Izdali nas prijatelji- izdao nas ruski i kineski brat…

Ništa ne boli ko pijanstvo od votke i ojed od kineskog veša, i kad vas još povrh svega izdaju Rusija i Kina!
Trpeo sam zarad bratske ljubavi i votku i osipe ali više- NE!
Kako sam čuo da su glasali za prijem „Kosova“ u Međunarodnu univerzitetsku federaciju tako sam izuo ćeri „japanke“ (ne obazirući se na plač, bolje bosa nego ponižena) koje smo dva dana ranije pazarili kod Kineza i demostrativno otišao do radnje izdajničkog đubreta, naredivši pre toga ženi da komisijski prospe ono pola flaše votke u wc šolju i prkosno pusti vodu, s himnom na usnama!
– Ne pliznajemo leklamacije…- jel, a „Kosovo“ priznaješ, fukaro tačijevsko- bruslijevska, odbrusim Judi, bacim one papuče, unesem mu se u lice i prkosno zapevam na kineskom: „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo…“, al biće da sam mu negde u lošem prepevu opsovao ženu pa dobijem papuče nazad, posred čela, no…
Suština je istaknuta- izdali su nas, i to sad na korak od istorijskog uspeha da izdamo sami sebe!
To što je Vučić pozvao na unutrašnji dijalog ne znači da je nazvao međugradsku i zamolio kuso i repato da saučestvuje u lingvističkoj raspravi da li je Kosovo i Metohija najskuplja ili najgluplja srpska reč?!
Mi potpisali Briselski sporazum; mi dali pozivni broj za „geografsku regiju“; mi Tačija kulturno nazivamo predsednikom Kosova; mi insistiramo na formiranju Zajednice srpskih opština, koje bi imale nešto manja ovlašćenja od skupštine stanara; mi uložili da „administrativni prelazi“ na Jarinju i Merdaru liče na one na Horgošu il Kelebiji; mi poništili dokumenta Srbima s Kosova i Metohije pa sad ko Avganistanci ulaze na teritorju centralne Srbije; mi domaćeg mobilnog operatera preveli iz „halo“ u „ornone“; mi formirali onaj drim- tim od Srpske liste koja liči na spisak raspoloživih animatora za dečije rođendane porodica Tači, Haradinaj, Kurti i ostalih; mi, bre, na kraju krajeva brigu o svetoj srpskoj zemlji sveli s ministarstva na kancelariju, odnosno, prvi slobodni šalter u pošti…a sad bi nekakvi Rusi i Kinezi da preuzmu zasluge za sve, tačnije, uskoče u reč predsedniku pre nego što saopšti zaključke unutrašnjeg dijaloga o svom monologu…
E, pa neće to moći tako, bivša braćo!
Nismo mi Tomislavu Nikoliću otvorili hamburgerdžinicu, ovaj, Kancelariju za saradnju s Rusijom i Kinom da biste vi činili nešto mimo proročanstva Tarabića i prethodnog Tominog tumačenja istog!
Izdali ste nas i nema drugog naziva za to, postavši Tačijevi Rusi i Kinezi, za šta je sramotno bila optuživana ona grupa Srba koji su samo izigravali da su im lojalni i da će na njihov mig iz vode u vatru, a zapravo su to činili da bi zamaskirali svoju pravu ulogu: njihovo je bilo da se dan pre zvaničnog Beograda zapljunu: „Kosovo republika“, u toj igri žmurke u kojoj se svi kao kriju ali niko nikog ne traži…
Sve, bre, učinimo kako bi nas Kosovo sutra priznalo kao ozbiljnu i suverenu državu, a ovi nam sve planove!
Jaka su nam to braća!
Da jesu doveka bi ostali veći Srbi od nas samih, a ne ovako da nam vrate za sve što smo učinili za Prištinu…
Mislim, za sve što smo učinili da Priština shvati kako će doveka biti deo Srbije, osim kad onaj šalter za Kosovo i Metohiju ne radi, ili je na pauzi, crveno slovo, državni praznik, slava šalterskom službeniku/službenici, bolovanje, godišnji odmor, oni dani u mesecu…
Dakle, što smo se voleli- voleli smo se, ovo im se ne sme prećutati i oprostiti!
Izdali su i to se mora jasno i glasno reći!
Izdali su a nisu imali prava na to!
Ne dok zvanični Beograd ne kaže: „Aj sačekajte još koji dan pa da to zajedno učinimo, blam nas da poslednji ulazimo na žurku…“
Ne dok se Nemanjina 11 i Predsedništvo tako grčevito bore da objasne Prištini kako od nezavisnosti nema ništa!
Kosovo i Metohija neće biti nezavisni dok lepo ne priznaju Srbiju kao ozbiljnu i suverenu državu, i prestanu da zezaju Vulina!
Rekoh i ponoviću- ništa gore od Tačijevih Rusa i Kineza, očas istisnu u drugi plan Tačijeve Srbe, a toliko se godina trude da zasluže nominaciju za najbolju sporednu ulogu, no…
Što smo trpeli osip i od votke pijanstva- trpeli smo, dalje nastavljamo gologuzi i apsolutno trezni u unutrašnji dijalog, molimo međugradsku da nam se ne meša u izdaju, ovaj, napore da se prvi zapljunemo…
Mihailo Medenica

Advertisements
Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Nije Kosovo i Metohija kriška hleba da ga delimo, već nafora…

Nije, Dačiću, Kosovo i Metohija kriška hleba pa da ga delimo, kako velite, već nafora, pričest svakog umrlog, živog i još nerođenog Srbina, shvatate li to?!
Kako da podelimo dušu, evo objasnite mi i razumeću?
Kako da je raspolutimo, razrežemo i kažemo: „Evo, ovoliko nam je dosta, a ovo praznine što osta popunićemo pepelom, piljevinom, slamom, blatom i sramotom!“
Gde da udarimo među patnji? Imate li neku meru kolko je grobova dovoljno Srbiji da su tu kad pritrebaju, al da se ne vide baš s terasa „Beograda na vodi“ i govornica dok uglas telalite o svetoj srpskoj zemlji- onoj iz cvećare, u džakčićima, zgodnoj da se ima pri ruci i uspe u saksije kad vam valja o nekim godišnjicama zakukati nad muškatlom: „Ko da mi otme iz moje duše Kosovo..?“
Ne sporim, može se od krstača napraviti taraba, al će doveka ostati krstače, znate..?
Koliko nam je crkava i manastira dovoljno da ne pređe u kič i neukus?!
Znam, previše ih je dole, to se zidalo kao da je hiljadu bogova a ne jedan!
Pitanje je u koliko njih je i taj jedan Bog uspeo da svrati za sve ove vekove, kao da nema još gde da konači osim na Kosovu i Metohiji?!
Probrati, brate, dve- tri do kojih se najlakše stiže o Vidovdanu i koje su, onako, lepe za fotografisanje pa tu povući crtu!
Ostale, pa zna se- ako Nemanjići nisu imali građevinsku dozvolu, šta tu da se priča..?
Mislim, da vam ko sutra ne spočita dvostruke standarde- ako je mogla Savamala što bi Sveti Arhangeli bili izuzetak?!
Problem su živi, znam, s njima će najteže ići, nerazumno je to- ostalo dole da čuva ognjišta, grobove, Srbiju, a nikako da shvate da je Srbija do tamo dokle se vide „Parovi“ a ne dim iz stoletnih sulundara, plamen voštanice i crnina presamićena nad detetovim grobom!
Nacionalni interesi dopiru dokle dopiru i nacionalne frekvencije, pa lepo proveriti ko šta gleda o onim danima kad imaju struje po neki sat i tu udariti među!
Ne treba nam, realno, toliko Srba, naročito ne takvih, težaci su to, neugledni, ne bi to znalo ni celofan sa sendviča da skine sve i da ga povedeš na mitinge.
Znam ih, tolko sam puta konači u Velikoj Hoči, duša im ko nebo, grudi premale za onolka srca, al to sve nešto skislo i neveselo, skoro da nema kuće iz koje neko nije otet il ubijen pa bi samo o tome da govore a vala i da zaplaču, pa gde s takvima u Evropu, aman?!
Ništa ti nije bolje ni po drugim selima, ono što je ostalo od sela- detetu će uzet od usta da stave pred namernika, sve zaklinjući se u Srbiju ne shvatajući da što je za njega prag, za Srbiju (vlast) je panj…
A, takvih panjeva kolko volite, odnosno, ne volite!
Samo da se čovek sapliće o njih, a ne kao na ovim našim koridorima ka Evropi- nigde ni kamička, osim onih temeljaca što sejete za sobom ko Ivica i Marica, tačnije, Ivica i Aca, da u povratku nađete put do kuće, kad ono kuća na- Kosovu i Metohiji!
Ne, ne ta za koju plaćate krezovske dažbine, već ona koja vas čeka bez ikakve nadoknade, željna da joj prekoračite prag i pogledate kroz trulo okno starog prozora kako pogled puca na- Srbiju!
Ništa se iz kuća Kosova i Metohije ne vidi jasnije do Srbija, sve i da su prozori zatarabljeni, verujte, ali i to se mora razgraničiti!
Ne može svako da gleda put Srbije kako mu volja, već kako i koliko će mu biti razrezano!
Dobro, to razrezano možda i nije valjani izraz, podseća na prosutu drob i preklane vratove, ali i to treba razgraničiti: do tog i tog drveta žalimo srpske žrtve a odatle nek žrtve malo žale nas!
Lako je njima pod zemljom da srbuju, al budi ti čovek na zemlji pa pošteno reci: „To što Srbije bez Kosova i Metohije nema ne znači da Srbije bez Kosova i Metohije ne može biti! Neka je i ko pogranična konjušnjica ali se zove Srbija, pa za početak dovoljno!“
Za početak kraja, al nije svaki kraj i tužan, imate one u pornićima, da prostite, u njima niko ne zakuka na kraju već se rastanu uz poljubac, tako da, u pravu ste, valja razgraničiti sve što se može pa nas možda i poljube na kraju dok izmrcvareno ležimo na krevetu posle…
Samo napred, sekiru u ruke pa udrite posred duše kako vam volja, nije bitno ako se sekira otme pa uz dušu prepili i pola tela- što je manje Srbije to će se lakše provući kroz onaj mišji prolaz u Evropu, a tamo raj…
Ne isti onaj u kojem počivaju junaci postradali za Kosovo i Metohiju, to je drugi, nedeljiv, ne vidi se iz zavetrina kabineta i ne možete do njega ni da se jedan drugom popnete na ramena, stojeći na onim temeljcima Srbije koju zidate ne shvatajući da podižete zidine oko sebe…
P. S. Ako zasmeta miris pećkih kandila, oprostite mu, teško je njega ustaviti i udariti zabran, divlje je to i neposlušno, vekovi ga razmazili…
Pokušajte s onim mirišljavim jelkicama iz službenih automobila- dokle razrežete tamo ih okačite, čisto da ne osetite smrad.
Ne s Kosova i Metohije, već onaj koji vas prati i koji se, bojim se, ne može razgraničiti, niti razvejati, doveka…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 7 коментара

Kantastrofa- o’šo Vulin po „migove“…

Ministar odbrane i unutrašnjeg dijaloga sa samim sobom Aleksandar Vulin prisustvovao je završnom takmičenju u tenkovskom biatlonu na vojnom poligonu nadomak Moskve, izazvavši manji incident kada se maskiran u žbun našao na putanji tenkova koji su u poslednjem trenutku uspeli da skrenu i tek ovlaš očešu ministra…
– Iskreno žalim zbog oštećenja na tenkovima ali tako je to kad udare o kamen, da se slikovito izrazim! Doduše, i mene je poslužila sreća jer su me udarili u glavu, sigurno bih daleko lošije prošao da su zakačili neki vitalniji deo tela, ali sam bi dobro ukopan a i za ovu priliku sam izabrao jedan od većih i trnovitijih žbunova koje ću, inače, uvesti kao obavezni deo vojne opreme…- izjavio je čovek- žbun po incidentu, dok je ruski kolega Šojgu zapanjeno gledao u tenkove koji su ostali neupotrebljivi nakon udara u Vulinovu glavu.
– Iskoristio bih priliku da čestitam našim tenkistima na šestom mestu u biatlonu, mada jesam delimično razočaran jer smatram da su mogli i više samo da su me poslušali, ali ne, tvrdoglavo je to, ne shvataju da se u biatlonu trči s tenkovima na leđima, a ne da ih vozikaju ko neke babe po pijaci, ali o tome ćemo kada se vrate u Srbiju- i bacanje tenka u dalj, i skok s motkom i tenkom i plivanje s tenkom prsno i delfin…
Što se mog fenomenalnog maskiranja tiče, poznato je da se nalik nindžama krećem neopaženo kako bih mogao da uđem na Kosovo i Metohiju kad god i gde god hoću, pa sam tako baš prekjuče bio u Prištini maskiran u Pančićevu omoriku, smejući im se u lice dok su se u prolazu olakšavali o…nije ni bitno o šta, ali sam jednog toliko isprepadao kad sam zakolutao okicama da je vrišteći otrčao šarajući svud okolo, hahahah…- posvedočio je čovek- žbun- omorika i ministar, napomenuvši da je iskoristi priliku i da se raspita kako napreduje remont šest „migova“ koji treba da stignu u Srbiju.
Nezvanično, i tom prilikom je došlo do manjeg incidenta kada je Vulin, kao vrsni poznavalac vojne avijacije (gledao „Partizansku eskadrilu“ po službenoj dužnosti 276 puta), protestvovao kod ruskog kolege zbog činjenice da na „migovima“ još nisu montirana krila, kao i fakta da nemaju točkove, ali su nekako uspeli da ga smire i skinu s elise vazduhoplova objasnivši mu da se popeo na helikopter, a da se „migovi“ nalaze u hangaru pored…
– Pozvali su me da obiđemo neke „samaljote“ ali sam ja insistirao da vidim avione koje smo naručili, a ne nekakve „samaljote“, mada ćemo uzeti i to ako može da se kreće po brdskim terenima, nije problem!
Naposletku smo obišli i hangar s „migovima“ koji će stići na vreme, do kraja godine, a možda bi i ranije ali kažu da neće moći jer kao nisam trebao da ih teram u rikverc tokom probne vožnje, a jedva da sam krilom zakačio ostalih pet i malo im zaparao farbu i limariju dok sam driftovao po hangaru, ali sve zbog onog žbuna koji nisam skinuo prilikom ulaska u kabinu pa mi je malo smetao da jasno vidim kud idem…
U svakom slučaju poseta je bila više nego uspešna, čak su me i vojni policajci izneli kao VIP zvanicu s poligona, pozdravljajući sve vreme s „Durak, durak…“, što na ruskom znači: „Kakav si ti car, Vuline!“
Preneo sam pozdrave i vrhovnog komandanta uz poruku da ćemo ostati vojno neutralni i ako uđemo u NATO, jer tamo bismo bili samo telom, ljudstvom i naoružanjem, dok bi duša ostala večito uz majku Rusiju- zaključio je test pilot i žbun Vulin, pozdravivši prisutne sa piste na kojoj se sprema za uzletanje ka Srbiji.
– Ne treba prevoz, sam ću, samo da se zatrčim, dostignem brzinu od 300 kilometara i raširim ruke, poleteću sigurno…- čulo iz grma u niskom startu a potom…
Vlada Srbije apeluje na građane da ukoliko ministar Vulin sleti na njihov krov ne preduzimaju ništa, ne prilaze objektu, ne pokušavaju vilama da ga gurnu s krova i da ne podležu panici, već da obaveste nadležne organe, što pre evakuišu porodicu iz objekta i odšetaju praveći se da ne čuju ništa s krovu i sačekaju povoljan vetar da ga skotrlja odatle…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Unutrašnji dijalog o Ivani Španović

Ekskluzivno- Predsednik Srbije Aleksandar Vučić hitno pozvao na unutrašnji dijalog o skoku Ivane Španović!
„Zapravo, reč je o onom dijalogu o Kosovu i Metohiji, samo sam promenio naslov u zaglavlju, napisavši Ivana i Španović, ali suština je ista- da sednemo svi za sto pa da bude kako ja kažem…
Naravno da očekujem široku podršku po ovom pitanju, jer Ivani skok simbolično predstavlja skok BDP-a, standarda i nade u Srbiji, a taj skok ne sme biti osporen zbog odlepljivanja nekakvog broja jer narod za mene nije broj ili tek puka statistika, već zaletište, odskočna daska i pesak u koji doskačem, da se tako izrazim.
Razume se da Kosovo i Metohija neće pasti u drugi plan, naprotiv, sad u Ikei možete kupiti sve što vam treba da sastavite svoju ličnu „svetu srpsku zemlju“ sa sve predivni krevetićima na sprat za preostale Srbe južno od Ibra, ali pitanje sinoćnjeg skoka mora biti raspravljeno po cenu da sve ostale afere u državi nikada ne budu rešene!
Mislim, bile bi rešene do ponedeljka, ali kako ćemo sva raspoloživa sredstva usmeriti na ovo, nešto će morati da zastari, viša sila, nažalost…
No, vratimo se samom skoku i nepravdi učinjenoj Ivani, koja, budimo iskreni, delom jeste i sama kriva za ono što joj se dogodilo, jer da je umesto broja zalepila one naše divne predizborne nalepnice na koje je mogla ispod Vučić ovlaš, blago da dopiše- Španović…pre bi otpao čitav kostim nego nalepnica, no…
Jel nešto falilo onim devojčicama iz fudbalskog kluba „Mašinac“ što su se fotografisale sa zastavama SNS- nije!
E, pa mogla je i Ivana tako, mogla je i da skače ogrnuta u jednu koja bi je nosila kao jedro do pobede, ali…
To su te početničke greške koje ljudi prave, ne shvatajući da bez naše članske karte, ovaj, znamenja ne mogu napraviti ni dva koraka a kamoli skočiti pošteno, no ne želim bilo koga da osuđujem, prozivam ili da eventualno potenciram kako je Maja Gojković sinoć iz mesta skočila devet i po metara, uplašivši se da je pritom doskočila u drugi stranku iako se jasno vidi da je pala na Vulina koji je izigravao pesak, a zna se da dokle se on prostire dotle su i uspesi naše koalicije, tako da sam je jedva smirio i ubedio da neće biti smenjena i da joj priznajem skok za olimpijsku normu…
Naravno, skočio sam i ja! Onako u odelu i cipelama, bez zaleta, i još nisam doskočio tako da ovo govorim u letu, postavljajući intergalaktički rekord i mašući investitorima koji, kako vidim, satima čekaju u kolonama na ulazak u Srbiju…
Ako me pitate kada ću doskočiti reći ću vam bez uvijanja- za dve do dve i po godine! Kad prosečna plata bude 1800 evra i kad svaki penzioner u Srbiji bude mogao da skoči minimum šest i po metara u dalj, koliko su otprilike udaljeni kontejneri jedan od drugog- tada ću se i ja prizemljiti znajući da sam uradio za državu sve što sam mogao.
No, kako nije reč o meni već o Ivani Španović i učinjenoj joj nepravdi pozivam na jedinstvo, jer ako je neko žrtva svakodnevnih nepravdi onda sam to ja, ali kome ja da se žalim, ko mene da sasluša, koju konferenciju za štampu ja da sazovem i izjadam se šta mi je na duši?!
Koliko je samo skokova meni poništeno i zaboravljeno, pa..?
Ja svakodnevno preskočim Aleksandra Vučića od juče barem za metar, spremajući se da već sutra preskočim obećanja od juče i tako godinama, ali…
Nema veze, neću da kukam, nije to moj manir, možda svratim u „Ćirilicu“ ovih dana da snimim dve- tri epizode spontanih ispovesti ili naručim od Martinovića da uradi istraživanje koliko me iznad 98 odsto narod obožava, ali prave utehe nema…
Zbog toga i jesam inicirao ovaj unutrašnji dijalog o Ivani Španović, jer da je ponela tri džaka peska proizvedenog u fabrici za koju sam u letu postavio temeljac, sve bi bilo drugačije…
Dakle, da zaključim: pitanje Kosova i Metohije smo rešili, pitanje Ivane i Španović takođe, jer mi se izuzetno dopadaju ideje koje sam čuo od samog sebe, ostaje još samo da otvorimo unutrašnji dijalog o Aleksandru i Vučiću- najskupljoj srpskoj reči!
Pozvani su svi da kažu šta imaju, bez ustručavanja, samo nemoj posle neko da kuka kako mu se otkačio broj…ovaj, niste vi za mene broj već pesak za doskok i moj let je vaš pad, al onaj za medalju i rekord…“
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 1 коментар

Ja tebi Ikeo- ti meni serdare

„Dolazak Ikee označava put promena, pobeda, konkurencije i tržišnog duha koji smo želeli da razvijamo od 90- ih godina (citat A.V.), što je i bio razlog mog učlanjenja u Srpsku radikalnu stranku, verujući da je reč o preduzeću za proizvodnju rezane građe, nameštaja i umetničko rezbarenje onih frula dvojnica, ali mi je trebalo vremena da zbog govorne mane Vojislava Šešelja provalim da li poziva na rad ili na rat, i kada sam shvatio da je ipak reč o ovome drugom spakovao sam svoje dleto, čekić, frulice, desetak predivnih varjača koje sam ukrasio motivima Karlovca- Karlobaga- Ogulina i Virovitice i prešao u novu firmu koja je prepoznala moj dar da od Srbije napravim najkvalitetniju cepanicu za izradu Pinokija…
No, dosta o meni, vratimo se Ikei koja je tu zahvaljujući meni, jer sam za razliku od svojih vršnjaka koji su gledajući švedske akcione filmove obraćali pažnju samo na formu- ja gledao suštinu!
Dok su se oni oduševljavali umećem nekakve Inge ja sam bio oduševljen kvalitetom stočića na kojem je dotična umetnica radila na povećanju BDP-a Švedske sa gospodinom Rudijem, gledajući do poslednjeg kadra isključivo ne bih li čuo da li će u pauzi za reklame pomenuti ime proizvođača, no kako je zvuk tadašnjih kopija VHS kaseta bio loš premotavao sam iznova i iznova, no…
Naravno, to me nije obeshrabrilo, naprotiv, dalo mi je podstrek da tragam dalje, zaklevši se da ću jednog dana učiniti sve što mogu kako bi se narod u Srbiji osećao kao Inga na onome stočiću- veselo, jedro i očigledno zadovoljna odnosom cene i kvaliteta usluge, odnosno, proizvoda…
Ako me pitate da li sam uspeo u tome neskromno ću reći- da, mislim da jesam, jer rezultati govore da ova vlast zaista jeste taj isti postojani stočić na kojem se vi osećate kao Inga, ali svakako se nećemo zadovoljiti samo time već planiramo da jednako uživate i na komodama, ormarićima, cipelarnicima, daskama za sečenje, oklagijama i otiračima koje ćete od sada moći da vidite, da se fotografišete kraj njih za porodične albume, dok će neki moći i da ih priušte ukoliko se pridržavaju saveta dr. Nade Macure da godinu- dve izbegavaju bilo kakav vid obroka dnevno, piju što više tečnost i oblače se slojevito: sloj starog, sloj pocepanog i sloj pozajmljenog.
Ne bih više dužio jer se, poznato je, nerado pojavljujem u javnosti i ne volim da zbrajam istorijske uspehe koje sam postigao, tako da ne mislim ni da je ovaj 2876 vredan tolike pažnje, ali znam da se na ovome nećemo zaustaviti baš kao što se ni pomenuti gospodin Rudi nije zaustavio kada je Inga zavapila, s prevodom na nemački: „Vas is das, Rudi, propeler?! Das is niht normal!!!“
Tim bih vas rečima i ja pozdravio: „Das is niht normal, poštovani građani i građanke Srbije, das is propeler…“, odnosno, zamajac za nove investicije iz Švedske od kojih će svakako jedna od sledećih biti i dovođenje Abe na naše tržište jer sam se i to zarekao kao dečačić vozeći rolšule uz njihov hit „Pobednik odnosi sve“- biću pobednik i uzeću sve, ovaj, pobediću ne bih li sve učinio da više niko ništa ne odnosi iz Srbije, već da dolaze i ulažu u nju, baš kao gospodin Rudi kojem se u svoje lično ime i ime vlade zahvaljujem na viziji kako ne treba odustajati ni kada se nogice stočića rasklimaju, već nastaviti sa započetim reformama na natkasni, hoklici, sudoperi, tepihu…“
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | Оставите коментар

Nisi dočekao da ostariš ali jesi da zastariš, dragi Aleksa!

Dragi Aleksa, nažalost nećeš dočekati da ostariš ali si dočekao da zastariš, a u Srbiji je i to nešto, veruj mi.
Znaš, tvoji su se roditelji šest godina borili za pravdu u vezi tvoje smrti, ali kako je pravda spora falilo je još samo malo pa da bude i dostižna, no krupnim koracima gazimo u reforme pa ponekad vreme ne stigne svugde na vreme i onda, eto, neke stvari moraju da zastare na uštrb drugih.
Sada si već odrastao, punoletan momak, shvataš da nije isto smrt deteta i recimo kad Nebojša Stefanović tuži novine- ti si mrtav i imaš sve vreme ovog, odnosno, onog sveta, a on živ- živahan pa još i doktor nauka nema ni minute za bacanje pa tu pravda mora da bude i brža i dostižnija, makar je uhvatili spuštenih gaća i takvu odneli do sudnice da prelomi i kaže svoje.
Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, da si i ti živ drugačije bi bilo, al s obzirom da si zbog vršnjačkog nasilja izvršio samoubistvo to malčice otežava situaciju- nema te, a pravda ovde sve češće funkcioniše po onoj Staljinovoj: „Nema čoveka- nema ni problema!“
Dakle, nema nikakvih problema: tvoj slučaj je zastareo, momci koji su te svakodnevno tukli kažnjeni su drakonski- pojačanim nadzorom roditelja što znači da im se na svakih sat vremena jave mobilnim, dok su nastavnici i ostali koju su sve znali ali ćutali zarad svog i ugleda škole kažnjeni još surovije- zabranjeno im je, po preporuci dr. Nade Macure, da izlaze na sunce između 11 i 17 sati!
Daleko od toga da ih ne bi još surovije stigla ruka pravde, ali jednostavno nije mogla- bila je angažovana na čačkanju nosa i taman kada je završila ti zastare, anđele!
Nije reč ni o kakvoj zaveri, veruj mi, mada neki tvrde da je čitav slučaj zataškavan, da se odugovlačilo, da je bilo silnih opstrukcija, ali nema od toga ništa- pravda je slepa i kao takvu je tretiraju kao lice s posebnim potrebama tako da se već dugo bori za starateljstvo nad sobom, i sva je prilika da će i taj slučaj zastareti, no…
Ipak, nije sve tako crno- nebo na kojem si s ostalim anđelima našim plavo je, vedro i beskrajno, i to ti, mali prinče, niko od ovih satrapa ne može ukaljati…

Tvoji su malo ljuti zbog svega, znaš? Ne zameri ali nisu fer, ovde niko ne pita šta može da učini za državu već isključivo šta država i njeni organi mogu da učine za njega, kao da država nema prava na neplaćeno, odnosno, preplaćeno bolovanje od nekoliko godina!
Evo, baš se juče i danas neki dobrodušni ljudi trude da na tviteru objasne tvojoj mami kako je krivica za tvoju smrt zapravo njena.
Ne, nije to ološ, sine, to je samo plaćena fukara kojima je užeg’o majonez iz sendviča udario u ono malo mozga, ali se trude da budu konstruktivni i ukažu mama Dragani da neprebol za izgubljenim detetom nije dovoljna, već da i krivica treba da ide uz nju!
I jeste kriva- ona te je rodila a ne država, ne ta deca koja su te besomučno maltretirala, ne te nastavnice koje su znale a ćutale, ne sudija, ne pravosudni sistem- morala je kao majka da nasluti kad već niko nije imao obraza i kuraži da te zaštiti od nasilja i obavesti je!
Realno, niko se ovde nije narugao tvojoj smrti, jednostavno se samo namestilo da ispadne dobar štos, a kad je veće tako gde da ga ne iskoristiš?!
Mislim, ima ih još- onaj fenomenalan o pijanom pilotu helikoptera ; anđelici koja je maltene sama skočila pod džip; smenjivanju direktorke Gradskog centra za socijalni rad kao jedine odgovorne za monstruozna ubistva počinjena pred njima; istini o pravom vozaču „kantrimena“ i još sijaset sjajnih viceva Justicije, da umreš od smeha…
Izvini, sine, ti si već umro, ali to nije razlog za tugu i jed, jer, veruj, onima koji su odgovorni za tvoju smrt neće više pasti na pamet da budu krivi za bilo šta- imaju to i napismeno!
Nećeš ostariti, dragi moj Aleksa, ali si, eto, dočekao da zastariš…
Ne sekiraj se – njihovo nedelo nit stari nit zastareva u sećanjima svih nas!
U ime vas, naših anđela, nećemo dozvoliti da zastari pamjat na vas nevine, i te ljudske bede!
Počivajte u miru- nemir ostavite nama…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 2 коментара

Unutrašnji dijalog, iliti, opelo za Srbiju!

Snaga Aleksandra Vučića je u strahu naroda da progleda i vidi uplašenog čoveka koji s nebeskih visina stremi padu, a ne letu.
Uplašen i prilično usamljen, verujte, pada pokušavajući čitavu Srbiju da povuče za sobom pozivom na nekakav sramotan unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, tražeći alibi za izdaju koju će moći da pripiše volji naroda, što mu ne sme proći ako je u nama još kapi krvi predaka koju nam valja ostaviti za potomke, a ne proliti za mastionicu i pero Aleksandra Vučića, kojim će zanavek staviti tačku na Srbiju!
Ne preterujem, verujte, jer Srbije bez Kosova i Metohije- NEMA!
Postojati može, ali je nema!
Ne kao države, jer država je dom, a može li se u dom bez temelja, praga, prozora, ognjišta, veriga nad njim i kandila pod ikonom?!
Jedini mit s kojim bi mu valjalo da raskrsti je on sam, stvoren od opsene i laži, spreman da Srbiju svede na meru dva kotura toalet papira, pa kad se potroše…
Pred nama su dani po kojima će nas stoleća pamtiti, pa nam valja dozvati se u pamet, jer, ljudi, ne može grana na kojoj sedimo biti zelenija ako se stablu satre koren, kolko god pokušavao da nas ubedi kako će brižna Evropa pritrčati da pridrži granu dok s nje visimo ko majmuni, uveseljavajući grimasama i urlicima bogatu gospodu…
Sada je trenutak sabornosti, čini mi se važniji negoli i jedan u stradalničkoj istoriji, jer i vi koji nikada nogom niste kročili na Kosovo i Metohiju morate shvatiti da jeste presveto baš zato što nikad ne moraš zakoračiti a zakoračio jesi!
Svakome od nas je prvi korak na Kosovu i Metohiji, gde god nam se činilo da smo ga drugde napravili!
I onaj prvi plač novorođenog jeste plač za tim laktom osvećene zemlje, jer dok god plačemo za Kosovom imamo se čemu iskreno i radovati!
Narod koji nema nad čim da zaplače- nema ni za čim da se nasmeje…
I vi koji u Boga ne verujete, znajte da od veruje u vas i verovaće doveka, jer kandila ondašnjih svetinja tinjaju za svakog od nas, nezgasla vekovima, pa odakle nama pravo da u Vučićevom monologu koji samo uz naše jadno pristajanje može biti kakav dijalog- dunemo u taj sveti plamen i smračimo beskraj verujući da je za postojanje dovoljno samo biti živ, ali ne i životan?!
Veli gospodin s lažnih visina da nam je Kosovo kamen spoticanja na putu ka Evropskoj uniji, i da će dijalog o njemu biti lekovit za sve nas!
E, pa, Ikare tužni, to što nazivaš kamenom spoticanja je kamen međaš, a ako se već spotičeš o njega to je zato što u mraku svojih namera i besramlja gledaš samo očima, razgoračenim u strahu i samoti, jer usamljen si, znam, na tim visinama koliko god ti masa odozdo klicala.
Kliču i onima koji lete jednako kao i onima čiji pad priželjkuju, ne boj se…
Spotičemo se jedini o ove tvoje temeljce koje pobadaš ni za šta, praveći do Srbije dolinu krajputaša.
A, što se lekovitosti dijaloga tiče, otkud ti to da smo bolesni pa nas valja lečiti?!
Od čega- Kosova i Metohije, Srbije, budućnosti koje nećemo imati ni za razglednicu da je ostavimo potomcima?!
Možeš li se zvati vladarom Srbije a vladati njome ko sezonski radnik na tuđoj njivi za koju ne mariš hoće li roditi ili zakoroviti?!
Koliko će Srbije ostati da je ne prime u EU, a da bude po meri gospodara kojima je servirate ko podgrejan ručak od juče?!
Ne više od salvete da obrišu musave brade i masna usta pre nego što podrignu i bace nešto bakšiša na pod da gledaju kako povijate kičmu manito jureći sitninu po birtiji…
Molim Vas, neka taj unutrašnji dijalog bude moleban za spasenje našeg Kosova i Metohije i ništa više od toga, jer ko se na međašu spotiče taj svojega nema!
Ne izdajte i ne prizivajte da zajedno s Vama to učinimo vekove prošle, jer budućih biti neće!
Svaka će nova godina biti godišnjica Srbiji, a svako Sretenje parastos državi koje više nema, kolko god da je bude!
Ne smete učiniti to što ste naumili, jer ko u tom dijalogu nadglasa pećka zvona- upaliće sveću za dušu čitavom narodu!
Od Kosova i Metohije bolesni nismo, ne ubeđujte nas kako je za naše dobro da nam odseku noge kako bismo trčali brže…
Mihailo Medenica

Објављено под Uncategorized | 5 коментара