као о славним давнинама!

Нису они били бољи од нас већ разговорнији.

Нисмо ми њихова срамота, како нас убеђују, већ њихов подвиг!

Не почивају нам ђедови у гробовима, но у нама, па устанимо више са те самртне постеље у коју смо залегли „помирени са судбином“…

Говори, Србине, побогу, у теби је језик непокорних!

Ни Господ ти није газда но отац, ни Христ ти није господар но брат, па коме ћутиш витеже спуштеног копља?!

Чудо једно, на сахранама се разгрлатимо, ваљда се тамо окуражимо да ће и реч покрити црна земља, а овако- шапат!

Нису нам рамена дата да њима вазда слежемо већ да носимо анђеле на њима…

Ни монашка тишина није ћутња но молитва.

Ни гробна тишина није тајац но глас васкрснућа.

Како онда живот да прећутимо, коме ћемо рећи да смо постојали?!

Ко ће рећи да смо постојали?

Фукаре ће нама владати док се не разговоримо!

Кад се упитамо и кад заиста чујемо одговор- њима је крај!

Немаш Господара, Србине!

Није њихово од Господа већ твоје!

На себе дигни руку само кад се крстиш, а од себе- никада!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Само референдумско НЕ нема алтернативу!

Стотину је изговора да се буде пизда, али ни један разлог!

Баш као што је стотину изговора да се бојкотује референдум 16. јануара, али, опет, ни један- једини разлог!

Обавеза свакога од нас је да изађе и заокружи- НЕ!

Нема изговора да то не учинимо, јер 17. јануара се нећемо правдати себи већ- деци!

Она не смеју, ни по коју цену не смеју, довека бити таоци тога што вечито тражимо изговоре уместо разлога.

Ако смо своје животе свели на пуко трајање без даха и гласа, немамо права да њих осуђујемо на трајање кад су вредни постојања!

Наше НЕ 16. јануара је њихово ДА занавек!

И нема глупљег изговора од онога да је то Вучићев референдум и да га због тога ваља преспавати, јер и ако је референдум његово одговоре је- НАШ и само НАШ, а нема другог одговора до НЕ!

Не свему што ће подвести под „уставне реформе“, јер подвеће све!

За почетак правосуеђе, на послетку којим ћемо данима и у колико сати на испашу- народ ће преметнути у стадо а државу у пашњак, но и за ту испашу ћемо морати и да молимо и дебело да плаћамо…

И нећемо бити за боље, ни те испаше достојни, јер стока је племенита категорија, а народ који дозволи, који жели да га преметну у стоку- нема у себи ничег вредног поштовања и помињања!

Наше НЕ није НЕ само Вучићевој велеиздаји Србије, већ НЕ и онима који се боре против Вучића (част изузецима, има их) желећи силно да буду Вучићи, јер њихови јуриши су искључиво на његову фотељу…

Највећи дар који Вучић може да им остави јесте ДА на референдуму, јер све што они желе је да замене, а не да смене Александра Вучић!

Наше НЕ је НЕ свакоме ко помисли да ће Србијом господарити уместо служити јој!

Наше НЕ је можда и потоња шанса да нас прошлост не заборави а деца не прећуте!

Наше НЕ није референдумско, но суштинско- јер ако нисмо кадри да злу кажемо НЕ, не надајмо се доброме да ће рећи ДА!

Коме да каже?!

Народу који има толико изговора за 17. јануар..?

Не, нисмо пизде, заокружимо НЕ да би нам деца знала и шта је и докле је Србија, а не шта је и докле је била?!

Није то Вучићев референдум, не ако изађемо и кажемо НЕ, све остало су изговори, е то онда јесте Вучићев референдум, а ми полако на испашу, и то камењара, нека ливада за стоку која их је вредна…
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

„А, имао је све…“

Позва ме другар да се хитно видимо, а нисмо се видели, вала, поодавно.

Одох синоћ после посла, хитније нисам могао, а знам да је његово „хитно“ вазда нешто што може да сачека коју годину…

– Јеси ли чуо за Фићу..?- пита, климнух главом.

– Па, шта му би, брате?! Јел имао неки проблем? Чуо сам се са свима из друштва, никоме се ни на шта није жалио…- слушам га размишљајући се: зар заиста нисам имао на шта паметније да раскусурам ово време, но…

Фића, односно, Филип, другар из те екипице блоковских вињак филозофа отишао је у искушенике.

У манастир, замислите!

ПОред свега што је имао у животу, а имао је све, он тако…

И, што је најгоре- нико из друштва наслутио није да је у некаквом проблему, и то изгледа тешком, нерешивом, богами!

Мора да је тако чим је отишао у манастир!

Градско дете, школован, фин и честит, из диве куће, а то да нам уради, у манастир, еј…

Шалим се, наравно, но то је негде суштина другаровог „лелека“ за несрећним Филипом којег, ето, „изгубисмо“ а ни покушали нисмо да га спасимо од те муке.

Мора бити да је мука, отишао је у манастир, понављам!

Здрав, прав, млад, учен, нормалан…а у манастир.

Гледам час у шољицу кафе, час у врх цигарете, час кроз друга који млатара рукама ваљда објашњавајући план како да спасимо Филипа, бескрајно срећан због Фиће и очајан због нас двојице.

Заправо, жао ми је себе што сам после толико година морао да сазнам колика ми је будала- другар!

Не Филип, овај мученик искрено забринут за срећнога човека!

Жао ми је, али, будала!

– Ти идеш у цркву, шта мислиш да треба да урадимо…- подгуши ме смех на ово питање, ако је уопште питање?

– Па, како ја да помогнем кад сам и сам у проблему? Лепо кажеш да идем у цркву, видиш да и мени нема помоћи, на корак сам од Фиће…- ћути, гледа ме, јесам ли озбиљан, или..?

Не би да ме увреди, не би да каже нешто што ће ме натерати да учиним још тај један корак у неповрат и…одем у манастир, куку и леле…

– Брате, ако имаш неки проблем дај да разговарамо, јбт, знамо се толике године, имаш децу…

Више ми ништа није било смешно, напротив, обузе ме страх од тога: „имаш децу“ и схватања човека да су Бог, црква, манастир, вера…нужда а не потреба!

Крштенога човека, човека који се венчао у цркви, крстио сина, слави славу…

Човека који није једини, нажалост, сличних сам се причао наслушао онолико…

Пресрећан сам због Филипа!

Одрекао се „свега“ зарад истинског свега!

Но, мораће да објасни своју „муку“?!

Ето нам се другар силно забринуо, а сигуран сам да није једини, верујем да је тушта њих већало шта ваља чинити, ако се више ишта може учинити..?

На срећу, ништа Фића не мора да објашњава- све је објаснио без и једне речи, а плашим се да их за нас неће бити довољно да себи објаснимо муку коју ми мучимо.

Народ суштине који толико бежи у форму вајкајући се како му измиче суштина…

Народ којем се небо дало ко покривач а он га распростро ко отирач…

Обожен народ који се толико успиње да верује у оно што види неголи у оно што осећа…

Пуне цркве људи а празне цркве у људима…

Славимо славу у славу бахатости- пуни стомаци а светац гладан човека…

Ето, „изгубисмо“ и Фићу, а имао је све!

Одрекао се зарад свега, али није то исто, мора да га је нешто силно мучило, не иде се у манастир тек тако..?

Није упитно што пола живота бациш по „шопинг- моловима“ исповедајући нову „веру“, али у манастир…у искушенике се не иде без силне невоље!

Народ обасут одговорима који вазда поставља погрешна питања.

Народ Белог Анђела који с усхићењем гледа у голе зидове и празна платна.

Народ који ће ћутке пострадати за слободу, а слободу оковати у ланце…

Народ који је убеђен да је волети себе- грех!

Ништа, ћутимо, гледам у ону шољицу кафе и радујем се због Филипа.

Знам да чека да нешто кажем, предложим, да заједно смислимо како да „помогнемо“ брату..?

– Да се молимо Богу да помогне сиротом Филупу, шта ћемо друго…- мислим се, замало да ми се омакне у шали и јаду, но страх ме је…

Страх ме је да би ме послушао.

Страх ме је да би ноћио у цркви молећи се за Фићино избављење….

Страх ме је нас двојице, овог разговора, што о њему пишем…

Страх ме је што сам толико пута поновио: „страх“, а тако сам срећан због Фиће!

Страх ме је што ћемо се растати, а обојица ћемо постављати погрешна питања даровани одговорима…

Страх ме је да нисам ништа мања будала, да ће ми се сутра пред Филипом отети: „Зашто?!“, уместо: „Хвала ти, брате!“
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 5 коментара

На улице- да зло види од чега смо: од дечанских висина и самодрешке причести!(чиме да браним Подриње ако немам Подримље?!)

Где сутра- на улицу, наравно, али понављам: не као уличари, не само да бисмо рекли како смо изашли већ да овом злу буде јасно да смо- изашли!

Нема то везе са тим колико ће нас бити но какви ћемо бити, а даће Бог бићемо- саборни!

Под светим српским знамењем и подигнуте главе уместо песнице (отпор је стање свести и духа, а не белосветско просеравање по диктату и за јаничарски ћар)!

Не плаши се ово зло народа, народом владају ко робљем, али страх их је појединца, човека, онога који зна да не мора да буде ни вођен ни предвођен јер робу је и маслачак ко оков а слободном- ланци ко копрена…

Бићемо саборни ако смо слободни у глави и души, тога се зло највише плаши и противу тога нема багера, чекића, нема довољно фантомки којима ће сакрити страх…

На улице, под светом тробојком, у славу Србије, јер пострадала је сирота и због нас колико и због овог зла!

Нисмо бољи зато што нисмо као они, напротив, они су мрак онолико колико ми нисмо имали храбрости да упалимо свећу, но…

Ево нам прилике да победимо себе, а чим то учинимо- побеђено је и зло!

Досадан сам, знам, али опет понављам- победићемо само саборношћу, а не пуким протестима!

Саборношћу у веру, свести и сазнању да излазимо на улице како сутра не бисмо тумарали тражећи и богазе!

Ако ћутимо на велеиздају Косова и Метохије узалуд узвикујем противу проклетог Рио Тинта!

Ако нам ваља Мали Шенген (Отворени Балкан) нека нам слободно закона о експропријацији!

Ако дам Велику Хочу, Призрен, Пећ, Митровицу, Приштину, Ђаковицу…чиме ћу бранити кућу кад зло дође по њу?!

Ако дамо дом- шта значи кућа?!

Чиме да браним Подриње ако немам Подримље?!

На Цер се Проклетијама пењем…

Нису ми деца слободна ако за њих има вишка корака колико другој мањка…

За мене је Косово и Метохија питање свих питања и решење свакога проблема, јер народ који се одрекне заветне светиње нема шта друго да зове својим, нити шта да чува!

На улице- ДА, под светим српски знамењем и дигнуте главе, да виде шта смо а не колико нас је!

Понављам: нећемо отерати проклети Рио Тинто ако нам је Богородица Љевишка предалеко, нити ћемо одбранити куће ако не сачувамо згаришта, а понајмање ћемо уставити накарадне законе људске ако прећутимо Законе Божије!

На улице- да зло види од чега смо: од дечанских висина и самодрешке причести!

Саборно- не плаше се они народа, страх их је човека, а шта је сабор до устанак човека у човека, за човека крај њега.
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 3 коментара

На улицу- ДА, али не уз фукару, иначе ћемо се борити за поразе!

Протести- да, увек, али не по сваку цену, тачније, не под руку са сваким…

Јасно је да ће ово зло пасти само на улици, а данас више него икада имамо обавезу да будемо на њој, али не као уличари, не као луталице, не као маса но као скуп, као сабор…

Корачаћу сам за оно у шта верујем, а на томе путу нема места за Брковића (унука оне погани Јеврема), Ћоровићку и још сијасет њима налик фукара!

Да, фукара је то, није то никаква „друга србија“ (малим словом, наравно), не могу они бити никаква Србија јер Србија је за њих плен, ловина, крпара…

Србија за њих није циљ, није оно најсветије, није завет но- изговор!

Што је за Александра Вучића то је и за њих!

Што је за ону жуту пошаст- то је и за њих!

Што је за свакога чије су руке огрезле у крви српских страдалника- то је и за њих!

Извините, али циљ не оправдава средства а они јесу средство овога и свакојаког белосветског зла да нас убеде како ђаво има одличан план за нас и како нам ваља расковати распећа јер ваљанија су да се о њих поштапамо неголи да за њима корачамо…

Борба за Србију је обавеза свакога од нас, пред Богом, собом, потомцима, али где дозволимо фукари да се испоставе као некакви предвоници- нисмо сабор већ маса, а у маси нема идеала, вере, куражи, но само слепила да се зло- злим побеђује!

Ја заиста не могу са ђаволом под руку верујући како ћемо касније свако на своју страну, јер нема више стране на коју бих пошао до у њихово црнило!

Мрак не могу звати даном, нити од њихове мржње према свему српскоме сачинити крила, јер колико год их ветар носио то су ипак само једра Титаника…

На улицу ћу, вазда, али не као уличар, не дигнуте песенице већ главе јер будућност не песничим но желим да је догледам…

Сам, јер верујем у оно за шта корачам, а увек ће, Богу хвала, бити оних дивни, часних и куражних људи уз које ћу поносно напред, у име оних за нама и оних пред нама!

Оних који су нас Србијом даровали у последњем даху и оних које ћемо Србијом овенчати у првоме плачу.

ПОбедићемо ово зло, убеђен сам, но не као маса, масе се они не плаше, из ње су изникли, њих је страх од сабора, а сабор је и један човек којем не треба нико да га води, нити ко да га следи- док год води Господ а следе идеали!

Сваког ћу дана на протесте, немам шта деци да оставим до Србије, али никако за онима, или крај оних којима је Србија плен на који бесно кидишу!

Продам ли ђаволу душу по којој цени ћу је откупити потом?!

По цени потомака, једнакој коју и ово зло нуди, е па неће моћи!!!

НЕ референдуму о уставним променама, не издаји Косова и Метохије; не проклетом Рио Тинту; не фашистичком одузимању земље и подвођењу Србије ко курве белосвесткој олоши; не поганој подели на вакцинисане и невакцинисане; не свему што ће међе учинити јамама!

На улицу- ДА, али неће ми на тим улицама фукаре бити путокази, циљ не оправдава средство, мрак ми неће продати ко дан…

Саберимо се, вољена браћо и сестре!

Не постоје ни Вучићева, нити „друга Србија“ већ само наша- она чије улице воде вековањем…

За ту Србију, једину, морамо устати и немојмо страховати ко ће нас повести?!

Ко нас је вазда водио кад смо корачали, а не саплитали се о сопстевене кораке- Господ!

Нисмо маса, ми смо народ саборништва, устанимо такви!

Сабор ходи- маса гази, једнако се иде напред али разлика је какав траг остаје..?

На улицу- ДА, али не уз фукару, мршнимо их, иначе ћемо се борити за поразе!

П. С. Својевремено смо нас тројица протетсвовали у Ковилову против срамне утакмице коју је репрезентација оне крваве „државе зла“ „косово“ требало да игра против Србије!
Било нас је само тројица- не, било нас је чак тројица, више него довољно ако верујеш у оно за шта корачаш!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 7 коментара

Човек или пизда, питање је сад и довека!

Зар нам заиста не допире до свести које су зло спремни да почине проклетим „уставним променама“ и референдуму о истим, на којем ми треба да сперемо крв с њихових руку?!

Тренутно, то је питање свих питања и битка свих битака!

Наш Газиместан, наш Кајмакчалан, наше Кошаре!

Немојмо се тешити како то „није ништа“ и како „неће ићи тако далеко“ јер ово зло не иде, оно галопира, оно гази и руши све пред собом, оно је спремно на све, осим…

Осим ако коначно не схватимо да нам ваља устати, не због себе, но због оних којима не смемо оставити да бију наше поразе јер ако им то заветујемо – довека ће јуришати у повлачења…

Не претерујем, верујте, задњи су часи да кажемо: ДОСТА!!!

Себи да кажемо: ДОСТА смо живели уплашено и себично, ДОСТА смо се лагали да увек може горе, ДОСТА смо дана наших потомака ставили на коцку у партији где нам чак нису ни подељене карте, али играмо…

Играмо се, заправо!

Некаквог бунта, некаквог непристајања, некакве куражи, а сумануто јурцамо да утекнемо сопственој сени…

Па, јебем му матер, није Србија тек географија, не боримо се за кућу и окућницу већ за оно преко тарабе, преко свих тараба…за ону раван где се састану небо и земља па се јадају једно другоме како нигде човека међу толико људи.

Не желим својој деци да оставим приче о Србији већ Србију да са њом причају, да се разговоре, да се познају кад се виде а не да их фукаре упознају ко пусте незнанце.

Нису мени ђедови оставили питања, но одговоре…

Сваком од нас!

Није тачно да је тешко бити човек, најлакше је то, тешко је бити пизда а ми се, ето, натоварли пиздалуком па кукамо како је неиздрживо.

Ништа није теже него кад човек себе носи, вукља, ко проклетство и муку!

Ми на референдуму треба да отмемо од деце и подамо овом злу да окове преметну у вериге.

Неће то више бити зло насупрот нама, но ћемо ми бити једнаки том злу, насупрот ономе што нисмо желели да будемо- ЉУДИ!!!

Уставне промене биће- животне, није то тек мртво слово на папиру већ мртав човек а жив, односно, „жив“.

Све ће се једнако звати Србијом али ништа се неће одазвати кад назовемо: Србијо!

Понављам, ово је битка свих битака наших генерација јер прође ли им референдум, прођу ли им „уставне реформе“- зло ће у Србији наћи свој „рај“!

Свакојако зло, и нећемо се имати чиме изборити с њим јер- бићемо на истој страни, пука пешадија зла.

И доста више лажи да ће све бити по вољи Божијој, јер воља Божија је воља људска, а где Бог не види људе- нема се чему ни освртати!

Бог ће дати онолико колико затражимо, колико смо спремни да понесемо, али не себе као проклетство већ крст који ћемо потомцима оставити као видик…да не јуришају довека у повлачења…

Ђедови нам нису оставили питања, немојмо ни ми деци празне странице на којима ће избледети шта год да напишу!

Не референдуму, не уставним променама, не Србији која се имену свом неће одазвати!
Михаило Меденица

Објављено под Uncategorized | 1 коментар