Кад образ заћути а гузице проговоре

Отимају нам цркве- ћутимо.

Ћутали смо и кад су гореле.

Не би гореле да нисмо ћутали.

Не бих их отимали да не ћутимо.

Ћутаћемо док нам је гаћа на гузици- гузица је најскупља српска реч!

Море, ћутаћемо и гологузи, шта нам тешко.

Нек свира северац преко гузица, не мари, гологузи али чиста образа…

Образа је остало таман за још неколико шамарчина, коме год се прохте да нам их свеже.

А, може ко хоће, задња белосветска битанга, није проблем, нек шамара- ми јуначки ћутимо!

Не могу они нама да узму колико ми можемо да дамо.

Ваљда се водимо оном: „наше је само оно што смо дали“, па, ето, што више дамо – више ће нам остати, јел да?

Нек иде заветна светиња, нек иде Република Српска, нек иде Црна Гора (Републику Српску Крајину више и не помињемо), само нек нам не дирају гузице јер- најскупљу српску реч не дамо, тако нам ћутње!

Не може Србије да буде мало колико ми можемо да се шћућуримо у њој!

Две шаке земље да остану- доста је.

За велику ћутњу, страх и тишину не треба много, колико да се гузица негде пригрне, не мора ни цела…

Отимају нам, пале, руше, рашћерују…немоћни да шта друго ураде противу наше ћутње.

Величанствене ћутње!

Као што нико, никада ћутао није.

Ни један народ на овом Божијем шару, никада!

Ћуте и преци на нас, прећутаће нас и потомци.

Шта да кажу: „Преци смо и потомци гузица! Славних ћутача који су јуначки јуришали на кафиће и кафане да одбране оно што им гузици припада“!

Богу се молимо а себе волимо, једино себе!

Свак за себе па колико другоме не ваља мени је боље.

Где ко проговори расчеречимо га ћутњом, за пример.

Где ко занемоћа- притрчимо да отмемо шта му је остало ћутње, никад довољно ваљане тишине.

Не дамо те Косово и Метохијо!

Ваљда видиш колико пострадасмо за тебе у пијанствима и мамурлуцима!

Видиш ли колико ти певаљки на столу кличе док јој заветно, видовдански, тапацирамо сисе, све оним највећим новчаницама!

Не дамо вас прекодринска и морачка браћо и сеје миле- ћутаћемо за вас најтврђе, па да видимо ту силу која ће нас натерати да проговоримо?!

Ако је Дрина граница- попићемо је, наручити још коју песму, још коју туру да сперемо ту Дрину и фајронт.

Ћутаћемо и догодине у Призрену да нас Призрен не чује и не порадује нам се.

Није то догодине баш догодине.

Ћутаћемо док лажу колико нас је у јамама, вртачама, под свакојаким каменом…ћутке ћемо знати истину, а лаж нека живи…

Ћутаћемо, мучени прогнаници, не замерите, док је ваше горело нама је грејало.

Док је топло гузици, добро је, не мари јел од пламена српског огњишта, топло је…

Ако нас ко у ћутњи препозна молимо нек прећути ко смо, ваља нам још у потаји ћутати.

Још толико тога треба ћутњом да не дамо!

Ћутаћемо, главе су падале да гузице поносно дигну чела.

Ћутаћемо, па нек отимају, пале, руше, рашћерују…ал нек се пазе дане кад гузице проговоре, васељена ће задрхтати…

Не могу они зла да нам учине колико ми зла можемо да оћутимо!

Залуду им све да отму и сатру- гузице ће остати, а ту светињу не дамо по цену образа!

Образа је још нешто остало на комад и кило, па ако има вољних…ал нек ћуте јер ако проговоре- толико ћемо заћутати да ће се о томе говорити.

Или неће?

Шта рећи о народу Студенице који уместо Бога целива ланце и гузице…
Михаило Меденица

Певај роде- да те чују тамо где си пошо…

Вели да само певамо о Косову и Метохији.

Јалово и безнадно.

Измиче нам, а ми певамо.

„Такав смо народ, не знаш нас. Нико нас не зна. Ни ми сами не знамо себе, веруј ми, па певамо…“, велим и ја.

„Ви кукате до неба кад вам се трн подвуче под нокат, а ми певамо и док нам се главе котрљају низа стране. Не схваташ!“, настављам певљиво, љут и кочоперан.

Он ће, бледуњави и скочањени сероња из западне касабе мени о нама и песмама Срба!

Ееееј, бледуњави робе скорених слина, у песмама нашим је неба силина.

Не пева Србин- Видовдану славећи претке, но свој Видовдан призива…

Знаш ли шта о једноме јутру марта 2004. године?!

Осамнаестом јутру тог марта, још се метохијски мраз вукао ко мрцина док где не би налетео на огњеве…

Огњеве српских села што су горела, вукао се мраз до њих да се огреје…

Певају огњена српска села.

Замонашили се пламенови, поју…

Пева Богородица Љевишка, Архангели певају, Самодрежа пева…гори камен и пева.

Пева Србље у Великој Хочи. Сабрало се у порти цркве и пева.

Пошле им звери по главе, а Србље пева!

Певао сам с њима. Чему глава ућуткана? Богу глава распевана!

Па, Србин над гробом пева! Хладнија је постеља ућутканих, но гроб распеваних.

Мили гробе- колевко ми рода.

Нису смеле звери на Хочу, а пошли су по главе.

Певали су Срби. Поплашиле су се звери у устукле.

Певала су спаљена села, звоници, молитвеници, епитрахиљи, иконе…певале да се не дају никоме до Богу!

Шта звери могу где Србин пева Господу радујући му се, побадајући распећа, облачећи се у она најлепша руа за Голготу..?

Не певамо, бре, да нас овде чују но тамо куд смо пошли!

Певамо с прецима да потомци науче стихове, пре но што се роде.

Да прогледају Грачаницом и Дечанима.

Да се радују своме Видовдану.

Највише је Србља тог дана рођено…

Нема гробова косовских јунака- њима се постеље колевке.

Певамо да посветимо сузе и осветимо неопеване.

Певам јер су моје мртве нашли где певају на Мојковцу.

Пева глава оца Харитона, витеза Милоша Ћирковића…

Певају главе живље од моје, па откуд мени право да ову жалим тишином..?

Запамти, никад песма Србинова није ни јаловна, ни безнадна!

О чему најгласније певамо- за то безгласно страдамо!

Не пева Србин да песмом отужи, већ да распеће заслужи и одужи!

Певај роде- да те чују тамо где си пошо…
Михаило Меденица

Ето вам…

Ево вам Косово и Метохија сутра – ако нам њему имате нешто јуче?

Нешто што није моје, мојих ђедова, мојих векова, моје вечности?

Ето вам га ако сте на њему ишта саздали а да није од камена мојих згаришта?

Ако имате својег имена за њега?

Ако Дреница није од дрена и Србица од Срба?

Ето вам га ако вам је корен барем шаку под земљом, ако је прст дубљи од јечма и божурова?

Ако траг постања не браните од ветра да га не разнесе ко пепео, бестрагом?

Ако имате какву Живку Сиринићку, Ђорђа Ђаковца, Мику Призренлију..?

Ако имате песму старију од два певања?

Ако имате историју у коју не морате кришом да се дописујете из дана у дан?

Исторју коју нисте отели, преверили, којој не држите нож под грлом да у страху сведочи о вама..?

Ако сте шта пожњели а да нисте закорачили у српско?

Ето вам Косово и Метохија ако нисте кришом долазили у моје светиње по милост и исцелење?

Ако нисте заноћили под ћивотима и клечали под иконама- ето вам све!

Ако је ваше што сте прогонили мошти да их прекољете, да не сведоче, да вас не дозову?

Што сте ми преорали гробља и расули кости ако је ваше?

Није Србин где су му кости но где му је гроб незнани.

На небу се још за живота копамо па залуду разгћете земљу- да повадите све кости Србинове неће вам остати земље ни за стопе јутрошње…

Ето вам све ако Дримом успете да сперете крв с руку!

Ако успете, но Дрим је тек капља за толико крви…

Нек вам је просто све ако сте пре камена Грачанице стајали на пустоме пољу.

Камен по камен ћу је разбацати по пољима ако ми покажете светињу старију од ораховачких винограда и хочанског виновода!

Ако ми покажете Призрен у којем је шта друго живље од Душана?

Ако ми покажете шта сте подигли у славу љубави према својему, а не мржњи према мојему?!

Ви се Косову и Метохији светите, презирете га што вас познаје само у ранама Србиновим, лелеку црнине, спаљеним селима и обезглављеним звоницима.

Желите га да на њему својем немиру нађете мир, но да ни једног Србина не буде на завезној светињи – опет ће нас бити више него вас.

Да ми је ђедовина па и да дам, но ми је боговина па не дам!

Где вам говеда попасу корен- није и не може бити ваше!

Где сам на небу завредио свети гроб- Србиново је!

Овде где сам- ништа сам ако се одрекнем онога где сам све!

Покажите ми шаку Косова и Метохије на којој сте све, а да с те шаке не точи српска крв…

Ево вам Косово и Метохија сутра – ако нам њему имате нешто јуче?

Нешто што није моје, мојих ђедова, мојих векова, моје вечности?

Ето вам га ако сте на њему ишта саздали а да није од камена мојих згаришта?

Ако имате својег имена за њега?
Михаило Меденица

Не дам да ме мењате!

Не дам да ме мењате!

Кусо ми је ваше добро, добре су ми ове прње.

Старо и подрано, нека је, раскомоти се човек у човеку.

Разлегну се у мени ливаде и реке, пукну под ноктима оранице…

И слеп би се Србије нагледо, крај каменог стада распеване чобанице…

Ништа немам, и то је све што ми треба, чиме то мислите да ме купите?

За чим би се то вечност лакомо окренула?

Чиме да ме дозовете из јутрења и литургија?

Богу не персирам, а пред вама понизно да стојим?

Ја, тврдоглави и мекодушни Србин који ништа немам, и то је све што ми треба!

Па, ја се на икону наљутим, оћутимо мало па се изљубим са свецима.

Муке ме нису промениле, а неће ни ваша „добра“, вала!

Где ми је кућа горела налагао сам Бадњак…

Где сте ми камен с камена раскаменили- подигао сам манастире!

Камен по камен с ове две сломљене руке што их носим од праотаца…

Немате ви хартије да попишете шта ја све немам, а шта је све моје!

Ви би да описмените дете ћирилице?

Да вам дам слово неба за слово с тоалет папира?!

Да се потписујем гузицом као и ви, да будем бољи, јел да?

Више мој сељак ишчачка из носа но ви из јаловишта ћитапа и ћага!

Неписмени су у нас написали књига којима ваша писменост још дорасла није.

Вама је Србин подизао куће док су његове гореле!

У трну је ноћивао да вас угости на распећу…

Окоштали смо у јаругама и вртачама да би се вама гроб знао.

Крио вас је Србин под шајкачом док су га черечили да ода где сте…

По три пута је Српкиња сахрањивала сина да ваше мајке не сахране ни једнога!

Ћутале су реке у коритима од срамоте кад ливаде поплаве крв и сузе.

Наспе Србин читаву реку у чутуру па трк у јуриш, за вас…

Докле полен не би ветром стигао српске кости јесу.

Није мајка чекала глас о сину, знала је кад из камена никне и процвета- ето јој детета…

И ви би да ме мењате?

Да будем вама налик- тамничар човека у човеку!

А, у мени се раскомотиле гусле.

Читав се држим о гудало рана покрпљених струнама.

И успем се на распеће да догледам докле је све моје, све што немам јер свега имам.

И ви би да ме мењате?!

Мрш, бре, фукаро!

Камен ћу из бубрега и жучи да истерам и од тог камен кућу и манастир да саздам, вечан сам!

Тврдоглав и мекодушан Србин!

Наопак, да вама, авети, не будем једнак!

С Богом сам на Ти, па која сте ви то сила да пред вама клекнем и погнем главу?

Кусо ми је ваше „добро“- добре су ми ове прње, остале од прађедова…

Кожа по мери слободна човека, а не ланци ко ордење задовољног роба!
Михаило Меденица

Да сам последњи- писаћу се Србином!

Да сам последњи- писаћу се Србином!

Најпоноснији- христолик међу вама безличнима.

Удрите- о мртвог Србина сломите кости…

И ту где паднем- српско ће се звати.

И да сам последњи више ме је нег вас- писаћу се Србином.

Смрћу претите сину васкрслих?

Па, ја сам проходао у гробу…

Са распећа се нагледао ђедовине- ђедова…

И, како бисте то да ме нема кад ће ме вазда бити и кад као последњи паднем?

О мртво тело моје ломићете кости јер сам камен Дечана и јутрење Самодреже.

Моји преци су потмоци моји.

Главу носим да је дам.

Па, шта ћете ми онда узети кад је све моје- Христово?!

Даде ми још на Голготи.

Тамо се родио први- последњи Србин, и ево траје, чека…

Исповедио сам све колевке и гробове своје, чекам…

Олистао и оцветао божуром, чекам…

Чега се плашите, последњег Србина, оца и сина свих својих.

Јел вас страх од мојег чекања?

Шта ћу друго у вечности?

Само удрите, убите, па да наставим живети, ја сам умро још на Голготи…

Нема вас колико има послењег Србина…

И где паднем- српско ће се звати.

Прикрадате се, потуљене звери, хајде хајкачу ти први крени…

Сломићете и зубе и кости о мртво тело моје- сваки је Србин срасто у мени.

Залуду вам, и последњи Србин је читаво српство.

Главу носим да је дам последњем брату што за мном последњим долази.

Зваћу се Србином да ви знате ко сте.

Убице рођеног у сузи на Голготи.

Зорите се да сте утукли последњег Србина- безгласан гласно ћу славити живот…

Где тело клоне нићи ће Србин- крваво рухо мили је кивот.

Да сам последњи писаћу се- Србином, Господ ме је крстио тако.

У гробу сам проходао, на крсту се замомчио, ево вам главе- носах је лако.

Још стотину их имам исповеђених и причешћених, злате се, зреле…

Повили се горе од рода, узберем глава јеванђелски плод,
свака ми баста, свака је моја, и један Србин- читав је род!

Удрите, ја ћу се Србином поносно звати!

Где год да паднем- српство је све, кости ће метохом довека цвати.
Михаило Меденица

Само да моја мајка не закука…

Писаћу.

Као и све кукавице крићу се иза речи у данима мача…

Далеко од распећа писаћу како је дивно бити на њему.

Писаћу, само да се не погледам у огледало.

Као и увек, роде, док крвариш ја ћу видати своје ране гомилом великих речи да се бедник где не отме из њих.

Обожавам себе док презирем себе- тако је величанствено кукавичје лако потегнути реч у данима мача…

Писаћу ти Косово и Метохијо како нема живота без тебе док други на теби страдају.

Заклет сам у тебе, заветна светињо, док год има ко пре мене погинути…

Стајаћу у реду, вазда на крају.

И, писаћу. Пером Јуде неуморно ћу писати о христоликом народу и страдању за живот вечни, грабећи овоземаљске страсти.

И, што је више крви рода мојега биће више мастила за моје перо…

Нема горих од оваквих што зашиље кост у перо и значајно пишу.

Туђа кост- мој папир, па ваљда смо једнако, осим ако ми не дугуеш, а мора бити да ми дугујеш јер ти само страдаш а ја пишем…

Чиним тако много не чинећи ништа. Мало ли је, ееееј?!

И, још ти кличем и певам о теби, страдалиште бољих од мене.

Певам ти да те дозовем и да те отерам.

Таман су две- три строфе мера колико не могу без тебе!

Не мари, ако ме храброст понесе дописаћу још коју- нема те силе да ме заустави кад ти речима пођем у јуриш, светињо моја.

Мало је тебе колико могу да ти певам и пишем и кличем и бодрим христолике мученика да страдају за мене, а ја ћу касније за њих…

Хоћу, обећавам, само да се наживим овоземаљског пишући о небеском.

Тако је дивно и лако бити ништа кад имаш све.

Куку онима што немају о чему да пишу. Бедници, не знају они шта је мука док своје ране не видају туђим…

Само да моја мајка не закука, ове су се друге и онако породиле крај гроба, па…

Како би светиња знала да је светиња да јој није нас што кличемо, пишемо, певамо..?

Нас са краја строја што комадујемо: „За мном, јунаци! Ето и мене одмах за вама само да још нешто напишем“…

Толико нам је барем Призрен дужан- ми смо сваке године догодине у њему а он ни да макне корак ближе нама.

Мало је један Видовдан колико је нас јунака, ал само моја мајка да не закука а ја ћу већ пострадати за светињу.

Викедном у кафани- шанкови су моји Газиместани!

Дижем туре за пале божуре и оне од мене боље- фајронт је моје косовско поље.

Па, шта, они су знали живети и пострадати за мене, али ја пишем!

Еееееј, пишем, бре!

Јунак, вазда у бегу да себе где не сретне, није то лако.

Презирво волети себе јер, ето, учинио си све што си могао- писао!

Док је крви рода биће и мастила за перо…

Распети чувају кивот и за мене, ал мени је и под подраном прњом добро јер- пишем!

У данима мача ја витлам пером!

Не могу звери да ми отму што ја не могу да допишем!

Нека сам бедни роб али су ми ланци довољно дугачки да се дохватим папира и отпишем како никад робовати нећу…

Куку теби светињо заветна и роде страдални са оваквима- мало сте распети колико под распећем можемо да спојимо столове.

И запевамо!

И, допишемо строфу ако зафали за цех!

И пострадамо ако треба, суботом увече, на крају строја…

За мном Косово и Метохијо!

Ето ме одмах за тобом, догодине, само још нешто да напишем.

Није ред да моја мајка закука, ваљда још има довољно оних што су се крај гроба породиле…
Михаило Меденица

Боже, колико нас је пало да би други живели… (писмо мртвога јунака са солунског поља)

Најдражи моји, праштајте, писао бих и раније али сам био жив, а знате како је живоме Србину- ни за шта времена осим за страдање, но не мари, шта би ова пустахија земаљска да није српскога страдања…

Погинух негде пред зору…још је топла и мирисна крв…тек оросила трава…пропео се месеца врх облака и вири ко оно дете мајци иза скута…

Не брините, смрт ништа не боли. Не осетиш кад те куршум распара. Наставиш да јуришаш, наредиш ногама да не стају док год могу мртво тело да носе и…

Море, шта па имаш да наређујеш, зна опанак да је по мртвој мери скројен, није сирома калупљен да табана ногу пред ногу и да почине…

Опанак је то, бре, неће како други хоће, није се још родио тај који је опанке Србинове потковао и ујармио.

Ево, ни под земљу неће- вире шиљкани из плитких гробова, упрели се у крстаче да нам се белег позна…

Само да видите како су родиле и ливаде и планине- свуд никли опанци… Годинама да их жању- пожњели не би!

Боже, колико нас је пало да би други живели, али ако, не мари, нек се, барем, њиове мајке порадују синовима…наше ће у поља да пожњу опанке…

Смрт не боли, рекох, трен је то.

Боли што не дође раније, што окасни толико па претрчиш браћу, оца, другове…

Не стигнеш очи да им склопиш, да очиташ Оченаш, имена да им споменеш на миру, но све у трку.

Журиш по свој куршум, ил бајонет, нема Србин времена да стане и предахне…

А, и ко би уместо нас? Савезници?!

Ено им ровови иза наших гробова.

Даље смо мртви стигли но они живи, ако је то уопште живо што за главу вазда страхује?

Ако је глава све што имаш- ништа немаш.

Но, нека, нека се некоме мајке порадују, можда се и наших сиротица сете међ откосима опанака…

Боже, колико нас је пало да би други живели…

Хвала ти Господе и на томе!

Лепше је на крсту друговати но на земљи самовати.

Вазда је код Србина најстарији онај најмлађи…

Помени су нам најживљи.

Три главе се не наносе једне шајкаче, ал нека…

Ево, и ово поље у којем лежимо нама је косовско, свако је…

Плитки гробови- оранице српског васкрсења.

Пред нама непријатељ- за нама пријатељ једнако ко непријатељ.

Чуче по рововима, чекају да утихнемо па да јурну преко наших костију…

Боже, свукуд су српске кости темељи и међаши, ал нека су…

Смрт ништа не боли кад знаш за шта си живео- боли живот ако га сричеш страшљив од смрти…

Идем сад, ваља Србину и мртвоме јуришати, одоше опанци већ…

Јавите по селима да ће синови писати, није досад било времена…

Нека се нечије мајке порадују, па се можда сете и ових наших сиротица…

Бог да ми вас чува и весели, најдражи моји.

Ни сузе за мном, заклињем вас, радујте ми се…

Ето ме о Божићима, Васкрсима, славама…

Ето ме кад пред зору чујете топот опанака небом…

Ето ме кад неке мајке буду жениле синове…

Ето ме кад буду славили слободу а нас прећуте…

Ето ме кад јаловим њивама подивља жито…

Ето ме кад год се буде славио живот- наше му је страдање колевка…

Ето ме кад буду заборавили на нас и кад својим буду звали само оно што виде…

Свукуд су поља косовска- Србиново је оно што се догледати не може…

Радујте ми се, ево ме на распећу крај витлејемског брата…

Ни сузе, рекох, заклињем вас!

Плаче се за изгубљеним треном, а ја сам Србин, над вечношћу се не нариче.

Љубим вас и нежно грлим све, сад морам поћ- Господ је позвао кости у строј: „У јуриш- за мном мртви Србине мој!“
Михаило Меденица

Свете прегаче

Мало је било јунака ко што су то бабе биле.

Српске бабе, мученице и анђелице.

Испраћале да не дочекају.

Дочекивале да не закукају.

Из вечанице у црнину.

Планине би се суновратиле и распепелиле од тих мука и јада, но шта је планина до пусто камење…

Камен пукне о кост и сузу Српкињину.

Нису то по годинама биле бабе, црнина би их појела и повила.

Младе су стариле, мученице.

Баба је била титула. Витешка. Јуначка.

Племство згаришта, збегова, плитких гробова…

Најмлађе још на сиси док најстарије оплакује.

Искушенице колевки и игуманије незнаних гробова.

Вазда на прагу…

Можда се врате све оне очи што их се није нагледала па да стрчи низ некошене ливаде и јалове њиве.

Свијеш се уз бабу и наслушаш тишине.

Нико као она није толико тишине знао напамет.

На свако питање је у тој тишини било одговора.

Све је старило осим баба.

Оне су младе остариле. Вазда исте.

Свакоме утеха- нигде утехе за њих.

Лако је мрети, то може свако, ваљало је живети у дане кад се смрти ишло на мобу…

Упрти, сирота, децу у руке, кућу на леђа, њиве под нокте, неба у очи, реке у сузе, па куд је гоне…

У огњу су бабе умеле да свију дом.

На камену да запате плод.

На пању би пукло житишје.

И, неба би преплавило из очију, заплавило би се па таман у ђавољској тмини…

Увек би све било потаман.

Свакоме.

Свијеш се уз бабу, под епитрахиљ од прегаче, и све је потаман.

Свакоме, без њој.

Ал, никад да закука.

Понекад се, зором, кад нико не гледа исплаче кад развеже црнину и расплете кике да расчешља.

Без гласа, само сузе дамарају по поду, ко дечији кораци.

Кораци свих оних које чека с прага, и не прича никоме.

И, тек кад расчешља косу видиш још девојку, премладу за просце, стасалу за косце мртвих откоса…

Мало је јунака као што су српске бабе биле.

Вазда на распећу.

Свакој је воштаници знала име.

Од коприве и трна би сплела гуњеве и назувке да дарује, да по њима позна…

Свете старице- девојчурци, чувари тишине…

Племство проје и сурутке.

И, само проплачу иконе, растрче се архангели да јаве…

Замиришу погаче под плаштаницом од прегаче…

Јаукне зора, разлају се облаци, залелечу опанци и…

На прагу клупко црнине, тишине и плетенице да их небо расчешља…

Дочекала је све које је чекала, мученица.

Камен би пуко, но шта је камен за кост и сузу Српкиње…
Михаило Меденица

Мрш, бре!

Немаш ти историје колико ја сећања.

Колико се у нас за славском трпезом каже у здравицама
толико немаш у књигама рода свог.

Над одром, када се залелече над покојником мој сељак каже више и умније неголи све твоје учене главе.

Кад се псујемо, бре, потежемо из векова.
Оних о којима лажеш да ти је рода било у њима…

Којом ћеш то силом, муко, на српски језик и ћирилицу..?

Ено ми под храстом закопаних ракија старијих од твојег језика.

С десет реченица и напрстком слова ти би са Србином да се тераш…

Матерњи ти је језик туђих матери.

Оних сиротица што си опљачкао и обесчастио.

Што си им синове побио и покрао.

Од историје имаш што си отео, а ја, Србин прости, што сам оставио.

Нама још у колевци под јастук ставе нешто векова да нам се нађу…

Уснимо сном прађедова па досањавамо што су нам праоци унсули, а ти, сиротињо, шта ти сниш?!

Ни за кошмар те нема…

Раскашљеш тобожни корен, трепнеш и заборавиш од којих си и одакле.

За тих десет реченица што их имаш треба ти петнаест да их објасниш.

Најпре себи…

Мој је језик из Христових рана.

Једино се ћирилицом можеш крвљу у камен уписати.

Што је старија све је млађа.

Вечност просаца је пред Србином стајала тражећи је за невесту, али залуду…

Ћирилицом се не пише, но се живи.

Српски је језик васкрсења.

Код тебе за човеком под земљу оде све- код нас и гробови зрију, листају, рађају…

Споменици у Србина ко малињаци и шљивици.

Крстове да пожњеш- убрашниће се и ухлебити.

Рекох ти већ- више је у мени сећања но у теби историје!

У псовкама имам више песама но ти у стиховима.

И, ти ћеш мене да учиш какав бих ваљао бити и докле су ми стопе?!

Ти који не знаш одакле си и од којих си?

Ти који постојиш само док је јаука мајки синова које си побио, поробио и попљачкао, мени ћеш да разрезујеш колико је моје..?

Даље у нас стока оде на пашу но што ти можеш да прегазиш траговима предака.

Више је из наших штала и изби изашло умних глава него из твојих академија.

Више је мој сељак мудрости рекао натежући се у великој нужди под буквом но твоја господа натежући се у беспамети над књигом.

Нема те за две празне странице а мојим би књигама предговоре да исправљаш!

Господ их је написао, будало, и потписао се Србину, ћирилицом, еј, бре!

Којом ћеш то силом на Србина, будало?!

Ја сам већ био тамо где ти нећеш ни за стотину година!

И мртви и нерођени су ми тамо…

Ја се рођењем успокојим да се упокојим, а ти животом страхујеш од живота.

Сувише је у мени младоме година да се тобом надгорњавам, блазирано ништавило…

И теби и мени време измиче, но ја прецима и потомцима старим, а ти трунеш.

Србин сам- мој је камен и темељац и међаш, а твој…казна да га вечно пртиш…

Мрш, море, с мојих ливада- гроб су и колевка рода мог!

Мрш, бре, ти знаш колико је мени Србије довољно, а својега имаш колико ти је матерњу језик језик туђих матери… Не дирај ми у српство- главу пожалити нећу, вреди онолико за шта ће пасти а не за шта ће се наносити…
Михаило Меденица

Довека Српкиња рађа за гроб?

Порани мученица, Српкиња, да наложи шпорет мртвоме дому…

Још за мрака, ископаних очију и сломљених руку…

Помузе побијену стоку и пристави крваву варенику…

Хитра, преклана и распета о крушку, пребијених зуба покида клинове из шака да умеси хлеба.

Жури да пред мужа обешеног о вериге принесе кафу и ракију, лаконога мученица, пребијених ногу…

 Уморио се домаћин, Србин, тежак- до касно је гостио комшије…

Поноћ је прошла док су му силовали, побили и спалили све.

Ваљају добре комшије више него род…

Именом су звали све што су клали…

Извинили се што су затрајали толико, брже би да се снаја није отимала у пластовима више куће…

Да није пркосила, Српкињица, да је молила за смрт, да их није гледала право у очи док су били на њој- очас би силовали и задавили, но младо, поносно, тек дошло у кућу…

Само што се у њој заритало Српче, још се нису ни одлучили по којем ће га безглавом ђеду назвати, да ако се коначно запати мушко име непреклано, но…

Само да се није отимала и пркосила дочекала би да види дете кад су га истргли из ње и бацили на пламене навиљке…

И сена су побили, сломили стожине ко кичму Србину.

И ливаде, да не србују, да закорове…

Поранила је мученица, Српкиња, пре очију и видела да синовима и кћери распреми гробове…

Ону постељину што је чувала за даровање, дошло је време, наздравље, земљу да дарује…

Док још гори кућа да рашири окна, да планина замирише, да се безока нагледа безглаве деце…

Тихо, лаконога мученица, да побере росне крстаче и ноктима уреже имена…

Самоникле крстаче, дивљаке, вазда су добро рађале…

Да их пободе мајка у крваву земљу и послужи врућега хлеба крај њих, сад ће деца…

Па, да сирота почине, тихо умре да ког не пробуди, пре него што петли најаве опела за српска села…

Села којих више нема, која нико не помиње и не жали.

Села у којима су се прве комшије одазвале ђаволу на мобу,
па затрајала до касно у ноћ.

Где су им ђедово застали- они су доклали…

Но, ко да пожали мучене Српкиње дроб- Српкиња дарује земљу, Српкиња довека рађа гроб…
Михаило Меденица