Себе смо дужни деци- наши потомци и наши преци

Себе смо дужни деци!
Толико боља од нас,
они су наши потомци и славни преци…

Само Бог зна чиме смо их заслужили?

Бруком и ћутњом смо их задужили,
па опет нас се не стиде.
 
У нама још људе виде,
а не страшљиве дртине
што су им путеве продали за пртине.

Пропијамо њихова сванућа,
скаменисмо прађедовске оранице,
душе смо дали под кирију
а они жељни Грачанице.

Чудимо се како су преко ноћи порасли, а све смо учинили да остану мали?

О Дечане су се дохватили кад су од нас отпали…

Од сува и накрива дрва отпале зелене гране
па наново ничу у храст и јаблане.

Све смо учинили да нас се стиде,
а они упорно и за нас виде косовска поља.
Чија су то, наша, деца од нас толико боља..?

Млада и чиста корита Ибра, Дрима, Ситинице…
а ми на својему вечите скитнице.

Ако смо заборавили где је Призрен- погледајмо где су нам деца.
Чекају нас да стигнемо догодине, па још догодине, па још коју годину догодине…

Нама пуна уста а њима очи- Косова и Метохије!
 
Мало је кафана колико нас је одважних
да у њима јурнемо пут Кошара и Паштрика,
мало је неба за детињег лика више Хоче…

Чувај их Оче, ми не знамо,
ми смо чували само да дамо…

Чиме смо ми, најхрабрије кукавице,
заслужили децу Ловћеновидну?

Пред зверима неустукле,
пред Господом стидну.

Толико смо се трудили да остану мали,
а они, да не кажу никоме- узрасли у иконе!

Понели Дрину у чутуре
преко својих Албанија и Кајмакчалана.

Понели земље да засеју Србије
где их лажемо да не ниче.

Наша деца, а на нас не личе,
Богу хвала!

Од наше срамоте дижу Голготе.

Насмејани иду на распећа,
што су клинови већи и она су већа.

Наша деца!

Ђаци- мојковачки јунаци!

Крваре наше ране да видају Видовдане.

Чувај их Оче, ми не знамо,
ми смо чували само да дамо…

Себе смо дужни деци,
наши потомци- наши преци…
Михаило Меденица

Ваша светости, часне владике…

Сачекао сам да мине прва недеља Васкршњег поста па дадох себи за право оно што ми по Божијем праву припада: да Вам отпишем, Ваша светости, патријарху српски.

Велите да нико не треба да учи цркву шта је Косово и Метохија, и јоште велите, парафразираћу: да не треба да се позивамо на цркви и кријемо иза ње.

Ваша светости- нико од нас не учи цркву, ми смо од цркве научени, оно најбоље у нама јесте наша света Српска православна црква, но црква нисте ни Ви, ни ја, односно, црква сте и Ви и ја, свак до нас.

И, нико од нас не пита цркву шта чини већ Вас, светости, све владике српске, служитеље наше свете Српске православне цркве, а не њене господаре.

Замислите се, толико Вас молим, светости, ако се ко и крије иза цркве- ко је то..?

Нико од нас не учи цркву шта је Косово и Метохија јер црква јесте Косово и Метохија, суштина- суштине, и свак од нас срећан и благословен носи свој крст јер Србин не верује у Бога што му је речено, већ га позна.

У цркву не одлази да се увери постоји ли Бог, но да се Богу покаже да јоште Србин постој у вери, за веру, за своју цркву која је и од Вас и од мене, једнако.

Ако је ко за Господа страдао- Србин јесте, а ми смо деца тих страдалника, у завет су нам и распеће и клинови, па имамо и права и обавезу да питамо: да ли је Косово и Метохија више наше неголи Ваше, светости, часне владике?!

Не кријемо се иза цркве, но се заклањамо- ветробран је Србинов од невоља и зла!

Ево и невоља и зла, па питамо ми служитељи вас служитеље: јел нам Косова и Метохије довољно што га помињемо чекајући да нас оно заборави, а хоће!

По чему да нас памти, да нам се нада, да нам се радује..?

По томе што смо много говорили, а чинили- ништа?!

Што су нам веће речи то су нам мања дела!

Што више певамо о Косову и Метохији то нам више треба само у песмама…

Што је више строфа и беседа то нам мање Косова и Метохије треба, а шта је Србин без заветне светиње до песма коју нико неће желети да запева.

И не треба!

Не припадам ни једној политици но вери, кост сам сломљених и здробљених костију Србинових, дете сам распетих, знам да сам без Косова- нико, без Метохије- ништа, па верујем да с правом гледам пута Вас, светости, часне владике, питајући се: зашто говорите не казујући ништа?!

Пост није изговор, напротив!

Нема Србин часнијег поста од Косова и Метохије, ни причести до њега!

Шта ћемо за Васкрс, на Литургији, рећи Господу: јесмо ли се суздржали од грехова или их сабирали..?

Који ћемо корацима под плаштаницу ако ћутимо да су нам стопе на Косову и Метохији?

Свакоме је од нас и први и последњи корак тамо, све између су трагови предака и потомака, па шта ћемо им оставити..?

Питам, Ваша светости, часне владике, јер ми је Господ дао право  обавезу да не ћутум, ни њему ни вама.

И с Господом се Србин пита па може и са служитељима господњим: хоћемо ли певати, јел то мера колико нам светиње заиста треба?!

Грех на моју душу што Вам се овако обраћам, Ваша светости, часне владике, но грех на моју душу да сам оћутао…

Не кријем се иза цркве, нити је чему учим, она је мене најбољем научила и добрим учинила- но питам вас служитеље, ја бедни и грешни служитељ: ако сада не учинимо ништа, шта су крстови које с радошћу и благословом носимо: распећа, или дрва за потпалу?

Колико је то Косова и Метохије довољно?

Онолико колико га стане у песме и беседе, или колико Србља стоји под њим, на њему и над њим?

Господ нас је даривао светињом, по чему ће нас без ње познати…
Михаило Меденица

Храбро сам шапутао: „Не дам!“

Ево се по први пут уплаших смрти.

Где ћу?!

У коју ће земљу тело, на које небо душа, распродо сам све…

Имао сам нешто земље и неба од праотаца, даривали ме на рођењу, но дадох тапију за слепило и тишину.

Нећу ни чути ни видети кад умрем, наставићу ко авет да тумарам овим прикрајцима живота. Стрњиком тобожњег постојања…

Заплакаће неко мислећи да има за ким. А, за ким?

За човеком којем је било превише Косова и Метохије!

Је ли то човек?

Да јесте ко би се усудио да у његово име нуди, даје, дели, кусура, разрезује колико ми је светиње довољно..?

Ако није читаво- није светиња!

Ако Дечан нису моји- чији су?

А, шта сам учинио да остану моји?

Шапутао: „Не дам!“ док је фукара у биртији намиривала туре њима, Грачаницом, Девичем, Љевишко, Будисавцима, Соколицом, Самодрежом, Зочиштем…

Што сам гласније шапутао цех је био већи, фукара све пијанија, биртијаш је поткрадао на турама, а ја сам из ћошка, крај врата, да лакше утекнем, шапутао: „Не дам!“

Фукара се смејала гледајући ме где шапућем, храбро сам извртао и џепове и кожу дајући и што не траже, шапућићи: „Не дам!“

Нисам пио са њима, презирао сам их и плаћао туре!

Добар сам зато што нисам сео за сто, јел да? Из ћошка смо слепило, тишина и ја презирали и плаћали њихов цех: ево имам нешто колевки па ако је довољно?

Ако је мало колевки имам и гробова, ваљда намири?!

Дај ја ћу да закитим певаљку, ево у недра Кошара и Паштрика, а за Видовдан мора да се попне на сто…

Конобар, ево јутра у Хочи и ноћи у Ораховцу, питај шта пију али не реци да је од мене, ја их презирем и пркосно шапућем: „Не дам!“

Ето за конобаром и баба сера подвукла црту.

„Шта су имали“, питам?

„Десет малих и нешто великих нужди“!

„Ево Призрен и Ђаковица, задржи кусур и ако још ко буде хтео реци да НЕ ДАМ, ал да ме нико не чује“, велим поносан у слепилу и тишини.

Ништа нисам дао, кунем се Богом којег сам прошпијао и Христом на којег сам бацио камен!

Добро, закито сам певаљку још главама оца Харитона и Стефана, отетима и распоренима, заклетвом Милутина Ћирковича: „Ви идите, ја остајем“, али ни напрстак више од тога!

Презирао сам фукару и ћутао! Отели су ми све што сам дао!

Чувао сам све да не сачувам!

Шапутао сам: „Не дам“ и нисам дао- ни слепило ни тишину, по цену живота!

Живота с прикрајка.

И како сад да умрем кад још толико страха треба да одживим?

У коју земљу, на које небо?!

Под хрпу камења па док се и она не усмрди од пусте лешине…

Жао ми је оних што ће заплакати. За ким?

Пренућу се у сред опела да шапнем: „Не дам!“

Опело коме? Човеку који је потказао Бога и каменово Христа!

Човеку?

Србину без Косова и Метохије! Нема те земље и нема тог неба…

Жива лешина што заудара на цркотину!

Страх ме је смрти.

Бојим се умрети, где да се упокојим…
Михаило Меденица

Догодине у Призрену, а вечерас у кафани…

Шта је потребно, Србине, да се тргнеш и прогледаш?!

Шта ти је довољно свето да за то устанеш и ускликнеш?!

Јеси ли се сродио, окумио, ородио с ланцима, мучениче..?

Ланци те презиру, отргли би се од тебе, утекли на слободу али не даш… Постао си тамница- тамници, поносни роб, тужбалица свакој пркосној песми…

Постао си све чега си се гадио, мој Србине, па се сада и тога гадиш.

Далеко ти је Косово и Метохија да за њега устанеш.

Имаш ти светије светиње, важнији завет, имаш за шта стотину пута дневно погинути но једанпут живети…

Далеко ти је Република Српска!

Неки Срби оданде негде, преко некакве Дрине, нит твоја река, нит твоје планине, нит твоја деца већ дјеца…

Ни Дрим ни Дрина ваљани за еспресо, бљутаве, превише је лешева рода твог струлило у њима, квари арому…

Устаћеш, кад ти отму Косово и Метохију, кад не буде Републике Српске, кад не буде никог да се сети и помене Републику Српску Крајину…истаћеш за Рашку кад зло дође по њу..?

Нећеш, далеко је! Да је на листи у кладионици па да одиграш на њу, али…

Да је барем има за доставу па да ко човек поручиш триста грама са свим прилозима, па још заденеш достављачу који динар преко ако те погоди са „Видовдан“ док ти се прилози сливају низ тетоваже Грачанице, Архангела, владике Николаја, Призрена…

Догодине у Призрену, ал данас и сутра имам неку блеју, па ако може да сачека…

Нек иде и Рашка куд одоше Косово и Метохија, Република Српска, срспка Црна Гора…куд оде и достављач а закитио си га и за „Христе Боже- распети и свети…“?!

Тако закитиш и икону, да сви виде кад Србин ставља 2000 на свеца и на Челзи једнако, не жали и не одваја светиње!

Само да прође тикет па ћеш устати за Војводину, вакат је да се каже: „Доста, не дам!“

Јбг, није ни та Војводина на дохват руке. Није баш као да је одмах до кафића па да се душману клетом намрштиш с екипом из сепареа, урлајући: „Србијаааааа“ док разбијаш пуну флашу вискију о празну главу.

Шта је до тебе учинио си: крст на ретровизору, и то онолики, најскуљи; бадњак заденут за брисаче; моблини звони: „Са Косова зора свиће…“, идеш у теретану да направиш места међу плећкама и за тетоважу Кошара, па шта више..?

На протест, улицу..? Кад?

„Па, братееее, где да паркирам? А, јел могло то негде између три и пет, тад сам и онако у граду? А, што да излазим, као да ће то нешто да промени..?“

Неће, Србине, ништа променити неће јер шта ће задовољном робу слобода?!

Шта ће ти толико Србије, светиње, српства, кад и пред кафићем једва нађеш паркинг место?!

Ееееј, Дрим, Ибар, Бистрица, Ситница, Дрина, Мораве, Сава, Дунав, Купа…толке воде за кратки еспресо, глупости!

Но, шта ћеш кад на послетку дођу по столицу у кафићу, а доћи ће и по њу, ништа ти оставити неће, мој Србине!

Хоћеш ли тад коначно устати и подвикнути: „Ало, то је моје, не дам“, или ћеш гузицу на трн? И на коцу се може седети, зар не..?

Нек гори све, само нек се еспресо не хлади…

Косово је срце Србије, ал ако може на кућну адресу и нек достављач пожури.

Догодине у Призрену, ал вечерас у теретани, кладионици, кафани…

Треба на грудима места барем за још Самодрежу са све Лазаром и Милошем и ресто екипице са Кнежеве вечере у сепареу заветног сплава.

Па, неће ваљда нејаке ручице да окаче онолики крст на ретровизор?!

Низ бедра читав Горски вијенац, и то кинеским словима, ееееј, па ако то није довољна жртва за Србију, шта јесте?!

Устај, бре, Србине мој! Срасто си на коленима!

Ако тако и можеш на земљи- под њу не можеш!

У ланцима се не васкрсава…

Не чувамо да имамо за сутра, но за јуче.

Узалуд свиће, ако нема где да зађе!

Не чекај боље дане, Србине мој, но их чувај да ти се понове, ако се више ишта разумемо, роде разрођени..?
Михаило Меденица

 

Нема Србије…

Нема Србије док год је реч америчког амбасадора гласнија од српскога сељака!

Док је амбасада заветнија од тарабе, шљиве, њиве, гусала, верига, иконе…нема Србије!

Нема Србије док год нам капу кроје они што су нам скидали главе!

Нема Србије док год нам протуве преводе и тумаче шта су нам ђедови рекли, чиме су нас заклели…

Док год те мизерне утваре разрезују колики су нам Газиместани и Кајмакчалани- нема ту Србије!

Нема је ни у најави, ни у назнанци, док год питамо смемо ли и колико да славимо и оплакујемо јунаке!

Док год затрпавамо гробове да се не виде, да не штрче, да не зову, да не устају да нас се нагледају- нема ту ништа од Србије!

Нема док је утврда на Дедињу светија од Дечана!

Док нас продају а ми срећни што има ко да нас откупи ко секундарну сировину!

Док нас лече болешћу!

Док нам превијају заноктице а распарани од пупка до грла…

Нема Србије док нам славске погаче обијају о главу а ми приносимо и икону, тврђа је, да се не муче…

Пале томпусе о кандила…

Нема Србије док год се пред фукаром правдамо зашто је има!

Нема је док год не схватимо за шта су бољи од нас пали!

Док не скупимо храбрости да живимо њихову смрт!

Док не скупимо храбрости да нешто живимо и пре смрти!

Док не скупимо храбрости да се измиримо са собом и Господом, а не зверима!

Нема Србије док не размишљамо ћирилицом!

Нема је док се не описменимо с гробова прађедова!

Нема је док год има господара а не служитеља!

Нема Србије ако нам није подвиг, постриг и послушање!

Нема је док о задушницама идемо мртвима да видимо јесмо ли живи!

Нема је док је у њој више чауша и јаничара но здравичара!

Нема је док је воде и подводе!

Нема је док ћутимо и чекамо да све прође!

Нема Србије јер проћи ћемо ми кроз животе као кроз туђину, дивљину, чекајући да неко у наше име проговори.

Нема ко. Неће бити ни нашег имена, ни трага, ни сећања чак на нас јер ко и чега да се сећа..?

Народа који се вазда извињавао што постоји, такав ни постојао није.

Нема Србије док год се пред фукаром правдамо зашто је има, па ако се фукара не наљути…

Нема, док год ћутимо и чекамо да мртви проговоре.

Нема, док год мислимо да имамо поља равна Газиместану- сејаћемо кости, жњети камен…

Док нас продају а ми срећни што има ко да нас откупи ко секундарну сировину- нема Србије, нити заслужујемо да се Србима зовемо!
Михаило Меденица

Не опраштам сузе детиње са заветне светиње!

Не опраштам сузе детиње са заветне светиње!

Те малене Дечане, Самодреже, Грачанице,
живе плаштанице…

Не опраштам, откуд ми толко милошти
да не клекнем пред живе мошти…

Да не целивам колевку у коју је мајка повила
тек рођеног свеца,
да не замолим да ме исповеде и причесте деца…

Деца чији крст не могу ни догледати овако бедан, срамоте,
ходочасници живота вазда пречицама преко Голготе…

Чобанчићи без стада а вазда за стадом- чувају светињу,
како да опростим сузу детињу..?

Како да опростим себи што старим, нижем дане,
зар ја да трошим живот а њима шта остане…

И те мрве са мојега гордог и недостојног стола
сакупиће да поделе на пола, још пола, и пола…

За нас, да се окрепимо, они су свикли гладни,
за нас што их сити заборавимо, бедни и јадни…

За нас што не схватамо ко су игуманије и игумани манастира,
шачица мањих од псалтира…

За нас којима чувају светињу, чувају сузу детињу,
исплачу се да се умијемо, окренемо и одемо…

И не маре што не старе, што летине шкрто рађају дане,
нека их је за нас и превише, а њима шта остане…

Не маре што су се сванућа нагледали с распећа,
што су им разбрајалице колико за родом гори свећа…

Не маре, то су иконостаси,
највећи мали горостаси…

Тек по ожиљцима знају да су одрасли,
ране живе- ожиљци срасли…

Научили да броје збрајајући калемове жица и опела,
научили рачун збрајајући где горе села…

Најдивнији манастири
кад сузна припрата иза мајке провири…

Кад испод стреха и кабаница
окице рашири мала Грачаница…

Када те узму за руку да им с највиших распећа
дохватиш јутра,
а ми ништавни већ јуче растрошили њихово сутра…

Па, опет неуморно у чобанију да чувају светињу,
како да одпростим сузу детињу…

Знам да не плачу од боли, за друго не знају,
но што никад да остаре- вазда млади трају…

Ми старимо, кафански подраних душа и блуза,
но шта ћемо кад песма сврши, а на светињи не буде више
дечијих чуварсуза?!

Не праштам сузе детиње са заветне светиње!

Заборавим ли их Господе- заборавии ме, шта да памтиш,
дабогда те не видео рају где ми у воштаници светињом пламтиш!
Михаило Меденица

Не дам Божић!

Не дам Божић својег ђеда, ни прађеда, чукунђеда…

Не дам зору у храстове где ме Бадњак својим зове.

Свакој шуми очи познам, свуд ми својта повешана,

церовино, роде мили, српском главом освештана.

Не дам Божић, ево кости, не жалим их, нек се ломе,

смрћу ти се живљи враћам- Витлејеме, мили доме.

Не дам Божић на Мојковцу, смрзле шаке од тежака,

где је мртав- мртвог стизо у јуришу од Бадњака!

Нигде снега да забели, завејало више струка,

кроз крвави намет гази Српкињица да закука…

Не од јада, удовица, но је пошла у сватове,

Срећан Божић ђеверима, мртвом драгом, да назове.

Не дам Божић у Кравици, преклаше ми цело село,

чеснице ми и путири немо стали на опело…

Распеше ми унучиће на вериге, више ђеда,

ископали мајци очи да се деце надогледа…

Спалише све да угасе Бадњаке, ко да се то може,

Србин се рођењем с Бадњаком близни, опрости им Боже…

Ја не могу, не дам крваве пртине и врисак студњи,
 
Бадњи дане- дане судњи…

Не дам Божић, Србин сам, тајник,
не дам- Христос је Србину положајник.
Михаило Меденица

ЈА!

Увукло се то ЈА међу нас, дроби и ломи.

Прљаво и покварено ЈА. Пошаст.

Бивало га је одувек, не кажем, али никад овако поганог и проклетог ЈА!

Нигде МИ, ни у чему МИ, па и ако се где учини да се запатило МИ, да ће проклијати- зарежи стотину ЈА, покољу се ко бесни пси и подаве сваку прмисао да се ставе у службу насушнога МИ!

Не постоји МИ ако се у њему не зна ко сам ЈА, колико је мене у том МИ и колико је тог МИ за мене?

Док се свако ЈА намири од МИ остане поњава, дроњак, подране гаће…

Око великих идеја окупе се велике сујете , велика ЈА, чељусти уместо гласова па загризу до кости…

Свако ЈА ће пострадати за српство, ако српство пре тога пострада за њега. Да докаже да је вредно тог ЈА, јер ако сам већ ЈА најбоље за српство, а то је неупитно, српство мора бити најбоље за мене, по мојој мери јер друге нема…

Да је читава васиона Србија мало би је било за свако ЈА!

Да је свако ЈА- Господ, он би Земљу и све на њој створио за четири дана, много је шест…

Свако ЈА би цркву за себе, превише га је да би у њој било још некога, јер то је већ МИ…

ЈА је највећа жртва, и ако се појави ко са већим и тежим крстом не треба га одменити под њим, но додати још који камен поврх крста да му не падне на ум да какво ЈА проговори из њега…

Косово и Метохија је светиња колико се ЈА бори за њега.

Нема у тој борби места за МИ јер најскупља српска реч је- ЈА, и ЈА је срце Србије, а Косово и Метохија је ту да посведочи о томе.

Дечани су мали, високи су ЈА кад загрме о Дечанима, но шта знају Дечани о светињи…

Шта зна Призрен, нико да му јави да је догодине ЈА у њему.

Свако ЈА своје „догодине“, па нек Призрен збраја и чека…

И нек заћути страдално Србље, нек не кука, нек сачека још мало, лако је њима бити МИ кад се толико ЈА сабере да за њихово добро вуку на своју страну…

Увукла се та поган у нас, зло највеће- ЈА!

Свак би радије да је велико ништа, ал да је велико, но да је делић нечега већег…

Свак је или први, или никако, но шта је први ако за њим никога..?

Не мари што је једини док год је први, има довољно Србије за хиљаде странпутица.

Боље свак своју битку, јер то сам ЈА, но у јуриш, јер то смо МИ, а док се свако ЈА намири од МИ остаде само јаловиште, пустахија без имена и помена народа који се против себе одметнуо у ЈА!

Свак би радије да је велико ништа, ал да је велико, но да је делић нечега већег…
Михаило Меденица

Над Јарињем… (Србин без Косова и Метохије)

Јавише ми да сам умро.

Далеко негде, у туђини дома свог.

Сам међу свим својима који се не познају.

Загледају ме да ако ме ко позна па да јави мојима.

Да чују глуви, залелечу неми, заплачу безочни…

„Шта је то?“- упитах стојећи над собом.

„Човек, ваљда..?“- веле.

„Какав црни човек, камен је то ничему ваљан! Шта сте се над каменом окупили, нит је темељац, нит међаш, ништа камен“…- велим строго!

„Личи на камен, тачно, но овај каже да је човек, познат му је, мисли да га је виђао међу живима…“- показаше на мене живога где стојим над собом мртвим. Камен над каменом.

„А, јеси ли га виђао међ васкрслима? Међу живима је лако камен заменити за човека… Ништа камен, нит међаш, нит темељац!“- питам себе и све своје туђине окупљене надамном.

„Не! Нико га међу васкрслима не познаје, питао сам. Нађосмо га овако голог, без крста, без завета, без вида, без образа, без душе, без срца… Сит а вазда гладан, жедан у потоку, скитница међ прецима и потомцима. Већ се усмрдео од живота, струлео од трајања без постојања… Плачу за њим а нико сузу да пусти.“- одговарам себи згрожен смрадом камена!
Камен што трули, заудара, нит међаш, нити темељац.

Ништа страшније од камена што се распада! Нема смрада њему налик…

Како ме нико не познаје, па јавили су ми да сам умро, можда тај што је јавио зна..?

„Копај то!“- наредих.

„Да бар разгласимо за сахрану, можда неко…“- колебам се, жао ми камена некако…

„Нисам рекао: сахрањуј, већ- копај то! Камен се копа, онај ништа камен! На копање се не позива, нит ко долази! Ни гробари. Сам нек камен копа и нек му ни камен не остане на белегу. Нико да зна где је камен копан! Нит темељац, нит међаш, смрдљиви трулеж камен…- послушах и копах се.

Прстима. Ломним и крвавим ноктима.

Како отпадну нови никну да изнова крваре и боле.

Све камен на камену, камен до камена, темељци и међаши, витезови и свеци, мирсни, мироточни, окамењно Србље посвећено…

Упокојени и успокојени, а ја само умро.

Да ми је да се денем међу њих, ал не могу. Мени су јавили да сам умро, за њих се чуло да су упокојени…

Чуло се на далеко, а мени су живом морали да јаве да сам умро.

Нашли ме голог, без крста, завета, вида, образа…жив Србин без Косова и Метохије, умро, копан а незакопан…

Ни камен ко белег камену, што да се зна где лежи Србин без Косова и Метохије?

Није сахрањен но затрпан. На замљи. Не може ни под њу, ни над њом…без Косова и Метохије.

Полен трну, калем корову.

Кажњен и прогоњен животом.

Нит покоја, нит упокоја, само безлична смрт.

Сви плачу за њим, нико сузу да пусти.

Помињу га покушавајући да се сете ко је?

„Копај то“- Србин без Косова и Метохије!

„Да јавимо некоме?“

„Коме, па нема тај никога, ни себе није имао, Србин без Косова и Метохије“!

Јавили су ми да сам умро, а и негде сам начуо да сам живео, но заложих Божиће и Васкрсе да подигнем ова четири зида…

Дома?

Не, продао сам дом за кућу, ово су зидови тамнице домаћина на гласу- Србина без Косова и Метохије.

Извините, копам се. Ништа камен, усмрдео од трулежи.

Јавили су ми да сам умро, а ви јављајте даље да сам жив, пронесите лаж- Србин без Косова и Метохије…
Михаило Меденица

Хоча

Глув сам, нем и слеп без Косова и Метохије.

Ништа је у мени- ако оно није.

Камен који нигде не припада, камен којем се камење смеје и спрда- и камен има корен, крштеницу, својту…

С неке је планине страчао да га у неку кућу узидају; да га баце на рашчељуштене звери; да монах на њему почиње; да вода потече из њега…без овај камен пусти и црни, ни поток да га понесе, ни да потоне међ камење, ништа…без Косова и Метохије- ништа!

Дуга овоземаљског немам, земљу сам намирио- кост сам костију под њом…

И ово земље испод ноката су гробови незнани- знаних…

Дуга овоземљског немам- дужан сам Косову и Метохији, живот за живот.

Волео бих да објасним, но није све да се објасни.
Нити може, нити ваља.

Да умем да објасним шта је Србину Косово и Метохија посветио бих сваку ливаду којој то не припада, а постидео Газиместан и Газиместане пре њега.

То вино хочаснко што су звери отеле, није њима до вина но до Христа!

Мисле крви да му се напију, мисле Бога да убију кад спале манастир, мисле да нема васкрсења ако гробове прекопају…будале.

Велика Хоча је сестра Голготе, скрили су је од фарисеја и Јуда, дали Србину да је скрије и сачува.

И назва је Србин- Хоча. Само је Господу казао.

Биће вина док се небо плави, из увелих и трулих чокота рађа…

Први је калемљен распећем, сув ће родити баш као што се Србин роди где мисле да су га сатрли и раскоренили.

Да ми није сванућа у Хочи док је све око ње горело- не бих научио да видим док гледам.

Не бих имао мира да нисам у немиру Самодреже стао на молитву. Ништа ми нису могле звери, јаросне, изобличене, бледе, види човек кроз њих, ништа у њима…

Што су нас више убијали то су теже могли до Бога у нама…

Копали су нам очи као да Србин видом гледа?

Одсецали главе, а оне насмејане.

Палили куће мислећи да је Србин без зидова бескућник?

Вешали о највише гране као да деца Дечана страхују од висина?

Преклали монахе, као да српство само није искушеништво, послушање и подвиг?

Колико год да су нам отимали Косова и Метохија за нас је остало више…

Нису они одхранили сестру Голготе, нит косом мртвих синова и кикама мртвих кћери везли распећа…

Животе смо дужни Косову и Метохији, волео бих да објасним али коме треба објаснити живот тај га не живи.

Ко вели да можемо без Косова и Метохије тај нема шта да изгуби јер ништа нема. Што потроши од своје деце је узајмио, њих је задужио код ђавољих каматаша…

Нису звери хтеле вино но Христа, ни село но Хочу, ни Србина већ Бога…

Глуви смо, слепи и неми без Косова и Метохије!

Мир у који бежимо не марећи за заветну светињу ништа је до немир из којег нам деца неће утећи!

Требају ли над гробовима да нам ридају не знајући куда ће, или на Косову и Метохији да нам се радују знајући одакле су..?

Ако Хоча за нас није велика- деци ће нам и праг бити недостижна висина.
Михаило Меденица